Sedmo poglavlje

Šta o Stvoritelju možete naučiti iz jedne knjige?

VEROVATNO se slažete da informativna, zanimljiva knjiga zaista vredi. Biblija je takva knjiga. U njoj nalazite privlačne životne priče koje ističu moralne vrednosti. Takođe nalazite žive primere važnih istina. Jedan od njenih pisaca, poznat po svojoj mudrosti, rekao je da se ’starao da nađe ugodne reči i da napiše što je pravo, reči istine‘ (Propovednik 12:12).

Knjiga koju zovemo „Biblija“ u stvari je skup 66 manjih knjiga napisanih u periodu od preko 1 500 godina. Recimo, od 1513. pa do 1473. pre n. e., Mojsije je napisao prvih pet knjiga, počevši od Postanja. Jovan, jedan Isusov apostol, bio je poslednji pisac Biblije. On je zapisao istoriju Isusovog života (Jevanđelje po Jovanu), kao i kraća pisma i knjigu Otkrivenja, koja se u većini Biblija pojavljuje kao zadnja knjiga.

Tokom tih 1 500 godina od Mojsija do Jovana, otprilike 40 osoba učestvovalo je u pisanju Biblije. To su bili iskreni, pobožni ljudi koji su želeli da drugima pomognu da saznaju o našem Stvoritelju. Iz njihovih zapisa možemo steći uvid u Božji karakter i saznati kako mu možemo ugoditi. Biblija nas takođe osposobljava da razumemo zašto ima toliko zla i kako će biti okončano. Biblijski pisci su ukazivali na vreme kada će čovečanstvo živeti pod direktnijim Božjim vladanjem, i opisali su neke oduševljavajuće uslove u kojima ćemo tada moći da uživamo (Psalam 37:10, 11; Isaija 2:2-4; 65:17-25; Otkrivenje 21:3-5).

Verovatno znate da mnogi odbacuju Bibliju kao drevnu knjigu ljudske mudrosti. Međutim, milioni ljudi su uvereni da je Bog njen pravi Autor, i da je on vodio misli njenih pisaca (2. Petrova 1:20, 21). Kako možete ustanoviti da li je ono što su pisci Biblije zapisali zaista od Boga?

Postoje brojne uzajamno stičuće linije dokaza koje možete uzeti u obzir. Mnogi su to učinili pre nego što su došli do zaključka da Biblija nije ljudska knjiga, već da potiče iz nadljudskog izvora. Ilustrujmo to samo jednim oblikom dokaza. Dok to činimo možemo saznati više o Stvoritelju našeg svemira, Izvoru ljudskog života.

Predskazanja koja su se obistinila

Priličan broj pisaca Biblije pisao je proročanstva. Daleko od toga da tvrde kako oni lično mogu proreći budućnost, ovi pisci su zaslugu pripisali Stvoritelju. Primera radi, Isaija je Boga identifikovao kao onog koji ’od početka javlja što će biti‘ (Isaija 1:1; 42:8, 9; 46:8-11). Sposobnost proricanja događaja koji su trebali da se dese decenijama ili čak vekovima kasnije označava Isaijinog Boga kao jedinstvenog; on nije puki idol, koje su ljudi obožavali u prošlosti, a i sada obožavaju. Proročanstvo nam pruža ubedljiv dokaz da Biblija nije knjiga od ljudi. Zapazite kako to pokazuje knjiga Isaije.

Upoređivanje sadržaja Isaije sa istorijskim podacima pokazuje da je ta knjiga napisana oko 732. pre n. e. Isaija je prorekao da će zlo doći na stanovnike Jerusalima i Jude, jer su bili krivi za prolivanje krvi i obožavanje idola. Isaija je predskazao da će ova zemlja biti opustošena, da će Jerusalim i njegov hram biti uništeni, i da će preživeli biti odvedeni kao zarobljenici u Vavilon. Ali, Isaija je takođe prorekao da Bog neće zaboraviti svoj zarobljeni narod. Ova knjiga je prorekla da će jedan strani kralj po imenu Kir osvojiti Vavilon i osloboditi Jevreje kako bi se vratili u svoju domovinu. U stvari, Isaija opisuje Boga kao onog koji ’govori o Kiru: On je pastir moj, i on će izvršiti volju moju; i on će Jerusalimu reći: Prezidaćeš se! a hramu: Opet se osnuj!‘ (Isaija 2:8; 24:1; 39:5-7; 43:14; 44:24-28; 45:1).

