Kada je vreme da se govori?

 1. Šta učimo iz Propovednika 3:1, 7?

NEKI ljudi vole da pričaju, a neki radije ćute. Kao što ističe stih na kome se temelji ovaj članak, postoji i vreme kada se govori i vreme kada se ćuti. (Pročitati Propovednika 3:1, 7.) Ipak, možda bismo voleli da neki naši suvernici pričaju više, a neki manje.

 2. Ko ima pravo da postavi merila za to kada i kako treba govoriti?

² Moć govora je dar od Jehove (Izl. 4:10, 11; Otkr. 4:11). On nas putem svoje Reči uči kako da ispravno koristimo taj dar. U ovom članku ćemo na osnovu nekih primera iz Biblije naučiti kada je vreme da se govori, a kada da se ćuti. Takođe ćemo videti kako na Jehovu utiče ono što kažemo drugima. Najpre ćemo osmotriti kada treba da govorimo.

 3. Prema Rimljanima 10:14, kakav stav treba da imamo prema propovedanju?

³ Uvek treba rado da govorimo o Jehovi i njegovom Kraljevstvu (Mat. 24:14; pročitati Rimljanima 10:14). Na taj način postupamo poput Isusa. Jedan od glavnih razloga Isusovog dolaska na zemlju bio je da prenese ljudima istinu o svom Ocu (Jov. 18:37). Ali treba da imamo na umu da je važno i kako govorimo. Zato kada drugima govorimo o Jehovi, to treba da radimo „s blagošću i dubokim poštovanjem“, uvažavajući njihova osećanja i verovanja (1. Petr. 3:15). Tako nećemo samo govoriti, nego ćemo i poučavati, a možda i dopreti do srca osobe.

 4. Prema Poslovicama 9:9, kako ono što kažemo može pomoći drugima?

⁴ Starešine ne treba da oklevaju da daju savet suverniku kada vide da mu je to potrebno. Naravno, izabraće pravi trenutak za to, da ga ne bi doveli u neprijatnu situaciju. Možda će morati da sačekaju dok ne budu nasamo s njim. Starešine se uvek trude da svojim rečima ne povrede dostojanstvo sagovornika. Ipak, neće se ustezati da ukažu na biblijska načela koja mu mogu pomoći da postupa mudro. (Pročitati Poslovice 9:9.) Zašto je tako važno da budemo hrabri kada je potrebno nešto reći? Razmisli o dve potpuno različite situacije. U prvom slučaju, jedan čovek je trebalo da ukori svoje sinove, a u drugom je jedna žena morala da ukaže budućem kralju na grešku.

 5. U kojoj situaciji je Ilije trebalo nešto da kaže?

⁵ Prvosveštenik Ilije je imao dva sina koja je mnogo voleo. Međutim, njegovi sinovi nisu poštovali Jehovu. Oni su obavljali važnu službu kao sveštenici u svetom šatoru. Ali zloupotrebljavali su svoj položaj, pokazivali krajnje nepoštovanje prema žrtvama koje su prinošene Jehovi i besramno činili blud (1. Sam. 2:12-17, 22). Prema Mojsijevom zakonu, zaslužili su smrtnu kaznu, ali popustljivi Ilije ih je samo blago prekorio i dozvolio im da nastave da služe u svetom šatoru (Pon. zak. 21:18-21). Kako je Jehova gledao na to? Rekao je Iliju: „Zašto svojim sinovima iskazuješ veću čast nego meni?“ Jehova je odlučio da pogubi njegove sinove (1. Sam. 2:29, 34).

 6. Šta učimo iz Ilijevog primera?

⁶ Iz Ilijevog primera učimo nešto važno. Ako saznamo da je naš prijatelj ili član porodice prekršio Božji zakon, moramo razgovarati s njim i podsetiti ga na Jehovina načela. Nakon toga treba da se pobrinemo da se obrati starešinama, kojima je Jehova poverio odgovornost da brinu o stadu (Jak. 5:14). Nemojmo nikad biti poput Ilija, iskazujući veću čast prijatelju ili članu porodice nego Jehovi. Potrebna je hrabrost da bismo nekome otvoreno ukazali na grešku, ali to je vredno svakog truda. Zapazi razliku između Ilija i Izraelke po imenu Avigeja.

