Traži prilike da pohvališ druge

DA LI si ikada čuo nekoga kako se žali da ga šef veoma retko pohvaljuje? Možda si i sam imao sličnu primedbu? Ili ako si mlada osoba, da li si nešto slično rekao o svojim roditeljima ili nastavnicima?

Neke od ovih primedbi verovatno su opravdane. Prema rečima jednog nemačkog motivacionog trenera, kada radnici izraze ovakvu primedbu ono što ih zapravo muči nije to što im poslodavci ne upućuju pohvale, već to što uopšte nisu zainteresovani za njih. U svakom slučaju, očigledno nešto nedostaje. I pohvala i osećanje da je drugima stalo do nas izuzetno su važni ukoliko želimo da imamo dobre međuljudske odnose.

To je takođe tačno i kada je reč o služenju Bogu. Hrišćanska skupština treba da odiše atmosferom punom pohvala, topline i ličnog zanimanja za druge. Članovi skupštine time uspevaju da ostvare i zadrže prijatnu atmosferu jer se pridržavaju biblijskih smernica. Ipak, koliko god naša skupština bila primerna u tom pogledu, uvek je moguće učiniti neka poboljšanja. S tim u mislima, razmotrimo sada tri izuzetna primera osoba koje su davale pohvale: primer prethrišćanskog Božjeg sluge Elijuja, apostola Pavla i samog Isusa Hrista.

Ljubazan savet, pun poštovanja

Elijuj, koji je verovatno bio Avrahamov daleki rođak, odigrao je važnu ulogu u pomaganju Jovu da stekne uravnoteženo gledište o svom odnosu s Bogom. On je bio ljubazan i pun poštovanja. Strpljivo je čekao na svoj red da govori. I dok su Jovu njegovi navodni prijatelji samo tražili greške, Elijuj je, s druge strane, bio spreman da pohvali Jova za njegovu pravednost. To je učinio srdačno i sa očiglednim ličnim zanimanjem kao što bi to učinio prijatelj, obraćajući se Jovu po imenu, što su njegovi navodni prijatelji propustili da učine. Elijuj je učtivo zatražio: „Molim te, Jove, čuj reči moje, slušaj sve što ću ti reći.“ S puno poštovanja pokazao je saosećanje time što je priznao: „Pred istinitim Bogom ja sam isto što i ti, i ja sam od gline načinjen.“ I zatim je kao pohvalu rekao: „Ako imaš šta da kažeš, odgovori mi. Govori, jer uživam u pravednosti tvojoj“ (Jov 33:1, 6, 32).

Kada se prema drugima ophodimo ljubazno i s poštovanjem, onda je to jedan od načina da ih pohvalimo. Zapravo, to je kao da im kažemo: ’Ti si vredan moje pažnje i toga da se prema tebi ophodim s poštovanjem.‘ Tako oni osećaju toplinu u našem odnosu prema njima i lično zanimanje za njih.

Biti učtiv i ljubazan podrazumeva mnogo više od lepog ponašanja forme radi. Da bismo doprli do srca drugih, naša učtivost i ljubaznost moraju biti iskrene i dolaziti iz srca. U njima se mora videti iskreno zanimanje i ljubav prema drugima.

Taktično pohvaljivanje

Apostol Pavle je pokazao kakvu ulogu u pohvaljivanju drugih igra taktičnost. Na primer, tokom svog drugog misionarskog putovanja, dok je propovedao u Atini, Pavle je pred nekim grčkim filozofima dobro branio hrišćanstvo. Zapazi kako je to izveo s puno takta. „Neki od epikurejskih i stoičkih filozofa počeli su da mu protivreče. Jedni su govorili: ’Šta to ovaj brbljivac hoće da kaže?‘ A drugi: ’Izgleda da objavljuje neka tuđa božanstva‘“ (Dela apostolska 17:18). Uprkos ovakvim primedbama Pavle je ostao smiren i obratio im se rečima: „Ljudi Atinjani, vidim da ste u svemu pobožniji od drugih.“ Umesto da ih osudi zbog njihovog idolopoklonstva, Pavle ih je pohvalio jer su bili pobožni (Dela apostolska 17:22).

Da li je Pavle bio licemeran? Nipošto. On je znao da ne treba da ih osudi jer je i sam nekada bio u neznanju što se tiče biblijske istine. Njegov zadatak je bio da prenese drugima poruku od Boga, a ne da im sudi. Iz iskustva je znao ono što znaju i mnogi današnji Jehovini svedoci: Neki iskreni pobornici krive religije na kraju postanu najveći branioci prave religije.

Pavlov pristup je bio uspešan i imao je izvrsne rezultate. „Neki ljudi su mu se pridružili i postali vernici, među njima i Dionisije, sudija suda na Areopagu, jedna žena po imenu Damara i još neki s njima“ (Dela apostolska 17:34). Umesto da osudi Atinjane, kako je samo bilo mudro to što ih je Pavle pohvalio za njihovu iskrenost u verskim ubeđenjima — iako su bila kriva! Čak i ljudi koji su vođeni pogrešnim razumevanjem često imaju dobro srce.

Pavle je takođe koristio sličan, taktičan pristup kada je bio pozvan da se brani pred Irodom Agripom II. Irod je bio poznat po tome što je bio u rodoskrvnoj vezi sa svojom sestrom Vernikom, što Božja Reč jasno osuđuje. Ipak, Pavle nije rekao nijednu reč osude. Baš suprotno, on je našao opravdan razlog da pohvali Iroda. „Kralju Agripa, smatram da sam srećan što se od svega za šta me Judejci optužuju, danas mogu braniti pred tobom, pogotovo zato što dobro poznaješ sve običaje i sporna pitanja među Judejcima“ (Dela apostolska 26:1-3).

