Ne trgovati Božjom rečju
„MI SMO svoju službu prodavali za novac.“ To su reči bivšeg „sluge za telefonske molitve“ koji je intervjuisan u istražnom izveštaju američkih televizijskih evanđelizatora krajem 1991.
Taj se program usredsredio na trojicu televanđelističkih propovednika iz Sjedinjenih Američkih Država. On je otkrio da su samo njih trojica svake godine očerupali ljude za desetine miliona dolara. Jedna „služba“ opisana je kao „fabrika za donacije sa razrađenom metodom rada“. Svi su bili upleteni u brojne prevare. Da li te to zapanjuje?
Religija se pažljivo ispituje
Vlasti, privatne kontrolne agencije i ljudi uopšte temeljno posmatraju ne samo televizijski evanđelizam već i ortodoksne religije srednje struje. U nekim slučajevima crkveni vrednosni papiri, religiozno finansirani politički interesi i raskošan život visoko plaćenog sveštenstva pokrenuli su pitanja u vezi s poreklom vlasništva.
Kako neke religiozne vođe udovoljavaju plemenitom opisu hrišćanske službe koji je pre gotovo 2 000 godina izneo apostol Pavle? On je pisao: „Jer mi ne trgujemo rečju Božjom, kao mnogi, nego kao iz čista srca, nego kao iz Boga govorimo pred Bogom u Hristu“ (2. Korinćanima 2:17, Dimitrije Stefanović). Ko danas odgovara tom opisu?
Da bi lakše sagledali te stvari, pogledajmo pobliže kako se finansirala hrišćanska služba Pavla i njegovih drugova. Na koji su se način u tom pogledu razlikovali od drugih u svoje vreme?
Putujući propovednici prvog veka
Kao putujući propovednik, Pavle nije bio jedini. U to vreme mnogi su putovali kako bi unapređivali svoja gledišta o religiji i filozofiji. Biblijski pisac Luka govori je o ’nekim Judejima koji se skitahu i zaklinjahu đavole [demone, NW]‘ (Dela apostolska 19:13, DS). Kad je Isus Hrist osudio fariseje, dodao je: „Prehodite more i zemlju da biste pridobili jednog pristašu“ (Matej 23:15). I sam je Isus bio putujući propovednik. Poučavao je svoje apostole i učenike da ga oponašaju propovedajući ne samo u Judeji i Samariji već „do kraja zemlje“ (Dela apostola 1:8).
Isusovi sledbenici su na svojim putovanjima susretali nejevrejske propovednike. Pavle se u Atini sukobio s epikurejskim i stoičkim filozofima (Dela apostola 17:18). Cinici su po celom Rimskom Carstvu bombastičnim govorima praktikovali uveravanje. Poklonici Izide i Serapisa širili su svoj uticaj na žene i robove obećanjima o verskoj i društvenoj jednakosti sa slobodnim ljudima. Istočni kultovi plodnosti bili su odskočna daska za brojne misteriozne religije grčko-rimskog sveta. Obećanje o iskupljenju od greha i želja da se saznaju božanske tajne privukla je sledbenike lažnim božanstvima Demetri, Dionisu i Kibeli.
Kako su pokrivani troškovi?
Međutim, putovanje je bilo skupo. Osim prevoza, putarina i troškova plovidbe, putnicima su bili potrebni hrana, smeštaj, drva za ogrev, odeća i zdravstvena nega. Propovednici, učitelji, filozofi i mistici zadovoljavali su te potrebe na pet glavnih načina. Oni su (1) poučavali za nadnicu; (2) zapošljavali se obavljajući niske poslove i zanate; (3) prihvatali gostoprimstvo i dobrovoljne poklone; (4) vezali se uz bogate patrone, često kao pedagozi; i (5) prosili. Da bi se pripremio na odbijanje, poznati prosjak cinik Diogen prosio je milostinju čak od beživotnih kipova.
Pavle je poznavao izvesne propovednike koji su tvrdili da su hrišćanski propovednici ali su, kao neki grčki filozofi, sklapali prijateljstva s bogatima i krali od siromašnih. On je ukorio skupštinu u Korintu, govoreći: „Ako vas ko podjarmi, ako vas ko jede... vi to trpite“ (2. Korinćanima 11:20). Isus Hrist nije nikad ništa otimao, a to nisu činili ni Pavle ni njegovi saradnici. Ali, korintski pohlepni evanđelizatori bili su „lažni apostoli, prevarni poslanici“ i Satanine sluge (2. Korinćanima 11:13-15).
Isusova uputstva svojim učenicima unapred su isključila poučavanje za nadnicu. „Za badava ste primili, za badava i dajte“, savetovao je (Matej 10:8). Iako je prošenje bilo uobičajeno, ono je u to vreme bilo prezreno. U jednoj od svojih ilustracija, Isus opisuje izvesnog upravitelja kako kaže: „Prositi? Stid me je“ (Luka 16:3). Zato nigde u biblijskom pripovedanju ne nalazimo da su Isusovi verni sledbenici iznuđivali novac ili dobra. Živeli su po načelu: „Ako ko neće da radi, da i ne jede“ (2. Solunjanima 3:10).
