Čuvena Propoved na gori

Isus je sigurno bio umoran nakon što je celu noć proveo u molitvi, a potom izabrao 12 učenika da budu njegovi apostoli. Sada se razdanilo i on se nalazio na jednoj gori, verovatno nedaleko od Kapernauma, u Galileji. Međutim, i dalje je želeo da pomaže ljudima i imao je snage za to.

Mnoštvo se slivalo izdaleka. Neki su došli s juga — iz Jerusalima i drugih mesta u Judeji. Drugi sa severozapada — iz primorskih gradova Tira i Sidona. Zašto su tražili Isusa? „Došli su da ga čuju i da budu izlečeni od svojih bolesti.“ Tako ih je Isus sve lečio. Zaista predivno! Takođe je pomagao i onima koje su „mučili nečisti duhovi“, to jest ljudima koje su progonili zli Satanini anđeli (Luka 6:17-19).

Nakon toga, pronašao je jednu zaravan i mnoštvo ga je okružilo. U prvim redovima su verovatno bili njegovih 12 apostola, zajedno sa ostalim učenicima. Svi su željno iščekivali da čuju učitelja koji može učiniti tako velika čuda. Na jednostavan i jasan način, počeo je da iznosi duboke duhovne misli. One će biti korisne ne samo njegovim slušaocima već i mnogim drugima koji će ih kasnije čuti, kao i nama danas. Isus je poučavao koristeći događaje iz svakodnevice i stvari koje su ljudima bile poznate. Zbog toga su ga lako mogli razumeti svi oni koji su želeli da im Bog pomogne da imaju bolji život. Koje su neke važne teme o kojima je govorio?

Svi želimo da budemo srećni. Zbog toga je Isus svoju pouku započeo rečima o pravoj sreći. Možemo zamisliti koliko je to zaokupilo pažnju njegovih slušalaca. Ali sigurno nisu sve razumeli.

Na primer, on im je rekao: „Srećni su oni koji su svesni svojih duhovnih potreba, jer je njihovo nebesko kraljevstvo. Srećni su oni koji tuguju, jer će biti utešeni [...] Srećni su oni koji su gladni i žedni pravednosti, jer će se nasititi [...] Srećni su oni koji su progonjeni zbog pravednosti, jer je njihovo nebesko kraljevstvo. Srećni ste kad vas zbog mene vređaju i progone [...] Radujte se i kličite“ (Matej 5:3-12).

Šta je Isus podrazumevao pod srećom? On nije govorio da to znači biti dobro raspoložen i veseo. Prava sreća je mnogo dublja. Ona obuhvata unutrašnje zadovoljstvo i ispunjenost.

Isus je rekao da pravu sreću pronalaze oni koji su svesni svojih duhovnih potreba. To su oni koji tuguju zbog svog grešnog stanja i koji žele da upoznaju Boga i služe mu. Oni su srećni čak i kada su omraženi i progonjeni zbog vršenja Božje volje, jer znaju da ugađaju Bogu i da će ih on nagraditi večnim životom.

Međutim, mnogi misle da su srećni oni koji su uspešni i koji se prepuštaju užicima. Ali Isus je rekao nešto potpuno suprotno, nešto što je njegove slušaoce navelo na razmišljanje: „Teško vama, bogati, jer već imate svoju utehu. Teško vama koji ste sada siti, jer ćete gladovati. Teško vama koji se sada smejete, jer ćete tugovati i plakati. Teško vama kad svi ljudi dobro govore o vama, jer su to isto njihovi praočevi činili lažnim prorocima“ (Luka 6:24-26).

Da li je problem u bogatstvu, užicima i ugledu? Ne. Ali oni kojima je to veoma važno, stavljaju služenje Bogu u drugi plan i time sebe lišavaju prave sreće. Isus nije rekao da siromaštvo i glad čine neku osobu srećnom. Pa ipak, obično se oni koji su u teškom položaju odazivaju na Isusova učenja i pronalaze pravu sreću.

Isus je o svojim učenicima rekao: „Vi ste so zemlje“ (Matej 5:13). Naravno, oni nisu bili so u doslovnom smislu. So služi kao konzervans. U blizini oltara u Božjem hramu čuvale su se velike količine soli i koristile se za posipanje žrtava. So je takođe simbol nekvarljivosti i nepropadljivosti (Levitska 2:13; Jezekilj 43:23, 24). Isusovi učenici su „so zemlje“ u tom smislu što pomažu ljudima da se ne iskvare u duhovnom i moralnom pogledu. Poruka koju oni prenose zaista može sačuvati živote.

