Apolos — rečit objavitelj hrišćanske istine

BILO da su članovi hrišćanske skupštine mnoge godine ili samo nekoliko godina, svi objavitelji Kraljevstva treba da budu zainteresovani da napreduju kao propovednici dobre vesti. To podrazumeva povećavanje našeg spoznanja Božje Reči i naše sposobnosti da druge poučavamo njoj. Za neke to može značiti suočavanje sa izazovima, prevazilaženje teškoća ili stavljanje na raspolaganje za pojačanu aktivnost.

Biblija sadrži nekoliko primera odanih ljudi i žena starog doba koji su, na različite načine, uspeli da prilično duhovno napreduju i požanju nagrade za svoj trud. Jedan od njih je bio Apolos. U trenutku kada nas Pismo upoznaje s njim, on je jedna osoba s nepotpunim razumevanjem hrišćanskih učenja; međutim, samo nekoliko godina kasnije, on služi kao putujući predstavnik skupštine prvog veka. Šta mu je omogućilo da tako napreduje? On je imao osobine koje bi bilo dobro da svi mi oponašamo.

„Dobro upućen u Pisma“

Otprilike 52. godine n. e., prema biblijskom piscu Luki, „u Efes... dođe jedan Judejin po imenu Apolos, rodom Aleksandrijac, rečit čovek i dobro upućen u Pisma. On je bio poučen u nauci Gospodnjoj, pa je svojim vrlim duhom govorio i učio tačno o Isusu, iako je znao samo Jovanovo krštenje. On poče slobodno da propoveda u sinagogi“ (Dela apostolska 18:24-26, Ča).

Aleksandrija, u Egiptu, bila je drugi po veličini grad na svetu posle Rima i bila je jedan od najvažnijih kulturnih centara tog doba i za Jevreje i za Grke. Verovatno je Apolos stekao svoje ispravno spoznanje Hebrejskih spisa i izvesnu rečitost kao rezultat obrazovanja u velikoj jevrejskoj zajednici u tom gradu. Gde je Apolos učio o Isusu teže je pretpostaviti. „On je očigledno bio putnik — možda putujući trgovac“, sugeriše izučavalac F. F. Brus, „i mogao je upoznati hrišćanske propovednike u bilo kom od mnogih mesta koja je posećivao.“ U svakom slučaju, iako je tačno govorio i poučavao o Isusu, izgleda da mu je svedočeno pre Pedesetnice 33. n. e., pošto je „znao samo Jovanovo krštenje“.

Kao Isusov preteča, Jovan Krstitelj je dao snažno svedočanstvo celoj izraelskoj naciji, i mnoge je krstio u znak pokajanja (Marko 1:5; Luka 3:15, 16). Prema jednom broju istoričara, među jevrejskim stanovništvom Rimskog Carstva, spoznanje mnogih ljudi o Isusu bilo je ograničeno na ono što je propovedano na obalama Jordana. „Njihovo hrišćanstvo je bilo na istoj tački na kojoj je bilo na početku službe našeg Gospoda“, kažu V. Dž. Kanibar i Dž. S. Hauson. „Oni nisu znali puno značenje Hristove smrti; moguće je da čak nisu ni znali činjenicu o Njegovom uskrsenju.“ Izgleda da Apolos takođe nije znao za izlivanje svetog duha na Pedesetnicu 33. n. e. Ipak, on je saznao neke ispravne informacije o Isusu, i nije ih zadržao za sebe. U stvari, odvažno je tražio prilike da govori o onome što zna. Međutim, njegova revnost i oduševljenje još uvek nisu bili u skladu s tačnim spoznanjem.

Revan ali ponizan

Lukin izveštaj nastavlja: „Kad ga čuše Priskila i Akila, uzeše ga k sebi i tačnije mu izložiše nauku Božiju“ (Dela apostolska 18:26, Ča). Mora da su Akila i Priskila uočili da Apolosova vera ima mnogo zajedničkog s njihovom, ali uviđavno nisu pokušavali da u javnosti isprave njegovo nepotpuno razumevanje. Možemo pretpostaviti da su imali nekoliko ličnih razgovora sa Apolosom, s ciljem da mu pomognu. Kako je Apolos, čovek „silan u Pismima“, reagovao? (Dela apostolska 18:24). Po svoj prilici, Apolos je u javnosti propovedao svoju nepotpunu poruku neko vreme pre nego što se upoznao sa Akilom i Priskilom. Ponosna osoba bi sasvim lako mogla odbiti da prihvati bilo kakvu ispravku, ali Apolos je bio ponizan i zahvalan što može upotpuniti svoje spoznanje.

Isti skroman Apolosov stav očigledan je i u njegovoj spremnosti da prihvati pismo preporuke od efeške braće skupštini u Korintu. Izveštaj nastavlja: „I kako htedne da pređe u Ahaju, braća ga hrabriše na to i pisaše učenicima da ga prime lepo“ (Dela apostolska 18:27; 19:1). Apolos nije zahtevao da bude prihvaćen zbog svojih vlastitih zasluga već je skromno sledio pripremu hrišćanske skupštine.

U Korintu

Početni rezultati Apolosove službe u Korintu bili su izvrsni. Knjiga Dela apostolskih izveštava: „I on, došavši onamo, posta, Božjom milošću, vrlo koristan onima koji behu primili veru; jer silno nadvlađivaše Judeje, jednako pred narodom dokazujući iz Pisma da Isus jeste Hristos“ (Dela apostolska 18:27, 28).

