Kako dopreti do srca rođaka koji nisu u istini

„IDI kući svojim rođacima, i javi im šta je Jehova učinio za tebe i kako ti se smilovao“, rekao je Isus jednom čoveku koji je želeo da bude njegov sledbenik. Bilo je to verovatno u gadarinskom kraju, jugoistočno od Galilejskog mora. Iz Isusovih reči se vidi da on razume da većina ljudi u suštini ima potrebu da ispriča svojim rođacima ono što im je važno i što ih zanima (Mar. 5:19).

Ta ljudska potreba je očigledna i danas, mada je ona u nekim kulturama izraženija nego u drugima. Zato kada neko postane Jehovin svedok, on obično želi da rođacima priča o svojoj veri. Ali kako bi to trebalo uraditi? Kako dopreti do srca rođaka koji već imaju svoju religiju ili možda uopšte ne veruju u Boga? U Bibliji se nalaze praktični saveti i o tome.

Andrija je bio među prvima koji su shvatili da je Isus Mesija. Kome je on prvo javio šta je otkrio? Andrija je „najpre našao svog brata Simona i rekao mu: ’Našli smo Mesiju!‘ (’Mesija‘ je na grčkom ’Hrist‘.)“. Andrija je zatim odveo Petra Isusu i tako mu pružio priliku da postane jedan od Isusovih učenika (Jov. 1:35-42).

Oko šest godina kasnije, dok je Petar boravio u Jopi, pozvan je da otputuje na sever u Cezareju i tamo potraži kuću stotnika Kornelija. Koga je tamo zatekao? „Kornelije ih je očekivao [Petra i njegove saputnike] pa je sazvao svoje rođake i bliske prijatelje.“ Kornelije je tako svojim rođacima dao priliku da čuju šta Petar ima da kaže i da zatim sami odluče da li će to prihvatiti (Dela 10:22-33).

Šta možemo naučiti na osnovu toga kako su se Andrija i Kornelije ophodili sa svojim rođacima?

Ni Andrija ni Kornelije nisu stvari prepustili slučaju. Andrija je lično upoznao Petra sa Isusom, a Kornelije je omogućio svojim rođacima da sami čuju o čemu Petar govori. Međutim, ni jedan ni drugi nisu vršili pritisak na svoje rođake niti su lukavo manipulisali situacijom da bi oni postali hrišćani. Da li iz toga možemo izvući neku pouku? Bilo bi dobro da i mi postupamo na sličan način. Verovatno će biti prilike da rođacima kažemo nešto o svojim verovanjima, a možda bismo mogli i da nađemo neki način da ih upoznamo s našim učenjima ili s našim suvernicima. Naravno, poštovaćemo njihovu slobodu izbora i nećemo ni na koji način vršiti pritisak na njih. Pogledajmo primer Jirgena i Petre, bračnog para iz Nemačke.

Petra je proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima i s vremenom se krstila. Jirgen je u to vreme bio vojno lice i nije mu se svidela njena odluka. Ali s vremenom je shvatio da Svedoci propovedaju istinu iz Biblije. Predao je svoj život Jehovi i danas je starešina u svojoj skupštini. Kakav bi savet dao onima koji bi želeli da dopru do srca svojih rođaka koji pripadaju nekoj drugoj religiji?

Jirgen kaže: „Nije dobro insistirati na razgovoru o nekim spornim temama niti zatrpavati rođake informacijama o našim verovanjima. To ih može samo odbiti od istine. Gledano na duge staze, bolje je da im taktično tu i tamo ispričamo nešto što bi ih zanimalo. Dobro je i da ih upoznamo s nekim objaviteljima koji imaju slična interesovanja ili su njihovih godina. Tako im možemo pomoći da bolje razumeju naša verovanja.“

Petar i Kornelijevi rođaci su odmah prihvatili biblijsku poruku. Nekim drugim ljudima u prvom veku bilo je potrebno više vremena za to.

Nekoliko Isusovih rođaka je iskazalo veru u njega dok je još bio na zemlji. Primera radi, moguće je da su apostoli Jakov i Jovan bili Isusova braća od tetke. Može biti da je njihova majka Saloma bila jedna od ’mnogih žena koje su služile svojom imovinom‘ Isusu i apostolima (Luka 8:1-3).

