Davanje caru ’carevog‘

Isus je dao formulu koja treba da upravlja hrišćanskim ponašanjem prema rimskoj državi, to jest, u stvari prema bilo kojoj drugoj vladavini, kada je rekao: „Podajte... caru carevo a božje Bogu“ (Matej 22:21). Ovaj savet Isusovim sledbenicima bio je u oštroj suprotnosti s gledištem mnogih nacionalistički raspoloženih Jevreja koje je rimska dominacija vređala i koji su osporavali zakonitost plaćanja poreza nekoj stranoj sili.

Kasnije, Pavle je rekao hrišćanima koji su živeli u Rimu: „Treba da se pokoravate ne samo iz straha od kazne, nego i radi savesti. Zato i poreze dajete, jer su zvaničnici [državne „više vlasti“] sluge Božje, koje su za to postavljene. Podajte svakome što ste mu dužni: kome dakle porezu, porezu, kome danak, danak“ (Rimljanima 13:5-7). Iako hrišćani nisu bili deo sveta, oni su bili obavezani dužnošću da budu pošteni, građani koji plaćaju poreze, i da plaćaju državi za pružene usluge (Jovan 17:16).

Ali, jesu li Isusove reči ograničene samo na plaćanje poreza? Pošto Isus nije precizno definisao šta je carevo a šta Božje, postoje granični slučajevi za koje se odluka mora doneti u skladu s kontekstom ili prema našem razumevanju čitave Biblije. Drugim rečima, odlučivanje o tome koje stvari hrišćanin treba da dâ caru ponekad bi uključivalo savest hrišćanina, prosvetljenu biblijskim načelima.

Pažljivo odmeravanje između dva oprečna zahteva

Mnogi ljudi naginju da zaborave da je Isus, nakon što je izjavio da carevo treba dati caru, dodao: „A božje [dajte] Bogu“. Apostol Petar je pokazao šta je prioritet za hrišćane. Odmah nakon što je savetovao na podložnost „kralju“, ili imperatoru, i njegovim „namesnicima“, Petar je napisao: „[Budite] kao slobodni ljudi, ali ne služeći se slobodom kao koprenom za pokrivanje pakosti, nego postupajući kao prave sluge Božje. Poštujte svakoga, braću ljubite, Boga se bojte, dajte čast kralju“ (1. Petrova 2:16, 17). Apostol je pokazao da su hrišćani robovi Božji, a ne nekog ljudskog vladara. Iako oni treba da ispoljavaju ispravno poštovanje i čast prema predstavnicima države, oni to treba da čine u strahu od Boga, čiji su zakoni vrhovni.

Godinama ranije, Petar nije ostavio ni malo sumnje što se tiče uzvišenosti Božjih zakona nad čovečjim. Jevrejski Sinedrion je bio administrativno telo kojem su Rimljani dodelili i građanski i religiozni autoritet. Kada je on naredio Isusovim sledbenicima da prestanu učiti u Hristovo ime, Petar i drugi apostoli su s poštovanjem ali čvrsto odgovorili: „Više treba Boga slušati negoli ljude“ (Dela apostolska 5:29). Jasno je da su rani hrišćani morali brižljivo održavati ravnotežu između poslušnosti Bogu i ispravne podložnosti ljudskim vlastima. Tertulijan je to početkom trećeg veka n. e. ovako izrazio: „Ako je sve carevo, šta će ostati za Boga?“

Bog i car

„Podajte dakle Caru carevo a Bogu božje“ (LUKA 20:25).

 1. (a) Koji je Jehovin uzvišeni položaj? (b) Šta dugujemo Jehovi što nikada ne možemo dati caru?

KAD je Isus Hrist dao ovo uputstvo, on je bez sumnje imao na umu da Božji zahtevi za Njegove sluge imaju prednost nad bilo čim što bi mogao car, ili država, zahtevati od njih. Isus je bolje no iko poznavao istinitost psalmistove molitve Jehovi: „Kraljevstvo je tvoje kraljevstvo svih vekova a gospodstvo [suverenitet]a tvoje na sva kolena“ (Psalam 145:13). Kada je Đavo ponudio Isusu vlast nad svim kraljevstvima ovog sveta, Isus je odvratio: „Napisano je: ’Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi‘“ (Luka 4:5-8). „Car“ se nikada nije mogao obožavati, bez obzira da li je car rimski imperator, neki drugi ljudski vladar, ili sama država.

 2. (a) Kakav je Sotonin položaj u odnosu na ovaj svet? (b) Uz čije dopuštenje Sotona zauzima svoj položaj?

² Isus nije porekao da su kraljevstva sveta bila Sotonina. Kasnije, on je Sotonu nazvao ’knezom ovoga sveta‘ (Jovan 12:31; 16:11). Pred kraj prvog veka n. e., apostol Jovan je napisao: „Mi znamo da smo od Boga i da je sav svet pod vlašću lukavoga“ (1. Jovanova 5:19). To ne znači da se Jehova odrekao svoje suverenosti nad zemljom. Seti se da je Sotona, kada je Isusu ponudio vlast nad političkim kraljevstvima, izjavio: „Tebi ću dati svu vlast ovu... jer je meni predana, i kome ja hoću daću je“ (Luka 4:6). Sotona sprovodi vlast nad kraljevstvima sveta samo uz Božje dopuštenje.