Isus je svojim učenicima rekao još nešto: „Vi ste svetlost sveta.“ Svetiljka se ne stavlja pod korpu već na svećnjak, odakle može sijati. Zato je Isus pružio sledeći podsticaj: „Neka vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave vašeg Oca koji je na nebesima“ (Matej 5:14-16).

Judejske verske vođe su gledale na Isusa kao na nekog ko krši Božji Zakon i ranije su se već dogovarale da ga ubiju. Zato im je Isus otvoreno rekao: „Ne mislite da sam došao da obezvredim Zakon ili Proroke. Nisam došao da obezvredim, nego da ispunim“ (Matej 5:17).

Isus je veoma cenio Božji Zakon. Zato je i druge podsticao na to, kada je govorio: „Ko, dakle, prekrši jednu od ovih najmanjih zapovesti i tako nauči ljude, biće nazvan najmanjim u nebeskom kraljevstvu.“ Ovim rečima je pokazao da takva osoba neće ući u Kraljevstvo. „A ko ih izvršava i naučava“, dodao je, „biće nazvan velikim u nebeskom kraljevstvu“ (Matej 5:19).

Isus je osudio čak i stavove koji su mogli voditi do kršenja Božjeg Zakona. Nakon što je citirao Zakon: „Ne ubij“, rekao je: „Svako ko se uporno gnevi na svog brata odgovaraće pred sudom“ (Matej 5:21, 22). Gneviti se na bližnjeg ozbiljna je stvar. To čak može voditi do ubistva. Zbog toga je Isus objasnio šta treba učiniti da bi se postigao mir: „Ako, dakle, doneseš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom, pa idi i prvo se pomiri sa svojim bratom, a onda se vrati i prinesi svoj dar“ (Matej 5:23, 24).

Još jedna zapovest iz Zakona odnosila se na preljubu. Isus je o tome rekao: „Čuli ste da je bilo rečeno: ’Ne učini preljubu.‘ A ja vam kažem: Svako ko požudno gleda neku ženu već je učinio s njom preljubu u svom srcu“ (Matej 5:27, 28). Isus nije govorio o prolaznoj nemoralnoj misli, već o nečem ozbiljnijem. On je govorio o gledanju koje podstiče strast i koje, ako se ukaže prilika, može voditi do preljube. Kako neko može sprečiti da do toga dođe? Ponekad je potrebno uraditi nešto drastično. Isus je o tome rekao: „Ako te tvoje desno oko navodi na greh, iskopaj ga i baci od sebe [...] ako te tvoja desna ruka navodi na greh, odseci je i baci od sebe“ (Matej 5:29, 30).

Neki su morali da žrtvuju bolestan deo tela kako bi ostali u životu. Potpuno razumljivo, Isus je rekao da je važnije odbaciti bilo šta, čak i nešto toliko vredno kao što je oko ili ruka, kako bi se sprečile nemoralne misli i posledice do kojih one mogu voditi. „Bolje ti je da izgubiš jedan od svojih udova nego da celo tvoje telo ode u gehenu.“ Gehena je bila smetlište van jerusalimskih zidina, koje je stalno gorelo, i ona predstavlja večno uništenje.

Isus je takođe rekao šta treba raditi kada nas neko povredi u fizičkom ili emocionalnom pogledu. „Ne opirite se onome ko je zao“, rekao je, „naprotiv, ako te neko ošamari po desnom obrazu, okreni mu i drugi“ (Matej 5:39). To ne znači da ne treba da se branimo kada neko napadne nas ili našu porodicu. Isus je pomenuo šamar, a on ne može ozbiljno povrediti ili ubiti osobu. Dakle, u pitanju je uvreda. On je rekao da ako neko želi da izazove tuču ili svađu, bilo da nas ošamari ili koristi uvredljive reči, mi ne treba da uzvraćamo.

Taj savet je u skladu s Božjim zakonom u kom stoji da volimo svoje bližnje. Zato je Isus savetovao svoje slušaoce: „Volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ Zatim je izneo snažan razlog zašto treba tako postupati: „Da biste bili sinovi svog Oca koji je na nebesima, jer on daje da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima“ (Matej 5:44, 45).

Isus je ovaj deo svoje propovedi završio sledećim rečima: „Budite dakle savršeni, kao što je savršen vaš nebeski Otac“ (Matej 5:48). Naravno da nije mislio da ljudi mogu biti savršeni u potpunom smislu. Međutim, oponašajući Boga, možemo voleti čak i svoje neprijatelje. Drugim rečima, treba da ’budemo milosrdni, kao što je naš Otac milosrdan‘ (Luka 6:36).