U Isaijinim danima, u osmom veku pre n. e., takva predskazanja su izgledala neverovatno. U to vreme, Vavilon nije bio neka značajna vojna sila. Bio je podanik prave svetske sile tog vremena, Asirskog carstva. Jednako čudna je bila i zamisao da bi jedan zarobljeni narod, prognan u daleku zemlju, mogao da bude oslobođen i da mu bude vraćena zemlja. „Ko li je to igde čuo“, pisao je Isaija (Isaija 66:8).

Ipak, šta ustanovljavamo ako idemo dva veka unapred? Kasnija istorija drevnih Jevreja dokazuje da se Isaijino proročanstvo do u detalje obistinilo. Vavilon je zaista postao moćan, i razorio je Jerusalim. Ime persijskog kralja (Kira), njegovo osvajanje Vavilona, i povratak Jevreja jesu prihvaćene istorijske činjenice. Ovi prorečeni detalji su se pokazali tako preciznima da su u 19. veku kritičari tvrdili da je Isaijina knjiga obmana; u suštini, oni su tvrdili: ’Isaija je možda napisao prvih nekoliko poglavlja, ali jedan kasniji pisac je u vreme kralja Kira dopisao ostatak ove knjige da bi izgledala kao proročanstvo.‘ Neko bi mogao iznositi takve kritičke tvrdnje, ali šta govore činjenice?

Stvarna predskazanja?

Predviđanja u knjizi Isaije nisu ograničena na događaje koji uključuju Kira i jevrejske izgnanike. Isaija je takođe prorekao konačno stanje Vavilona, i njegova knjiga je pružila mnoge detalje o dolazećem Mesiji, to jest Izbavitelju, koji bi propatio a zatim bio proslavljen. Možemo li ustanoviti da li su takva predviđanja bila zapisana puno vremena unapred i da su stoga bila proročanstva koja su se trebala obistiniti?

Razmislite o sledećem. Isaija je o konačnom stanju Vavilona zapisao: „Vavilon, ukras kraljevstva, ponosita dika Haldejaca, biće kao Sodom i Gomor, koje Gospod zatra. Neće više niko živeti u njemu neće više biti u njemu naroda“ (Isaija 13:19, 20; 47. poglavlje). Kako su se stvari zapravo odigrale?

Činjenica je da je Vavilon dugo zavisio od složenog sistema brana i kanala za navodnjavanje, između reka Tigar i Eufrat. Izgleda da je oko 140. pre n. e. ovaj vodni sistem bio oštećen u razornom osvajačkom pohodu Parćana, i u osnovi je prestao da radi. S kakvim posledicama? The Encyclopedia Americana objašnjava: „Tlo je postalo zasićeno mineralnim solima, i na površini se obrazovala jedna kora alkalija, onesposobivši ga za zemljoradnju.“ Otprilike 200 godina kasnije, Vavilon je još uvek bio gusto naseljeni grad, ali ne zadugo. (Uporedite s 1. Petrovom 5:13.) U trećem veku n. e., istoričar Dio Kasijus (oko 150-235. n. e.) opisao je da posetilac Vavilona ne može naći ništa sem „blato, kamenje i ruševine“ (LXVIII, 30). Značajno je to što je Isaija do tog vremena umro, i njegova cela knjiga bila je već vekovima u opticaju. A ako danas posetite Vavilon, videćete same ruševine tog negdašnjeg slavnog grada. Iako su drevni gradovi, kao što su Rim, Jerusalim i Atina, opstali sve do danas, Vavilon je pust, nenastanjen, ruševina; baš kako je Isaija prorekao. Proročanstvo se obistinilo.

