Ljudska vladavina na vagi
5. deo: Neograničena moć — blagoslov ili prokletstvo?
Autokratija: vladavina jedne osobe koja poseduje neograničenu moć. Autoritatizam: upotreba vladalačke moći bez pristanka onih s kojima se upravlja, manje ekstreman od totalitarizma. Diktatura: vladavina s vladarem čija apsolutna moć nije ograničena zakonom ili nekim službenim telom. Totalitarizam: centralizovana uprava autokratskog tela koja čini građane gotovo potpuno podložnima vlasti države.
AUTORITATIVNE vlasti, jake po pitanju kontrole, a slabe po pitanju ličnih sloboda, lako podsećaju na prideve kao što su „okrutan“, „tiranski“ i „nasilni“. To su, visoko nacionalistički režimi koji kontrolišu svaki ogranak vlasti, pomno nadgledaju sve svoje stanovnike i zabranjuju delatnosti koje ne unapređuju nacionalne interese, bez obzira koliko bi one mogle biti bezazlene. Tužno je reći, ali ljudska istorija ne oskudeva autoritativnim vladavinama o kojima može da se izvesti.
Stvar stepena
The World Book Encyclopedia kaže: „Ruska vladavina pod carevima približila se apsolutnoj autokratiji.“ Ali nije svaka autoritativna vlast i apsolutna; to je u mnogome stvar stepena. Takođe, nisu sve autoritativne vladavine i autokratije, tj. vladavine na čelu koje je jedan vladar, diktator ili car. Neku vladavinu može provoditi grupa, možda vojna hunta, oligarhijska ili plutokratska elita.
Čak i demokratije mogu biti autoritativne. Istina, one imaju političke partije, održavaju izbore, imaju sudove i hvale se parlamentom ili zakonodavstvom. Ipak, do mere u kojoj vlada kontroliše te razne ustanove, prisiljavajući ih da izvršavaju njene zapovesti, do te mere ona je autoritativna, bez obzira na svoju strukturu. Ona nije svesno tako zasnovana. Za vreme rata ili perioda nacionalnih nemira, stanje je moglo da iziskuje odobravanje vladinih ovlašćenja za krizne situacije. Možda je kriza popustila, međutim, vladina ovlašćenja za krizne situacije nisu.
Monarhije su autoritativne u različitim stepenima. Međutim, apsolutne monarhije većinom su zamenjivane ograničenim monarhijama. Zakonodavna tela i mogući pisani ustavi ograničavaju vlast koju takve monarhije mogu da iskazuju, umanjujući im potencijal za autoritatizam. Prema tome, uživanje lične slobode u današnjim ograničenim monarhijama dostiže nivo koji daleko nadilazi onaj koji nalazimo u apsolutnim monarhijama prošlosti.
Čak kada su apsolutne monarhije bile uobičajene, njihova moć bila je ograničena. Profesor istorije Orest Ranum objašnjava da je „većini kraljeva nedostajalo i temperamenta i stvarne moći da bi u potpunosti upravljali svojim podanicima ili da bi izbrisali rasne i kulturne manjine, kao Hitler, Musolini ili Staljin“. Očito, kraljev visoki moral i dobri kvaliteti — ili nedostatak istih — bili su presudni. Kako god bilo, Ranum kaže: „Ni jedna apsolutna monarhija nije se približila savremenoj totalitarnoj državi u njenom stepenu kulturne i ekonomske centralizacije.“
Težnja za potpunom moći
Tokom 1920-ih i 1930-ih godina u Italiji, Sovjetskom Savezu i Nemačkoj na scenu je izbila nova vrsta autoritativne vladavine koja je zahtevala kovanje novog izraza koji bi je odgovarajuće opisao. U tim zemljama mediji su došli pod kontrolu države. Policija je postala sluga vladajuće političke partije i više nije bila sluga naroda. Propaganda, cenzurisanje, discipliniranje, nadziranje od strane tajne policije, čak i sila, korišteni su da bi se sprečila opozicija. Građani su prisiljavani da prihvate kao svoju službenu političku i društvenu ideologiju vlade. Sa onima koji su to odbijali postupalo se kao s izdajicama. Pojam „totalitarizam“ čini se odgovarajućim — država u težnji za svojim ciljevima potpuno kontroliše sve svoje stanovnike.