Isus je dalje u svojoj propovedi rekao: „Pazite da pravedna dela ne činite pred ljudima, da vas oni vide“. On je osudio licemerno prikazivanje pobožnosti, rekavši: „Kad daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što to rade licemeri“ (Matej 6:1, 2). Mnogo je bolje milostinju davati ne privlačeći pažnju drugih.

Zatim je rekao: „Kad se molite, ne budite kao licemeri. Jer oni vole da se mole stojeći u sinagogama i na velikim raskršćima da bi ih videli ljudi.“ Umesto toga, on ih je savetovao: „Kad se moliš, uđi u svoju najskrovitiju sobu i zatvori vrata, pa se pomoli svom Ocu koji je u tajnosti“ (Matej 6:5, 6). Isus nije osudio sve javne molitve, jer se i on molio u javnosti, već one koje se izgovaraju tako da bi se impresionirali slušaoci i da bi se izazvalo divljenje drugih.

Okupljenim ljudima je rekao kako treba da se mole: „Kad se molite, ne govorite uvek jedno te isto, kao što to rade neznabošci“ (Matej 6:7). Ove reči ne znače da je loše uvek se moliti za isto, već da je pogrešno koristiti napamet naučene fraze, to jest govoriti „jedno te isto“. Zatim je Isus izneo molitvu koja se sastoji iz sedam delova, koja je postala uzor za sve njegove sledbenike. U prva tri dela, govori se o Božjem pravu da vlada i njegovoj volji — da se sveti njegovo ime, da dođe njegovo Kraljevstvo i da se vrši njegova volja. Tek nakon toga dolaze lične potrebe, kao što su hrana, oproštenje greha, snaga da ne pokleknemo u iskušenju i da budemo izbavljeni od Zloga.

Koji stav treba da imamo prema posedima? Isus je podstakao okupljeno mnoštvo: „Ne skupljajte više sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa nagrizaju, i gde lopovi provaljuju i kradu.“ Kako je to samo razumno! Bogatstvo može nestati i njegovo gomilanje nema nikakvu vrednost u Božjim očima. Zbog toga je Isus dalje rekao: „Skupljajte sebi blago na nebu.“ To činimo tako što nam je služenje Bogu najvažnije u životu. Niko nas ne može lišiti dobrog odnosa s Bogom i nagrade večnog života. Zaista su tačne Isusove reči: „Gde je tvoje blago, tamo će biti i tvoje srce“ (Matej 6:19-21).

Naglašavajući tu misao, Isus je izneo sledeće poređenje: „Svetiljka tela je oko. Dakle, ako je tvoje oko bistro, celo će tvoje telo biti svetlo. Ali ako je tvoje oko zlo, celo će tvoje telo biti tamno“ (Matej 6:22, 23). Kada oči ispravno funkcionišu, one su poput svetiljke našem telu. Da bi to bilo tako, one moraju biti „bistre“, to jest usmerene na jednu stvar. U protivnom bismo mogli pogrešno gledati na život. Ako bismo se usredsredili na gomilanje materijalnih poseda umesto na služenje Bogu, to bi značilo da je ’celo naše telo tamno‘, možda tako što bi nas navelo da činimo nešto neispravno.

Nakon toga, Isus je dodao otrežnjavajuću misao: „Niko ne može robovati dvojici gospodara, jer ili će jednog mrzeti, a drugog voleti, ili će jednom biti privržen, a drugoga prezirati. Ne možete robovati Bogu i bogatstvu“ (Matej 6:24).

Neki od onih koji su slušali Isusa možda su bili zbunjeni i pitali se kako će onda podmiriti svoje materijalne potrebe. On im je rekao da ukoliko im je služba Bogu na prvom mestu u životu, nemaju razloga za brigu. „Pogledajte ptice nebeske, jer one ne seju niti žanju niti skupljaju u žitnice, a ipak ih vaš nebeski Otac hrani“ (Matej 6:26).

A šta reći za ljiljane na poljima? Isus je istakao da ni „Solomon u svoj svojoj slavi nije bio odeven kao jedan od njih“. Šta nam to pokazuje? „Ako Bog tako odeva poljsko bilje, koje danas jeste, a sutra se baca u peć, neće li još pre odenuti vas?“ (Matej 6:29, 30). Zato je Isus dao sledeći mudar savet: „Ne brinite se i ne govorite: ’Šta ćemo jesti?‘ ili ’Šta ćemo piti?‘ ili ’Šta ćemo obući?‘ [...] Vaš nebeski Otac zna da vam je sve to potrebno. Zato tražite najpre kraljevstvo i Božju pravednost, a sve će vam se ovo dodati“ (Matej 6:31-33).

