Zašto prijaviti ono što je loše?

„ONAJ koji razotkriva neku stvar, postaje ljudima neprijatelj“, kažu neki u Zapadnoj Africi. Upravo to se desilo Oluu kada je svog starijeg brata optužio za incest s njegovom sestrom. „Lažove!“ zavrištao je brat. Zatim je žestoko isprebijao Olua, isterao ga iz porodične kuće i spalio svu njegovu odeću. Seljani su poduprli brata. Olu je morao otići, pošto u selu više nije bio dobrodošao. Tek kad je opaženo da je devojka trudna, ljudi su shvatili da je Olu govorio istinu. Brat je priznao, a Oluu je ponovo ukazana naklonost. Stvari su se mogle sasvim drukčije završiti. Olu je mogao biti ubijen.

Jasno je da postoji mala verovatnoća da će oni koji nemaju ljubavi prema Jehovi biti zahvalni što je njihova greška obelodanjena. Pružati otpor ukoru i biti kivan na svakoga ko ga daje jeste grešno ljudsko naginjanje. (Uporedi s Jovanom 7:7.) Nije čudo što mnogi, kad je u pitanju otkrivanje tuđih neispravnih postupaka osobama koje imaju autoritet da ih isprave, ćute kao zaliveni.

Ceniti vrednost ukora

Međutim, u Jehovinom narodu postoji drugačiji stav prema ukoru. Pobožni ljudi i žene duboko cene pripremu koju je Jehova napravio za pomaganje članovima hrišćanske skupštine koji pogreše. Takvo ukoravanje oni smatraju izrazom njegove ljubazne dobrohotnosti (Jevrejima 12:6-11).

To se može ilustrovati događajem iz života kralja Davida. Iako je od svoje mladosti bio pravedan čovek, došlo je vreme kada se zapleo u ozbiljno neispravno postupanje. Prvo, počinio je preljubu. Zatim je, u pokušaju da prikrije svoj prestup, uredio da muž te žene bude ubijen. Ali, Jehova je Davidov greh razotkrio proroku Natanu, koji se hrabro suočio s Davidom u vezi s tom stvari. Upotrebivši snažnu ilustraciju, Natan je upitao Davida šta treba učiniti jednom bogatašu koji je imao mnogo ovaca, ali je, da bi ugostio svog prijatelja, uzeo i zaklao jedino jagnje, drago ljubimče jednog siromaha. Ljutnja i gnev obuzeli su Davida, bivšeg pastira. „Čovek koji je to uradio zaslužuje smrt“, rekao je. Natan je zatim ovu ilustraciju primenio na Davida, rekavši: „Ti si taj čovek!“ (2. Samuilova 12:1-7).

David se nije razgnevio na Natana; niti je pokušao da se odbrani, niti je pribegao protivoptužbama. Namesto toga, Natanov prekor je duboko dirnuo njegovu savest. Taknut u srce, David je priznao: „Sagreših Gospodu!“ (2. Samuilova 12:13).

Natanovo obelodanjivanje Davidovog greha, popraćeno božanskim ukorom, donelo je dobre rezultate. Iako David nije bio zaštićen od posledica svog prestupa, on se pokajao i pomirio se s Jehovom. Šta je David mislio o takvom ukoru? On je napisao: „Nek me bije pravednik; to je milost; nek me kazni; to je melem za glavu moju, glava ga moja neće odbaciti“ (Psalam 141:5).

I u naše vreme takođe, Jehovine sluge se mogu upustiti u ozbiljno neispravno postupanje, pa čak i oni koji su mnoge godine bili verni. Shvatajući da starešine mogu pomoći, većina njih preuzima inicijativu da im se obrati tražeći pomoć (Jakov 5:13-16). Ali, ponekad prestupnik može pokušati da svoj greh prikrije, kao kralj David. Šta mi treba da uradimo ako saznamo za neko ozbiljno neispravno postupanje u skupštini?

Čija je to odgovornost?

Kad starešine saznaju za ozbiljno neispravno postupanje, oni pristupaju dotičnom pojedincu da bi pružili potrebnu pomoć i korekciju. Starešine su ti koji imaju odgovornost da sude takvim pojedincima unutar hrišćanske skupštine. Time što budno bdiju nad njenim duhovnim stanjem, oni pomažu i savetuju svakoga ko čini nemudar ili neispravan korak (1. Korinćanima 5:12, 13; 2. Timoteju 4:2; 1. Petrova 5:1, 2).

Ali šta ako ti nisi starešina, a saznaš za neko ozbiljno neispravno postupanje drugog hrišćanina? Smernice se nalaze u Zakonu koji je Jehova dao izraelskoj naciji. Taj Zakon je navodio da ako je neka osoba bila svedok otpadničkih postupaka, podstrekavanja na pobunu, ubistva ili izvesnih drugih ozbiljnih zločina, na njoj je bila odgovornost da to prijavi i da svedoči o onome što zna. Knjiga 3. Mojsijeva 5:1 (DK) kaže: „Kad ko zgriješi što čuje kletvu i bude joj svjedok vidjevši ili čuvši, pa ne kaže, nosiće svoje bezakonje“ (Uporedi s Ponovljenim zakonima 13:6-8; Jestira 6:2; Poslovice 29:24).