 3. (a) Koji položaj pred Jehovom imaju vlade naroda? (b) Kako možemo reći da podložnost vladama ovog sveta ne znači da se podlažemo Sotoni, bogu ovog sveta?

³ Slično tome, država sprovodi svoju vlast samo zato što joj Bog kao Suvereni Vladar dozvoljava da to čini (Jovan 19:11). Tako se za „postojeće vlasti“ može reći da su „postavljene na svoje relativne položaje od strane Boga“. U odnosu na Jehovinu vrhovnu suverenu vlast, njihova je daleko manja. Međutim, one su „sluga Božji“, „Božje javne sluge“, time što pružaju potrebne usluge, održavaju zakon i red, i kažnjavaju zločince (Rimljanima 13:1, 4, 6, NW). Dakle hrišćani treba da razumeju da samo zato što je Sotona nevidljivi vladar ovog sveta, to jest sistema, oni se ne podlažu njemu kada priznaju svoju relativnu podložnost državi. Oni slušaju Boga. Ove godine, 1996, politička država je još uvek sastavni deo „uređenja Božjeg“, privremenog uređenja koje Bog dopušta da postoji, i koje Jehovine zemaljske sluge treba da priznaju kao takvo (Rimljanima 13:2, NW).

Drevne Jehovine sluge i država

 4. Zašto je Jehova dozvolio da Josif postane istaknut u vladi Egipta?

⁴ U prethrišćanskim vremenima, Jehova je nekim svojim slugama dozvolio da zauzmu istaknute položaje u državnim vladama. Na primer, u 18. veku pre n. e. Josip je postao prvi ministar Egipta, odmah iza vladajućeg Faraona (Postanje 41:39-43). Kasniji događaji su učinili očiglednim da je Jehova tim upravljao kako bi Josif mogao poslužiti kao instrument u sačuvanju ’Avramovog semena‘ (DK), njegovih potomaka, radi ostvarenja Svojih namera. Naravno, treba imati na umu da je Josif bio prodan u ropstvo u Egipat, i da je živeo u vreme kada Božje sluge nisu imale ni Mojsijev zakon niti „zakon Hristov“ (Postanje 15:5-7; 50:19-21; Galatima 6:2).

 5. Zašto je jevrejskim izgnanicima bilo zapoveđeno da ’traže mir‘ za Vavilon?

⁵ Jehova je vekovima kasnije nadahnuo vernog proroka Jeremiju da jevrejskim izgnanicima kaže da se podlože vladarima kad budu u izgnanstvu u Vavilonu i čak da se mole za mir tog grada. U svom pismu njima, on je zapisao: „Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev, svemu roblju koje preselih iz Jerusalima u Vavilon... Tražite dobro [„mir“, NW] gradu u koji vas preselih i molite se za nj Gospodu, jer u dobru [„miru“, NW] njegovom biće i vaše dobro [„mir za vas same“, NW]“ (Jeremija 29:4, 7). U svako doba Jehovin narod ima razloga da „traži mir“ za sebe i za zemlju u kojoj živi, kako bi imao slobodu da obožava Jehovu (1. Petrova 3:11, Ča).

 6. Iako su im dati visoki državni položaji, na koje su načine Danilo i njegova tri prijatelja odbili da naprave kompromis s obzirom na Jehovin Zakon?

⁶ Tokom vavilonskog izgnanstva, Danilo i još tri verna Jevrejina kao zarobljenici u Vavilonu podložili su se državnoj obuci i postali civilne sluge visokog ranga u Vaviloniji (Danilo 1:3-7; 2:48, 49). Međutim, čak i tokom njihovog obučavanja, oni su zauzeli čvrst stav u pogledu ishrane koja bi ih mogla dovesti do toga da prestupe Zakon koji je njihov Bog, Jehova, dao preko Mojsija. Zbog toga su bili blagoslovljeni (Danilo 1:8-17). Kada je kralj Navuhodonosor podigao jedan državni kip, Danilova tri jevrejska prijatelja očigledno su bili prisiljeni da prisustvuju toj ceremoniji zajedno sa svojim kolegama državnim upraviteljima. Pa ipak, oni su odbili da ’padnu, i da se poklone‘ tom državnom kipu. Ponovo, Jehova je nagradio njihov integritet (Danilo 3:1-6, 13-28). Slično tome danas, Jehovini svedoci poštuju zastavu zemlje u kojoj žive, ali oni neće izvršiti čin obožavanja prema njoj (Izlazak 20:4, 5; 1. Jovanova 5:21).

 7. (a) Kakav je izvrstan stav zauzeo Danilo, uprkos tome što je imao uzvišen položaj u državnoj strukturi Vavilona? (b) Koje su se promene ostvarile u hrišćansko doba?

