Nežno pasite Jehovine dragocene ovce

STAREŠINE su slušale s napetom pažnjom. Putovali su oko 50 kilometara iz Efesa u Milet da prime uputstva od apostola Pavla. Sada su bili ožalošćeni što čuju da će to biti poslednji put da ga vide. Zato su znali da će sledeće reči biti od najveće važnosti: „Pazite na sebe i na celo stado, u kome vas je sveti duh naimenovao za nadglednike, da pasete Božju skupštinu, koju je kupio krvlju svog vlastitog Sina“ (Dela apostola 20:25, 28, 38, NW).

Pavlovo kratko ukazivanje na pastire sigurno je saopštilo obilje informacija tim efeskim starešinama. Oni su bili upoznati s poslom čuvanja ovaca u okolini. Takođe su bili dobro upoznati s mnogim ukazivanjima na pastire u Hebrejskim pismima. I znali su da je Jehova sebe uporedio s Pastirom svog naroda (Isaija 40:10, 11).

Pavle je o njima govorio kao o „nadglednicima“ u ’stadu‘, i ’pastirima‘ ’skupštine‘. Dok izraz ’nadglednici‘ ukazuje šta je njihov zadatak, reč ’pastir‘ opisuje kako oni treba da obavljaju to nadgledanje. Da, trebalo je da nadglednici brinu za svakog člana skupštine na isti ljubazan način na koji bi pastir pazio na svoje stado ovaca.

Danas malo starešina ima iz prve ruke iskustvo u čuvanju doslovnih ovaca. Ali, Biblija tako mnogo ukazuje i na ovce i na pastire, posebno u simboličnom smislu, da Pavlove reči imaju vanvremenski uticaj. I mnogo se može naučiti iz izveštaja o pastirima kojima je Bog bio naklonjen u drevna vremena. Njihovi pažnje vredni primeri mogu pomoći današnjim starešinama da vide koje osobine treba da razviju da bi pasli Božju skupštinu.

Neustrašivi pastir David

Kad pomislimo na pastire biblijskih vremena, najverovatnije ćemo se setiti Davida, jer je on najpre bio pastir ovaca. Jedna od prvih pouka koju učimo iz Davidovog života je ta da biti pastir nije ugledan položaj. U stvari, kad je prorok Samuel stigao da jednog Jesejevog sina pomaže za budućeg kralja Izraela, mladi David je u početku bio potpuno previđen. Tek nakon što je Jehova odbacio njegovu sedmoricu starije braće spomenut je David, koji je bio u polju ’pasući ovce‘ (1. Samuelova 16:10, 11). Međutim, Davidove godine koje je proveo kao pastir pripremile su ga za zahtevan posao pasenja nacije Izrael. „[Jehova] izabra Davida, slugu svoga, uze ga od torova... da pase narod njegov, Jakova“, kaže Psalam 78:70, 71. David je odgovarajuće napisao divan i poznati 23. psalam, počinjući rečima: „[Jehova] je moj pastir.“

Poput Davida, starešine u hrišćanskoj skupštini treba da služe kao ponizni potpastiri i ne treba da traže neprikladan ugled. Kao što je apostol Pavle pisao Timoteju, oni koji posežu za tom pastirskom odgovornošću ’žele dobro delo‘, a ne ugled (1. Timoteju 3:1).

Iako je Davidov rad kao doslovnog pastira bio jednostavan, ponekad je to zahtevalo veliku hrabrost. Na primer, kad je jednom prilikom ovcu iz stada njegovog oca odneo lav a drugi put medved, David se neustrašivo suprotstavio i ubio grabežljivce (1. Samuelova 17:34-36). To je bilo izvanredno ispoljavanje hrabrosti kad se uzme u obzir da lav može da ubije životinje mnogo veće od sebe. A sirijski mrki medved koji je obično živeo u Palestini i koji je težak do 140 kilograma, može da ubije jelena jednim udarcem svoje snažne šape.

Davidova odvažna zabrinutost za ovce svog oca divan je primer za pastire u hrišćanskoj skupštini. Apostol Pavle je upozorio efeske starešine na ’grabljive vukove‘ koji „neće štedeti stada“ (Dela apostola 20:29). I u današnjim vremenima, pojaviće se prilike kada hrišćanski pastiri moraju da pokažu hrabrost da bi čuvali duhovnu dobrobit Jehovinih ovaca.

Iako ovce treba odvažno zaštititi, prema njima takođe treba da se postupa s krajnjom nežnošću, u oponašanju ljubaznog pastira Davida i Dobrog Pastira, Isusa Hrista (Jovan 10:11). Znajući da stado pripada Jehovi, starešine nikada ne smeju da postupaju despotski s ovcama, ’kao da vladaju onima koji su im u deo povereni‘ (1. Petrova 5:2, 3; Matej 11:28-30; 20:25-27).