Međutim, drugi članovi Isusove porodice nisu odmah poverovali u Isusa. Na primer, jednom prilikom, više od godinu dana nakon Isusovog krštenja, mnoštvo ljudi se okupilo u jednoj kući da bi ga slušalo. Ali „kad su njegovi rođaci čuli za to, došli su da ga odvedu, jer su govorili: ’Sišao je s uma‘“. Nešto kasnije, kada su njegova polubraća povela s njim razgovor o tome kuda namerava da putuje, nije im konkretno rekao kakvi su mu planovi. Zašto? Zato što „njegova braća nisu iskazivala veru u njega“ (Mar. 3:21; Jov. 7:5).

Šta učimo iz toga kako se Isus ophodio prema svojim rođacima? Nije se vređao kada su neki od njih govorili da je poludeo. Naprotiv, nakon što je ubijen i uskrsnut, Isus im je pružio dokaze da je Mesija. Na primer, pojavio se svom polubratu Jakovu, a izgleda da su se nakon toga i druga Isusova polubraća uverila u to da je on Mesija. Zato su bili među apostolima i drugima koji su se okupili u gornjoj sobi jedne kuće u Jerusalimu i po svemu sudeći i oni su dobili sveti duh. S vremenom su Isusova polubraća Jakov i Juda dobili neke odgovornosti u hrišćanskoj skupštini (Dela 1:12-14; 2:1-4; 1. Kor. 15:7).

Kao i u prvom veku, i danas je nekim rođacima naših suvernika potrebno dosta vremena da bi krenuli putem života. Uzmimo kao primer Rosvitu koja je bila predana rimokatolikinja kada se njen muž krstio kao Jehovin svedok 1978. Pošto je iskreno verovala u učenja svoje crkve, u početku se protivila mužu. Ali s godinama je uvidela da Svedoci naučavaju istinu i njeno protivljenje se stišalo. Godine 2003. i ona se krstila. Šta ju je navelo da se promeni? Njen muž se nije vređao što se ona u početku protivila, već joj je pružio priliku da sama vidi o čemu se radi. Koji bi savet ona dala drugima koji se nalaze u sličnoj situaciji? „Mnogo dobra se može postići strpljenjem, strpljenjem i opet strpljenjem.“

Monika se krstila 1974, a njena dva sina oko deset godina kasnije. Premda im se njen muž Hans nikada nije protivio, krstio se tek 2006. Kada se osvrne unazad, koji bi savet ova porodica dala drugima? „Važno je držati se Jehove i nikada ne praviti ustupke kada je u pitanju vernost njemu.“ Naravno, Hans je sve to vreme mogao osetiti da ga oni zaista vole. Njegova porodica nikada nije izgubila nadu u to da će jednog dana i on prihvatiti istinu.

Isus je jednom prilikom rekao da je istina poput vode koja donosi večni život (Jov. 4:13, 14). Želimo da se naši rođaci osveže hladnom, čistom vodom istine, a ne da se u njoj udave, da tako kažemo, što bi se moglo desiti ako bismo ih za kratko vreme zasuli sa previše informacija. Da li će oni imati osećaj da ih osvežavamo ili da ih „davimo“ umnogome zavisi od toga na koji način im objašnjavamo svoja uverenja. U Bibliji stoji da „srce pravednika razmišlja šta će odgovoriti“ i da „srce mudroga razboritim čini usta njegova“. Kako možemo primeniti ovaj savet? (Posl. 15:28; 16:23).

Recimo da žena želi da objasni svoja uverenja mužu. Ukoliko unapred razmisli šta bi mogla da kaže, pažljivo će birati reči i neće govoriti nepromišljeno. Ne bi bilo pametno da odaje utisak da je ona u pravu ili da više zna od svog supruga. Njene promišljene reči mogu biti pravo osveženje, a ujedno će i sačuvati mir u kući. Da bi govorila i postupala razborito, dobro bi bilo da razmisli o sledećem: ’Kada je moj muž obično opušten i pristupačan? O čemu voli da priča i čita? Da li ga zanima nauka, politika ili sport? Kako ga mogu zainteresovati za Bibliju, a da u isto vreme pokažem poštovanje prema njegovim osećanjima i mišljenju?‘

Da bismo doprli do srca rođaka koji nisu Svedoci, nije dovoljno da samo pazimo na to da im u pravo vreme i na pravi način objašnjavamo svoja verovanja. Ono što kažemo treba da bude poduprto našim delima.

