DA LI STE ZNALI?
Kako je apostolu Pavlu koristilo to što je bio rimski građanin?
Pavle je rekao: „prizivam se na cara!“
Rimsko građanstvo je osobi pružalo izvesna prava i povlastice na području celog carstva. Za rimskog građanina je važio rimski zakon, a ne zakon koji je važio u gradovima rimskih provincija. Ako bi za nešto bio optužen, mogao je prihvatiti da mu se sudi prema lokalnom zakonu ili iskoristiti pravo da bude saslušan pred rimskim sudom. U slučaju prestupa za koji je bila propisana smrtna kazna, imao je pravo da se žali caru.
Ukazujući na takva prava, Ciceron, rimski državnik iz prvog veka pre n. e., rekao je: „Zločin je vezati rimskog građanina. Svetogrđe je bičevati ga. Ubiti njega je bezmalo isto što i ubiti roditelja.“
Apostol Pavle je propovedao širom Rimskog carstva. Zabeležena su tri slučaja kada je iskoristio prava koja je imao kao rimski građanin: (1) Stavio je do znanja gradskim upraviteljima u Filipima da su povredili njegova prava kada su ga istukli. (2) Otkrio je da je rimski građanin da ne bi bio bičevan u Jerusalimu. (3) Prizvao se na rimskog cara da bi ga lično on saslušao (Dela apostolska 16:37-39; 22:25-28; 25:10-12).
Kako su pastiri bili plaćani u biblijsko vreme?
Ugovor o prodaji ovaca i koza pisan klinastim pismom, oko 2050. pre n. e.
Verni Božji sluga Jakov je 20 godina čuvao stada svog ujaka Lavana. Za prvih 14 godina rada, Lavan mu je dao svoje dve ćerke za žene, a preostalih šest godina mu je platio stokom (Postanak 30:25-33). U časopisu Biblical Archaeology Review stoji: „Ljudima koji su živeli u doba pisanja Biblije nisu bili strani dogovori o čuvanju stada, poput dogovora između Lavana i Jakova.“
Primer takvih sporazuma su drevni ugovori koji su otkriveni u Nuziju, u Larsi i na drugim mestima u današnjem Iraku. Ugovor je obično važio godinu dana, do vremena striže. Pastiri su prihvatali odgovornost da brinu za određeni broj životinja, koje su bile popisane prema polu i starosti. Godinu dana kasnije, vlasnik je dobijao određeni broj mladunaca, kao i ugovorenu količinu vune, mlečnih proizvoda i ostalog. Sve preko toga pripadalo je pastiru.
Koliko bi se stado ovaca uvećalo zavisilo je od broja ženki koje su bile poverene pastiru. Obično se očekivalo da se stado u kom je bilo 100 ženki uveća za 80 jagnjadi. Pastir je morao da nadoknadi bilo koji gubitak. To ga je podsticalo da se dobro brine o životinjama koje su mu bile poverene.