Položiti račun

Patrijarh Jakov bio je još jedan dobro poznati pastir. On je sebe smatrao lično odgovornim za svaku pojedinu ovcu koja je bila poverena njegovoj brizi. On se tako verno brinuo za stada svog tasta, Labana, da je nakon 20 godina u njegovoj službi, Jakov mogao reći: „Ovce tvoje i koze tvoje ne jaloviše se, a ovnova iz stada tvoga nisam jeo. Nikad ti nisam zaklane ovce donosio, nego sam ih uvek podmirivao, a od mene si tražio i što se danju i što se noću od mene kralo“ (Postanje 31:38, 39).

Hrišćanski nadglednici ispoljavaju još veću brigu za ovce koje je Pastir naših duša, Jehova Bog, „kupio krvlju svog vlastitog Sina“ (Dela apostola 20:28, NW; 1. Petrova 2:25; 5:4). Pavle je naglasio tu važnu odgovornost kad je podsetio hebrejske hrišćane da se ljudi koji preuzimaju vođstvo u skupštini „staraju za duše vaše, kao oni koji će odgovarati za njih [„položiti račun“, NW]“ (Jevrejima 13:17).

Jakovljev primer takođe pokazuje da pastirski rad nije vremenski ograničen. To je danonoćni posao i često zahteva samopožrtvovanost. On je rekao Labanu: „Danju me ubijala vrućina a noću mraz, i san je bežao od očiju mojih“ (Postanje 31:40).

To je sigurno slučaj s mnogim ljubaznim hrišćanskim starešinama danas, kao što pokazuje sledeće iskustvo. Jedan brat je bio primljen na intenzivnu negu bolnice nakon što je biopsija tumora na mozgu dovela do komplikacija. Njegova porodica je uredila stvari tako da neko bude uz njega u bolnici dan i noć. Da bi pružio potrebnu moralnu podršku i ohrabrenje, jedan od lokalnih starešina je svoj ispunjeni plan prilagodio tako da svakog dana može posetiti tog bolesnog čoveka i njegovu porodicu. Ipak, zbog rutine intenzivne nege u bolnici, nije mu uvek bilo moguće da izvrši posetu preko dana. To je značilo da je starešina često morao da bude u bolnici veoma kasno naveče. Ali, on je spremno išao tamo svake večeri. „Bio sam svestan da moram da posećujem u vreme koje odgovara pacijentu, a ne u vreme koje meni pogoduje“, rekao je taj starešina. Kad se brat oporavio dovoljno da bude premešten u drugi deo bolnice, starešina je nastavio sa svojim ohrabrujućim svakodnevnim posetama.

Šta je Mojsije naučio kao pastir

Biblija opisuje Mojsija kao ’čoveka vrlo krotkog mimo sve ljude na zemlji‘ (4. Mojsijeva 12:3, DK). Međutim, izveštaj pokazuje da to nije uvek bio slučaj. Kao mladić, on je ubio jednog Egipćanina zato što je udario drugog Izraelca (Izlazak 2:11, 12). To sigurno nije bila akcija krotke osobe! Ipak, Bog će kasnije upotrebiti Mojsija da jednu milionsku naciju vodi kroz pustoš ka Obećanoj zemlji. Zato je Mojsiju očigledno bilo potrebno daljnje poučavanje.

Iako je Mojsije već primio svetovnu pouku u ’svoj nauci Egipatskoj‘, bilo mu je potrebno još više da pase Jehovino stado (Dela apostola 7:22). Kakav je oblik možda moglo imati to dodatno poučavanje? Pa, Bog je 40 godina dozvoljavao da Mojsije služi kao ponizni pastir u Madijanskoj zemlji. Dok je čuvao stada svog tasta Jetra, Mojsije je razvio divne osobine kao što su strpljivost, krotost, poniznost, dugotrpljivost, blagu narav i samosavladavanje. On je takođe naučio da čeka na Jehovu. Da, čuvanje doslovnih ovaca osposobilo je Mojsija da bude sposoban pastir nacije Izrael (Izlazak 2:15–3:1; Dela apostola 7:29, 30).

Zar to nisu upravo one osobine koje su potrebne jednom starešini da bi brinuo za Božji narod danas? Da, jer je Pavle podsetio Timoteja da „sluga Gospodnji... [treba] da bude krotak k svima, poučljiv, koji nepravdu može podnositi, i s krotošću poučavati one koji se protive“ (2. Timoteju 2:24, 25, DK).

Ponekad se starešina možda oseća razočaran sam sobom zato što ima teškoća da u potpunosti razvija te osobine. Međutim, on ne sme da se preda. Kao što je bio slučaj s Mojsijem, možda je potrebno mnogo vremena da se u potpunosti razviju osobine koje su nekom potrebne da bude dobar pastir. Međutim, s vremenom će takvi revni napori biti nagrađeni. (Uporedi 1. Petrova 5:10.)

