Peto poglavlje

Tvorevina — šta stoji iza nje?

KAKO je primećeno u ranijim poglavljima, savremena naučna otkrića pružaju obilje ubedljivih dokaza da su i svemir i život na Zemlji imali početak. Šta je prouzrokovalo taj početak?

Proučivši raspoložive dokaze, mnogi su došli do zaključka da Prauzrok mora postojati. Međutim, možda zaziru od toga da ovom Uzroku pripišu osobine ličnosti. Takva nesklonost da govore o Stvoritelju jeste stav nekih naučnika.

Na primer, Albert Ajnštajn je bio ubeđen da je svemir imao početak, i izrazio je svoju želju „da spozna kako je Bog stvorio svet“. Ipak, Ajnštajn nije verovao u Boga kao osobu; on je govorio o jednom kosmičkom „religioznom osećanju, koje ne poznaje nikakvu dogmu niti bilo kakvog Boga zamišljenog po ljudskom obličju“. Slično tome, nobelovac hemičar Keniči Fukui izrazio je veru u tu veličanstvenu okosnicu u svemiru. Rekao je da se „ta veličanstvena povezanost i ova okosnica mogu opisati rečima kao što su ’Apsolut‘ ili ’Bog‘“. Ali on ju je nazvao „duševni sklop prirode“.

Jeste li svesni da ovakvo verovanje u bezlični uzrok umnogome naliči istočnoj religioznoj misli? Mnogi Orijentalci veruju da je priroda nastala sama od sebe. Ovu ideju oslikavaju čak i kineski znakovi za prirodu, koji doslovno znače „postaje sam od sebe“ ili „samopostojeći“. Ajnštajn je verovao da je njegovo kosmičko religiozno osećanje dobro izraženo u budizmu. Buda je smatrao da nije važno da li je Stvoritelj imao udela u stvaranju svemira i ljudi, ili nije. Slično tome, ni šintoizam ne pruža nikakvo objašnjenje toga kako je priroda nastala, i šintoisti veruju da su bogovi duhovi umrlih koji mogu postati sastavni deo prirode.

Interesantno je što takvo razmišljanje nije daleko otišlo od gledišta koja su bila popularna u staroj Grčkoj. Za filozofa Epikura (341-270 pre n. e.) kaže se da je verovao da su ’bogovi i suviše daleko da bi uradili bilo dobro ili zlo‘. On je smatrao da je čovek proizvod prirode, verovatno kroz spontani nastanak i prirodno odabiranje najsposobnijih. Iz ovoga možete naslutiti da slične današnje ideje ni u kom slučaju nisu savremene.

Pored epikurejaca bili su i grčki stoici, koji su prirodi dali položaj Boga. Oni su pretpostavljali da kada ljudi umru, bezlična energija iz njih biva ponovo apsorbovana u okean energije koji sačinjava Boga. Razmišljali su da je saradnja s prirodnim zakonima najviše dobro. Jeste li čuli slična mišljenja danas?

Spor oko Boga kao osobe

Ipak, ne bi trebalo da sve informacije iz stare Grčke odbacimo kao neku čudnovatu istoriju. U kontekstu takvih verovanja, jedan ugledni učitelj iz prvog veka izneo je jedan od najznačajnih govora u istoriji. Lekar i istoričar Luka zabeležio je ovaj govor, i mi ga nalazimo u 17. poglavlju knjige Dela apostolskih. On nam može pomoći da konačno razrešimo naše gledište o Prauzroku i da sagledamo gde se mi uklapamo u tu sliku. Kako, ipak, jedan govor održan pre 1 900 godina može danas uticati na život osoba koje tragaju za smislom života?

Taj poznati učitelj, Pavle, bio je pozvan pred visoki sud u Atini. Tamo se suočio sa epikurejcima i stoicima, koji nisu verovali u Boga kao osobu. U svojim uvodnim primedbama Pavle je spomenuo da je u njihovom gradu opazio jedan oltar s natpisom „Bogu nepoznatome“ (grčki, Agnostoi Theoi). Zanimljivo, neki misle da je biolog Tomas H. Haksli (1825-95) aludirao na to kada je skovao izraz „agnostik“. Haksli je ovu reč primenio na one koji veruju da su „krajnji uzrok (Bog) i suštinska priroda stvari nepoznati ili da se ne mogu spoznati“. Ali, da li se Stvoritelj zaista „ne može spoznati“, kako to mnogi misle?