⁷ Nakon pada neovavilonske dinastije, Danilu je data državna pozicija visokog ranga pod novim medo-persijskim režimom koji ju je zamenio u Vavilonu (Danilo 5:30, 31; 6:1-3). Ali on nije dozvoljavao da ga njegov visoki položaj dovede do kompromitovanja njegovog integriteta. Kad je jedan državni zakon zahtevao da obožava kralja Darija umesto Jehove, on je to odbio. Zbog toga je bio bačen lavovima, ali ga je Jehova izbavio (Danilo 6:4-24). Naravno, to je bilo u prethrišćanskim vremenima. Kada je hrišćanska skupština bila jednom uspostavljena, Božje sluge su došle ’pod zakon Hristov‘. Mnoge stvari koje su bile dopuštene pod jevrejskim sistemom trebalo je gledati drugačije, na osnovu toga kako se Jehova sada ophodio prema svom narodu (1. Korinćanima 9:21; Matej 5:31, 32; 19:3-9).

Isusovo gledište prema državi

 8. Koji događaj pokazuje da je Isus bio odlučan da izbegne političku uključenost?

⁸ Kad je Isus Hrist bio na zemlji, on je postavio viša merila za svoje sledbenike, i odbio je svaku uključenost u političke ili vojne stvari. Nakon što je Isus čudotvorno nahranio nekoliko hiljada ljudi s nekoliko vekni hleba i dve male ribe, jevrejski muževi su želeli da ga uhvate i da ga postave za političkog kralja. Ali Isus ih je izbegao time što se brzo povukao u planine (Jovan 6:5-15). S obzirom na ovaj događaj, delo The New International Commentary on the New Testament navodi: „Među Jevrejima tog vremena postojale su žestoke nacionalističke težnje, i bez sumnje su mnogi od onih koji su videli to čudo mislili da je tu bio božanski ovlašćen vođa, koji je baš bio onaj pravi koji bi ih poveo protiv Rimljana. Tako su se namerili da ga učine kraljem.“ Ono dodaje da je Isus „odlučno odbio“ ovu ponudu političkog predvođenja. Isus nije pružio nikakvu podršku jevrejskoj pobuni protiv rimske dominacije. Zaista, on je prorekao šta će biti posledica revolta koji će se desiti posle njegove smrti — neizrecivi jadi za stanovnike Jerusalima i uništenje toga grada (Luka 21:20-24).

 9. (a) Kako je Isus opisao odnos svog Kraljevstva prema svetu? (b) Koje je vođstvo Isus pružio svojim sledbenicima u pogledu njihovog ophođenja s vladama sveta?

⁹ Kratko pre svoje smrti, Isus je posebnom zastupniku rimskog imperatora u Judeji rekao: „Kraljevstvo moje nije od ovoga sveta... Kad bi kraljevstvo moje bilo od ovoga sveta, sluge bi se moje borile za me, da ne bih bio predan Judejima. Ali moje kraljevstvo nije sad odavde“ (Jovan 18:36). Sve dok njegovo Kraljevstvo ne okonča vladanje političkih vlada, Hristovi učenici slede njegov primer. Oni pokazuju poslušnost tim uspostavljenim vlastima, ali se ne mešaju u njihove političke pothvate (Danilo 2:44; Matej 4:8-10). Isus je svojim učenicima ostavio smernice, rekavši: „Podajte dakle caru carevo a božje Bogu“ (Matej 22:21). Ranije, u svojoj Besedi na gori, Isus je rekao: „Ako te ko natera da učiniš jednu milju puta, idi s njim dve“ (Matej 5:41). U kontekstu ove besede, Isus je ilustrovao načelo voljne podložnosti pravovaljanim zahtevima, bilo u međuljudskim odnosima ili u državnim zahtevima koji su u skladu s Božjim zakonom (Luka 6:27-31; Jovan 17:14, 15).

Hrišćani i car

10. Po jednom istoričaru, kakav su savestan stav zauzimali rani hrišćani s obzirom na cara?

¹⁰ Trebalo je da ove kratke smernice upravljaju odnosom između hrišćana i države. U svojoj knjizi The Rise of Christianity, istoričar E. V. Barns je napisao: „Kad god je, u narednim vekovima, hrišćanin bio u sumnji u pogledu svojih dužnosti prema državi, on se obraćao Hristovoj autoritativnoj pouci. On bi plaćao poreze: nametnute obaveze su mogle biti teške — pred pad Zapadnog carstva postale su nepodnošljive — ali hrišćanin bi ih podneo. On bi isto tako prihvatio sve druge državne obaveze, ukoliko se nije tražilo da caru dâ ono što pripada Bogu.“

11. Kako je Pavle savetovao hrišćane da se ophode prema svetskim vladarima?

¹¹ U skladu s tim je apostol Pavle, malo više od 20 godina nakon Hristove smrti, rekao hrišćanima u Rimu: „Svi da se pokoravaju višim vlastima“ (Rimljanima 13:1). Otprilike deset godina kasnije, kratko pre njegovog drugog zatvaranja i njegovog pogubljenja u Rimu, Pavle je pisao Titu: „Opominji ih [kritske hrišćane] da budu pokorni poglavarima i vlastima, da budu poslušni i gotovi za svako dobro delo. Nikoga da ne opadaju, da budu miroljubivi i uzdržljivi, i dobri prema svim ljudima“ (Titu 3:1, 2).