Nemački časopis Informationen zur politischen Bildung (Informacije za političko školovanje) opširno opisuje: „Država koja teži potpunoj kontroli, za razliku od autoritativnog režima, ne zadovoljava se preuzimanjem službenih položaja moći. Ona građanima nerado daje relativnu slobodu u ograničenoj meri, ali uvek zahteva od njih privrženost i aktivnu jednostranu podršku. Ti neograničeni zahtevi traže od totalitarne države da utiče na područja koja su obično izuzeta od državnog uplitanja, kao što su porodica, religija i slobodno vreme. Da bi udovoljila tim zahtevima, totalitarna država mora da rasprostre organizacijsku mrežu koja je sposobna da nadgleda svakog pojedinca u svako vreme.“
Naravno, sa stanovišta države i njenih interesa, totalitarna vladavina je visoko delotvorna. Ali to je nemoguće da se održi, kaže novinar Čarlz Krauthamer. Jednostavno ima previše toga što treba da se nadzire. „Na kratko vreme možeš ljude da zatvaraš, čak i ubijaš“, kaže on, „ali posle nekog vremena ponestaje ti metaka, zatvora, snage, pa i žrtava. . . Samo trajna revolucija može da udovolji totalitarnom idealu, a trajna revolucija je nemoguća. Čak i tiranija treba da odspava.“
Prouzročeno ’masovnim društvom‘
Iznosile su se različite teorije da bi se objasnilo zašto je autoritatizam, naročito u svom najekstremnijem i najuspešnijem obliku, totalitarizmu, tako obeležio 20. vek. Prema delu The World Book Encyclopedia, „prve dve trećine 1900-ih bilo je razdoblje velike promene — verovatno najbrže i najraširenije promene u celoj istoriji.“ Bez sumnje, to je bilo tesno povezano s kretanjem prema autoritatizmu.
Eksplozija stanovništva, urbanizacija i tehnološki napredak, savremeni su fenomeni koji su doprineli stvaranju onoga što je nazvano masovnim društvom. Ovaj izraz označava industrijsko društvo koje obeležavaju velike, centralizovane, birokratske i bezlične institucije. To je društvo u kom ljudski odnosi teže tome da budu površni i prolazni. Društvo u kom su, usred masa ljudi, usamljeni pojedinci u neprestanoj potrazi za svojim korenima i za osećajem zajedništva.
Sporno je do koje je mere masovno društvo unapredilo totalitarizam. Prema izjavi novije nemačke političke naučnice Hane Arent, njegov uticaj je bio znatan. Njena knjiga The Origins oh Totalitarianism (Poreklo totalitarizma) ističe da totalitarizam nije izgrađen na klasama ljudi koji „ili zbog pukih brojeva, ili ravnodušnosti, ili kombinacije jednog i drugog, ne mogu biti uklopljeni u neku organizaciju temeljenu na zajedničkom interesu; u političke partije, gradske vlasti, ili profesionalne organizacije ili sindikate.“
Arentova takođe spominje i druge faktore koji su doprineli porastu totalitarizma: imperijalizam, antisemitizam i raspad tradicionalne nacije-države.
Imperijalizam?
Nešto pre početka veka razbuktala se kolonizacija. Britanski ekonomist Džon Atkinson Hobson datira godine od 1884. do 1914. kao razdoblje onoga što se sada naziva novi imperijalizam. To nije bilo ništa drugo nego autoritativna upotreba moći od strane monarhističkih ili demokratskih vladavina sa svrhom proširenja svojih carstava. Prevlast nad drugim zemljama bila je postignuta ili direktnim sticanjem ili indirektnom vlašću nad njihovim političkim i ekonomskim prilikama. Hobson tumači da je imperijalizam uglavnom stvar ekonomije. Zaista, ta nova vrsta kolonijalizma često manje obuhvata političku moć nego što je to slučaj s ekonomskim širenjem i stvaranjem novih tržišta za proizvode te zemlje.
Nigde to nije bilo očitije nego u onome što je postalo poznato kao Jagma za Afriku. Već u ranim 1880-im, Britanija, Francuska i Portugalija posedovale su brojne afričke kolonije. Međutim, kada su Belgija i Nemačka započele bacati zavidne poglede, navala je krenula. Osim Etiopije i Liberije, cela Afrika uskoro je bila pod evropskom vlašću. Crni Afrikanci bili su prisiljeni da gledaju kako beli „hrišćanski“ doseljenici oduzimaju njihovu zemlju.