Obratimo sada pažnju na Isaijin opis dolazećeg Mesije. Prema Isaiji 52:13 (DK), ovaj naročiti Božji sluga „uzvisiće se i proslaviće se“ na kraju. Međutim, sledeće poglavlje (Isaija 53) prorokovalo je da će Mesija, pre svog proslavljenja, imati iznenađujuće drukčije iskustvo. Zaprepastiće vas detalji zabeleženi u tom poglavlju, koje je naširoko poznato kao ono koje spada u mesijanska proročanstva.

Mesiju će, kako tamo čitamo, prezreti njegovi zemljaci. Siguran da će se to desiti, Isaija je pisao kao da se to već dogodilo: „Prezren beše, odbačen od ljudi“ (3. stih). To rđavo postupanje biće potpuno neopravdano jer će Mesija raditi za dobro ljudi. „On bolesti naše nosi“, rekao je Isaija opisujući njegova dela isceljivanja (4. stih). Uprkos tome, Mesiji će se suditi, biće nepravedno osuđen, ali pred svojim tužiocima ćutaće (stihovi 7 i 8). Dozvoliće da ga predaju i pogube zajedno sa zločincima; u vreme pogubljenja njegovo telo biće probodeno (stihovi 5, 12, NW). Uprkos tome što će umreti kao zločinac, biće sahranjen kao bogataš (9. stih). I, Isaija je više puta naglasio da će Mesijina nepravedna smrt imati pomirbenu snagu, da će pokriti grehe drugih ljudi (stihovi 5, 8, 11, 12).

Sve se obistinilo. Istorijski izveštaji koje su zabeležili Isusovi savremenici — Matej, Marko, Luka i Jovan — svedoče da se ono što je Isaija prorekao zaista dogodilo. Neki događaji odigrali su se nakon Isusove smrti, pa situacija dakle nije bila takva da je mogao njom manipulisati (Matej 8:16, 17; 26:67; 27:14, 39-44, 57-60; Jovan 19:1, 34). Potpuno ispunjenje Isaijinog mesijanskog proročanstva vekovima vrši snažan uticaj na iskrene čitače Biblije, uključujući tu i one koji ranije nisu prihvatili Isusa. Izučavalac Vilijam Urvik primećuje: „Mnogi Jevreji, pišući o razlogu svog preobraćenja u hrišćanstvo, izjavili su da je čitanje ovog poglavlja [Isaije 53] bilo ono što je poljuljalo njihovu veru u staru veroispovest i u učitelje“ (The Servant of Jehovah).a

Urvik je ovaj komentar dao u kasnim 1800-im, kad su neki još uvek sumnjali da je 53. poglavlje Isaije napisano vekovima pre Isusovog rođenja. Međutim, otkrića koja su od tada usledila suštinski su uklonila svaki osnov za sumnju. Godine 1947, jedan beduinski pastir otkrio je u blizini Mrtvog mora jedan drevni svitak cele Isaijine knjige. Stručnjaci za drevne rukopise datirali su ovaj svitak na period između 125. i 100. godine pre n. e. Zatim, 1990, analiza ovog svitka ugljenikom 14 dala je datum između 202. i 107. pre n. e. Da, ovaj poznati Isaijin svitak je već bio poprilično star kad je Isus rođen. Šta upoređivanje sa savremenim Biblijama otkriva?

Ako posetite Jerusalim, možete videti fragmente svitaka s Mrtvog mora. Zapis arheologa profesora Jigaela Jadina objašnjava: „Nije prošlo više od petsto-šesto godina od kada su Isaijine reči stvarno izgovorene pa do kad je ovaj svitak prepisan u 2. veku n. e. Zadivljujuće je koliko je originalni svitak iz muzeja, iako star preko 2 000 godina, sličan Bibliji koju danas čitamo bilo na hebrejskom ili na prevodima napravljenim s tog originala.“

Očito, ovo bi trebalo da utiče na naše gledište. U vezi s čim? Pa, trebalo bi da otkloni svaku kritičku sumnju da je knjiga Isaije samo jedno proročanstvo zapisano nakon odigranog događaja. Sada postoji naučni dokaz da je jedan primerak Isaijinih spisa načinjen više od sto godina pre nego što se Isus uopšte i rodio, i mnogo pre opustošenja Vavilona. Prema tome, kako može postojati imalo sumnje da su Isaijini spisi predskazivali kako krajnji ishod za Vavilon tako i nepravedne patnje, način smrti i postupanje s Mesijom? Istorijske činjenice eliminišu svaku osnovu za osporavanje toga da je Isaija tačno predskazao zarobljeništvo Jevreja i njihovo oslobođenje iz Vavilona. Takva predskazanja koja su se obistinila predstavljaju samo jednu od mnogih linija dokaza da je pravi Autor Biblije Stvoritelj i da je Biblija ’od Boga nadahnuta‘ (2. Timoteju 3:16).

