Pitanja čitalaca

Pošto se Jehovini svedoci trude da budu pošteni i pošto veruju jedni drugima, zašto smatraju da je važno sačiniti pisani ugovor kada među njima postoje poslovni poduhvati?

Učiniti to je biblijski, praktično i znak je ljubavi. Kako to? Pa, osmotrimo te aspekte poslovnih ugovora.

Biblija iznosi jedan pisani izveštaj o Božjim postupcima sa svojim zavetnim narodom, Izraelcima. To obuhvata poslovne poduhvate koji uključuju prave obožavaoce. Postanje u 23. poglavlju sadrži jedan koji možemo razmotriti. Kada je njegova voljena Sara umrla, Avram je želeo da obezbedi grobnicu. Počeo je da posluje s Hanancima koji su živeli blizu Hevrona. Stihovi 7-9 pokazuju da je on ponudio određenu cenu za komad zemlje koji je želeo. Deseti stih dokazuje da je ta ponuda bila obznanjena pred drugima na gradskim vratima. Trinaesti stih pokazuje da je vlasnik ponudio da pokloni zemlju Avramu, ali je on odgovorio da bi zemlju uzeo samo ako je kupi. Stihovi 17, 18 i 20 objašnjavaju da je to rešeno upravo tako, što je potvrđeno „pred sinovima Hetovim, pred svima koji su ulazili na vrata onoga grada“.

Međutim, da li bi trebalo da bude drugačije kad su dvoje koji imaju takav poslovni poduhvat pravi obožavaoci? Trideset drugo poglavlje Jeremije pruža odgovor. Od 6. stiha pa nadalje, vidimo da je Jeremija trebalo da kupi zemlju od svog brata od strica. Deveti stih pokazuje da su pristali na jednu poštenu cenu. Sada čitamo stihove 10-12: „[Ja Jeremija] napisah pogodbu i zapečatih, i uzeh svedoke, izmerih srebro na meru, i uzeh i zapečaćeno pismo kupovine po zakonu i uredbama, i ono otvoreno, i dadoh pismo o kupovini Varuhu, sinu Nirije, sina Masijina pred Anameilom, bratučedom svojim i pred svedocima, koji se potpisaše na pismu o kupovini pred svim Judejcima koji seđahu u tremu od tamnice.“

Da, iako je Jeremija poslovao sa suobožavaocem, čak i rođakom, on je obavio neke razumne zakonske formalnosti. Bila su načinjena dva pisana izveštaja — jedan je ostao otvoren i mogao se lako pogledati, drugi je bio zapečaćen kako bi pružio dodatni dokaz ako se nekada pojavi bilo kakva sumnja u vezi s tačnošću otvorenog zapisa. Sve je to bilo utanačeno „pred njima“, kao što kaže 13. stih. Tako je to bio jedan javni, zakonski poslovni poduhvat, sa svedocima. Dakle, jasno je da po biblijskom presedanu pravi obožavaoci vode stvari na tako potvrđen i dokumentovan način.

To je i praktično. Znamo koliko je tačna izreka da ’vreme i nepredviđeni događaji snalaze sve nas‘ (Propovednik 9:11, NW). To uključuje i predane i verne hrišćane. Jakov 4:13, 14 to izražava na ovaj način: „Slušajte sad vi koji govorite: ’Danas ili sutra ići ćemo u ovaj ili u onaj grad, i sedećemo onde godinu dana i trgovaćemo i zaradićemo!‘ A ne znate šta će biti sutra!“ Dakle, mi možemo početi neki projekat, kao što je kupovina, obavljanje nekog dogovorenog posla ili usluge, ili proizvodnja neke stvari za nekoga. Ali, šta će doneti sutra — ili sledeći mesec ili sledeća godina? Šta ako mi ili druga strana doživimo neku nesreću? To bi moglo izgledati kao da je nemoguće održati sporazum. Šta ako ne možemo da obavimo posao ili izvršimo uslugu, ili je možda drugome skoro nemoguće da izvrši isplate ili da se drži svog dela ugovora? Ako ne postoji pismeni sporazum, mogli bi da se pojave stvarni problemi, koji su se mogli rešiti ili sprečiti postojanjem jednostavnog pisanog ugovora.

Nadalje, ne treba da zaboravimo da veoma nesigurna priroda mnogih aspekata života, može čak značiti da bi neko drugi mogao da preuzme ili dovrši naše (ili njegove) poslovne stvari. Jakov je dodao u 14. stihu: ’Vaš život je para koja se za malo pokaže, pa nestaje.‘ Realno gledano, mogli bismo da neočekivano umremo. Pisani sporazum, ugovor, mogao bi na praktičan način da omogući drugima da nastave da vode stvari, ako se na bilo kojoj strani dogodi nešto neočekivano.

U određenom smislu, to dovodi i do trećeg aspekta — pismeni ugovori su znak ljubavi. Sigurno, ako bilo koja strana ugovora umre, ili doživi nesreću koja je učini nesposobnom, bilo bi ljubazno ako bi on kao hrišćanin obezbedio neki pisani izveštaj o svojim obavezama ili finansijskim očekivanjima. I umesto da time odražavamo nepoverenje, mi pokazujemo ljubav prema bratu s kojim poslujemo kad sačinjavamo pisani ugovor, koji će jasno i tačno navesti šta je obavezan da uradi, ili šta treba da dobije. Ovaj korak pun ljubavi svešće na najmanju meru bilo koji uzrok za povređena osećanja ili ozlojeđenost, ako jedna od nesavršenih strana zaboravi neke detalje ili odgovornosti. A ko od nas nije nesavršen, zaboravan, ili sklon da pogrešno shvati detalje ili namere? (Matej 16:5).

Postoje i drugi načini u kojima sačinjavanje pismenog poslovnog sporazuma odražava ljubav prema našem bratu, prema našoj porodici i prema skupštini uopšte. Ali treba da bude jasno da takvi pisani izveštaji sa adekvatnim detaljima, osim što su znak ljubavi, oni su praktični i biblijski.