Isus je svoje učenike podstakao da brinu za svoje potrebe na dva načina. Kao prvo, mogli su, kao što je izneo Pavle, ’od evanđelja da žive‘. Kako? Prihvatajući gostoljubivost koja im je spremno pružana (1. Korinćanima 9:14; Luka 10:7). Kao drugo, mogli su sami da brinu za svoje materijalne potrebe (Luka 22:36).
Načela koja je primenjivao Pavle
Kako je Pavle primenjivao gornja načela? Pa, s obzirom na drugo misionarsko putovanje tog apostola, Luka je pisao: „Polazivši iz Troade, uputismo se prema Samotrakiji i sutradan se ukrcasmo u Neapolisu. Odande pođosmo u Filipe, koji je prvi grad jednog Maćedonskog sreza i naselje (rimsko). U onom gradu ostadosmo nekoliko dana.“ Sve vreme putovanja, lično su brinuli za potrebnu hranu i smeštaj (Dela apostola 16:11, 12).
Konačno žena po imenu Lidija „pazi na Pavlove reči. A kad se krsti ona i kuća njezina, moljaše nas govoreći: Ako me cenite da sam verna Gospodu [Jehovi, NW] uđite u moju kuću i ostanite u njoj. I prinudi nas da ostanemo“ (Dela apostola 16:13-15). Možda je Pavle bar delimično zbog Lidijine gostoljubivosti mogao pisati suvernicima u Filipima: „Zahvaljujem Bogu svome kad se god opominjem vas, i svagda se, u svakoj molitvi svojoj, za vas s radošću molim, radi vašeg zajedničarstva u evanđelju od prvoga dana pa do danas“ (Filipljanima 1:3-5).
Luka navodi brojne primere osoba koje su izrazile dobrodošlicu tim putujućim hrišćanskim radnicima (Dela apostola 16:33, 34; 17:7; 21:7, 8, 16; 28:2, 7, 10, 14). U svojim nadahnutim pismima, Pavle je potvrdio primitak i izrazio zahvalnost za gostoljubivost i darove koje je primio (Rimljanima 16:23; 2. Korinćanima 11:9; Galatima 4:13, 14; Filipljanima 4:15-18). Ipak, ni on ni njegovi pratioci nisu nagoveštavali da bi im trebalo dati darove ili pružiti finansijsku podršku. Jehovini svedoci mogu reći da se taj isti dobar stav još uvek može videti kod njihovih putujućih nadglednika.
Nisu zavisni od gostoljubivosti
Pavle nije bio zavisan od gostoljubivosti. Naučio je zanat koji je zahtevao naporan rad i mnogo vremena ali je donosio malu zaradu. Kada je apostol stigao u Korint kao misionar, „nađe jednog Judejina, po imenu Akilu sa ženom svojom Priskilom... On se združi s njima, i kako beše od istoga zanata osta kod njih na radu (oni su pravili šatore)“ (Dela apostola 18:1-3).
Kasnije, u Efesu, Pavle je još uvek naporno radio. (Uporedi Dela apostola 20:34; 1. Korinćanima 4:11, 12.) Možda se specijalizovao u radu sa kilikiumom, grubim materijalom za šatore od kozje dlake koji je dolazio iz njegova rodnog kraja. Možemo zamisliti Pavla kako sedi na stolici bez naslona, nagnut nad radnim stolom, kako reže i šije do kasno u noć. Budući da je buka u radionici verovatno bila minimalna, što je olakšavalo razgovaranje tokom napornog rada, Pavle je možda imao priliku da svedoči vlasniku radionice, njegovim radnicima, robovima, kupcima i prijateljima. (Uporedi 1. Solunjanima 2:9.)
Misionar Pavle odbio je da komercijalizuje svoju službu ili da na bilo koji način ostavi utisak da koristi Reč Božju za finansijski dobitak. On je Solunjanima rekao: „Jer sami znate kako treba da se ugledate na nas, jer ne živesmo neuredno među vama, niti za badava ičiji hleb jedosmo. Nego u trudu i na muci, dan i noć smo na radu bili, da ne budemo na teret nikome od vas; ne kao da nemamo vlasti, nego da sebe damo vama za ugled, da budete kao i mi [„da nas oponašate“, NW]“ (2. Solunjanima 3:7-9).
Oponašaoci u dvadesetom veku
Jehovini svedoci do današnjeg dana slede Pavlov divan primer. Starešine i sluge pomoćnici ne dobijaju mesečnu platu ili neku svešteničku platu od skupština kojima služe. Umesto toga, zbrinjavaju svoje porodice kao svi drugi tako što se većina njih zapošljava. Punovremeni propovednici-pioniri takođe se brinu za sebe tako što mnogi rade tek toliko da zadovolje osnovne potrebe. Svake godine neki Svedoci putuju na vlastiti trošak da propovedaju u udaljenim područjima koja su retko imala priliku da čuju dobru vest. Ako ih lokalne porodice pozovu da s njima ručaju ili im pruže smeštaj, oni to cene, ali ne zloupotrebljavaju takvu gostoljubivost.
