Gorljivo objavljuj dobru vest
„Budite gorljivi duhom. Robujte Jehovi“ (RIMLJANIMA 12:11).
1, 2. Kakav stav hrišćani nastoje da zadrže kao propovednici dobre vesti?
MLADIĆ je uzbuđen zbog svog novog posla. Prvog radnog dana, on nestrpljivo čeka da mu poslodavac izda uputstva. Jedva čeka svoj prvi radni zadatak i shvata ga veoma ozbiljno. Gorljiv je da uradi sve što može.
2 Na sličan način, mi kao hrišćani možemo sebe smatrati novim radnicima. Pošto imamo nadu da ćemo živeti zauvek, moglo bi se reći da smo tek počeli da radimo za Jehovu. Naš Stvoritelj sigurno za nas ima brojne zadatke, tako da ćemo u svu večnost imati šta da radimo. Ali prvi posao koji nam je poveren jeste objavljivanje dobre vesti o njegovom Kraljevstvu (1. Solunjanima 2:4). Kako gledamo na taj zadatak od Boga? Poput onog mladića, mi želimo da ga izvršimo najbolje što možemo, revno, radosno — da, gorljivo!
3. Šta je potrebno da bi neko bio uspešan kao sluga dobre vesti?
3 Istina, zadržati takav pozitivan stav može biti teško. Pored službe, imamo i druge obaveze, a neke od njih nas mogu fizički i emocionalno opteretiti. Uglavnom uspevamo da obavimo te stvari dok službi poklanjamo odgovarajuću pažnju. Pa ipak, to može biti neprestana borba (Marko 8:34). Isus je naglasio da ćemo morati snažno da se naprežemo ako želimo da budemo uspešni kao hrišćani (Luka 13:24).
4. Kako svakodnevne brige mogu da utiču na naše duhovno stanovište?
4 Pošto imamo toliko obaveza, lako se može desiti da ponekad osećamo da smo pretrpani ili preopterećeni. ’Životne brige‘ bi mogle da uguše našu revnost i cenjenje teokratskih aktivnosti (Luka 21:34, 35; Marko 4:18, 19). Zbog naše nesavršene ljudske prirode, mogli bismo ’ostaviti ljubav koju smo u početku imali‘ (Otkrivenje 2:1-4). Izvesni aspekti naše službe Jehovi mogli bi donekle postati rutina. Kako Biblija pruža potrebno ohrabrenje da bismo našu revnost za službu održali živom?
Kao „oganj razgorio“ u našim srcima
5, 6. Kako je apostol Pavle gledao na prednost da propoveda?
5 Služba koju nam je Jehova poverio previše je dragocena da bismo dozvolili da postane nešto obično. Apostol Pavle je smatrao da je propovedanje dobre vesti veoma velika prednost, a sebe je smatrao nedostojnim da mu ona bude poverena. Rekao je: „Meni, čoveku manjem od najmanjeg među svima svetima, data je ta nezaslužena dobrota, da nacijama objavim dobru vest o Hristovom nedokučivom bogatstvu i da ljudima omogućim da vide kako se upravlja svetom tajnom koja je od nedogledne prošlosti sakrivena u Bogu, koji je sve stvorio“ (Efešanima 3:8, 9).
6 Pavlov pozitivan stav prema službi izvrstan je primer za nas. U svojoj poslanici Rimljanima, on je rekao: „Što se mene tiče, gorljivo želim da objavim dobru vest.“ On se nije stideo dobre vesti (Rimljanima 1:15, 16). Imao je ispravan stav i bio je gorljiv da izvrši svoju službu.
7. Na šta je Pavle upozorio u svojoj poslanici Rimljanima?
7 Apostol Pavle je shvatio da je potrebno da zadrži stav revnosti i zato je opomenuo hrišćane u Rimu: „Ne dangubite u poslu. Budite gorljivi duhom. Robujte Jehovi“ (Rimljanima 12:11). Grčka reč prevedena ’dangubiti‘ nosi misao o ’tromosti, lenjosti‘. Premda u našoj službi možda ne dangubimo, svi treba da pazimo na svaki početni simptom duhovne lenjosti i da napravimo odgovarajuće promene u našem stavu ako kod sebe primetimo takve simptome (Poslovice 22:3).
8. (a) Šta je u Jeremijinom srcu bilo kao „oganj razgorio“, i zašto? (b) Koju pouku možemo izvući iz Jeremijinog iskustva?