Iako hrišćani danas nisu pod Mojsijevim zakonom, njih mogu voditi načela koja su u njegovoj osnovi (Psalam 19:8, 9). Dakle, ako saznaš o nekom ozbiljnom neispravnom postupanju suhrišćanina, šta treba da učiniš?

Postupanje u toj situaciji

Pre svega, važno je da postoji valjan razlog za uverenje da je zaista došlo do ozbiljnog neispravnog postupanja. „Ne budi svjedok na bližnjega svojega bez razloga“, kazao je mudri čovek. „I ne varaj usnama svojim“ (Priče Solomunove 24:28, DK).

Možda odlučiš da direktno odeš do starešina. To nije neispravno. Međutim, obično je najljubazniji način postupanja pristupiti dotičnoj osobi. Možda činjenice nisu onakve kakve izgledaju. Ili tu situaciju starešine već rešavaju. Mirno raspravi tu stvar s tom osobom. Ako i dalje postoji razlog za uverenje da je postojalo ozbiljno neispravno postupanje, ohrabri tu osobu da se obrati starešinama radi pomoći, i objasni zašto je to mudro uraditi. Nemoj drugima govoriti o toj stvari, jer bi to bilo ogovaranje.

Ako se osoba ne prijavi starešinama u nekom razumnom roku, onda to treba ti da uradiš. Jedan ili dvojica starešina će zatim osmotriti tu stvar s optuženim. Starešine treba da ’istraže, ispitaju i raspitaju se dobro‘ kako bi uvideli da li je napravljen prestup. Ukoliko jeste, oni će taj slučaj rešiti u skladu s biblijskim smernicama (Ponovljeni zakoni 13:12-14).

Potrebna su najmanje dva svedoka da bi se ustanovila optužba za neispravno postupanje (Jovan 8:17; Jevrejima 10:28). Ako osoba poriče optužbu, a tvoje svedočanstvo je jedino koje postoji, stvar će biti prepuštena u Jehovine ruke (1. Timoteju 5:19, 24, 25). To se čini u spoznanju da su sve stvari ’otkrivene‘ pred Jehovom i da će je, ako je osoba kriva, njeni gresi na kraju „stići“ (Jevrejima 4:13; Brojevi 32:23).

Ali, recimo da osoba poriče optužbu, a ti si jedini svedok protiv nje. Da li bi sada mogao biti izložen protivoptužbi za klevetu? Ne, osim ako je nisi ogovarao kod onih koji nisu uključeni u tu stvar. Prijaviti stanje koje utiče na skupštinu onima koji imaju autoritet i odgovornost da nadgledaju i ispravljaju stvari nije klevetnički. To je, u stvari, u skladu s našom željom da uvek činimo ono što je ispravno i lojalno. (Uporedi s Lukom 1:74, 75.)

Čuvati svetost unutar skupštine

Jedan razlog za prijavljivanje neispravnog postupanja je taj što to čuva čistoću skupštine. Jehova je čist Bog, svet Bog. On zahteva da svi koji ga obožavaju budu duhovno i moralno čisti. Njegova nadahnuta Reč savetuje: „Kao poslušna deca, ne vladajte se po željama ranijeg vremena, kad ste bili u neznanju, nego kako je onaj koji vas je pozvao svet, tako budite i vi sveti u celom življenju svome. Jer je pisano: ’Budite sveti, jer sam ja svet‘“ (1. Petrova 1:14-16). Pojedinci koji praktikuju nečistoću ili neispravno postupanje mogu unositi prljavštinu i navući Jehovino neodobravanje na čitavu skupštinu, ako se ne preduzme akcija da se oni isprave ili odstrane. (Uporedi sa Isusom Navinom, 7. poglavlje.)

Pismo apostola Pavla hrišćanskoj skupštini u Korintu pokazuje kako je prijavljivanje neispravnog postupanja delovalo u pravcu čišćenja tamošnjeg Božjeg naroda. U svom prvom pismu, Pavle je pisao: „Mnogo se govori da je među vama nastao blud kako se ni među pagancima ne čuje. Naime da jedan od vas ima ženu oca svoga“ (1. Korinćanima 5:1).

Biblija nam ne govori od koga je apostol primio ovaj izveštaj. Moguće je da je o toj situaciji Pavle čuo od Stefanina, Fortunata i Ahajika, koji su iz Korinta putovali u Efes gde je Pavle odseo. Pavle je takođe primio jedno pismo s pitanjima od hrišćanske skupštine u Korintu. Koji god da je bio izvor, kada su pouzdani svedoci prijavili tu situaciju Pavlu, on je tada bio u mogućnosti da pruži uputstvo u vezi s tom stvari. „Izbacite zloga iz svoje sredine“, napisao je. Taj čovek je bio izbačen iz skupštine (1. Korinćanima 5:13; 16:17, 18).