Sjedinjene Američke Države takođe su postale imperijalna sila. Krajem 19. veka stekle su Aljasku, Havaje, filipinska ostrva, Guam, Samou i druga pacifička ostrva, zatim Portoriko i druga karipska ostrva. Pažnje vredan je komentar Henria F. Grafa, profesora istorije na Kolumbija Univerzitetu, koji je napisao: „Delatnosti hrišćanskih misionara u stvaranju savremenog imperijalizma bile su isto toliko uticajne kao i delatnosti publicista.“ Ali, da su ti misionari takozvanog hrišćanstva zaista bili pravi hrišćani, ostali bi politički neutralni u jagmi za Afrikom, kao i za ostalim kolonijalnim carstvima, u skladu sa Isusovim rečima: „Oni nisu deo sveta, kao što ja nisam deo sveta“ (Jovan 17:16; Jakov 4:4).
Era imperijalizma prividno je završila 1914. godine. Međutim, to se ne odnosi na njegov autoritativni duh. Taj duh dobro je prikazao Sesil Rodes, koji je 1890-ih bio predsednik vlade jednog područja koje je sada deo Južne Afrike, kad je rekao: „Sve je u širenju.“ O pokretačkoj snazi u širenju Britanske Imperije jednom se pohvalio: „Pripojio bih planete kad bi mogao.“ Taj duh koristoljublja još uvek potiče nacije da nadziru, ako je moguće, političke i ekonomske strategije drugih država, a za svoju korist. Japan, na primer, kojemu nisu uspela vojna osvajanja, ponekad se optužuje da sada pokušava „osvajati“ ekonomski.
Da li je svrgavanje autoritativne vladavine rešenje?
Neograničena moć upotrebljena od strane nesavesnih i pohlepnih ljudi je prokletstvo, a ne blagoslov. Prikladne su reči drevnog kralja Solomona: „Gle! suze potlačenih, a nisu imali utešitelja; i moć je bila na strani njihovih tlačitelja, tako da nisu imali utešitelja“ (Propovednik 4:1).
Pod autoritativnom vladavinom bilo je zaista mnogo ’suza potlačenih‘. Međutim, u svojoj knjizi Perestrojka iz 1987. Mihail Gorbačov upozorava: „Moguće je sprečavati, primoravati, podmićivati, slamati ili razarati, ali samo određeno vreme.“ Uprkos tome što je moć „na strani njihovih tlačitelja“, stanovnici su se uvek ponovo podizali da zbace okove autoritativne vlasti. Krvavo svrgavanje Nikolaja Čaušeskua i njegovih snaga sigurnosti, Sekuritate u Rumuniji decembra 1989. tipičan je primer toga.
Svrgavanje autoritativne vladavine zaista može doneti olakšanje, ali takođe je istina, kao što primećuje burmanska poslovica, da „samo sa novim vladarem možeš shvatiti vrednosti starog.“ Ko može da jamči da se ono što je bilo loše neće zameniti nečim još gorim?
Spomenimo samo jedan primer. Autoritativna vladavina u jednoj Latino-američkoj zemlji bila je svrgnuta. Narod je bio pun nade da će stvari da se poboljšaju, ali da li su? Komentarišući stanje godinu dana nakon toga, jedan časopis kaže da je život postao, „u najmanju ruku gori“. Govoreći o vrtoglavom rastu inflacije, časopis je nazvao nacionalnu valutu „praktično beskorisnom“, jadao se nad neprikladnim zdravstvenim ustanovama u državi i istakao da je neishranjenost u porastu. Vremenom je taj režim uklonjen s vlasti.
Nije li po svemu tome očigledno da se ljudska vladavina u svakom svom obliku pokazala kao neodgovarajuća? A ipak ljudi i dalje nastavljaju potragu za idealnom vladavinom. Dva istaknuta primera razočarenja do koga to može da dovede, strovaljujući čitave nacije u ponor očaja „bez utešitelja“ biće razmotrena u našem sledećem broju.
[Slika na 29. strani]
Primer gotovo apsolutne autokratije bila je Rusija pod carevima
[Izvor]
Aleksandar II, od Krigera, oko 1855.