„Vodi se biblijskim načelima u svom životu i budi dosledan u tome. To je dobar način da podstakneš svoje rođake da ozbiljno razmisle o istini, čak i ako ti to možda neće otvoreno reći“, kaže Jirgen koga smo spomenuli ranije. Hans, koji se krstio oko 30 godina posle svoje žene, slaže se s njim. „Važno je da se ponašamo u skladu s hrišćanskim merilima jer će tako naši rođaci videti da istina pozitivno utiče na naš život.“ Očigledno je da se razlikujemo od drugih upravo zbog svoje vere. Ali oni treba da vide da je to nešto pozitivno, a ne nešto negativno.

Apostol Petar je dao odličan savet hrišćankama čiji muževi nisu prihvatili hrišćanstvo: „Budite podložne svojim muževima, da biste one koji nisu poslušni Božjoj reči pridobile bez reči svojim ponašanjem, kad vide vaše čisto ponašanje i duboko poštovanje. I neka vaš ukras ne bude u spoljašnjosti — u pletenju kose i ukrašavanju zlatom ili u haljinama — nego neka to bude tajna osoba srca odevena u neraspadljivo ruho mirnog i blagog duha, koji je dragocen u Božjim očima“ (1. Petr. 3:1-4).

Dakle, Petar je objasnio da bi muž mogao prihvatiti istinu zbog primernog ponašanja svoje žene. Naša sestra Krista se još od svog krštenja 1972. trudi da primeni taj savet i dopre do srca svog supruga. Premda je on jedno vreme proučavao Bibliju sa Svedocima, istina još uvek nije postala deo njegovog života. On ide na neke sastanke i sviđa mu se društvo objavitelja iz skupštine. Braća i sestre poštuju njegovo pravo da sam odluči u šta će verovati. Kako se Krista trudi da dopre do njegovog srca?

„Čvrsto sam rešila da se držim puta kojim Jehova želi da idem. U isto vreme se trudim da pridobijem svog muža ’bez reči‘, dobrim ponašanjem. Ukoliko se ne radi o biblijskim načelima, trudim se da ispunim njegove želje koliko god to do mene stoji. I naravno, poštujem njegovu slobodnu volju. Sve ostalo prepuštam Jehovi.“

Iz Kristinog iskustva se jasno vidi koliko je važno biti prilagodljiv. Ona ima dobre navike što se tiče duhovnih aktivnosti, redovno ide na sastanke i u službu propovedanja. S druge strane, zna da njen muž s pravom očekuje da mu ona posveti vreme, pažnju i ljubav. Ako neko u našoj porodici ne služi Jehovi, neophodno je da budemo prilagodljivi i puni razumevanja. „Sve ima svoje vreme“, piše u Bibliji. To se odnosi i na vreme koje provodimo s članovima porodice, a posebno sa bračnim drugom koji nije u istini. Da bismo imali dobru komunikaciju s nekim, neophodno je da provodimo vreme s njim. Iskustvo pokazuje da dobra komunikacija smanjuje rizik od toga da će se članovi porodice koji nisu Svedoci osećati usamljeno, odbačeno ili da će biti ljubomorni (Prop. 3:1).

„Naši rođaci treba da vide da ih mi volimo“, kaže Holger, čiji se otac krstio 20 godina nakon ostalih članova porodice. Krista dodaje da ona ’ne gubi nadu da će njen muž jednog dana ipak stati na Jehovinu stranu i prihvatiti istinu‘. Naš stav prema rođacima koji ne dele naša uverenja treba uvek da bude pozitivan. Nikada ne bismo smeli izgubiti nadu da će nam se oni pridružiti.

Naš cilj je da ostanemo u dobrim odnosima s rođacima, da im damo priliku da prepoznaju istinu i da dirnemo njihovo srce biblijskom porukom. U svemu tome treba da se vladamo „s blagošću i dubokim poštovanjem“ (1. Petr. 3:15).