Biblija — knjiga tačnih proročanstava, 4. deo

Biblija je prorekla da će Hrist patiti i umreti

U ovoj seriji od osam članaka govori se o jednom izuzetnom obeležju Biblije — njenim proročanstvima. Ovi članci će nam pomoći da dobijemo odgovore na sledeća pitanja: Da li su biblijska proročanstva samo delo nekih umnih ljudi ili su živi dokaz da potiču od Boga? Pozivamo vas da odvagnete činjenice.

KADA je pre oko 2 000 godina Isus Hrist bio na zemlji, on je znao da će od ruku svojih neprijatelja doživeti okrutnu smrt. Kako je to mogao znati? Tako što je dobro poznavao proročanstva koja su govorila o njemu u hebrejskom delu Biblije, poznatom i kao Stari zavet. Mnoga od tih proročanstava zapisao je prorok Isaija, više od 700 godina pre Isusovog rođenja. Kako možemo znati da su ta proročanstva zaista napisana unapred?

Godine 1947, jedan beduin je pronašao svitke sakrivene u jednoj pećini nadomak Kumrana, na severozapadnoj obali Mrtvog mora. Ti svici, kao i još neki drugi koji su pronađeni u obližnjim pećinama, nazvani su svici s Mrtvog mora. Među njima se nalazi i svitak kompletne Isaijine knjige.a Kaže se da on datira negde iz II veka pre Isusovog rođenja. Time se potvrđuje da je ono što je Isaija zapisao zaista bilo proročanstvo. Šta je on prorekao o Hristovoj, to jest Mesijinoj patnji?b Osmotrimo dva njegova proročanstva.

Hristove patnje prorečene

1. proročanstvo: „Leđa sam podmetnuo onima koji su me udarali“ (Isaija 50:6).c

Ispunjenje. Godine 33 n. e., Jevreji koji su mrzeli Isusa izveli su ga na sud pred rimskog namesnika Pontija Pilata. Taj namesnik je uvideo da je Isus nevin i pokušao je da ga oslobodi. Međutim, pošto su Jevreji uporno vikali da žele Isusovu smrt, Pilat je „presudio da se udovolji njihovom zahtevu“ i predao Isusa da bude pribijen na stub (Luka 23:13-24). Međutim, pre toga „Pilat [je] uzeo Isusa i dao da ga izbičuju“ (Jovan 19:1). Kao što je Isaija i prorekao, Isus se nije opirao, već je ’podmetnuo leđa onima koji su ga udarali‘.

Šta istorija pokazuje

● Istorija pokazuje da su Rimljani obično bičevali svoje žrtve pre nego što su ih pogubili. U jednoj knjizi koja govori o Bibliji stoji: „Prilikom bičevanja, koristio se bič napravljen od više kožnih kaiševa na čijim su krajevima bili pričvršćeni komadi olova ili nekog oštrog metala. Žrtva je [...] udarana po golim leđima [...] sve dok nisu nastale otvorene rane. Ponekad bi došlo i do smrti“ (Halley’s Bible Handbook). Međutim, Isus je preživeo taj početak svog mučnog stradanja.

Hristova smrt prorečena

2. proročanstvo: „Svoju dušu predao [je] smrti“ (Isaija 53:12).d Još jedan detalj pominje se u Psalmu 22:16, prema prevodu Daničić–Karadžić: „Četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.“

Ispunjenje. „Isusa je [Pilat] predao da ga izbičuju i da ga pribiju na stub“, navodi se u Marku 15:15. Na Isusu je ta okrutna smrtna kazna bila sprovedena tako što su mu klinovi bili zabijeni kroz ruke i noge, i tako je bio pribijen na stub (Jovan 20:25). Nekoliko sati kasnije, „Isus je zavapio iz sveg glasa i izdahnuo“ (Marko 15:37).

