Poglavlje 57

Saosećanje prema onima koji pate

NAKON što je Isus ukorio fariseje zbog njihovih sebičnih predanja, on odlazi zajedno sa svojim učenicima. Kao što se možda prisećamo, već je jednom s njima pokušao da ode da se malo odmore, ali je odmor prekinut jer ih je mnoštvo naroda pronašlo. Sada se sa svojim učenicima upućuje u područje Tira i Sidona, koje leži mnogo kilometara dalje na severu. Očigledno je to jedino putovanje pri kom Isus sa svojim učenicima odlazi van granica Izraela.

Kad su pronašli kuću gde mogu ostati, on izražava želju da njihovo mesto zadržavanja ostane nepoznato. Ali, čak i u ovom neizraelskom području saznaje se za njega. Neka Grkinja, koja je rođena ovde u Fenikiji, pronalazi ga i počinje da ga moli: „Smiluj mi se, Gospode, sine Davidov. Kćerka mi je teško opsednuta demonima.“ Ali, Isus ne odgovara ni reči.

Konačno učenici kažu Isusu: „Otpusti je; jer neprestano viče za nama.“ Isus objašnjava zašto se na nju ne obazire: „Nisam poslan nikome drugome do izgubljenim ovcama doma Izraelova.“

Ali, žena ne odustaje. Ona se približava Isusu i baca se pred njega. Ona ga moli: „Gospode, pomozi mi!“

Kako samo to iskreno moljenje žene mora dirati Isusovo srce! Ali, on ponovo ukazuje na svoju glavnu odgovornost, naime, da propoveda Izraelcima, Božjem narodu. Istovremeno Isus aludira na predrasudu Jevreja prema ljudima iz drugih naroda, a očigledno on tako želi ispitati veru te žene. Kaže: „Nije pravo uzeti hleb deci i baciti ga psićima.“

Kroz saosećajni ton svog glasa i kroz svoj izraz lica Isus sigurno otkriva svoju unutarnju naklonost prema ne-Jevrejima. On čak ublažuje upoređivanje pagana s psima tako što govori o „psićima“. Žena nije uvređena, nego prihvata Isusov osvrt na predrasude Jevreja i ponizno utvrđuje: „Da, Gospode, ali psići zaista jedu mrvice koje padaju sa stola njihovih gospodara.“

„O, ženo, velika je tvoja vera“, uzvikuje Isus. „Neka ti se zbude onako kako želiš.“ I zbiva se! Žena se vraća svojoj kući, a njena kćerka leži na krevetu potpuno zdrava.

S obalnog područja kraj Sidona upućuje se Isus sa svojim učenicima preko zemlje u pravcu gornjih pritoka Jordana. Prelaze Jordan očigledno negde iznad Galilejskog mora i dospevaju u područje Dekapolisa, istočno od mora. Tamo se uspinju na neko brdo. Ali, mnoštvo naroda ih pronalazi i nosi svoje uzete, sakate, slepe i neme, kao i mnoge koji su u drugom pogledu bolesni i unakaženi. Nežno ih postavljaju pred Isusove noge i on ih sve leči. Ljudi su zadivljeni kad vide da nemi govore, uzeti hodaju, a slepi gledaju, i hvale Boga Izraelova.

Isus posvećuje posebnu pažnju jednom čoveku koji je gluv i ima poremećaj govora. Gluvi su često smeteni, naročito u mnoštvu. Možda je Isus primetio izuzetnu nervozu tog čoveka. Zato ga saosećajno uzima na stranu i udaljuje se malo s njim od mnoštva. Kad su sami, Isus mu pokazuje šta će za njega učiniti. Stavlja prste u čovekove uši i nakon što je pljunuo, dodirne mu jezik, pogleda u nebo, duboko uzdahne i kaže: „Otvori se.“ Na to se čoveku obnavlja sluh i može normalno govoriti.

Nakon što je Isus obavio mnoga izlečenja, mnoštvo reaguje s puno cenjenja. Ono kaže: „Sve je dobro učinio. Čak čini da gluvi čuju i nemi da govore.“ Matej 15:21-31; Marko 7:24-37.

▪ Zašto Isus ne leči dete Grkinje odmah?

▪ Kuda se kasnije upućuje Isus sa svojim učenicima?

▪ Kako Isus pokazuje saosećanje prema čoveku koji je gluv i poremećen u govoru?