To je, iskreno rečeno, zloupotreba Pavlovog izraza; ona promašuje Pavlovu misao. Umesto da kaže da se Stvoritelj ne može spoznati, Pavle je jednostavno rekao da je On nepoznat tim Atinjanima. Pavle nije imao pri ruci toliko naučnih dokaza o postojanju Stvoritelja koliko ih mi danas imamo. Pa ipak, Pavle nije sumnjao u to da jedan inteligentni Konstruktor postoji, kao osoba, čije osobine treba da nas privuku njemu. Zapazite šta je Pavle dalje rekao:

„Ono što vi ne poznajući poštujete, to je ono što ja vama javljam. Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, on, koji je gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim hramovima. Njemu ne služe ruke čovečje, kao da bi mu što trebalo, njemu, koji sam daje svima život i disanje i sve. On je učinio da svi ljudi, koji su svi od jedne krvi izišli, žive po svemu licu zemaljskome“ (Dela apostolska 17:23-26). Interesantan sled rezonovanja, zar ne?

Da, umesto da sugeriše da se Bog ne može spoznati, Pavle je naglašavao da oni koji su napravili atinski oltar, kao i mnogi u njegovoj publici, još uvek ne poznaju Boga. Pavle ih je zatim snažno podstakao — a i sve one koji će nakon toga čitati njegov govor — da gledaju da upoznaju Stvoritelja, jer on „nije daleko ni od jednoga od nas“ (Dela apostolska 17:27). Uviđate da je Pavle taktično uveo činjenicu da mi možemo videti dokaze o Stvoritelju svih stvari time što posmatramo njegovo stvaralaštvo. Čineći to, mi takođe možemo razabrati i neke njegove osobine.

Ispitali smo različite linije dokaza koje ukazuju na Stvoritelja. Jedna je ogromni, inteligentno organizovani svemir koji je nesumnjivo imao početak. Još jedna je život na Zemlji, uključujući i promišljanje koje je očigledno kod ćelija našeg tela. Treća je naš mozak, i povezana svest o sebi i naš interes za budućnost. Dok osmatramo još dva druga primera Stvoriteljeve tvorevine koji nas se svakodnevno dotiču, pitajte se: ’Šta mi ovo govori o ličnosti Onoga ko je ovo iskonstruisao i obezbedio?‘

Učiti iz njegovih tvorevina

Samo posmatranje stvarstva puno govori o Stvoritelju. Pavle je, u jednoj drugoj prilici, pomenuo primer za to kada je grupi ljudi u Maloj Aziji rekao: „U prošlim naraštajima [Stvoritelj] beše pustio sve narode da idu svojim putevima, i opet ne ostavi sebe neposvedočena, čineći dobro, dajući vam s neba kišu i godine rodne, dajući vam obilno i hrane i veselja za srca vaša“ (Dela apostolska 14:16, 17, kurziv naš). Zapazite primer koji je Pavle pružio o tome kako je Stvoritelj, obezbeđujući hranu za čovečanstvo, posvedočio o Svojoj ličnosti.

Danas u nekim zemljama dostupnost hrane ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Na drugim mestima, mnogi vode bitku da imaju dovoljno za jelo. U oba slučaja, sama mogućnost posedovanja hrane zavisi od mudrosti i dobrote našeg Stvoritelja.

Hrana za čoveka i za životinje jeste rezultat složenih ciklusa — što uključuje i kružni tok vode, kružni tok ugljenika, kružni tok fosfora i azota. Opšte je poznato da u životovažnom procesu fotosinteze, biljke koriste ugljen-dioksid i vodu kao sirovine od kojih stvaraju šećere, koristeći sunčevu svetlost kao pogonsku energiju. Uzgred, u fotosintezi biljke oslobađaju kiseonik. Da li bi se on mogao nazvati „otpadom“? Za nas, ovaj nusproizvod teško da je otpadak. Od suštinske je važnosti da udišemo kiseonik i da ga koristimo za metabolizam, to jest za sagorevanje hrane u našem telu. Izdišemo nastali ugljen-dioksid, koji biljke ponovo koriste kao sirovinu za fotosintezu. Možda smo o ovom procesu učili još u osnovnoj školi, ali on zato nije ništa manje bitan i čudesan. I to je tek početak.

U ćelijama našeg tela i u ćelijama životinja fosfor je važan za prenošenje energije. Odakle nama fosfor? Ponovo, iz biljaka. One upijaju neorganske fosfate iz tla i pretvaraju ih u organske fosfate. Mi se hranimo biljkama koje imaju fosfor u ovim oblicima i koristimo ga za životovažne funkcije. Nakon toga, fosfor se vraća u tlo u obliku telesnog „otpada“ koji biljke ponovo mogu apsorbovati.