Šta istorija pokazuje

● Iako svetovni izvori govore malo o tome kako je Isus umro, uvaženi rimski istoričar Tacit, koji je rođen oko 55. godine, pisao je da je „Hristos, po kome su [hrišćani] dobili svoje ime, bio na surov način pogubljen tokom vladavine Tiberija, od ruku jednog od njegovih prokuratora, Pontija Pilata“.e Tacitove reči se u potpunosti slažu s jevanđeljima u kojima se takođe pominju car Tiberije, Pontije Pilat i drugi velikodostojnici (Luka 3:1; 23:1-33; Jovan 19:1-24).

Istorija takođe potvrđuje da su Rimljani pribijali na stub robove i one koje su smatrali prezrenim kriminalcima. To su činili tako što su ih katkad vezivali za stub, a ponekad su ih pribijali klinovima. „Klinove su probijali kroz ruke i stopala svojih žrtava“, navodi se u pomenutoj knjizi, „a onda su ih ostavljali da tako vise u agoniji“ i trpe „nesnosnu žeđ i strahovite bolove od kojih se njihovo telo grčilo“.

Kao što je već rečeno, Isus je unapred znao da će umreti takvom okrutnom smrću. Pa ipak, dok se njegov kraj bližio, taj hrabri čovek je imao snage da svojim vernim sledbenicima kaže: „Idemo u Jerusalim i Sin čovečji biće predat svešteničkim glavarima i pismoznalcima, i oni će ga osuditi na smrt i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga bičuju i da ga pribiju na stub“ (Matej 20:18, 19). Ali možda se pitate zašto je Isus morao da umre? Odgovor na to pitanje tiče se svih nas i od neprocenjivog je značaja!

„Proboden za naše prestupe“

Pošto smo nesavršeni, često grešimo, a greh se može uporediti sa sićušnim kamenom u nekom motoru. Kao što taj kamen dovodi do toga da se motor pohaba i prestane da radi, tako i greh dovodi do starosti, bolesti i smrti. „Plata za greh je smrt“, navodi se u Rimljanima 6:23. Međutim, Hristova smrt nam omogućava da budemo izbavljeni. Na koji način? U jednom drugom izuzetnom proročanstvu, Isaija je o Hristu napisao da će on umreti „za naše prestupe“, to jest da će biti „slomljen za naše grehe“ i da je „zbog rana njegovih nama [...] izlečenje došlo“ f (Isaija 53:5).

Isaijino proročanstvo nas podseća na Isusove reči zabeležene u Jovanu 3:16: „Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.“

Kako i vi možete razviti veru u Isusa? Tako što ćete ga upoznati. On je u jednoj molitvi rekao: „Da bi [ljudi] dobili večni život, treba da dobro upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao, Isusa Hrista“ (Jovan 17:3). Boga i Isusa možemo upoznati preko Svetog pisma (2. Timoteju 3:16).

Posve je razumljivo da Isus želi da što više ljudi dobije večni život. Zato je kratko pre svoje smrti izrekao sledeće značajno proročanstvo: „Ova dobra vest o kraljevstvu [Božjoj vlasti koja će na ljude izliti blagoslove na temelju Hristove žrtve] propovedaće se po celom svetu za svedočanstvo svim narodima“ (Matej 24:14). Kao što ćemo videti u naredna dva članka iz ove serije i ovo proročanstvo je takođe dokazalo svoju tačnost.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 20. strani]

RANA UKAZIVANJA NA HRISTOVU SMRT

U Zakonu, koji je Bog dao izraelskom narodu, nalazile su se odredbe koje su nagoveštavale, to jest predočavale ono što će Mesija u budućnosti raditi. Na primer, kada bi neki Izraelac pogrešio, to jest kada bi bio neposlušan Bogu, morao je za žrtvu prineti jednu životinju u dobrom stanju (Levitska 17:11; 22:21). Ali da li su životinjske žrtve mogle u potpunosti izbrisati grehe? Ne (Jevrejima 10:4). One su ukazivale na jednu žrtvu koja to može — žrtvu „Jagnjeta Božjeg koje odnosi greh sveta“ (Jovan 1:29; Jevrejima 10:1, 5-10). Svi koji veruju u to simbolično Jagnje, Isusa Hrista, imaju predivnu nadu u večni život (Jovan 6:40).