8 Božji duh nam može pomoći kad smo obeshrabreni. Na primer, prorok Jeremija se jednom prilikom obeshrabrio, i razmišljao je o tome da prekine svoju proročku službu. U vezi s Jehovom je rekao: „Neću ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime njegovo.“ Da li je to bio dokaz da Jeremija ima neku ozbiljnu duhovnu slabost? Nije. U stvari, Jeremijina jaka duhovnost, ljubav prema Jehovi i revnost za istinu dala mu je snagu da nastavi s proricanjem. On objašnjava: „[Jehovina reč] bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više“ (Jeremija 20:9, DK). Normalno je da Božje verne sluge s vremena na vreme dožive obeshrabrenje. Ali kad se mole Jehovi da im pomogne, on će videti šta im je u srcu i obilato će im dati svog svetog duha ako, poput Jeremije, njegovu reč imaju u srcu (Luka 11:9-13; Dela apostolska 15:8).
„Ne gasite vatru duha“
9. Šta bi moglo da ometa delovanje svetog duha u našu korist?
9 Apostol Pavle je savetovao Solunjane: „Ne gasite vatru duha“ (1. Solunjanima 5:19). Da, postupci i stavovi koji su suprotni Božjim načelima mogli bi da ometaju delovanje svetog duha u našu korist (Efešanima 4:30). Današnji hrišćani imaju zadatak da propovedaju dobru vest. Mi duboko poštujemo tu prednost. Zato nas ne iznenađuje što oni koji ne poznaju Boga omalovažavaju naše delo propovedanja. Ali kad neki hrišćanin svesno zanemaruje svoju službu, to bi moglo dovesti do toga da se ugasi vatra Božjeg duha koji nas motiviše.
10. (a) Kako na nas može da utiče gledište našeg bližnjeg? (b) Koje uzvišeno gledište o našoj službi nalazimo u 2. Korinćanima 2:17?
10 Neki izvan hrišćanske skupštine možda misle da mi idemo u službu samo da bismo delili literaturu. Drugi možda pogrešno zaključe da idemo od kuće do kuće da bismo dobili novac. Ako dozvolimo da takva negativna gledišta utiču na naš stav, to može umanjiti našu efikasnost u službi. Umesto da dozvolimo da na nas utiče takvo razmišljanje, zadržimo gledište koje Jehova i Isus imaju prema našoj službi. Apostol Pavle je izrazio to uzvišeno gledište kad je izjavio: „Mi nismo trgovci Božjom rečju kao što su to mnogi, nego govorimo podstaknuti iskrenošću, da, kao poslati od Boga, pred Božjim očima, u Hristu“ (2. Korinćanima 2:17).
11. Šta je prvim hrišćanima omogućilo da ostanu revni i pored progonstva, i kako na nas treba da deluje njihov primer?
11 Kratko posle Isusove smrti, njegovi učenici u Jerusalimu doživeli su period progonstva. Zapretili su im i zapovedili da prestanu s propovedanjem. Ipak, Biblija kaže da su se ’ispunili svetim duhom te sa smelošću govorili Božju reč‘ (Dela apostolska 4:17, 21, 31). Pavlove reči koje je nekoliko godina kasnije uputio Timoteju pokazuju koji pozitivan stav hrišćani treba da zadrže. On je kazao: „Bog nam nije dao duh plašljivosti, nego duh snage i ljubavi i zdravih misli. Zato nemoj da se stidiš svedočanstva o našem Gospodu, niti mene, zatvorenika zbog njega, nego po sili Boga uzmi svoj udeo u podnošenju zla za dobru vest“ (2. Timoteju 1:7, 8).
Šta dugujemo našem bližnjem?
12. Koji je glavni razlog zbog čega propovedamo dobru vest?
12 Da bismo imali ispravan stav prema našoj službi, moramo imati ispravan motiv. Zašto propovedamo? Glavni razlog se vidi iz reči psalmiste: „Vernici tvoji blagosiljaće te [Jehova]. Kazivaće slavu kraljevstva tvoga i propovedaće silu tvoju, da bi javili sinovima čovečjim silu tvoju i visoku slavu kraljevstva tvoga“ (Psalam 145:10-12). Da, mi propovedamo da bismo javno hvalili Jehovu i svetili njegovo ime pred celim čovečanstvom. Čak i kad nas malo ljudi sluša, naše verno objavljivanje poruke spasenja donosi hvalu Jehovi.
13. Šta nas tera da pričamo drugima o nadi spasenja?