Apostoli i drugi iskreni pojedinci želeli su da svojim životom ugode Bogu, ali s obzirom na njihove okolnosti to im nije bilo lako. Pošto je Isus znao da su mnogi fariseji kritični i da oštro osuđuju druge, on je svoje slušaoce podsticao: „Ne sudite, da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, takvim će vam se suditi“ (Matej 7:1, 2).

Bilo je veoma opasno povoditi se za farisejima, koji su imali kritički stav. Isus je to slikovito opisao: „Može li slep voditi slepog? Zar neće obojica upasti u jamu?“ Kako onda treba gledati na druge? Ne kritički, jer bi to bila ozbiljna stvar. Isus je o tome rekao: „Kako možeš reći svom bratu: ’Brate, daj da ti izvadim trun koji ti je u oku‘, a sam ne vidiš gredu u svom oku? Licemeru! Izvadi prvo gredu iz svog oka, pa ćeš onda jasno videti kako da izvadiš trun koji je u oku tvog brata“ (Luka 6:39-42).

To nije značilo da Isusovi učenici ne treba da prosuđuju stvari. „Ne dajte psima ono što je sveto, i ne bacajte svoje bisere pred svinje“, upozorio ih je on (Matej 7:6). Misli iz Božje Reči su toliko dragocene da se mogu uporediti s biserima. Ukoliko neki ne pokazuju cenjenje za Božju Reč, učenici treba da odu od njih i potraže one koji će ih saslušati.

Isus je zatim ponovo govorio o molitvi i pokazao koliko je važno istrajati u njoj. „Molite, i daće vam se.“ Bog je spreman da usliši molitve, kao što je to Isus naglasio: „Ko bi od vas svom sinu, ako ga zamoli za hleb, dao kamen? [...] Dakle, ako vi, iako ste zli, znate da dajete svojoj deci dobre darove, koliko će više Otac vaš koji je na nebesima dati dobra onima koji ga mole!“ (Matej 7:7-11).

Nakon toga je izneo čuveno merilo ponašanja: „Sve, dakle, što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima.“ Zar ne treba svi da primimo k srcu ovaj savet i da ga primenjujemo u našim odnosima s drugima? Međutim, to nije tako lako, kao što pokazuju sledeće Isusove reči: „Uđite na uska vrata. Jer širok je i prostran put koji vodi u uništenje i mnogo je onih koji njime idu. A uska su vrata i tesan je put koji vodi u život i malo je onih koji ga nalaze“ (Matej 7:12-14).

Bili su prisutni i oni koji su želeli da odvrate učenike od puta koji vodi u život. Zato je Isus pružio sledeće upozorenje: „Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u ovčijem runu, a iznutra su grabljivi vukovi“ (Matej 7:15). On je rekao da se dobro i loše drveće prepoznaje po plodovima. Isto je i s ljudima. Lažne proroke možemo prepoznati po njihovim učenjima i postupcima. Isus je naglasio da se njegov učenik ne prepoznaje po onome što govori, već po onome kako postupa. Neki tvrde da je Isus njihov Gospod, ali šta ako ne vrše Božju volju? Njima će Isus reći: „Nikad vas nisam poznavao! Odlazite od mene, vi koji činite bezakonje“ (Matej 7:23).

Svoju propoved je zaključio sledećim rečima: „Zato će svako ko čuje ove moje reči i izvršava ih biti kao razborit čovek koji je kuću sagradio na steni. I zapljuštala je kiša, došle su bujice, dunuli su vetrovi i udarili su na tu kuću, ali ona se nije srušila, jer joj je temelj bio na steni“ (Matej 7:24, 25). Zašto je ova kuća ostala da stoji? Zato što je čovek koji je gradio kuću „kopao duboko i postavio temelj na steni“ (Luka 6:48). Dakle, nije dovoljno samo čuti Isusove reči. Moramo se naprezati kako bismo ih izvršavali.

A kako je s čovekom koji čuje Isusove reči, a ne izvršava ih? On je „kao lud čovek koji je kuću sagradio na pesku“ (Matej 7:26). Kiša, bujice i vetrovi mogu srušiti tu kuću.

Narod je bio zadivljen, jer ih je Isus poučavao kao neko ko ima autoritet od Boga, a ne kao verske vođe. Verovatno su mnogi od onih koji su ga slušali postali njegovi učenici.