Progresivno razumevanje „viših vlasti“

12. (a) Šta je Čarls Tejz Rasel smatrao ispravnim stavom hrišćanina u pogledu državnih vlasti? (b) S obzirom na služenje u oružanim snagama, koje su različite stavove imali pomazani hrišćani tokom Prvog svetskog rata?

¹² Još 1886. godine Čarls Tejz Rasel je u knjizi The Plan of the Ages napisao: „Niti se Isus na bilo koji način uplitao sa zemaljskim vladarima, niti su to činili Apostoli... Oni su poučavali Crkvu da bude poslušna zakonima, i da poštuje one na vlasti zbog njihove službe... da plaća razrezane poreze, i da, osim tamo gde se on sukobi s Božjim zakonima (Dela apostolska 4:19; 5:29), ne pružaju nikakav otpor bilo kojem ustanovljenom zakonu (Rim. 13:1-7; Mat. 22:21). Isus, Apostoli i rana crkva, svi oni su bili poslušni zakonu, iako su bili odvojeni od vlada ovoga sveta, i nisu uzimali nikakvog učešća u njima.“ Ova knjiga je ispravno identifikovala „vlasti koje vladaju“, to jest „više vlasti“, koje spominje apostol Pavle, kao ljudske državne vlasti (Rimljanima 13:1, DK). Godine 1904, knjiga The New Creation izjavila je da pravi hrišćani „treba da se nađu među najposlušnijima zakonu u današnje vreme — ne među agitatorima, svađalicama, niti prigovaračima.“ Ovo su neki razumeli kao potpunu podložnost postojećim silama, čak do tačke prihvatanja službe u oružanim snagama tokom Prvog svetskog rata. Drugi, su međutim, gledali na to kao na suprotnost Isusovoj izjavi: „Svi koji se za mač maše, od mača će poginuti“ (Matej 26:52). Očigledno, bilo je potrebno jasnije razumevanje hrišćanske podložnosti višim vlastima.

13. Koja je promena u razumevanju identiteta vlasti koje vladaju iznesena 1929, i kako se to pokazalo korisnim?

¹³ Godine 1929, u vreme kad su zakoni različitih vlada počeli da zabranjuju stvari koje Bog zapoveda ili da zahtevaju stvari koje Božji zakoni zabranjuju, verovalo se da vlasti koje vladaju moraju biti sami Jehova Bog i Isus Hrist.b To je bilo razumevanje koje su Jehovine sluge imale tokom tog presudnog razdoblja pre i tokom Drugog svetskog rata i kasnije u Hladnom ratu, s njegovom ravnotežom straha i vojnom spremnošću. Gledajući unazad, mora se reći da je ovakvo gledanje na stvari, koje je uzdizalo vrhovnost Jehove i njegovog Hrista, pomoglo Božjem narodu da zauzme beskompromisno neutralan položaj tokom čitavog ovog teškog razdoblja.

Relativna podložnost

14. Kako je u 1962. izliveno pojačano svetlo na stihove Rimljanima 13:1, 2 i povezane stihove?

¹⁴ Godine 1961. dovršen je Prevod Svetog pisma Novi svet. Njegova priprema je zahtevala dubinsko proučavanje tekstualnog jezika Pisma. Precizan prevod reči upotrebljenih ne samo u 13. poglavlju Rimljanima već i u odlomcima Titu 3:1, 2 i 1. Petrovoj 2:13, 17, učinio je očiglednim da se taj termin „više vlasti“ odnosi, ne na Vrhovnu Vlast, Jehovu i na njegovog Sina Isusa, već na ljudske državne vlasti. Pred kraj 1962, u Kuli stražari su objavljeni članci koji su pružili tačno objašnjenje 13. poglavlja poslanice Rimljanima i koji su takođe obezbedili jasniji pogled od onog iz vremena Č. T. Rasela. Ovi članci su istakli da hrišćanska podložnost vlastima ne može biti potpuna. Ona mora biti relativna, uslovljena time da ne dovodi Božje sluge u sukob s Božjim zakonima. Daljnji članci u Kuli stražari naglašavali su ovu važnu misao.c

15, 16. (a) Do koje je bolje ravnoteže vodilo novo razumevanje 13. poglavlja poslanice Rimljanima? (b) Na koja pitanja ostaje da se odgovori?

¹⁵ Ovaj ključ za ispravno razumevanje 13. poglavlja poslanice Rimljanima omogućio je Jehovinom narodu da uravnoteži dužno poštovanje prema političkim vlastima s beskompromisnim stavom u pogledu biblijskih načela (Psalam 97:11; Jeremija 3:15). Ono im je omogućilo da imaju ispravno gledište o svom odnosu s Bogom i njegovim ophođenjem prema državi. Ono je zasiguralo da dok caru daju carevo, oni ne zanemaruju da Bogu daju Božje.

¹⁶ Ali šta je u stvari carevo? Koje pravovaljane zahteve država može postaviti hrišćaninu? Ova pitanja biće osmotrena u sledećem članku.

