Služi Bogu spremnog duha

„JA ĆU vrlo rado potrošiti sve i biti potpuno potrošen za vaše duše“, napisao je apostol Pavle (2. Korinćanima 12:15). Šta ti ove reči kazuju o gledištu i stavu koje Jehovine sluge treba da razvijaju? Prema jednom bibličaru, kada je Pavle ovo pisao hrišćanima u Korintu, on je u stvari rekao: „Spreman sam da potrošim snagu, i vreme, i život, i sve što imam za vašu dobrobit, kao što to otac radosno čini za svoju decu.“ Pavle je bio voljan da se ’potpuno potroši‘, to jest da se „iscrpi i istroši“, ukoliko bi to bilo potrebno da bi izvršio svoju hrišćansku službu.

Štaviše, Pavle je sve to činio „vrlo rado“. Bio je „sasvim spreman“ da to čini, kaže The Jerusalem Bible. A ti? Da li si i ti spreman da trošiš svoje vreme, energiju, sposobnosti i sredstva u službi Jehovi Bogu i u korist drugih, čak i ako to ponekad znači biti „iscrpljen i istrošen“. I da li to činiš „vrlo rado“?

Oni uopšte ne žele da služe

Većina ljudi ne da okleva već izričito odbija da služi Bogu. Oni imaju duh nezahvalnosti, sebične nezavisnosti i čak pobune. Satana je naveo Adama i Evu na takav način razmišljanja. On ih je slagao da će „postati kao bogovi, poznajući dobro i zlo“ — to jest da će moći sami da odlučuju šta je ispravno, a šta neispravno (Postanje 3:1-5). Oni koji danas imaju isti takav duh misle da treba da budu potpuno slobodni da čine upravo ono što žele bez ikakve obaveze prema Bogu ili bez njegovog uplitanja (Psalam 81:12, 13). Oni žele da koriste sve što imaju za svoje lične interese (Poslovice 18:1, NW).

Ti svakako ne deliš to ekstremno mišljenje. Verovatno iskreno ceniš dar života koji sada imaš, i još više predivan izgled u večni život na rajskoj Zemlji (Psalam 37:10, 11; Otkrivenje 21:1-4). Možda si duboko zahvalan Jehovi zbog dobrote koju ti pokazuje. Ali svako od nas treba da bude oprezan, jer Satana može iskriviti naše razmišljanje na takav način da naša služba stvarno postane neprihvatljiva Bogu (2. Korinćanima 11:3). Kako se to može dogoditi?

Traži se dragovoljna služba

Jehova želi dragovoljnu službu, službu celim srcem. On nas nikada ne prisiljava da vršimo njegovu volju. Satana je taj koji će učiniti sve da bi prisilio ili namamio ljude da vrše njegovu volju. U povezanosti sa službom Bogu, Biblija govori o obavezi, zapovestima, zahtevima i tako dalje. (Propovednik 12:15; Luka 1:6). Ipak, mi prvenstveno služimo Bogu zato što ga volimo (Izlazak 35:21; Ponovljeni zakoni 11:1).

Bez obzira na to koliko se Pavle trošio u službi Bogu, on je znao da to ne bi ništa vredelo ’ukoliko ne bi imao ljubavi‘ (1. Korinćanima 13:1-3). Kad biblijski pisci ukazuju na hrišćane kao na Božje robove, oni ne ciljaju na ponižavajuće ropstvo na koje je čovek prinuđen (Rimljanima 12:11; Kološanima 3:24). Oni misle na voljnu podložnost zasnovanu na dubokoj, iskrenoj ljubavi prema Bogu i njegovom Sinu, Isusu Hristu (Matej 22:37; 2. Korinćanima 5:14; 1. Jovanova 4:10, 11).