 7. Zašto se Avigeja obratila Davidu?

⁷ Avigeja je bila udata za imućnog zemljoposednika Navala. Dok su se David i njegovi ljudi krili od kralja Saula, neko vreme su proveli s Navalovim pastirima i štitili njegova stada od razbojnika. Da li im je Naval bio zahvalan za to? Ni najmanje. Kada ga je David zamolio da njegovim ljudima da malo hrane i vode, Naval se razbesneo i izvikao se na njih (1. Sam. 25:5-8, 10-12, 14). David je zbog toga odlučio da pobije sve muškarce u Navalovom domu (1. Sam. 25:13, 22). Kako se takva tragedija mogla izbeći? Avigeja je shvatila da je to trenutak kad treba govoriti, pa je hrabro izašla pred 400 gladnih, ljutih, naoružanih ljudi i obratila se Davidu.

 8. Šta učimo od Avigeje?

⁸ Kad je Avigeja došla do Davida, govorila je odvažno, s poštovanjem i uverljivo. Iako nije bila kriva za ono što se desilo, izvinila se Davidu. Rekla mu je da veruje da će kao dobar čovek učiniti ono što je ispravno i uzdala se u Jehovu (1. Sam. 25:24, 26, 28, 33, 34). Kada vidimo da je neko na putu da napravi ozbiljnu grešku, treba da mu poput Avigeje hrabro ukažemo na to (Ps. 141:5). To treba da uradimo s poštovanjem, ali odlučno. Kad osobi ljubazno damo savet, pokazujemo da smo joj pravi prijatelj (Posl. 27:17).

9-10. Šta starešine treba da imaju na umu kada nekome daju savet?

⁹ Naročito je važno da starešine budu hrabre kada treba da razgovaraju sa suvernikom koji je napravio pogrešan korak (Gal. 6:1). Starešine su ponizne i svesne da će i njima jednog dana možda biti potreban savet. Ali oni neće zbog toga oklevati da opomenu one kojima je to potrebno (2. Tim. 4:2; Titu 1:9). Kad nekome daju savet, trude se da svoj dar govora koriste da vešto i strpljivo poučavaju. Oni vole svog brata i zato žele da mu pomognu (Posl. 13:24). Ali najvažnije im je da iskažu čast Jehovi time što se drže njegovih merila i štite skupštinu od lošeg uticaja (Dela 20:28).

¹⁰ Do sada je bilo reči o tome kada treba govoriti. Međutim, postoje trenuci kada je najbolje da ništa ne kažemo. Šta može predstavljati problem u takvim situacijama?

11. Sa čime je Jakov uporedio govor i zašto je to odgovarajuće poređenje?

¹¹ Ponekad nam je teško da pazimo na ono što govorimo. Pogledajmo kako je to opisao biblijski pisac Jakov. On je rekao: „Ako neko u rečima ne greši, on je savršen čovek, sposoban da zauzda i celo telo. Kad stavimo uzde u usta konjima da bi nam oni bili pokorni, tada upravljamo i celim njihovim telom“ (Jak. 3:2, 3). Uzde se stavljaju konju na glavu i u usta. Kada jahač povuče uzde, može usmeravati konja ili ga zaustaviti. Ako ispusti uzde, konj bi mogao da se otme kontroli i da povredi sebe ili jahača. Slično tome, ako ne pazimo šta govorimo, naše reči mogu prouzrokovati veliku štetu. Osmotrimo neke situacije u kojima moramo da takoreći zauzdamo svoj jezik.

12. Kada treba da „zauzdamo jezik“ i ne govorimo previše?

¹² Kako se ponašaš kada si u društvu brata ili sestre koji znaju neku poverljivu informaciju? Na primer, ako upoznaš nekoga ko živi u zemlji gde su naše aktivnosti zabranjene, da li si u iskušenju da pitaš za detalje o tome kako braća obavljaju službu? Bez sumnje, ti imaš najbolju nameru. Mi volimo našu braću i zanima nas kroz šta prolaze. Želimo i da budemo konkretni kada se molimo za njih. Međutim, to je vreme kada treba da „zauzdamo jezik“ i da ne postavljamo takva pitanja. Ako vršimo pritisak na nekoga ko zna poverljive stvari, ne pokazujemo ljubav – ni prema njemu ni prema braći i sestrama čiju bi bezbednost mogao ugroziti ako nešto otkrije. Sigurno niko od nas ne želi da dodatno otežava situaciju suvernicima u zemljama pod zabranom. Isto tako, objavitelji koji služe u takvoj zemlji neće otkrivati detalje o tome kako Svedoci tamo propovedaju i održavaju sastanke.