Dati caru carevo

„Podajte svakome što ste mu dužni“ (RIMLJANIMA 13:7).

 1, 2. (a) Prema Isusu, kako hrišćani treba da uravnoteže svoje obaveze prema Bogu i prema caru? (b) Koja je prva briga Jehovinih svedoka?

PREMA Isusu, postoje stvari koje dugujemo Bogu i stvari koje dugujemo caru, ili državi. Isus je rekao: „Podajte dakle Caru carevo i Božje Bogu.“ S ovih nekoliko reči, on je zbunio svoje neprijatelje i njima koncizno sažeo uravnoteženo gledište koje moramo imati u našem odnosu s Bogom i u našem ophođenju prema državi. Nije čudo što se slušaoci „zadiviše“! (Marko 12:17, Aleksandar Birviš).

² Naravno, prva briga Jehovinih slugu jeste da Bogu daju Božje (Psalam 116:12-14). Međutim, čineći to oni ne zaboravljaju da je Isus rekao da izvesne stvari moraju dati caru. Njihova biblijski školovana savest zahteva od njih da uz molitvu razmotre do koje mere mogu dati caru ono što zahteva (Rimljanima 13:7). U moderno vreme, mnogi pravnici priznaju da državna sila ima granice i da posvuda ljude i vlade veže prirodni zakon.

 3, 4. Koji su interesantni komentari izrečeni o prirodnom zakonu, otkrivenom zakonu i ljudskom zakonu?

³ Apostol Pavle je ukazao na ovaj prirodni zakon kada je pisao o ljudima iz sveta: „Što se može doznati za Boga, poznato je njima, jer im je Bog dao da to poznaju. Posle stvorenja sveta, nevidljiva savršenstva Božja, večna moć njegova i božanstvo njegovo, vide se zaista u delima njegovim. Oni se zato ne mogu opravdati.“ Da su se odazvali na njega, prirodni zakon bi čak pokrenuo savest tih koji ne veruju. Zato je Pavle dalje rekao: „Kad paganci, koji nemaju zakona, sami od sebe čine što je po zakonu, oni, ne imajući zakona, sami su sebi zakon. Oni dokazuju da je delo zakona zapisano u srcima njihovim, a svedoci su im za to savest i misli kojima se sami okrivljuju ili pravdaju“ (Rimljanima 1:19, 20; 2:14, 15).

⁴ U 18. veku, poznati engleski pravnik, Vilijam Blekston, napisao je: „Ovaj zakon prirode [prirodni zakon], koji je savremenik čovečanstva [star koliko i čovečanstvo] i kojeg diktira sam Bog, svakako je superiornija obaveza nego bilo koja druga. On važi na čitavoj planeti, u svim zemljama, i u svim vremenima: nikakvi ljudski zakoni nisu valjani ako se suprote ovome.“ Blekston je nastavio da govori o „otkrivenom zakonu“, kakav se može naći u Bibliji, i prokomentarisao je: „Na ova dva temelja, prirodnom zakonu i otkrivenom zakonu, počivaju svi ljudski zakoni; što će reći da nikakvim ljudskim zakonima ne bi trebalo pristati [dopustiti] da se njima suprote.“ To je u skladu s onim što je Isus rekao o Bogu i caru, što je zabeleženo u Marku 12:17. Jasno je da postoje područja gde Bog ograničava ono što car može zahtevati od nekog hrišćanina. Sinedrion je zabasao baš u jedno takvo područje kada je zapovedio apostolima da prestanu propovedati o Isusu. Stoga, apostoli su ispravno reagovali: „Više treba Boga slušati negoli ljude“ (Dela apostolska 5:28, 29).

„Božje“

 5, 6. (a) S obzirom na rođenje Božjeg Kraljevstva 1914, čega hrišćani treba da budu svesniji? (b) Kako hrišćanin pruža dokaz da je on sluga?

⁵ Hrišćani su naročito od 1914, kad je Jehova Bog, Svemoćni, preko Hristovog Mesijanskog Kraljevstva počeo vladati kao kralj, morali biti sigurni da Božje stvari ne daju caru (Otkrivenje 11:15, 17). Kao nikada ranije, Božji zakon sada poziva hrišćane da ’ne budu od ovoga sveta‘ (Jovan 17:16). Pošto su predani Bogu, svom Davaocu Života, oni moraju jasno pokazivati da više ne pripadaju sebi (Psalam 100:2, 3). Kao što je Pavle pisao, „mi pripadamo Gospodu“ (Rimljanima 14:8, Ča). Nadalje, prilikom hrišćanskog krštenja, on se zaređuje kao sluga Božji, tako da može s Pavlom reći: „On i učini nas vredne da budemo sluge“ (2. Korinćanima 3:5, 6).

