Gledište Biblije

’Ne biti deo sveta‘ — šta to znači?

U ČETVRTOM veku n. e., hiljade priznatih hrišćana ostavili su za sobom svoje posede, rođake i način života, da bi živeli u izolaciji u egipatskim pustinjama. Postali su poznati kao anahoreti, od grčke reči anahoreo, što znači „povlačim se“. Jedan istoričar ih opisuje kao one koji se drže po strani od svojih savremenika. Anahoreti su mislili da ako se povuku iz ljudskog društva, oni slušaju hrišćanski zahtev da ’ne budu deo sveta‘ (Jovan 15:19, NW).

Biblija stvarno podseća hrišćane da ostanu „bez mrlje od sveta“ (Jakov 1:27, NW). Pismo jasno upozorava: „Preljubočinci, ne znate li da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu? jer ko hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje“ (Jakov 4:4). Međutim, da li to znači da se od hrišćana očekuje da postanu anahoreti, da se u doslovnom smislu povuku od ostalih? Da li treba da se drže po strani od onih koji ne dele njihova religiozna verovanja?

Hrišćani nisu nedruštveni

Koncept o tome šta znači ne biti deo sveta obrađen je u mnogim biblijskim izveštajima koji ističu potrebu da se hrišćani odvoje od mase ljudskog društva koje je otuđeno od Boga. (Uporedite sa 2. Korinćanima 6:14-17; Efescima 4:18; 2. Petrova 2:20). Zato, pravi hrišćani mudro izbegavaju stavove, govor i ponašanje koji dolaze u sukob s Jehovinim pravednim putevima, kao što je požudna težnja sveta za bogatstvom, istaknutošću i prekomernim uživanjem u zadovoljstvima (1. Jovanova 2:15-17). Oni se takođe izdvajaju od sveta tako što ostaju neutralni u ratovanju i politici.

Isus Hrist je rekao da njegovi učenici ’neće biti deo sveta‘. Ali se i molio Bogu: „Ne molim da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla“ (Jovan 17:14-16). Jasno je da Isus nije želeo da njegovi učenici postanu nedruštveni, i da izbegavaju svaki kontakt s nehrišćanima. Zapravo, izolacija bi sprečila hrišćanina u ispunjavanju njegovog zadatka da propoveda i poučava „pred narodom i po kućama“ (Dela apostolska 20:20; Matej 5:16; 1. Korinćanima 5:9, 10).

Savet da ostanu bez mrlje od sveta ne daje hrišćanima nikakvu osnovu da smatraju da su superiorniji u odnosu na druge. Oni koji se boje Jehove mrze „samouzvisivanje“ (Poslovice 8:13, NW). Galatima 6:3 kaže da „ako ko misli da je nešto, a nije ništa, taj sebe obmanjuje“. Oni koji se osećaju superiorno obmanjuju sebe zato što su „svi sagrešili i lišeni su slave Božje“ (Rimljanima 3:23).

„Ni o kome ne govorite uvredljivo“

U Isusovim danima je bilo ljudi koji su prezirali sve koji nisu pripadali isključivo njihovoj religioznoj grupi. Među takvima su bili i fariseji. Oni su bili dobro upoznati s Mojsijevim zakonom kao i sa sitnicama jevrejske tradicije (Matej 15:1, 2; 23:2). Ponosili su se zbog preterano preciznog sleđenja mnogih religioznih rituala. Fariseji su se ponašali kao da su bili superiorniji od drugih jednostavno zbog njihovih intelektualnih dostignuća i religioznog statusa. Izrazili su svoj pobožan i prezriv stav kada su govorili: „Narod ovaj koji ne zna zakona, proklet je“ (Jovan 7:49).

Fariseji su čak imali nipodaštavajuć izraz za nefariseje. Hebrejski izraz am haarets prvobitno se upotrebljavao na pozitivan način da bi označio obične članove društva. Ali, s vremenom su arogantne judejske religiozne vođe promenile smisao am haareca u smisao sramote. Druge grupe, uključujući i one koji se izdaju za hrišćane, koristile su izraze kao što su „paganin“ i „neznabožac“ na pogrdan način da bi označile ljude s religioznim verovanjima drugačijim od njihovih.

Pa ipak, kako su hrišćani prvog veka gledali na one koji nisu primili hrišćanstvo? Isusovi učenici su bili podsećani da se prema nevernicima ophode „s blagošću“ i „dubokim poštovanjem“ (2. Timoteju 2:25; 1. Petrova 3:15, NW). Apostol Pavle je pružio dobar primer u pogledu ovoga. Bio je pristupačan, a ne arogantan. Umesto da sebe uzdiže iznad drugih, bio je ponizan i izgrađujuć (1. Korinćanima 9:22, 23). U svom nadahnutom pismu Titu, Pavle pruža savet da ’nikoga ne opadamo [’ni o kome ne govorimo uvredljivo‘, NW], da budemo miroljubivi i uzdržljivi, i dobri prema svim ljudima‘ (Titu 3:2).

U Bibliji se izraz „nevernik“ povremeno koristi da bi se označili nehrišćani. Međutim, nema dokaza da se reč „nevernik“ koristila kao zvanična oznaka ili epitet. Ona se sigurno nije koristila da bi se nehrišćani omalovažavali ili ocrnili, pošto bi to bilo suprotno biblijskim načelima (Poslovice 24:9). Jehovini svedoci danas izbegavaju da budu grubi ili arogantni prema nevernicima. Oni smatraju da je neuljudno da rođake ili komšije koji nisu Svedoci označavaju pogrdnim izrazima. Oni slede biblijski savet, koji kaže: „Služitelj Gospodnji... treba da bude blag prema svima“ (2. Timoteju 2:24, Ča).

’Činite dobro svakome‘

Preko je potrebno prepoznati opasnosti prisnosti sa svetom, naročito sa onima koji pokazuju upadljivo nepoštovanje prema božanskim merilima. (Uporedite s 1. Korinćanima 15:33.) Ipak, kada Biblija savetuje da „činimo dobro svakome“, reč „svakome“ uključuje i one koji ne dele hrišćanska verovanja (Galatima 6:10). Očigledno je da su hrišćani prvog veka pod nekim okolnostima delili obroke s nevernicima (1. Korinćanima 10:27). Otuda, današnji hrišćani se prema nevernicima ophode na uravnotežen način, gledajući na njih kao na svoje bližnje (Matej 22:39).

Bilo bi pogrešno pretpostaviti da je osoba nepristojna ili nemoralna samo zato što ne poznaje biblijske istine. Okolnosti i ljudi se razlikuju. Otuda, svaki hrišćanin mora odlučiti do koje će mere organičiti svoj kontakt s nevernicima. Međutim, bilo bi bespotrebno i nebiblijski da se hrišćanin fizički izoluje kao što su se izolovali anahoreti ili da smatra da je superiorniji kao što su to smatrali fariseji.