Postoje mnoge druge indikacije božanskog autorstva Biblije. Tu možemo ubrojati astronomsku, geološku i medicinsku tačnost Biblije; unutrašnji sklad njenih knjiga koje su brojni ljudi pisali tokom više stotina godina; njenu saglasnost s mnogim činjenicama svetovne istorije i arheologije; i njen moralni kodeks koji se isticao u odnosu na kodekse okolnih naroda tog vremena i koji se još uvek priznaje da je bez premca. Ove i druge linije dokaza uveravaju nebrojene marljive i poštene ljude da je Biblija zaista knjiga od našeg Stvoritelja.b

To nam takođe može pomoći da izvedemo nekoliko ispravnih zaključaka o Stvoritelju — da sagledamo njegove osobine. Zar njegova sposobnost da vidi unapred ne svedoči o tome da poseduje sposobnosti opažanja koje nadilaze naše ljudske? Ljudi ne znaju šta će se desiti u dalekoj budućnosti, niti to mogu kontrolisati. Stvoritelj može. On može predvideti budućnost a i tako urediti stvari da njegova volja bude sprovedena. Isaija ga prikladno opisuje kao Stvoritelja koji ’od početka javlja što će biti, unapred javlja što se još nije zbilo. Koji govori: Ostaće rešenja moja i svu volju svoju ja ću izvršiti!‘ (Isaija 46:10; 55:11).

Upoznajmo tog Autora bolje

Mi upoznajemo drugu osobu time što razgovaramo s njom i posmatramo kako reaguje u različitim okolnostima. I jedno i drugo moguće je kada se upoznajemo s ljudima, ali kako stoje stvari sa upoznavanjem Stvoritelja? Direktan razgovor s njim nije moguć. Međutim, kako smo ustanovili, on mnoge stvari o sebi otkriva kroz Bibliju — kako onim što je govorio, tako i onim što je radio. Nadalje, ova jedinstvena knjiga nas u stvari poziva da razvijamo jednu vrstu odnosa sa Stvoriteljem. Ona nas podstiče: „Približite se Bogu i on će se vama približiti“ (Jakov 2:23; 4:8).

Uzmite u obzir jedan osnovni korak: ako biste želeli da postanete nečiji prijatelj, bez sumnje biste prvo saznali njegovo ime. A, kako se zove Stvoritelj, i šta njegovo ime otkriva o njemu?

Hebrejski deo Biblije (često nazivan Stari zavet) pruža nam to jedinstveno Stvoriteljevo ime. U drevnim rukopisima ono je predstavljeno s četiri hebrejska suglasnika koja se mogu transliterirati kao JHVH. Stvoriteljevo ime se pojavljuje oko 7 000 puta, daleko češće nego titule kao što su Bog ili Gospod. Oni koji su umeli čitati hebrejsku Bibliju vekovima su koristili to lično ime. Međutim, s vremenom, mnogi Jevreji su razvili praznoveran strah od izgovaranja božanskog imena, te tako nisu sačuvali njegov izgovor.

