Epikur je takođe naučavao da posle smrti ne može biti nikakvog života. To je, naravno, bilo suprotno biblijskom učenju o uskrsenju. U stvari, kad je apostol Pavle govorio na Areopagu, među onima koji se nisu slagali s Pavlom oko doktrine o uskrsenju verovatno su bili i epikurejci (Dela apostolska 17:18, 31, 32; 1. Korinćanima 15:12-14).

Možda je najopasniji element u Epikurovoj filozofiji takođe bio i najsuptilniji. Njegovo poricanje zagrobnog života navelo ga je na zaključak da čovek treba da živi što je moguće srećnije tokom svog kratkog života na zemlji. Kao što smo videli, njegova zamisao nije bila da se obavezno živi grešno, već da se uživa u sadašnjosti, pošto je to sve što imamo.

Zato je Epikur odvraćao od tajnog činjenja zla da bi se izbegao strah od otkrivanja, što je jasna pretnja sadašnjoj sreći. On je podsticao na umerenost da bi se izbegle posledice preterivanja, što je još jedna prepreka sadašnjoj sreći. Takođe je podsticao na dobre odnose s drugima zato što bi se isplatilo kad oni uzvrate na to. Naravno, izbegavanje tajnog činjenja zla, praktikovanje umerenosti i razvijanje prijateljstava samo po sebi je lepo. Pa zašto je onda Epikurova filozofija bila opasna za hrišćanina? Zato što su se njegovi saveti zasnivali na njegovom bezvernom gledištu: „Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti“ (1. Korinćanima 15:32).

Istina, Biblija pokazuje ljudima kako već sada da žive srećno. Međutim, ona savetuje: „Sami sebe održite u ljubavi Božjoj, očekujući milosrđe Gospoda našega Isusa Hrista za život večni“ (Juda 21). Da, Biblija više naglašava večnu budućnost nego prolaznu sadašnjost. Služenje Bogu je za hrišćanina glavni interes, i on utvrđuje da kad Boga stavi na prvo mesto, srećan je i ispunjen. Na sličan način, Isus je, umesto da se preokupira ličnim interesima, svoju snagu nesebično trošio u služenju Jehovi i pomaganju ljudima. Svoje učenike je poučavao da čine dobro drugima, ne u nadi da će im biti uzvraćeno, već iz istinske ljubavi prema njima. Jasno je da su temeljne motivacije epikurejstva i hrišćanstva totalno različite (Marko 12:28-31; Luka 6:32-36; Galatima 5:14; Filipljanima 2:2-4).

Premda je epikurejstvo nestalo u četvrtom veku n. e., i danas ima onih koji se drže gledišta ’sadašnjost je sve što imamo‘. Ti ljudi imaju malo ili nimalo vere u Božje obećanje o večnom životu. Pa ipak, neki od njih imaju relativno visoka merila ponašanja.

Hrišćanin može biti iskušan da stvori blizak odnos s takvima, možda rezonujući da njihove pristojne osobine opravdavaju prijateljstvo. Međutim, iako ne smatramo da smo mi superiorniji, moramo zadržati na umu da sva ’loša društva‘ — uključujući i društvo čiji je uticaj suptilniji — ’kvare dobre navike‘.

Filozofija ’sadašnjost je sve što imamo‘ takođe se javlja na nekim poslovnim seminarima, u knjigama za samopomoć, romanima, filmovima, televizijskim emisijama i muzici. Premda ne unapređuje direktno grešno ponašanje, da li bi takvo bezverno gledište moglo da utiče na nas na suptilne načine? Na primer, da li bismo mogli postati tako preokupirani zadovoljavanjem sebe da izgubimo iz vida sporno pitanje Jehovinog suvereniteta? Da li bismo mogli da skrenemo na stav ’samo polako‘, umesto da ’napredujemo jednako u delu Gospodnjem‘? Ili da li bismo mogli biti zavedeni da sumnjamo u ispravnost i koristi Jehovinih merila? Treba da se čuvamo kako izlaganja direktnom nemoralu, nasilju i spiritizmu, tako i onih na koje utiču svetska gledišta! (1. Korinćanima 15:58; Kološanima 2:8).