Koliko bi bilo mudro da i mi koristimo sličan taktičan pristup u ophođenju s drugima! Pohvaliti nekog komšiju, školskog druga ili kolegu na poslu može pospešiti miroljubive odnose i dovesti do lepog ophođenja. Kada dopremo do srca time što pohvaljujemo osobe za ono što s pravom zaslužuju, to ponekad može podstaći iskrene pojedince da isprave svoje pogrešno razmišljanje i dovedu ga u sklad sa istinom.

Isusov savršeni primer u pružanju pohvale

Isus je pohvaljivao druge. Na primer, nakon što je Isus uskrsnuo i uzašao na nebo, Bog mu je rekao da preko apostola Jovana pošalje poruke u sedam skupština u Maloj Aziji. On nije propustio da pohvali one koji su to zaslužili. Kada se obraćao skupštinama u Efesu, Pergamu i Tijatiri, koristio je izjave kao što su: „Znam tvoja dela, tvoj trud i istrajnost, i da ne možeš trpeti zle ljude“; „Čvrsto [se] držiš mog imena i nisi porekao svoju veru u mene“ i „Znam tvoja dela i tvoju ljubav, tvoju veru, službu i istrajnost, i da je tvojih poslednjih dela više nego onih ranijih.“ Čak je i u skupštini u Sardu, kojoj je bio potreban snažan savet, Isus zapazio osobe koje su zaslužile pohvalu, rekavši: „Ali imaš u Sardu nekoliko onih koji nisu uprljali svoje haljine i oni će hoditi sa mnom u belim haljinama, jer su dostojni“ (Otkrivenje 2:2, 13, 19; 3:4). Kakav je divan primer Isus time pružio!

Oponašajući Isusa nikada ne treba da zbog greha njih nekoliko osudimo celu grupu, niti da pružamo neki savet a da prethodno ne pružimo prikladnu pohvalu. Međutim, ukoliko pohvaljujemo druge samo kada planiramo da im damo neki savet, dobro je da zadržimo na umu da će naša pohvala katkad naići na zid. Zato budimo velikodušni u pohvaljivanju kad god je to moguće! Kada tako činimo, onda ćemo i kada bude potrebno da damo neki savet naići na mnogo bolji prijem.

Starešine koje pružaju odgovarajuću pohvalu

Kornelija, hrišćanka koja služi u jednoj podružnici Jehovinih svedoka u Evropi, seća se da ju je početkom 1970-ih putujući nadglednik koji je bio u poseti pitao kako stoji sa proučavanjem i čitanjem časopisa. „Bilo me je malo sramota“, kaže ona. Ali, ipak mu je priznala da ne uspeva da pročita baš svaki članak u časopisu. „Umesto da me kritikuje zbog toga“, priseća se ona, „on me je pohvalio što sam čitala koliko sam mogla. Ta pohvala me je toliko ohrabrila da sam od tog trenutka bila odlučna da pročitam svaki članak u časopisu.“

Rej, koji služi u jednoj podružnici u Evropi, seća se prvog dana svoje pionirske službe. Te večeri, predsedavajući nadglednik skupštine, koji je imao firmu i porodične obaveze, kao i veliki broj skupštinskih odgovornosti, kada je ušao u Dvoranu Kraljevstva uputio se pravo ka Reju i upitao ga: „Kako je prošao prvi dan pionirske službe?“ Danas, skoro 60 godina kasnije, Rej se još uvek seća pažljivog gesta tog starešine.

Kao što pokazuju ova iskustva, izrazi srdačnog cenjenja za ono što su drugi uradili — u šta nikako ne spadaju površne izjave i beskorisno laskanje — mogu učiniti čuda. U hrišćanskoj skupštini imamo obilje razloga da pohvaljujemo naše suvernike. To na primer može biti njihova želja da služe Jehovi, dobro pripremljeni komentari, napredak da savladaju tremu kada drže govore ili učestvuju u nekim tačkama na sastanku, revnost u propovedanju i poučavanju i nastojanje da Kraljevstvo i duhovne ciljeve stave na prvo mesto. Kada pohvaljujemo druge i mi sami smo bogato nagrađeni. To nas čini srećnim i pomaže da pozitivno razmišljamo o drugima (Dela apostolska 20:35).

Skupštinske starešine čine dobro kada pohvaljuju skupštinu za njen marljiv rad. A kada je neophodno pružiti savet oni ga pružaju u duhu ljubavi. S druge strane, oni izbegavaju da budu zaokupljeni time da se sve uradi savršeno tako da sve što nije blizu toga smatraju ozbiljnom slabošću.

Hrišćanske starešine koje oponašaju primer Elijuja koji je pokazao poštovanje i ljubaznost, zatim Pavlov taktičan pristup i Isusovu ljubaznu brigu biće izvor istinskog ohrabrenja za svoju braću. Pohvaljivanje pomaže da kod drugih dođe do izražaja ono što je najbolje u njima i stvara srećne, harmonične međuljudske odnose. Koliko je Isus samo bio srećan kada ga je njegov nebeski Otac prilikom njegovog krštenja pohvalio, rekavši: „Ti si moj Sin, voljeni, ti si po mojoj volji!“ (Marko 1:11). Obradujmo svoju braću iskrenim, smisaonim rečima pohvale.

[Slike na 15. strani]

Taktičnost poput Pavlove može doneti dobre rezultate

[Slika na 16. strani]

Srdačna, iskrena pohvala može učiniti čuda