⁶ Apostol Pavle je takođe napisao: „Hvalim službu svoju“ (Rimljanima 11:13). Zasigurno i mi treba da radimo isto. Bilo da u službi učestvujemo punovremeno ili povremeno, mi imamo na umu da nas je lično Jehova postavio u našu službu (2. Korinćanima 2:17, NW). Pošto neki mogu dovoditi u pitanje naš položaj, svaki predani, kršteni hrišćanin mora biti spreman da pruži jasan i siguran dokaz da on zaista jeste sluga dobre vesti (1. Petrova 3:15). Njegovo ponašanje takođe treba da svedoči o njegovoj službi. Kao sluga Božji, hrišćanin treba da preporučuje i praktikuje čist moral, da podržava porodično jedinstvo, da bude pošten i pokazuje poštovanje prema zakonu i redu (Rimljanima 12:17, 18; 1. Solunjanima 5:15). Odnos hrišćanina prema Bogu i prema njegovoj božanski dodeljenoj službi jesu najvažnije stvari u njegovom životu. On se njih ne može odreći na carev nalog. Jasno je da ove stvari treba računati među „Božje“.

„Carevo“

 7. Kakvu reputaciju imaju Jehovini svedoci što se tiče plaćanja poreza?

⁷ Jehovini svedoci znaju da duguju ’pokornost višim vlastima‘, državnim vladarima (Rimljanima 13:1). Stoga, kada car, država, postavlja pravovaljane zahteve, njihova biblijski poučena savest im dozvoljava da udovolje tim zahtevima. Na primer, pravi hrišćani su među najprimernijim platišama poreza na svetu. U Nemačkoj su novine Münchner Merkur rekle o Jehovinim svedocima: „Oni su najpoštenije i najtačnije platiše poreza u Federalnoj Republici.“ U Italiji su novine La Stampa primetile: „Oni [Jehovini svedoci] su najlojalniji građani kakvi se samo mogu poželeti: oni ne izbegavaju plaćanje poreza niti gledaju da izbegnu neugodne zakone radi svoje sopstvene koristi.“ Jehovine sluge to čine „radi savesti“ (Rimljanima 13:5, 6).

 8. Da li je ono što dugujemo caru ograničeno samo na novčane poreze?

⁸ Da li je „carevo“ ograničeno samo na plaćanje poreza? Ne. Pavle je naveo i druge stvari, kao što su strah i čast. U svom delu Critical and Exegetical Hand-Book to the Gospel of Matthew, nemački izučavalac Hajnrik Mejer napisao je: „Pod [carevim stvarima]... ne treba da podrazumevamo puki građanski porez, već sve što caru pripada zaslugom njegove pravovaljane uprave.“ Istoričar E. V. Barns, u svom delu The Rise of Christianity, primetio je da bi hrišćanin plaćao poreze ako ih duguje i da bi „isto tako prihvatao sve druge državne obaveze, ukoliko nije pozvan da caru dâ ono što pripada Bogu“.

 9, 10. Kakvo bi oklevanje hrišćanin mogao imati u pogledu davanja carevog caru, ali koje činjenice treba imati na umu?

⁹ Koje bi stvari država mogla zahtevati a da ne zadire u stvari koje s pravom pripadaju Bogu? Neki misle da mogu opravdano davati caru novac u obliku poreza, ali ništa više. Oni se sigurno ne bi osećali lagodno dajući caru bilo šta što bi moglo zaokupiti vreme koje bi mogli upotrebiti za teokratske aktivnosti. Pa ipak, iako je istina da Jehovu našeg Boga treba da ’volimo svim srcem, dušom, umom i snagom‘, Jehova zaista očekuje da provodimo vreme i u stvarima koje nisu naša sveta služba (Marko 12:30; Filipljanima 3:3). Na primer, venčanom hrišćaninu se savetuje da izdvoji vreme da udovolji svom bračnom partneru. Takve aktivnosti nisu pogrešne, ali apostol Pavle kaže da su to „svetske stvari“, a ne „Gospodnje“ (1. Korinćanima 7:32-34, NW; uporedi s 1. Timoteju 5:8).

¹⁰ Nadalje, Hrist je svoje sledbenike ovlastio da ’daju‘ poreze, i to zasigurno uključuje korišćenje vremena koje je posvećeno Jehovi — pošto je ceo naš život predan na ovaj način. Ukoliko je prosečno oporezivanje u nekoj zemlji 33 posto od dohotka (u nekim zemljama je više), to znači da prosečan radnik svake godine plaća državnoj blagajni četvoromesečnu vrednost svojih zarada. Drukčije rečeno, na kraju svog radnog veka, prosečan radnik će provesti oko 15 godina zarađujući novac za porez koji „car“ traži. Uzmite u obzir takođe i školovanje. U većini zemalja zakon zahteva da roditelji daju svoju decu da pohađaju školu izvestan minimalan broj godina. Broj godina školovanja od zemlje do zemlje varira. U većini mesta to je znatno vreme. Istina, takvo školovanje obično je korisno, ali car je taj koji odlučuje koliki deo detetovog života mora biti proveden na ovaj način, i hrišćanski roditelji se pridržavaju careve odluke.

Obavezna vojna služba

11, 12. (a) Koji zahtev car postavlja u mnogim zemljama? (b) Kako su rani hrišćani gledali na vojnu službu?