„Prvobitni izgovor se na kraju potpuno izgubio; savremeni pokušaji povratka prvobitnom izgovoru zasnivaju se na pretpostavkama“, primećuje jedan jevrejski komentar knjige Izlaska. Istina, mi ne možemo biti sigurni kako je Mojsije izgovarao Božje ime, koje nalazimo u Izlasku 3:16 i 6:3. Pa ipak, iskreno rečeno, ko bi se danas osećao dužnim da pokušava izgovarati Mojsijevo ili Isusovo ime istim onim glasovima i intonacijom kakvi su se koristili onda kad su oni hodali zemljom? Uprkos tome, mi se ne ustežemo da Mojsija i Isusa zovemo njihovim imenima. Umesto da se preterano brinemo oko toga kako je jedan drevni narod koji je govorio stranim jezikom izgovarao Božje ime, rezon je: zašto ne bismo koristili izgovor koji je uobičajen u našem jeziku? Na primer, ime „Jehova“ se u srpskom jeziku koristi već puno godina, i široko je prihvaćeno kao ime Stvoritelja.

Postoji međutim nešto značajnije nego što su detalji vezani za izgovor ovog imena. To je njegovo značenje. Ovo ime na hebrejskom jeste uzročni oblik glagola hava, koji znači „postati“ ili „pokazati se kao“ (Postanje 27:29; Propovednik 11:3). Delo The Oxford Companion to the Bible pruža značenje „’on prouzrokuje‘ ili ’on će prouzrokovati da postane‘“. Tako možemo reći da Stvoriteljevo lično ime doslovno znači „On prouzrokuje da postane“. Zapazite da naglasak nije na Stvoriteljevoj aktivnosti u dalekoj prošlosti, što bi neki mogli imati na umu kada koriste izraz „Prauzrok“. Zašto nije?

Zbog toga što je božansko ime povezano sa onim što Stvoritelj namerava da učini. U osnovi, postoje samo dva stanja hebrejskih glagola, i ono koje je povezano sa Stvoriteljevim imenom „označava radnju... kao u procesu razvoja. Ono ne izražava samo trajanje neke radnje... već njen razvoj, počev od njenog početka ka završetku“ (A Short Account of the Hebrew Tenses). Da, svojim imenom Jehova se otkriva kao aktivni nameravalac. Na taj način mi saznajemo da on — kroz progresivno delovanje — postaje Ispunitelj obećanja. Mnogi utvrđuju da je zadovoljavajuće i utešno znati da Stvoritelj svoje namere uvek realizuje.

Njegova namera — vaša svrha

Iako Božje ime odražava nameru, mnogim ljudima je teško da sagledaju stvarnu svrhu svog postojanja. Oni vide kako čovečanstvo baulja iz jedne krize u drugu — ratovi, prirodne katastrofe, epidemije bolesti, siromaštvo i kriminal. Čak i nekolicina povlaštenih koji nekako izmaknu takvim štetnim uticajima često priznaju da imaju uporne sumnje vezane za budućnost i smisao njihovog života.

Biblija daje sledeći komentar: „Materijalni svet je potčinjen propadljivosti, ne po svojoj sopstvenoj želji, već po volji Stvoritelja, koji je, čineći ga takvim, pružio i nadu da se jednoga dana može osloboditi... i da može učestvovati u slavnoj slobodi dece Božje“ (Rimljanima 8:20, 21, The New Testament Letters, od Dž. V. C. Vanda). Izveštaj iz Postanja pokazuje da su nekad ljudi bili u miru sa svojim Stvoriteljem. Reagujući na ljudsko pogrešno ponašanje, Bog je pravedno potčinio čovečanstvo situaciji koja je, na neki način, dovela do propadljivosti. Pogledajmo kako se to odvijalo, šta nam to govori o Stvoritelju, i šta možemo očekivati u budućnosti.

Prema toj pisanoj istoriji, koja se na mnoge načine pokazala verodostojnom, prvi stvoreni ljudi bili su nazvani Adam i Eva. Ovaj izveštaj pokazuje da oni nisu bili ostavljeni da tumaraju naokolo bez ikakve svrhe ili pouka o Božjoj volji. Kao što bi to za svoje potomstvo učinio i svaki obzirni ljudski otac pun ljubavi, Stvoritelj je čovečanstvu pružio korisna uputstva. On im je rekao: „Rađajte se, množite se i napunite zemlju, i vladajte njom, i imajte vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svim životinjama koje se po zemlji miču“ (Postanje 1:28).

