Sreća je u davanju

„AUTOBUS može da ide, ali Kinez ostaje!“ Ove reči je Aleksandra čula dok je sedela u autobusu čekajući da pređe granicu između dve južnoameričke države. Izašla je da vidi šta se događa. Mladi Kinez koji je putovao s njima mučio se da na španskom objasni cariniku šta mu se desilo. Pošto je Aleksandra naučila kineski da bi kao Jehovin svedok poučavala Kineze o Bibliji, ponudila se da posluži kao prevodilac.

Mladić je rekao da je njegov boravak u zemlji legalan, ali da je problem u tome što su mu ukrali dokumenta i novac. Isprva je to cariniku bilo sumnjivo i mislio da su oboje umešani u trgovinu ljudima. Na kraju im je ipak poverovao, ali je nesrećni putnik morao da plati kaznu što nema putne isprave. Pošto je ostao bez novca, Aleksandra mu je pozajmila 20 dolara. On je bio veoma zahvalan i obećao je da će joj vratiti i više od te sume. Aleksandra je rekla da ne očekuje ništa zauzvrat i da mu je pomogla jer smatra da treba da pomažemo jedni drugima u nevolji. Dala mu je i nešto biblijske literature i podstakla ga da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima.

Divno je čuti da je neko velikodušan prema nepoznatima i nema sumnje da takvih ljudi ima i među ljudima drugih religija, kao i među onima koji nisu vernici. Da li ste i vi spremni da priskočite drugima u pomoć? Vredi razmisliti o tome jer je Isus rekao da „više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35). I naučnici su ustanovili da je za čoveka dobro da bude darežljiv. Pogledajmo na šta su mislili.

Iskustvo pokazuje da davanje i radost često idu ruku pod ruku. Apostol Pavle je napisao da „Bog voli onoga ko radosno daje“. On je govorio o hrišćanima koji su velikodušno pomogli svojim suvernicima u oskudici (2. Korinćanima 8:4; 9:7). Pavle nije rekao da su davali jer su bili srećni, nego da su bili srećni jer su davali.

Prema jednom istraživanju, davanje „aktivira delove mozga zadužene za zadovoljstvo, društvene veze i poverenje“. Jedno drugo istraživanje je pokazalo da su „ljudi bili srećniji kada su nekome dali novac nego kada su ga potrošili na sebe“.

Da li ste ikada pomislili da zbog svojih okolnosti niste u mogućnosti da budete velikodušni? Nije potrebno imati mnogo da biste bili darežljivi — važno je da dajete od srca. Jedna Jehovina svedokinja poslala je izdavačima ovog časopisa prilog uz pisamce u kom je stajalo: „Uglavnom ne mogu mnogo da priložim. Od Jehove mnogo više dobijem nego što mu dam [...] Srećna sam što i ja mogu dati makar mali prilog.“

Naravno, davanje nije samo u novcu. Postoji mnogo drugih načina da dajemo.

Biblija kaže: „Dobar čovek čini dobro duši svojoj, a okrutan čovek izlaže osudi telo svoje“ (Poslovice 11:17). Dobar čovek je darežljiv, spreman da pokloni drugima svoje vreme, pažnju, energiju i slično. Takav stav koristi i njemu samom, na primer, tako što deluje dobro na njegovo zdravlje.

Istraživanja otkrivaju da ljudi koji pomažu drugima kao volonteri ređe imaju bolove i ređe obolevaju od depresije. Generalno gledano, imaju bolje zdravlje. Čak i osobe obolele od teških hroničnih bolesti kao što su multiple-skleroza i sida mogu poboljšati svoje stanje ako su velikodušne. Takođe se pokazalo da se lečeni alkoholičari mnogo bolje osećaju i da je manja verovatnoća da će opet početi da se opijaju kada pomažu drugima.

Zbog čega je to tako? „Saosećanje, plemenitost i dobrota ne ostavljaju mnogo prostora negativnim emocijama“, stoji u jednom časopisu. Darežljivost takođe smanjuje stres i krvni pritisak. A oni kojima je umro bračni drug pre će se oporaviti od gubitka ako pomažu drugima.

