U poređenju o pastiru, Isus je rekao: „Ko od vas ako ima sto ovaca, kad izgubi jednu od njih, neće ostaviti onih devedeset i devet u pustoši i ići za onom izgubljenom dok je ne nađe? I kad je nađe, stavi je na ramena i raduje se.

Luka 15:4

Izgubljena ali vredna

 8. (a) Kako su pastir i žena reagovali na svoj gubitak? (b) Šta nam njihova reakcija govori o tome kako su gledali na ono što su izgubili?

⁸ U oba poređenja nešto je izgubljeno, ali zapazi kako su vlasnici reagovali. Pastir nije rekao: ’Šta će mi ta jedna ovca kad još uvek imam 99? Mogu i bez nje.‘

Dakle, briga pastira i žene pokazuje u malom šta osećaju Jehova i njegova nebeska stvorenja. Baš kao što je izgubljena stvar i dalje bila vredna u očima pastira i žene, tako su i oni koji su odlutali i izgubili kontakt s Božjim narodom i dalje vredni u Jehovinim očima (Jeremija 31:3). Te osobe su možda duhovno slabe, ali to ne mora obavezno da znači da su i buntovne. I pored toga što su slabe, one se možda do neke mere još uvek drže Jehovinih zahteva (Psalam 119:176; Dela apostolska 15:29). Jehova je zato, kao i u prošlosti, strpljiv i ’ne želi da ih istrebi i odbije od lica svoga‘ (2. Kraljevima 13:23).

10, 11. (a) Kako treba da gledamo na one koji su odlutali od skupštine? (b) Kako možemo da pokažemo svoju zabrinutost za njih u skladu s dva Isusova poređenja?

¹⁰ I mi smo duboko zabrinuti kao i Jehova i Isus za one koji su slabi i koji ne dolaze u hrišćansku skupštinu (Jezekilj 34:16; Luka 19:10). Na duhovno slabu osobu gledamo kao na izgubljenu ovcu, a ne kao na izgubljeni slučaj. Mi ne razmišljamo na sledeći način: ’Zašto bih brinuo o nekome ko je slab? U skupštini je sasvim lepo i bez njega.‘ Umesto toga, na one koji su odlutali, ali žele da se vrate, gledamo onako kako Jehova gleda — kao na nekoga ko je vredan.

Preuzmi inicijativu

12. Šta nam reči ’ići za izgubljenom ovcom‘ govore o stavu koji je imao pastir?

¹² U prvom od ova dva poređenja, Isus kaže da će pastir ’ići za izgubljenom ovcom‘. Pastir preuzima inicijativu i svesno se napreže da pronađe ovcu koja nedostaje. Teškoće, opasnosti i udaljenost ga ne odvraćaju od toga. Baš naprotiv, pastir je uporan sve „dok je ne nađe“ (Luka 15:4).

13. Kako su verni ljudi iz drevnih vremena reagovali na potrebe slabih, i kako možemo da oponašamo te biblijske primere?

¹³ Slično tome, da bi se neko ohrabrio često je potrebno da jača osoba preuzme inicijativu. Verni ljudi iz drevnih vremena bili su svesni toga. Na primer, kada je Jonatan, sin kralja Saula, primetio da je njegovom prisnom prijatelju Davidu bilo potrebno ohrabrenje, on „usta i dođe k Davidu u šumu. On mu učvrsti pouzdanje u Jehovu“ (1. Samuilova 23:15, 16). Vekovima kasnije, kada je nastojnik Nemija uvideo da su se neka njegova jevrejska braća obeshrabrila, on je ’ustao‘ i ohrabrio ih da se ’pomenu Jehove‘ (Nemija 4:14). Dobro je da i mi danas ’ustanemo‘ — da preuzmemo inicijativu — da bismo ojačali one koji su slabi. Ali ko u skupštini to treba da uradi?

14. Ko u hrišćanskoj skupštini treba da pomaže slabima?

¹⁴ Hrišćanske starešine su u prvom redu odgovorne da ’krepe ruke klonule i iznemogla učvršćuju kolena‘ i da ’govore onima kojima se srce zamutilo: Ohrabrite se, ne plašite se‘ (Isaija 35:3, 4; 1. Petrova 5:1, 2). Međutim, zapazi da Pavlov savet da se ’govori utešno depresivnim dušama‘ i da se ’pruža podrška slabima‘ nije bio upućen samo starešinama. Umesto toga, Pavlove reči su bile upućene celoj „skupštini Solunjana“ (1. Solunjanima 1:1; 5:14). Dakle, pomagati slabima je zadatak svih hrišćana. Poput pastira iz poređenja, svaki hrišćanin treba da bude potaknut da ’ide za izgubljenom ovcom‘. Naravno, najbolji efekat se postiže kada se u tom pogledu sarađuje sa starešinama. Da li bi mogao da uradiš nešto kako bi pomogao nekome iz tvoje skupštine ko je slab?