Tako su prvi ljudi imali smisaon život. On je uključivao to da se brinu za ekologiju Zemlje i za ispunjavanje planete odgovornim stanovništvom. (Uporedite sa Isaijom 11:9.) Niko ne može s pravom okriviti Stvoritelja za sadašnje stanje naše zagađene planete, kao da je on ljudima dao izgovor da je eksploatišu i uništavaju. Izraz „vladajte njom“ nije predstavljao nikakvu dozvolu za eksploataciju. On je obuhvatao obrađivanje i vođenje računa o planeti koja je ljudima poverena na brigu (Postanje 2:15). Osim toga, pred njima bi bila neprekidna budućnost u kojoj bi mogli realizovati taj smisaoni zadatak. Njihov izgled da ne umru slaže se s činjenicom da kapacitet mozga kod ljudi daleko nadmašuje ono što bi se moglo sasvim upotrebiti u životu od 70, 80, ili čak 100 godina. Taj mozak je trebalo koristiti zauvek.

Jehova Bog, kao izvođač radova i upravnik svog stvaralaštva, dao je ljudima dosta slobodna uputstva o tome kako mogu ispuniti njegovu nameru za zemlju i čovečanstvo. On nije bio niti preterano zahtevan, niti neprikladno ograničavajuć. Na primer, Adamu je dao ono što bi za zoologa bilo užitak — zadatak da prouči životinje i nadene im imena. Nakon posmatranja njihovih odlika, Adam im je dao imena, od kojih su mnoga opisne prirode (Postanje 2:19). Ovo je samo jedan primer za to kako su ljudi mogli koristiti svoje talente i sposobnosti u skladu s Božjom namerom.

Sigurno razumete da je mudri Stvoritelj čitavog svemira lako mogao zadržati kontrolu nad bilo kakvom situacijom na Zemlji, čak i ako bi ljudi izabrali nemudar ili štetan put. Istorijski zapis nas izveštava da je Bog Adamu dao samo jednu zapovest koja ga je ograničavala: „Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta poznanja dobra i zla ne jedi, jer u koji dan okusiš s njega umrećeš“ (Postanje 2:16, 17).

Ova zapovest je iziskivala da ljudi priznaju Božje pravo da od njih zahteva poslušnost. Od Adamovog vremena pa do dan-danas, ljudi su morali prihvatiti zakon gravitacije i živeti u saglasnosti s njim; bilo bi nemudro i štetno raditi drukčije. Zašto bi onda ljudi odbili da žive u saglasnosti s jednim drugim zakonom, to jest zapovešću dobrotvornog Stvoritelja? Taj Stvoritelj je objasnio posledice odbacivanja njegovog zakona, ali je Adamu i Evi dao mogućnost da mu dobrovoljno budu poslušni. Iz izveštaja o ranoj istoriji čoveka nije teško videti da Stvoritelj ljudima dopušta slobodu izbora. Pa ipak, on želi da njegova stvorenja budu potpuno srećna, što je prirodna posledica življenja u skladu s dobrim zakonima koje postavlja.

U jednom od prethodnih poglavlja zapazili smo da je Stvoritelj stvorio inteligentna stvorenja koja se ne mogu videti — duhovna stvorenja. Istorija čovekovog početka obelodanjuje da je jedno od tih duhovnih stvorenja postalo opsednuto idejom o uzurpiranju Božjeg položaja. (Uporedite s Jezekiljom 28:13-15.) Slobodu izbora koju Bog daje ono je zloupotrebilo i namamilo prve ljude na, moramo reći, otvorenu pobunu. Drskim postupkom direktne neposlušnosti — time što je jeo „s drveta poznanja dobra i zla“ — prvi par je zahtevao pravo na nezavisnost od Božje uprave. I ne samo to, već je njihov način postupanja otkrio i da su dali podršku tvrdnji da je Stvoritelj krio dobro od čoveka. Bilo je to kao da su Adam i Eva zahtevali da sami odlučuju šta je dobro a šta zlo — bez obzira na to kakva je procena njihovog Tvorca.