13 Pored toga, mi propovedamo zato što volimo ljude i da bismo izbegli krivicu za krv (Jezekilj 33:8; Marko 6:34). S tim je povezano i ono što je Pavle rekao o onima izvan hrišćanske skupštine: „Dužnik sam i Grcima i varvarima, i mudrima i bezumnima“ (Rimljanima 1:14). Pavle je smatrao da je dužan da ljudima objavi dobru vest, pošto je Božja volja da se „sve vrste ljudi spasu“ (1. Timoteju 2:4). Danas osećamo tu istu ljubav i obavezu prema našem bližnjem. Jehovu je ljubav prema ljudima navela da pošalje svog Sina na zemlju da umre za njih (Jovan 3:16). To je bila velika žrtva. Mi oponašamo Jehovinu ljubav kad ulažemo vreme i napor da bismo drugima pričali o dobroj vesti spasenja koje se temelji na Isusovoj žrtvi.
14. Kako Biblija opisuje svet izvan hrišćanske skupštine?
14 Jehovini svedoci na druge ljude gledaju kao na potencijalne članove hrišćanskog bratstva. Moramo propovedati odvažno, ali naša odvažnost nije agresivna. Činjenica je da kad Biblija govori o svetu u celini ona koristi snažne izraze. Pavle i samu reč „svet“ koristi u negativnom smislu kad govori o ’mudrosti ovog sveta‘ i ’svetskim željama‘ (1. Korinćanima 3:19; Titu 2:12). Pavle je takođe podsetio efeske hrišćane da su bili duhovno „mrtvi“ kad su hodili „prema sistemu stvari ovog sveta“ (Efešanima 2:1-3). Ove i druge izjave su u skladu sa sledećim rečima apostola Jovana: „Celi svet leži u vlasti zloga“ (1. Jovanova 5:19).
15. Šta mi ne radimo kad su u pitanju pojedinci izvan hrišćanske skupštine, i zašto?
15 Ipak, upamtimo da se takve izjave odnose na svet u celini koji je otuđen od Boga, a ne na pojedince. Hrišćani ne daju sebi za pravo da unapred sude kako će neko reagovati na delo propovedanja. Oni nemaju temelj da bilo koga označe kao jarca. Nije na nama da govorimo kakav će biti ishod kad Isus dođe da odvoji „ovce“ od ’jaraca‘ (Matej 25:31-46). Isus je imenovani sudija, a ne mi. Osim toga, iskustvo pokazuje da su neki koji su bili ogrezli u najgorem ponašanju prihvatili biblijsku poruku, promenili se i postali hrišćani koji sada vode čist život. Prema tome, premda nećemo gledati da se družimo s izvesnim osobama, mi ne oklevamo da im govorimo o nadi u Kraljevstvo kad nam se pruži prilika. Pismo govori o izvesnim ljudima koji su, još dok nisu bili vernici, „imali ispravan stav prema večnom životu“. Oni su na kraju postali vernici (Dela apostolska 13:48). Mi nikako ne možemo da znamo ko ima takav ispravan stav dok mu ne svedočimo — možda i više puta. Imajući to na umu, prema onima koji još nisu prihvatili poruku spasenja mi se ophodimo s „blagošću“ i ’dubokim poštovanjem‘, nadajući se da će se neki od njih ipak odazvati na poruku života (2. Timoteju 2:25; 1. Petrova 3:15).
16. Koji je jedan razlog zbog čega želimo da razvijamo ’umetnost poučavanja‘?
16 Ako kao učitelji razvijamo veštine poučavanja, to će povećati našu gorljivost da objavljujemo dobru vest. Da to prikažemo. Nekoga ko ne zna da igra neku uzbudljivu igru ili neki sport to možda i ne zanima. Ali neko kome to dobro ide uživa u tome. Slično tome, hrišćani koji razvijaju ’umetnost poučavanja‘ nalaze veću radost u službi (2. Timoteju 4:2; Titu 1:9). Pavle je savetovao Timoteja: „Daj sve od sebe da se pokažeš kao priznat pred Bogom, kao radnik koji nema čega da se stidi, koji ispravno upravlja rečju istine“ (2. Timoteju 2:15). Kako možemo razvijati svoje veštine poučavanja?