Sve propovedanje i poučavanje koje obavljaju Jehovini svedoci dobrovoljno je, tako da nikad ne naplaćuju svoju službu. Međutim, skromni prilozi za njihovo svetsko propovedničko delo primaju se i prosleđuju lokalnoj podružnici za tu svrhu (Matej 24:14). Služba Svedoka je nekomercijalna u svakom pogledu. Poput Pavla, svi oni mogu s pouzdanjem reći: „Badava vam propovedih Božje evanđelje“ (2. Korinćanima 11:7, DS). Jehovini svedoci ne „trguju rečju Božjom“.
[Okvir na 27. strani]
KAKO NEKI POKLANJAJU ZA DELO PROPOVEDANJA KRALJEVSTVA
◻ PRILOZI ZA SVETSKO DELO: Mnogi stavljaju na stranu ili predvide u proračunu određen iznos koji stavljaju u kutiju s natpisom: „Prilozi za svetsko delo Zajednice (Matej 24:14).“ Skupštine šalju taj iznos svaki mesec najbližoj podružnici.
◻ DAROVI: Dobrovoljni novčani pokloni mogu se slati direktno podružnici. Nakit ili druge vrednosti mogu se takođe poklanjati. Uz ove priloge treba poslati kratko pismo u kome se izjavljuje da se radi o direktnom darovanju.
◻ SPORAZUM O USLOVNOM POKLANJANJU: Novac se može dati podružnici na čuvanje do smrti darovaoca pod uslovom da se u slučaju lične potrebe vrati darovaocu.
◻ OSIGURANJE: Podružnica može biti imenovana kao korisnik polise životnog osiguranja ili penzijskog osiguranja, gde postoje zakonske mogućnosti za to. Podružnicu treba obavestiti o svim takvim ugovorima.
◻ BANKOVNI RAČUNI: Bankovni računi, depozitne potvrde ili lični penzijski računi mogu se uložiti podružnici kao deponovano ili naplativo u slučaju smrti, u saglasnosti sa zahtevima lokalne banke. Podružnicu treba obavestiti o svim takvim ugovorima.
◻ VREDNOSNI PAPIRI I OBVEZNICE: Vrednosni papiri i obveznice mogu se pokloniti podružnici bilo kao neposredan dar ili uz sporazum da se dohodak stalno plaća darovaocu, u zemljama gde postoje te mogućnosti.
◻ NEKRETNINE: Nekretnine koje se mogu prodati mogu se pokloniti podružnici kao neposredan dar ili ostati doživotno vlasništvo darovaoca koji može nastaviti da živi od toga. Pre prenošenja nekretnina podružnici, treba stupiti u vezu s podružnicom.
◻ TESTAMENTI I ZADUŽBINE: Imovina ili novac može se ostaviti u nasledstvo podružnici putem zakonski sastavljenog testamenta ili se podružnica može imenovati kao korisnik zadužbine. Testament u korist verske organizacije može omogućiti određene porezne olakšice. Kopiju testamenta ili zadužbine treba poslati podružnici.
U vezi s daljnjim informacijama s obzirom na te stvari pišite na Hrišćanska verska zajednica Jehovinih svedoka, 11000 Beograd, Milorada Mitrovića 4, ili na najbližu podružnicu.
[Okvir na 29. strani]
ONA JE ŽELELA DA POMOGNE
JEDANAESTOGODIŠNJA Tifani je učenica iz Baton Ruž (Lujzijana, SAD). Nedavno je ta mlada Svedokinja Jehove pripremila esej na temu „Obrazovanje u Americi“. Kao rezultat, njeni roditelji koji su Svedoci dobili su sledeće pismo od direktora škole:
„Tokom Američke obrazovne nedelje, preko internog telefonskog sistema svim je razredima pročitan jedan izvanredan esej. Imao sam zadovoljsto da ovog jutra pročitam Tifanin esej. Ona je zaista posebna mlada dama. Uravnotežena je, samouverena, talentovana i ljubazna. Retko imam priliku da vidim učenika šestog razreda s toliko mnogo takvih osobina. Tifani je prednost za našu školu.“
Tifani je pobedila na takmičenju u esejima. Nakon toga pisala je Društvu Kula stražara i rekla: „Verovatno sam pobedila na takmičenju samo zbog publikacije Mladi pitaju — praktični odgovori... Upotrebila sam poglavlja koja govore o obrazovanju. Puno vam hvala što ste objavili tu korisnu i poučnu knjigu. Dobila sam sedam dolara za esej kojim sam pobedila. Prilažem tih 7 dolara i još 13, ukupno 20 dolara, za svetsko delo propovedanja... Nadam se da ću kad odrastem i ja biti dobrovoljac u betelskoj službi.“
[Slika na 26. strani]
Pavle je povremeno zarađivao za život izrađujući šatore