Apolos se stavio na raspolaganje skupštini, ohrabrujući braću svojom spremnošću i revnošću. Šta je bio ključ njegovog uspeha? Apolos je sigurno imao prirodne sposobnosti i bio je hrabar jer nije posustajao u javnoj debati s Jevrejima. Ali što je još važnije, on je rezonovao koristeći Pismo.

Iako je Apolos imao snažan uticaj među Korinćanima, nažalost, njegovo propovedanje je neočekivano donelo negativne posledice. Kako to? I Pavle i Apolos su učinili mnogo dobra u sejanju i zalivanju semena istine o Kraljevstvu u Korintu. Pavle je tamo propovedao otprilike 50. n. e., otprilike dve godine pre nego što je stigao Apolos. Do vremena kada je Pavle pisao svoje prvo pismo Korinćanima, otprilike 55. n. e., razvile su se frakcije. Neki su na Apolosa gledali kao na svog vođu, dok su drugi favorizovali Pavla ili Petra ili su se držali samo Hrista (1. Korinćanima 1:10-12). Neki su govorili: ’Ja sam Apolosov.‘ Zašto?

Poruka koju su propovedali Pavle i Apolos bila je ista, ali oni su imali različite ličnosti. Kao što je i sam priznao, Pavle je bio „nespretan u reči“; s druge strane, Apolos je bio „rečit“ (2. Korinćanima 10:10; 11:6). On je imao sposobnosti koje su mu omogućile da ga saslušaju neki u jevrejskoj zajednici u Korintu. On je uspeo da ’nadvlada Judeje‘, dok je Pavle, nedugo pre toga, napustio sinagogu (Dela apostolska 18:1, 4-6).

Da li je to mogao biti razlog zbog kog su neki bili skloni Apolosu? Jedan broj komentatora teoretiše da je urođena strast za filozofskom diskusijom među Grcima možda neke navela da favorizuju Apolosov stimulativniji pristup. Đuzepe Ričoti sugeriše da je zbog „slikovitog jezika i kitnjastih alegorija [Apolos] pridobio divljenje mnogih koji su ga više voleli nego Pavla, skromnog i prostog govornika“. Zaista, ako su izvesne osobe neispravno dozvolile takvim ličnim preferencama da stvore razlike među braćom, lako je shvatiti zašto je Pavle oštro kritikovao veličanje ’mudrosti mudrih‘ (1. Korinćanima 1:17-25).

Međutim, takva kritika nije podrazumevala nikakvo trvenje između Pavla i Apolosa. Iako su neki umišljali da su ova dva propovednika ogorčeni protivnici koji se bore da zadobiju naklonost Korinćana, Pismo ne govori o tome. Daleko od toga da je pokušavao da se postavi za vođu neke frakcije, Apolos je napustio Korint, vratio se u Efes i bio s Pavlom kada je on pisao prvo pismo toj razdeljenoj skupštini.

Među njima nije bilo nikakve razjedinjenosti ili rivalstva; umesto toga, njih dvojica su očigledno sarađivali na tome da reše probleme u Korintu uz međusobno poverenje. Možda je Pavle imao sumnje u vezi s nekima u Korintu, ali sigurno ne u vezi sa Apolosom. Rad ova dva čoveka bio je u potpunom skladu; njihova učenja su se međusobno dopunjavala. Da citiramo Pavlove vlastite reči: „Ja sam posadio, Apolos je zalio“, jer su obojica bili „Božiji saradnici“ (1. Korinćanima 3:6, 9, 21-23, Ča).

Kao i Pavla, Korinćani su u velikoj meri poštovali Apolosa, želeći da ih on ponovo poseti. Ali kada je Pavle pozvao Apolosa da ponovo dođe u Korint, taj Aleksandrijac je to odbio. Pavle kaže: „Što se tiče brata Apola, ja ga mnogo molih da pođe k vama... ali njemu ne beše volja da sad dođe; — doći će kad mu se ukaže prilika“ (1. Korinćanima 16:12). Možda se Apolos snebivao da ponovo dođe zbog straha od podsticanja daljnjih nesloga, ili jednostavno zato što je negde drugde bio zauzet.

Kada je Apolos poslednji put spomenut u Pismu, putovao je do Krita i možda i dalje. Pavle ponovo pokazuje poseban obzir prema svom prijatelju i saradniku, zamolivši Tita da se pobrine da Apolos i njegov saputnik, Zina, imaju sve što im treba za put (Titu 3:13). Do tog vremena, nakon nekih deset godina hrišćanskog obučavanja, Apolos je dovoljno napredovao da bi služio kao putujući predstavnik skupštine.

Božanske osobine koje olakšavaju duhovni rast

Aleksandrijski propovednik je postavio izvrstan primer za sve današnje objavitelje dobre vesti i, zaista, za sve koji žele da duhovno napreduju. Možda nismo rečiti kao što je on bio, ali sigurno možemo težiti ka tome da oponašamo njegovo spoznanje i sposobnost u korišćenju Pisma, pomažući tako onima koji iskreno traže istinu. Svojim primerom revne aktivnosti, Apolos je „mnogo pomogao onima koji su primili veru“ (Dela apostolska 18:27, Ča). Apolos je bio ponizan, samopožrtvovan i spreman da služi drugima. On je dobro razumeo da u hrišćanskoj skupštini nema mesta za rivalstvo ili ambiciju, jer smo svi „Božji saradnici“ (1. Korinćanima 3:4-9, NW; Luka 17:10).

I mi, poput Apolosa, možemo duhovno napredovati. Da li smo spremni da poboljšamo ili proširimo našu svetu službu, stavljajući se u poziciju da potpunije budemo korišćeni od strane Jehove i njegove organizacije? U tom slučaju bićemo revni studenti i objavitelji hrišćanske istine.