Potreban nam je i azot, koji je sastavni deo svakog proteina i molekula DNK u našem telu. Kako pribavljamo ovaj element koji je toliko bitan za život? Iako je oko 78 posto vazduha oko nas azot, ni biljke a ni životinje ne mogu ga apsorbovati direktno. Dakle, azot iz vazduha mora se pretvoriti u druge oblike pre nego što ga biljke mogu uzeti, i kasnije ljudi i životinje koristiti. Kako se odigrava to pretvaranje, to jest fiksacija? Na različite načine. Jedan je putem munja.a Fiksaciju azota takođe obavlja bakterija koja živi u čvorićima na korenju mahunarki, na primer pasulja, soje i lucerke. Ove bakterije pretvaraju atmosferski azot u supstancije koje biljke mogu upotrebiti. Tako, kada jedete zeleno povrće, vi unosite azot koji je vašem telu potreban za proizvodnju proteina. Zapanjujuće je što vrste mahunarki nalazimo u tropskim kišnim šumama, pustinjama i čak tundrama. A ako je neko područje spaljeno, mahunarke su obično prve biljke koje se ponovo nastanjuju.

Kakvi čudesni kružni tokovi! Svaki od njih dobro iskorišćava otpatke drugih kružnih tokova. Potrebna energija uglavnom dolazi sa Sunca — čistog, beskrajnog i konstantnog izvora. Koliko to samo odudara od ljudskih napora da ponovo prerade materijale! Čak i proizvodi koje čovek pravi i naziva neškodljivima za okolinu ne doprinose čistijoj planeti, zbog složenosti čovečjih sistema za preradu. U ovom pogledu, U.S.News & World Report je naglasio da proizvode treba osmišljavati tako da se njihove najzastupljenije komponente mogu preradom lako povratiti. Zar nije to ono što vidimo u prirodnim kružnim tokovima? Šta to onda otkriva o Stvoriteljevoj promišljenosti i mudrosti?

Nepristran i pravedan

Da bismo lakše dalje razmatrali neke Stvoriteljeve osobine, hajde da osmotrimo još jedan sistem — imunološki sistem našeg tela. On takođe ima veze s bakterijama.

„Iako se čovekovo interesovanje za bakterije često usredsređuje na njihova štetna dejstva“, primećuje The New Encyclopædia Britannica, „većina bakterija je neškodljiva za ljudska bića, a mnoge su zapravo korisne.“ Stvarno, one su od životne važnosti. Bakterije igraju ključnu ulogu u malopre pomenutom kružnom toku azota, kao i u kružnim tokovima koji uključuju ugljen-dioksid i druge elemente. One su nam takođe potrebne u sistemu za varenje. Samo ih u debelom crevu imamo oko 400 vrsta, i one pomažu da se vitamin K sintetizuje i prerađuju izmet. Kao daljnja korist za nas, bakterije pomažu kravama da travu pretvore u mleko. Druge bakterije su vitalne za fermentaciju — kad pravimo sir, jogurt, kisele krastavce i kiseli kupus. Međutim, šta ako bakterije u našem telu zađu tamo gde im nije mesto?

Tada se i do dva triliona belih krvnih zrnaca u telu bore protiv bakterija koje bi nam mogle nauditi. Danijel E. Košland, Ml., urednik časopisa Science, objašnjava: „Imunološki sistem je konstruisan da prepozna strana tela. Da bi to mogao, on stvara različite vrste imunoloških receptora čiji je broj reda 10⁠¹¹ [100 000 000 000], kako bi bez obzira na oblik ili formu stranog tela postojao neki odgovarajući receptor koji bi ga prepoznao i uzrokovao njegovo odstranjenje.“

Jedna vrsta ćelija koje naše telo koristi u borbi protiv stranih tela jesu makrofazi; njihovo ime znači „velike žderonje“, što je prikladno jer one proždiru strane supstancije u našoj krvi. Recimo, nakon što pojede jednog virusa uljeza, makrofag se raspada na male delove. On zatim izlaže neke proteine iz virusa. Ovaj delić markirnog proteina služi kao znak za uzbunu za naš imunološki sistem, i on alarmira da su strani organizmi na slobodi unutar nas. Ukoliko jedna druga ćelija u našem imunološkom sistemu, pomoćna T ćelija, prepozna virusov protein, ona s makrofagom izmeni hemijske signale. Ove hemijske supstancije u stvari same su izvanredni proteini koji imaju zadivljujuć niz funkcija, i regulišu i podstiču reakciju našeg imunološkog sistema na upade. Ovaj proces rezultuje snažnom borbom protiv te specifične vrste virusa. Tako smo obično u stanju da nadvladamo infekcije.