13. Prema Poslovicama 11:13, na šta starešine treba da paze i zašto?

¹³ Posebno je važno da starešine primenjuju biblijsko načelo iz Poslovica 11:13. (Pročitati.) Oni se trude da čuvaju poverljive informacije. To nije uvek lako, naročito ako je brat oženjen. Muž i žena često razgovaraju o svojim razmišljanjima, najdubljim osećanjima i brigama, što ih još više zbližava. Ali starešina je svestan koliko je važno da ne otkriva poverljive stvari drugih u skupštini. U suprotnom bi mogao izgubiti njihovo poverenje, kao i poštovanje drugih. Oni koji imaju odgovornosti u skupštini ne smeju biti dvolični (1. Tim. 3:8). Drugim rečima, kada im se neko poveri, neće to prenositi drugima. Starešina koji voli svoju ženu neće joj otkrivati informacije koje ona ne treba da zna.

14. Kako supruga starešine može pomoći mužu da sačuva poštovanje drugih?

¹⁴ Supruga neće nagovarati svog muža da joj priča o poverljivim stvarima i tako će mu pomoći da sačuva poštovanje drugih. Ako tako postupa, biće podrška svom mužu i ujedno će pokazati da poštuje one koji su mu se poverili. Što je najvažnije, Jehovi će biti drago što ona doprinosi miru i jedinstvu u skupštini (Rimlj. 14:19).

15. Kako je Jehova reagovao na ono što su rekla trojica Jovovih prijatelja i zašto?

¹⁵ Iz biblijske knjige o Jovu možemo mnogo naučiti o tome kako i kada treba govoriti. Nakon niza tragičnih događaja koji su zadesili Jova, kod njega su došla četiri čoveka da ga uteše i posavetuju. Oni su najpre dugo ćutali. Ali ono što su kasnije rekli njih trojica – Elifas, Vildad i Sofar – pokazalo je da to vreme nisu iskoristili da razmisle kako da pomognu Jovu. Naprotiv, oni su razmišljali kako da dokažu da je Jov zgrešio. Premda je u nekim njihovim rečima bilo istine, veći deo onoga što su rekli o Jovu i Jehovi nije bilo ni obzirno ni tačno. Optužili su Jova da je loš čovek (Jov 32:1-3). Kako je Jehova reagovao? Razgnevio se na njih trojicu i nazvao ih bezumnima. Zatim im je rekao da traže od Jova da se moli za njih (Jov 42:7-9).

16. Šta učimo iz onoga što su uradili Elifas, Vildad i Sofar?

¹⁶ Mnogo toga učimo iz onoga što su uradili Elifas, Vildad i Sofar. Kao prvo, ne treba da sudimo svojoj braći (Mat. 7:1-5). Treba da ih pažljivo slušamo pre nego što nešto kažemo. Jedino tako ćemo razumeti njihovu situaciju (1. Petr. 3:8). Kao drugo, naše reči treba da budu obzirne i treba da govorimo istinu (Ef. 4:25). Kao treće, Jehovi je veoma važno šta mi govorimo jedni drugima.

17. Šta učimo od Elijuja?

¹⁷ Četvrti Jovov posetilac bio je Elijuj, koji je bio u srodstvu sa Avrahamom. On je strpljivo slušao dok su Jov i ostali govorili. Očigledno je da je obraćao pažnju na njihove reči jer je posle mogao da saosećajno i direktno pruži Jovu savete koji su mu pomogli da promeni svoj stav (Jov 33:1, 6, 17). Elijuju je bilo najvažnije da iskaže čast Jehovi, a ne sebi ili nekom drugom čoveku (Jov 32:21, 22; 37:23, 24). Od njega učimo da postoji vreme kada treba ćutati i slušati (Jak. 1:19). Takođe učimo da kada dajemo nekome savet, naš cilj treba da bude da proslavimo Jehovu, a ne da ističemo sebe.

18. Kako pokazujemo da cenimo dar govora?

¹⁸ Pokazaćemo da cenimo dar govora tako što ćemo primenjivati biblijske savete o tome kada i kako treba da govorimo. Mudri kralj Solomon je pod nadahnućem napisao: „Kao zlatne jabuke u srebrnim posudama, takve su reči izgovorene u pravo vreme“ (Posl. 25:11). Ako pažljivo slušamo šta drugi govore i razmišljamo pre nego što nešto kažemo, naše reči će biti poput tih zlatnih jabuka – dragocene i lepe. Na taj način, bilo da smo pričljivi bilo da malo govorimo, naše reči će jačati druge, a Jehova će biti ponosan na nas (Posl. 23:15; Ef. 4:29). Postoji li bolji način da pokažemo zahvalnost za taj dar od Boga?