Ustao je dakle i otišao svom ocu.“

Ovde možemo osmotriti nešto što je pažnje vredno: Da je otac ljutito vikao na svog sina kad je ovaj krenuo od kuće, on verovatno ne bi bio tako siguran šta da čini. On bi se mogao odlučiti na povratak i tražiti posao negde u svojoj domovini, a da se ne pojavi pred očima svoga oca. Međutim, takva misao mu nije pala na pamet. On je želeo biti kod kuće!

Kad se izgubljeni, ili rasipnički sin iz Isusovog poređenja vraća očevoj kući, na kakav prijem nailazi? Poslušajmo kako to Isus opisuje:

„Dok je još bio daleko otac ga je ugledao i, ganut samilošću, potrčao i pao mu oko vrata i nežno ga poljubio.“ Kakav milosrdan, srdačan otac, koji tako dobro predstavlja našeg nebeskog Oca Jehovu!

Otac je verovatno čuo za raskalašeni život svog sina. Ipak, izražava mu dobrodošlicu ne očekujući iscrpna objašnjenja. I Isus takođe poseduje takav srdačan duh, jer prvi pristupa grešnicima i poreznicima, koji su u ovom poređenju prikazani izgubljenim sinom.

Istina, razboriti otac iz Isusovog poređenja nesumnjivo je stekao određeni utisak o njegovom kajanju videći njegovo tužno, snuždeno držanje pri povratku. Ali, očev pristup pun ljubavi olakšava sinu da prizna svoje grehe.