U stvari, u ovo je uključeno mnogo više, ali i ovaj kratki opis otkriva koliko je složen naš imunološki sistem. Kako smo dobili ovakav komplikovani mehanizam? Bio je besplatan, bez obzira na finansijsko stanje naše porodice ili na socijalni status. Uporedite to s nepravičnošću u pogledu zdravstvene nege dostupne većini ljudi. „Za SZO [Svetsku zdravstvenu organizaciju], rastuća nepravičnost je doslovno stvar života i smrti, jer cenu socijalne nejednakosti siromašni plaćaju zdravljem“, napisao je generalni direktor SZO, dr Hiroši Nakajima. Sigurno razumete sledeću jadikovku jednog čoveka iz Sao Paula koji živi u straćari: „Za nas, dobro zdravlje je kao neka stvar u izlogu nekog luksuznog trgovačkog centra. Mi ga možemo posmatrati, ali je van našeg domašaja.“ Milioni ljudi širom planete osećaju se isto.

Takve nepravičnosti pokrenule su Alberta Švajcera da ode u Afriku i obezbedi medicinsku negu za takve manje privilegovane ljude, i njegovi napori doneli su mu Nobelovu nagradu. Koje osobine dovodite u vezu s ljudima i ženama koji su učinili slična dobra dela? Verovatno razumete da imaju ljubav prema čovečanstvu i jedan osećaj pravde, i da veruju da ljudi u zemljama u razvoju takođe imaju pravo na medicinsku negu. Šta onda reći o Onome ko je obezbedio taj čudesni imunološki sistem koji je ugrađen u nas bez obzira na finansijski i socijalni status? Nije li to još značajniji pokazatelj Stvoriteljevog osećaja za ljubav, nepristranost i pravdu?

Upoznati Stvoritelja

Gore pomenuti sistemi samo su osnovni primeri Stvoriteljevih tvorevina, ali zar ga oni ne otkrivaju kao stvarnu i inteligentnu osobu čije nas osobine i način postupanja privlače? Mogli bi se osmotriti još mnogi drugi primeri. Međutim, verovatno smo u našoj svakodnevici ustanovili da puko posmatranje dela neke osobe ne mora biti dovoljno da bismo je dobro poznavali. Čak bismo je možda pogrešno razumeli ukoliko nemamo kompletnu sliku o njoj! A ako su nam tu osobu pogrešno predstavili ili oklevetali, zar ne bi bilo lepo susresti se s njom i čuti njenu stranu priče? Mogli bismo razgovarati s njom da bismo utvrdili kako reaguje u različitim okolnostima i koje osobine pokazuje.

Naravno, mi ne možemo razgovarati oči u oči s moćnim Stvoriteljem svemira. Pa ipak, on je otkrio puno o sebi kao stvarnoj osobi u jednoj knjizi koja je dostupna, cela ili neki njeni delovi, na preko 2 000 jezika, uključujući i vaš. Ta knjiga — Biblija — poziva vas da upoznate Stvoritelja, i da negujete odnos s njim. „Približite se Bogu“, kaže ona „i on će se vama približiti.“ Ona takođe pokazuje kako je moguće biti njegov prijatelj (Jakov 2:23; 4:8). Da li bi vas to zanimalo?

U tom pravcu, pozivamo vas da osmotrite Stvoriteljev činjenični i očaravajući izveštaj o njegovim stvaralačkim aktivnostima.

[Fusnote]

[Okvir na 79. strani]

Razuman zaključak

Naučnici se uglavnom slažu s tim da je svemir imao početak. Većina se takođe slaže da je pre tog početka nešto realno moralo postojati. Neki naučnici govore o večno postojećoj energiji. Drugi tvrde da je pretpostojeće stanje bilo prvobitni haos. Koje god termine koristili, većina njih pretpostavlja postojanje nečega — nečega bez početka — koje se unatrag pruža do u nedogled.

Dakle problem se svodi na to da li pretpostavljamo da je to bila neka večna stvar ili neka večna osoba. Nakon što ste razmotrili šta je nauka saznala o poreklu i prirodi svemira i života u njemu, koja vam od ove dve mogućnosti izgleda razumnija?

[Okvir na 80. strani]

„Svaki element koji je od suštinske važnosti za život — ugljenik, azot, sumpor — bakterije pretvaraju iz neorganskog, gasovitog jedinjenja u oblik koji biljke i životinje mogu upotrebiti“ (The New Encyclopædia Britannica)

[Slika na 78. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ŠTA STE ZAKLJUČILI?

Naš svemir

↓ ↓

nije imao imao je

početak početak

↓ ↓

bez uzroka prouzrokovala ga je

↓ ↓

neka večna neka večna

STVAR↓ OSOBA

[Slika na 75. strani]

Mnogi Orijentalci veruju da je priroda nastala sama od sebe

[Slika na 76. strani]

Pavle je, stojeći na ovom brdu, sa Akropoljem u pozadini, održao govor o Bogu, govor koji podstiče na razmišljanje

[Slika na 83. strani]

Bog je svakom od nas dao imunološki sistem koji nadmašuje bilo šta što savremena medicina može obezbediti