¹¹ Još jedan zahtev koji u nekim zemljama postavlja car jeste obavezna vojna služba. U 20. veku, ovo uređenje se uspostavlja u većini zemalja u vreme rata, a u nekim takođe i u vreme mira. U Francuskoj se ova obaveza mnoge godine nazivala porez u krvi, podrazumevajući da svaki mladi muškarac mora biti spreman da svoj život položi za državu. Da li je to nešto što oni koji su predani Jehovi mogu savesno dati? Kako su hrišćani iz prvog veka gledali na ovu stvar?

¹² Dok su najraniji hrišćani nastojali da budu dobri građani, njihova vera ih je sprečavala da oduzmu tuđi život ili da svoj sopstveni život žrtvuju za državu. Publikacija The Encyclopedia of Religion navodi: „Rani crkveni oci, uključujući i Tertulijana i Origena, potvrdili su da su hrišćani bili ograničeni u pogledu oduzimanja ljudskog života, što je načelo koje ih je sprečavalo da se uključe u rimsku vojsku.“ U svojoj knjizi The Early Church and the World, profesor S. Dž. Kadu piše: „Barem sve do vladavine Marka Aurelija [161—180. n. e.], posle svog krštenja nijedan hrišćanin ne bi postao vojnik.“

13. Zašto većina u hrišćanskom svetu na vojnu službu ne gleda kao što su gledali rani hrišćani?

¹³ Zašto danas članovi crkava hrišćanskog sveta ne gledaju tako na stvari? Zbog radikalne promene koja se dogodila u četvrtom veku. Katoličko delo A History of the Christian Councils objašnjava: „Mnogi hrišćani... pod paganskim imperatorima, imali su religioznih skrupula s obzirom na vojnu službu, i potpuno su odbijali da uzmu oružje, ili su dezertirali. Sinod [u Arlu, održan 314. n. e.], uzimajući u obzir promene koje je uveo Konstantin, izneo je obavezu da hrišćani moraju služiti u ratu... jer je Crkva u miru (in pace) pod princom koji je prijateljski naklonjen hrišćanima.“ Kao posledica ovog napuštanja Isusovih učenja, od tog vremena pa nadalje, sveštenstvo hrišćanskog sveta ohrabruje svoja stada da služe u armijama zemalja, iako neki pojedinci zauzimaju stav kao oni koji imaju prigovor savesti.

14, 15. (a) Na temelju čega se hrišćani u nekim mestima oslobađaju vojne službe? (b) Tamo gde oslobađanje od vojne službe nije dostupno, koja će biblijska načela pomoći hrišćaninu da donese ispravnu odluku u pogledu vojne službe?

¹⁴ Da li su hrišćani obavezni da slede većinu u ovom pogledu? Ne. Ako predani, kršteni hrišćanin živi u zemlji gde se religiozne sluge oslobađaju vojne službe, on može iskoristiti ovu pripremu, zbog činjenice da on to i jeste (2. Timoteju 4:5). Brojne zemlje, uključujući i Sjedinjene Države i Australiju, pružaju ovakvo oslobađanje čak i u ratno vreme. A tokom vremena mira, mnoge zemlje koje podupiru obaveznu vojnu službu, oslobađaju Jehovine svedoke, kao religiozne sluge. Tako oni mogu nastaviti da pomažu ljudima svojom javnom službom.

¹⁵ Međutim, šta ako hrišćanin živi u zemlji gde se religiozne sluge ne oslobađaju vojne službe? Onda on mora doneti ličnu odluku, sledeći svoju biblijski školovanu savest (Galatima 6:5). Iako u obzir uzima carevu vlast, on će pažljivo odmeriti šta duguje Jehovi (Psalam 36:10; 116:12-14; Dela apostolska 17:28). Hrišćanin će se setiti da je oznaka pravog hrišćanina ljubav prema svim suvernicima, čak i prema onima koji žive u drugim zemljama ili onima koji pripadaju drugim plemenima (Jovan 13:34, 35; 1. Petrova 2:17). Nadalje, on neće zaboraviti biblijska načela koja se nalaze u citatima kao što su Isaija 2:2-4; Matej 26:52; Rimljanima 12:18; 14:19; 2. Korinćanima 10:4; i Jevrejima 12:14.

Civilna služba

16. Obavljanje kojih nevojnih službi, u nekim zemljama, car traži od onih koji ne prihvataju vojnu službu?

¹⁶ Međutim, postoje zemlje gde država, iako ne dozvoljava oslobađanje od vojne službe za religiozne sluge, ipak priznaje da neki pojedinci mogu staviti prigovor na vojnu službu. Mnoge od tih zemalja prave pripreme da takvi savesni pojedinci ne budu prisiljeni na vojnu službu. U nekim mestima zahtevana civilna služba, kao što je neki društveno koristan rad, smatra se nevojnom narodnom službom. Da li bi predani hrišćanin mogao prihvatiti takvu službu? Ovde, ponovo, predani i kršteni hrišćanin mora doneti sopstvenu odluku na temelju svoje biblijski poučene savesti.