Da li je Pavlova instrukcija donela dobre rezultate? Zaista jeste! Očigledno, prestupnik se opametio. U svom drugom pismu Korinćanima, Pavle je podstakao skupštinu ’da oprosti i da teši‘ tog pokajničkog čoveka (2. Korinćanima 2:6-8). Dakle, prijavljivanje neispravnog ponašanja vodilo je do postupka koji je kao rezultat imao čišćenje skupštine i ponovno zadobijanje Božje naklonosti osobe koja je bila uništila svoj odnos s Bogom.

U Pavlovom prvom pismu hrišćanskoj skupštini u Korintu pronalazimo još jedan primer. Ovog puta apostol imenuje svedoke koji su prijavili stvar. „Čuo [sam] za vas, braćo moja, od Hlojinih ljudi, da su nastale raspre među vama“, napisao je (1. Korinćanima 1:11). Pavle je znao da su ove raspre, zajedno sa odavanjem neprikladnog poštovanja ljudima, stvorile sektaški stav koji je pretio da uništi jedinstvo skupštine. Stoga, iz dubokog obzira prema duhovnom blagostanju njegovih tamošnjih suvernika, Pavle je brzo postupao i napisao popravni savet skupštini.

Danas, velika većina braće i sestara u skupštinama širom sveta snažno se naprežu da sačuvaju duhovnu čistoću skupštine time što lično zadržavaju priznat položaj pred Bogom. Čineći to, neki pate; drugi su čak dali život da bi očuvali integritet. Odobravati ili prikrivati neispravno postupanje zasigurno bi pokazalo nedostatak cenjenja za ove napore.

Pomoć za one koji greše

Zašto se neki koji su zapali u veliki greh ustručavaju da se obrate skupštinskim starešinama? Često je to zbog toga što nisu svesni koristi od odlaženja do starešina. Neki neispravno veruju da će njihov greh, ako ga priznaju, biti obznanjen čitavoj skupštini. Drugi obmanjuju sebe u pogledu ozbiljnosti svog načina postupanja. Drugi opet, misle da se sami mogu ispraviti, bez pomoći starešina.

Ali takvim prestupnicima je potrebna pomoć puna ljubavi od skupštinskih starešina. Jakov je pisao: „Boluje li ko među vama, neka zove starešine crkvene, i neka se oni mole nad njim i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje; molitva vere pomoći će bolesniku i podignuće ga Gospod, a ako je grehe počinio, oprostiće mu se“ (Jakov 5:14, 15).

Kakva divna priprema za pomaganje onima koji greše da povrate svoju duhovnost! Primenjujući umirujući savet iz Božje Reči i moleći se u njihovu korist, starešine mogu pomoći duhovno obolelima da se oporave od svojih pogrešnih puteva. Dakle, suprotno tome da se osećaju osuđeno, pokajnici se često osećaju osveženo i olakšano, kad se sastanu sa starešinama punim ljubavi. Jedan mladi čovek iz Zapadne Afrike počinio je blud i krio je svoj greh nekoliko meseci. Nakon što je njegov greh postao očigledan, rekao je starešinama: „Kako bi mi bilo drago da me je neko pitao o mojoj vezi s tom devojkom! Kakvo je samo olakšanje izneti tu stvar na videlo.“ (Uporedi s Psalmom 32:3-5.)

Čin načelne ljubavi

Krštene Božje sluge su ’prešle iz smrti u život‘ (1. Jovanova 3:14). Ali ako počine ozbiljan greh, oni se vraćaju na put smrti. Ako im se ne pomogne, mogu okoreti u neispravnom postupanju, izgubivši želju da se pokaju i vrate obožavanju istinitog Boga (Jevrejima 10:26-29).

Prijavljivanje neispravnog postupanja jeste čin iskrene brige za prestupnika. Jakov je napisao: „Braćo, ako ko od vas zađe s puta istine i obrati ga ko, neka zna da će onaj koji obrati grešnika s krivog puta njegova, spasti dušu od smrti i pokriti mnogo greha“ (Jakov 5:19, 20).

Prema tome, onda, zašto prijaviti ono što je loše? Zato što to donosi dobre plodove. Stvarno, prijaviti neispravno postupanje jeste čin hrišćanske načelne ljubavi ispoljene prema Bogu, prema skupštini i prema prestupniku. Dok svaki član skupštine lojalno podržava Božja pravedna merila, Jehova će bogato blagosloviti skupštinu kao celinu. Apostol Pavle je napisao: „On [Jehova] će vas i do samoga kraja utvrditi, da budete savršeni u dan Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Korinćanima 1:8).

[Slika na 26. strani]

Ohrabriti Svedoka koji greši da razgovara sa starešinama jeste pokazivanje ljubavi

[Slika na 28. strani]

Starešine pomažu onima koji greše da ponovo zadobiju Božju naklonost