Kao starešinu, možda te ne koriste tako potpuno kao druge. Da li može biti da, kao što je bio slučaj s Mojsijem, Jehova dozvoljava da potpunije razviješ izvesne važne osobine? Nikad nemoj zaboraviti da Jehova ’brine za tebe‘. Međutim, takođe treba da zadržimo na umu potrebu da ’budemo jedni drugima ponizni, jer se Bog ponositima protivi, a poniznima daje blagodat‘ (1. Petrova 5:5-7, DS). Ako se trudiš i prihvatiš obučavanje koje Jehova dozvoljava, možeš mu biti od veće koristi, baš kao što je bio Mojsije.

Sve Jehovine ovce su dragocene

Pouzdani, ljubazni pastiri biblijskih vremena imali su osećaj odgovornosti prema svakoj pojedinačnoj ovci. Isto treba da bude slučaj i s duhovnim pastirima. To je jasno iz Pavlovih reči: ’Pazite... na celo stado‘ (Dela apostola 20:28). Ko bi bio uključen u „celo stado“?

Isus je dao poređenje o jednom čoveku koji je imao stotinu ovaca ali je bez oklevanja potražio jednu koja je zalutala da bi je doveo nazad u stado (Matej 18:12-14; Luka 15:3-7). Nadglednik na sličan način treba da se interesuje za svakog člana skupštine. Neaktivnost u službi ili u posećivanju hrišćanskih sastanaka ne znači da ovca više nije deo stada. Ona ostaje deo ’celog stada‘ za koje starešine moraju „položiti račun“ Jehovi.

Jedno starešinstvo postalo je dosta zabrinuto što su neki koji su povezani sa skupštinom zapali u neaktivnost. Pripremljen je spisak tih pojedinaca, i uložen je poseban napor da se oni posete i da im se pomogne da se vrate u Jehovin tor. Kako su te starešine bile zahvalne Bogu što su u periodu od dve i po godine bili u stanju da pomognu više od 30 osoba da ponovo postanu aktivne u Jehovinoj službi. Jedan od onih kojima se na taj način pomoglo bio je neaktivan oko 17 godina!

Težina te odgovornosti nadalje je usađena u starešine činjenicom da su ovce ’kupljene krvlju [Božjeg] vlastitog Sina‘ (Dela apostola 20:28, NW). Ne bi se mogla platiti veća cena za te dragocene ovce. I pomisli na sve vreme koje se provodi i napore koji se ulažu u službi da se pronađe i pomogne svakoj ovci sličnoj osobi! Zar ne treba sličan napor preduzeti da se sve one zadrže u Božjem toru? Zaista, svaka ovca u skupštini je dragocena.

Čak i kad se neki član stada uplete u ozbiljno prestupanje, odgovornost starešina se ne menja. Oni su i dalje brižni pastiri, koji nežno i blago nastoje da spasu prestupnika ako je ikako moguće (Galatima 6:1, 2). Nažalost, u izvesnim slučajevima postaje očigledno da nekom članu skupštine nedostaje božanska tuga zbog ozbiljnih greha koje je počinio. Ljubazni pastiri tada imaju biblijsku odgovornost da zaštite ostatak stada od tog zaraznog uticaja (1. Korinćanima 5:3-7, 11-13).

Međutim, Jehova Bog pruža savršen primer proširivanja milosti na zalutale ovce. Naš saosećajni Pastir kaže: ’Tražiću izgubljenu, dovešću natrag odagnanu, ranjenu ću zaviti i bolesnu okrepiti‘ (Ezekjel 34:15, 16; Jeremija 31:10). U oponašanju tog divnog primera, vrše se ljubazne pripreme da današnji duhovni pastiri posete isključene osobe, koje se sada mogu odazvati na njihovu pomoć. Ti milosrdni napori da se povrate takve izgubljene ovce donose divan plod. Jedna ponovo primljena sestra je rekla: „Kad su me starešine posetile, to je bilo ohrabrenje koje mi je bilo potrebno da se vratim.“

Pavlove reči upućene efeskim starešinama u Miletu bez sumnje su bile pune značenja — za njih i za nadglednike danas. Njegovo ukazivanje na pastire bio je podsetnik na privlačne osobine koje treba da budu očigledne kod nadglednikâ — osobine kao što su poniznost i hrabrost, kako ih je primerima pokazao pastir-kralj David; lično osećanje odgovornosti i zaštitničke brige, očigledni u Jakovljevoj danonoćnoj službi; i spremnost da se strpljivo prihvati daljnje obučavanje, kako je pokazao Mojsije. Zaista, ti će biblijski primeri pomoći skupštinskim starešinama da razvijaju i ispoljavaju osobine koje su potrebne kako bi mogli da nežno ’pasu skupštinu Božju, koju je kupio krvlju svog vlastitog Sina‘.