Nedužni kralj pribijen na stub

Isus je bio odveden na mesto nedaleko od grada, gde će zajedno s dvojicom zločinaca biti pogubljen. To mesto se zvalo Golgota ili Mesto lobanje i izdaleka se moglo videti (Marko 15:40).

Isusu i toj dvojici osuđenika su skinuli haljine. Zatim su im doneli vino pomešano sa smirnom i žuči. Po svemu sudeći, tu mešavinu su pripremale žene iz Jerusalima, a Rimljani nisu branili osuđenicima da je piju kako bi ublažili bol. Pa ipak, kada je Isus okusio tu tečnost, odbio je da pije. Zašto? Nije želeo da mu tokom ove najteže kušnje čula otupe. Želeo je da bude potpuno svestan i veran do smrti.

Zatim su ga položili na stub (Marko 15:25). Vojnici su zakucali klinove u njegove ruke i stopala, probadajući meso i ligamente, a to je stvaralo strašnu bol. Kada je stub podignut, bol je bio još veći jer su se rane cepale pod težinom njegovog tela. Pa ipak, on nije prekorio vojnike, već se molio: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Luka 23:34).

Rimljani su imali običaj da postave natpis na kome bi napisali za šta je neko osuđen. Ovog puta, Pilat je dao da se stavi sledeći natpis: „Isus Nazarećanin, judejski kralj.“ Bio je napisan na hebrejskom, latinskom i grčkom, tako da su skoro svi mogli da ga razumeju. Pilatov postupak je odražavao prezir prema Judejcima koji su uporno tražili Isusovu smrt. Užasnuti, sveštenički glavari su se pobunili: „Nemoj da pišeš: ’Judejski kralj‘, nego da je on rekao: ’Ja sam judejski kralj.‘“ Pošto Pilat nije želeo da ponovo bude marioneta u njihovim rukama, rekao im je: „Što sam napisao, napisao sam“ (Jovan 19:19-22).

Razbesneli sveštenici su ponavljali optužbu koja je već bila iznesena na suđenju pred Sinedrionom. Zato nije bilo iznenađujuće to što su prolaznici podrugljivo odmahivali glavom i govorili: „Hajde, ti što razvaljuješ hram i gradiš ga za tri dana, spasi samog sebe i siđi sa stuba!“ Slično tome, sveštenički glavari i pismoznalci su govorili jedni drugima: „Neka sada Hrist, kralj Izraela, siđe sa stuba, da vidimo i poverujemo“ (Marko 15:29-32). Čak su mu se i zločinci koji su bili s njegove leve i desne strane rugali, iako je on bio jedini nedužan.

Tu su bila i četiri rimska vojnika koja su mu se takođe rugala. Možda su pili uskislo vino, pa su ismevali Isusa nudeći ga, a on nije mogao da ga dohvati i pije. Takođe su podrugljivo aludirali na natpis iznad njegove glave i govorili: „Ako si judejski kralj, spasi sam sebe“ (Luka 23:36, 37). Zaista neverovatno! Onaj ko je dokazao da je put, istina i život sada je bio predmet nezasluženog zlostavljanja i ismevanja. Pa ipak, on je hrabro sve to podneo i nije prekorio ni Judejce koji su to posmatrali, ni rimske vojnike, niti dvojicu zločinaca pored sebe.

Ona četiri vojnika su uzela Isusove gornje haljine i podelila ih na četiri dela. Bacala su kocku da vide kome će pripasti koji deo. Međutim, Isusova donja haljina je bila veoma kvalitetna, „bez šavova, istkana u jednom komadu“. Vojnici su zaključili: „Nemojmo da je cepamo, nego da žrebom odlučimo čija će biti.“ Tako su ispunili stih iz Pisma koji kaže: „Haljine moje dele među sobom, i za odeću moju žreb bacaju“ (Jovan 19:23, 24; Psalam 22:18).

Međutim, jedan od zločinaca je shvatio da je Isus sigurno kralj. Zato je prekorio drugog: „Zar se ne bojiš Boga, a kažnjen si istom kaznom? Mi smo pravedno osuđeni, i primamo ono što smo svojim delima zaslužili, ali on nije učinio nikakvo zlo.“ Zatim je zamolio Isusa: „Seti me se kad dođeš u svoje kraljevstvo“ (Luka 23:40-42).

Isus mu je na to rekao: „Zaista, kažem ti danas, bićeš sa mnom“, ali ne u Kraljevstvu već „u raju“ (Luka 23:43). Ovo obećanje se razlikovalo od onog koje je Isus dao svojim apostolima. Njima je obećao da će s njim sedeti na prestolima u Kraljevstvu (Matej 19:28; Luka 22:29, 30). S druge strane, ovaj Judejac je možda čuo da je Jehova u početku stvorio raj na zemlji za Adama i Evu i njihovo potomstvo. Sada je mogao umreti s tom nadom.