17. Postoji li biblijski presedan za nevojnu civilnu službu?

¹⁷ Izgleda da se u biblijskim vremenima praktikovala obavezna vojna služba. Jedna knjiga iz istorije navodi: „Osim poreza i obaveza koje su iziskivane od stanovnika Judeje, takođe je postojao i kuluk [neplaćeni rad koje su javne vlasti zahtevale]. To je bilo drevno uređenje na Istoku, koje su helenističke i rimske vlasti nastavile da podupiru... Novi Zavet, takođe, navodi primere kuluka u Judeji, pokazujući koliko je bio raširen. U skladu s ovim običajem, vojnici su naterali Simona iz Kirine da nosi Isusov krst [mučenički stub] (Matej 5:41; 27:32; Marko 15:21; Luka 23:26).“

18. S kojim nevojnim, nereligioznim vrstama društvene službe Jehovini svedoci često sarađuju?

¹⁸ Slično tome, država ili lokalne vlasti u nekim zemljama danas od građana traže da učestvuju u različitim oblicima društvenih službi. Ponekad je to neki specifičan zadatak, kao što je kopanje bunarâ ili izgradnja puteva; katkad je to na redovnoj osnovi, kao što je sedmično učestvovanje u raščišćavanju puteva, škola ili bolnica. Tamo gde je civilna služba za dobro društva, a nije povezana s krivom religijom niti se na neki drugi način kosi sa savešću Jehovinih svedoka, oni često pristaju na nju (1. Petrova 2:13-15). To je obično za rezultat imalo odlično svedočanstvo i ponekad je utišalo one koji Svedoke lažno optužuju da su protiv vlade. (Uporedi s Matejem 10:18.)

19. Kako hrišćanin treba da priđe stvari ako car od njega traži da izvesno vreme obavlja nevojnu narodnu službu?

¹⁹ Ipak, šta ako država zahteva da hrišćanin izvesno vreme obavlja civilnu službu koja je deo narodne službe pod civilnom administracijom? Ovde ponovo, hrišćani moraju doneti svoju sopstvenu odluku temeljenu na informisanoj savesti „Svi [ćemo] izići na Božji sud“ (Rimljanima 14:10). Hrišćani suočeni sa zahtevima cara treba uz molitvu da prouče tu stvar i meditiraju o njoj.a Takođe može biti mudro razgovarati o toj stvari sa zrelim hrišćanima u skupštini. Nakon toga, mora se doneti lična odluka (Poslovice 2:1-5; Filipljanima 4:5, NW).

20. Koja pitanja i biblijska načela pomažu hrišćaninu da rezonuje o pitanju nevojne narodne civilne službe?

²⁰ Dok su uključeni u takvo istraživanje, hrišćani treba da uzmu u obzir brojna biblijska načela. Pavle je rekao da moramo biti ’pokorni poglavarima i vlastima, gotovi za svako dobro delo da budemo uzdržljivi [„razumni“, NW], i dobri prema svim ljudima‘ (Titu 3:1, 2). U isto vreme, hrišćani će dobro učiniti da ispitaju predloženi civilni rad. Ukoliko ga prihvate, hoće li biti u stanju da sačuvaju hrišćansku neutralnost? (Mihej 4:3, 5; Jovan 17:16). Da li će ih to povezati s nekom krivom religijom? (Otkrivenje 18:4, 20, 21). Hoće li ih obavljanje rada sprečiti ili nerazumno ograničiti u ispunjavanju njihovih hrišćanskih odgovornosti? (Matej 24:14; Jevrejima 10:24, 25). S druge strane, hoće li biti u stanju da i dalje duhovno napreduju, možda čak učestvujući u punovremenoj službu dok obavljaju tu zatraženu službu? (Jevrejima 6:11, 12).

21. Kakva god da je njegova odluka, kako skupština treba da gleda na brata koji donosi odluku u vezi s nevojnom civilnom narodnom službom?

²¹ Šta ako hrišćanina njegovi iskreni odgovori dovedu do zaključka da je narodna civilna služba „dobar posao“ koji može obavljati iz poslušnosti prema vlastima? To je njegova odluka pred Jehovom. Naimenovane starešine i drugi treba u potpunosti da poštuju savest tog brata i da nastave da ga smatraju hrišćaninom na dobrom glasu. Ukoliko, međutim, hrišćanin smatra da ne može obavljati ovu civilnu službu, njegov stav takođe treba poštovati. On takođe ostaje na dobrom glasu i treba da prima podršku punu ljubavi (1. Korinćanima 10:29; 2. Korinćanima 1:24; 1. Petrova 3:16).

22. S kakvom god da se situacijom suočimo, šta ćemo nastaviti da radimo?

²² Kao hrišćani, mi nećemo prestati da dajemo ono što smo dužni, „kome čast, čast“ (Rimljanima 13:7). Mi ćemo poštovati dobar red i gledati da budemo mirni, zakonu poslušni građani (Psalam 34:15). Čak se možemo i moliti „za kraljeve i za sve koji su na vlasti“, kad su ti ljudi pozvani da donesu odluke koje utiču na naš hrišćanski život i rad. Kao rezultat toga što dajemo caru carevo, mi se nadamo da ćemo moći „da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i u poštenju“ (1. Timoteju 2:1, 2). Iznad svega, mi ćemo nastaviti da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu kao jedinu nadu čovečanstva, savesno dajući Božje Bogu.