Nema sumnje — darežljivost blagotvorno deluje na zdravlje.

Isus je svojim sledbenicima rekao: „Dajte, i daće vam se. Sipaće vam u krilo dobru meru, nabijenu, stresenu i prepunu. Jer kakvom merom merite, takvom će vam se meriti“ (Luka 6:38). Kada ste darežljivi prema drugim ljudima, najverovatnije će vam oni biti zahvalni za to, pa će i sami poželeti da budu velikodušni prema drugima. Dakle, darežljivost unapređuje dobre međuljudske odnose i prijateljstva.

Istraživači koji se bave međuljudskim odnosima primećuju da „ljudi koji su nesebični i samopožrtvovani nesvesno motivišu druge da i oni budu takvi“. Takođe su zapazili da i samo „čitanje o izuzetnim dobrim delima inspiriše čoveka da postane velikodušniji“. Prema jednom istraživanju, „jedna osoba u društvu može snažno uticati na desetine, pa i na stotine drugih, čak i ako ih ne poznaje niti ih je ikada srela“. Drugim rečima, jedan jedini velikodušni postupak može pokrenuti niz velikodušnih postupaka. Mnogo toga dobrog bi se postiglo kada bi više ljudi bilo velikodušno.

Nešto što se desilo na Floridi to potvrđuje. Neki Jehovini svedoci su se javili da pomognu nakon što je uragan pogodio to područje. Dok su čekali da građevinski materijal stigne do kuće na kojoj je trebalo da rade, primetili su da je komšijina ograda oštećena, pa su se ponudili da je poprave. „Nikada to neću zaboraviti“, kasnije je napisao taj čovek glavnom sedištu Jehovinih svedoka. „To su najbolji ljudi koje sam ikada sreo.“ Iz zahvalnosti je dao velikodušan prilog za, kako je on to rekao, „izuzetan posao koji obavljaju Svedoci“.

„Izgleda da je čoveku urođeno da pomaže drugim ljudima“, zaključak je jednog naučnog istraživanja. Deca „postupaju velikodušno i pre nego što progovore“. Zbog čega? Biblija kaže da je čovek stvoren „po Božjoj slici“, to jest sa osobinama kakve ima Bog (Postanak 1:27).

U izuzetne osobine našeg Stvoritelja, Jehove Boga, spada i velikodušnost. On nam je podario život i sve što nam treba da bismo bili srećni (Dela apostolska 14:17; 17:26-28). Pružio nam je i mogućnost da ga upoznamo i iz njegove Reči, Biblije, saznamo šta će učiniti za nas. U njoj je zapisano i kakvu je žrtvu podneo da bismo mi imali srećnu budućnosta (1. Jovanova 4:9, 10). Ako se i mi, po ugledu na Boga, trudimo da budemo velikodušni, to se pozitivno odražava na naš život. Osim toga, Bogu je drago kada to vidi (Jevrejima 13:16).

Šta je bilo sa Aleksandrom, čiju smo priču spomenuli u uvodu ovog članka? Jedan putnik iz autobusa joj je rekao da je bacila novac. Međutim, kada su tokom putovanja napravili pauzu u gradu u kom je mladi Kinez imao prijatelja, on ga je pozvao i tako Aleksandri vratio novac. Pored toga, počeo je da proučava Bibliju, kao što mu je ona i predložila. Bila je presrećna kada je tri meseca kasnije došao na kongres Jehovinih svedoka na kineskom jeziku koji se održavao u Peruu. U znak zahvalnosti za to što mu je priskočila u pomoć, on je pozvao Aleksandru i njene prijatelje u svoj restoran.

Davanje i pomaganje pruža veliku radost, naročito ako smo pritom nekome pomogli da upozna Jehovu Boga, koji je izvor svih dobrih darova (Jakovljeva 1:17). Da li ste i vi osetili sreću koja proističe iz davanja?