17. Kako možemo ’razvijati čežnju‘ za biblijskim spoznanjem, i kako će nam to spoznanje koristiti u službi?
17 Jedan način jeste putem usvajanja dodatnog tačnog spoznanja. Apostol Petar nas ohrabruje: „Kao novorođenčad, razvijte čežnju za čistim mlekom koje pripada reči, da pomoću njega uzrastete do spasenja“ (1. Petrova 2:2). Zdrava beba instinktivno čezne za mlekom. Međutim, hrišćanin možda mora da ’razvije čežnju‘ za biblijskim spoznanjem. To se može učiniti razvijanjem dobrih navika proučavanja i čitanja (Poslovice 2:1-6). Ako želimo da budemo vešti učitelji Božje Reči, potrebni su naprezanje i samodisciplina, ali takvi napori donose i nagrade. Oduševljenje koje proističe iz istraživanja Božje Reči doprineće da budemo gorljivi Božjim duhom, željni da s drugima podelimo ono što učimo.
18. Kako nas hrišćanski sastanci mogu opremiti da ispravno upravljamo rečju istine?
18 Hrišćanski sastanci takođe igraju važnu ulogu u našem veštom korišćenju Božje Reči. Kad se tokom javnih predavanja i drugih biblijskih razmatranja čitaju stihovi iz Pisma, dobro je da pratimo u svojim Biblijama. Mudro je da budemo pažljivi na sastancima, uključujući i tačke koje se konkretno bave našim delom propovedanja. Nikada ne treba da potcenimo vrednost prikaza, možda time što bismo dozvolili da nam nešto odvrati pažnju. I opet, potrebni su samodisciplina i koncentracija (1. Timoteju 4:16). Hrišćanski sastanci izgrađuju našu veru, pomažu nam da razvijamo čežnju za Božjom Rečju i obučavaju nas da budemo gorljivi objavitelji dobre vesti.
Možemo računati na Jehovinu podršku
19. Zašto je važno da redovno učestvujemo u delu propovedanja?
19 Hrišćani koji su „gorljivi duhom“ i koji su željni da objavljuju dobru vest nastoje da redovno učestvuju u službi (Efešanima 5:15, 16). Istina, okolnosti se razlikuju i ne mogu svi posvetiti istu količinu vremena tom spasonosnom delu (Galatima 6:4, 5). Ipak, možda još važnije od ukupne količine vremena koje posvetimo delu propovedanja jeste koliko često drugima govorimo o našoj nadi (2. Timoteju 4:1, 2). Što više propovedamo, više ćemo ceniti važnost tog dela (Rimljanima 10:14, 15). Kad redovno kontaktiramo sa iskrenim ljudima koji uzdišu i kukaju i koji su bez nade, bićemo obzirniji i saosećajniji prema njima (Jezekilj 9:4; Rimljanima 8:22).
20, 21. (a) Koji nas posao još čeka? (b) Kako Jehova podupire naše napore?
20 Jehova nam je poverio dobru vest. To je prvi zadatak koji smo dobili od njega kao njegovi „saradnici“ (1. Korinćanima 3:6-9). Mi smo gorljivi da celom dušom udovoljimo toj od Boga datoj odgovornosti, najbolje što možemo (Marko 12:30; Rimljanima 12:1). U svetu još uvek ima dosta ljudi koji imaju ispravan stav i koji su gladni istine. Ima još dosta posla, ali možemo računati na Jehovinu podršku dok potpuno izvršavamo našu službu (2. Timoteju 4:5).
21 Jehova nam daje svoj duh i „mač duha“, Božju Reč. Uz njegovu pomoć, kad otvorimo usta možemo ’sa slobodom govora da obznanimo svetu tajnu dobre vesti‘ (Efešanima 6:17-20). Neka se i na nas odnosi ono što je apostol Pavle napisao hrišćanima u Solunu: „Dobra vest koju propovedamo nije [se] među vama pojavila samo u rečima nego i u sili i u svetom duhu i u snažnom uverenju“ (1. Solunjanima 1:5). Da, gorljivo objavljujmo dobru vest!
Kratko ponavljanje
• Šta se zbog životnih briga može desiti s našom revnošću u službi?
• Na koji način želja da objavljujemo dobru vest treba u našim srcima da bude kao „oganj razgorio“?
• Koje negativne stavove prema službi treba da izbegavamo?
• Kako u celini treba da gledamo na one koji ne dele naša uverenja?
• Kako nam Jehova pomaže da zadržimo revnost u delu propovedanja?
[Slike na 9. strani]
Hrišćani oponašaju Pavlovu i Jeremijinu revnost
[Slike na 10. strani]
Ljubav prema Bogu i bližnjem motiviše nas da budemo gorljivi u službi