Naša služba Bogu mora odražavati i duboku ljubav prema ljudima. „Bili smo blagi među vama, kao kad majka dojilja neguje svoju decu“, pisao je Pavle skupštini u Solunu (1. Solunjanima 2:7). Danas su u mnogim zemljama majke zakonski obavezne da brinu za svoju decu. Ali zar nije činjenica da većina majki ne čini to samo iz poslušnosti zakonu? Naravno. One to čine zato što vole svoju decu. Zaista, majka dojilja rado čini ogromne žrtve za svoje dete! Zato što je Pavle imao sličnu „nežnu naklonost“ prema onima kojima je služio, bio je „spreman“ („voljan“, Ča; „gotov“, DK) da dâ i sam svoj život pomažući im (1. Solunjanima 2:8). Ljubav motiviše i nas da se ugledamo na Pavla (Matej 22:39).

Šta ako služimo bezvoljno?

Naravno, ne smemo dozvoliti da ljubav prema nama samima prevagne u odnosu na ljubav prema Bogu i ljudima. U suprotnom stvarno postoji opasnost da služimo samo s pola srca, bezvoljno. Možemo čak početi da razvijamo neku ozlojeđenost, osećajući se uznemireno što ne možemo živeti svoj život baš onako kako mi to želimo. To se dogodilo i nekim Izraelcima koji su izgubili ljubav prema Bogu, ali su mu i dalje u izvesnom smislu služili iz osećaja obaveze. Kakve su bile posledice? Služenje Bogu im je postalo „muka“ (Malahija 1:13).

Sve žrtve koje su se prinosile Bogu morale su uvek biti zdrave, „bez mane“, najbolje moguće (Levitska 22:17-20; Izlazak 23:19). Međutim, umesto da daje Jehovi najbolje životinje, narod je u Malahijino vreme počeo da prinosi one koje u stvari ni njima samima nisu trebale. Kako je Jehova reagovao? Rekao je sveštenicima: „Kad na žrtvu slepu životinju prinosite, nije li to zlo? Kada hromu il’ bolesnu životinju prinosite, nije li to zlo? Prinesi je namesniku svome! Hoće li te lepo on primiti, hoće l’ lepo na te pogledati?... A ipak donosite što je oteto, hromo i bolesno, i to su prinosi koje vi činite! Mogu li oni da su mi iz vaših ruku ugodni?“ (Malahija 1:8, 13).

Kako se to može desiti bilo kom od nas? Naše žrtve nam mogu postati „muka“ ukoliko nam nedostaju stvarno spremno srce i duh (Izlazak 35:5, 21, 22; Levitska 1:3; Psalam 54:8; Jevrejima 13:15, 16). Na primer, da li Jehovi posvećujemo samo ostatke našeg vremena?

Može li iko zaista misliti da bi Bogu bilo ugodno da je neki dobronameran član porodice ili revni Levit nekako prisilio jednog neradog Izraelca da izabere najbolju životinju za žrtvu ako on to stvarno nije želeo da prinese? (Isaija 29:13; Matej 15:7, 8). Jehova je odbacio takve žrtve, a na kraju i narod koji ih je prinosio (Osija 4:6; Matej 21:43).

Sa zadovoljstvom vršiti Božju volju

Da bismo služili Bogu na prihvatljiv način moramo slediti primer Isusa Hrista. „Ne tražim svoju volju“, rekao je on, „nego volju onoga koji me je poslao“ (Jovan 5:30). Isus je nalazio veliku radost u dragovoljnoj službi Bogu. On je ispunio Davidove proročanske reči: „Vršiti tvoju volju, o Bože moj, meni je zadovoljstvo“ (Psalam 40:8, NW).

Premda je Isus sa zadovoljstvom vršio Božju volju, to nije uvek bilo lako. Pogledajmo šta se desilo neposredno pred njegovo hapšenje, suđenje i pogubljenje. Dok je bio u Getsimanskom vrtu Isus je bio ’jako žalostan‘ i nalazio se u „teškoj duševnoj patnji“. Emocionalni pritisak je bio toliko jak da mu je znoj dok se molio ’postao kao kapi krvi koje padaju na zemlju‘ (Matej 26:38; Luka 22:44).