Kako bi bilo nerazumno da ljudi zaključe da im se zakon gravitacije ne sviđa i da počnu postupati nasuprot njemu! Isto je toliko bilo nerazumno da Adam i Eva odbace Stvoriteljeva moralna merila. Bez sumnje, ljudi treba da očekuju negativne posledice kršenja Božjeg osnovnog zakona koji je zahtevao poslušnost, baš kao što štetne posledice iskusi onaj ko prezre zakon gravitacije.

Istorija nam govori da je Jehova tada preduzeo akciju. U „danu“ u kojem su Adam i Eva odbacili Stvoriteljevu volju, oni su počeli da idu nizbrdo, ka svojoj smrti, upravo kako ih je Bog unapred upozorio. (Uporedite s 2. Petrovom 3:8.) Ovo nam otkriva još jedan aspekt Stvoriteljeve ličnosti. On je Bog pravde, i ne žmuri kao slabić na drsku neposlušnost. On ima mudra i pravedna merila, i on ih podržava.

Dosledno svojim izuzetnim osobinama, on milosrdno nije odmah okončao život ljudi. Zašto? Iz obzira prema potomstvu Adama i Eve, koje još nije bilo začeto i koje nije bilo direktno odgovorno za grešni način postupanja svojih predaka. Božja briga za život koji tek treba da zaživi govori nam kakav je Stvoritelj. On nije neki okrutni bezosećajni sudija. Nasuprot tome, on je pravičan, spreman svakome da pruži priliku, i pokazuje poštovanje prema svetosti ljudskog života.

To ne znači da bi naredne generacije ljudi uživale u istim predivnim uslovima kao prvi par. Time što je Stvoritelj dozvolio Adamovom potomstvu da ugleda svetlost dana, „materijalni svet je potčinjen propadljivosti“. Pa ipak, ne radi se o krajnjoj taštini ili beznađu. Prisetite se da stihovi iz Rimljanima 8:20, 21 takođe kažu da je Stvoritelj „pružio i nadu da se jednoga dana može osloboditi“. To je nešto o čemu treba više da saznamo.

Možete li ga naći?

Neprijatelj koji je prvi ljudski par naveo na pobunu u Bibliji se naziva Sotona Đavo, što znači „protivnik“ i „klevetnik“. U osudi izrečenoj tom glavnom podstrekaču pobune, Bog ga je ožigosao kao neprijatelja, ali je položio i temelj da bi budući ljudi imali nadu. Bog je rekao: „Mećem neprijateljstvo između tebe [Sotone] i žene i između sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati“ (1. Mojsijeva 3:15, DK). Očito, to je jedan figurativni, to jest slikoviti jezik. Šta znači to što je rečeno da neko „seme“ treba da dođe?

Drugi delovi Biblije bacaju svetlost na ovaj interesantni stih. Oni pokazuju da je on povezan s Jehovinim postupanjem u skladu s njegovim imenom i ’postajanjem‘ onakvim kakav je potrebno da bi se njegova namera za ljude na Zemlji ispunila. Čineći to, on je upotrebio jedan poseban narod, a istorija njegovog ophođenja prema tom drevnom narodu predstavlja jedan značajan deo Biblije. Osmotrimo nakratko tu važnu istoriju. Na taj način možemo saznati više o Stvoriteljevim osobinama. Zaista, možemo naučiti o njemu mnoge stvari neprocenjive vrednosti kroz daljnje istraživanje knjige koju je on pružio čovečanstvu, Biblije.

[Fusnote]

[Slika na 107. strani]

Vekovima nakon što je to Biblija prorekla, moćni Vavilon je postao pustoš, i to je i danas

[Slike na 110. strani]

Ovaj Isaijin svitak, prepisan u drugom veku pre n. e., izvađen je iz pećine u blizini Mrtvog mora. On je do u detalje prorekao događaje koji su se odigrali stotinama godina nakon što je napisan

[Slika na 115. strani]

Ovo pismo napisano na starohebrejskom na krhotini grnčarije iskopano je u Lahisu. Božje ime se pojavljuje dva puta (vidite strelice), što pokazuje da je ime Stvoritelja bilo poznato i u opštoj upotrebi

[Slike na 117. strani]

Isak Njutn je formulisao zakon gravitacije. Stvoriteljevi zakoni su razumni, i sarađivati s njima je za naše dobro