Zašto je Isus doživljavao tako tešku duševnu patnju? Zasigurno ne zbog vlastitih interesa ili zbog toga što nije bio voljan da izvrši Božju volju. On je bio spreman da umre, čak je oštro reagovao na Petrove reči: „Budi dobar prema sebi, Gospode; tako nešto te nipošto neće snaći“ (Matej 16:21-23). Isusa je brinulo kako će to što će umreti kao prezreni zločinac uticati na Jehovu i Njegovo sveto ime. Znao je da će Oca mnogo boleti dok gleda kako se s njegovim voljenim Sinom postupa tako surovo.

Isus je takođe shvatao da se približio presudnom vremenu u izvršenju Jehovine namere. Verno držanje Božjih zakona bi bez sumnje pokazalo da je i Adam mogao isto to izabrati. Isusova vernost bi otkrila da je potpuno lažna Satanina tvrdnja da ljudi pod kušnjom neće dragovoljno i verno služiti Bogu. Posredstvom Isusa, Jehova bi konačno uništio Satanu i otklonio posledice njegove pobune (Postanje 3:15).

Kakva je ogromna odgovornost ležala na Isusovim leđima! Ime njegovog Oca, mir u celom svemiru i spasenje ljudskog roda, sve je zavisilo od Isusove vernosti. Shvatajući to on se molio: „Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali ne kako ja hoću, nego kako ti hoćeš“ (Matej 26:39). Isus nikad, čak ni pod najtežim pritiskom, nije oklevao da se dragovoljno podloži volji svoga Oca.

’Duh je srčan, ali je telo slabo‘

Budući da je Isus podnosio jak emocionalni stres dok je služio Jehovi, možemo očekivati da će Satana vršiti pritisak i na nas kao Božje sluge (Jovan 15:20; 1. Petrova 5:8). Osim toga mi smo nesavršeni. Zato čak i ako rado služimo Bogu, to nam nije lako. Isus je video kako se njegovi apostoli naprežu da čine sve što je on tražio od njih. Zato je rekao: „Duh je, doduše, srčan, ali je telo slabo“ (Matej 26:41). Njegovo savršeno ljudsko telo nije imalo nikakvu urođenu slabost. Pa ipak, on je imao na umu to da je telo njegovih učenika slabo usled nesavršenosti koju su nasledili od nesavršenog Adama. Isus je znao da će oni, zbog nasleđene nesavršenosti i posledica ljudskih ograničenja, morati da se naprežu da bi u službi Jehovi učinili sve što žele.

Zato se onda možda osećamo poput apostola Pavla koji je bio jako žalostan kada ga je nesavršenost sprečavala da u potpunosti služi Bogu. „Sposobnost da želim imam u sebi“, pisao je on, „ali sposobnost da radim ono što je dobro nemam“ (Rimljanima 7:18). Mi takođe uviđamo da ne možemo potpuno da ispunimo sve ono dobro što bismo želeli (Rimljanima 7:19). To nije zbog toga što nismo voljni da to činimo. To je jednostavno zato što slabost tela ometa čak i naš najveći trud.

Ali ne očajavajmo. Ako smo iz sveg srca spremni da uradimo sve što možemo, Bog će sigurno prihvatiti našu službu (2. Korinćanima 8:12). ’Dajmo sve od sebe‘ u oponašanju Hristovog duha koji se ispoljavao kroz njegovu potpunu podložnost Božjoj volji (2. Timoteju 2:15; Filipljanima 2:5-7; 1. Petrova 4:1, 2). Jehova će nagraditi i podržati takav spreman duh. Daće nam ’snagu koja nadilazi uobičajenu‘ da bismo nadoknadili naše nedostatke (2. Korinćanima 4:7-10). Uz Jehovinu pomoć moći ćemo poput Pavla ’vrlo rado da potrošimo sve i da budemo potpuno potrošeni‘ u dragocenom služenju Njemu.

[Slika na 21. strani]

Pavle je rado služio Bogu najbolje što je mogao

[Slika na 23. strani]

Isus je čak i pod najtežim pritiskom vršio volju svoga Oca