Kako se izboriti sa žalošću

„Svi njegovi sinovi i sve njegove kćeri pokušavali su da ga uteše, ali on se nije dao utešiti, već je govorio: ’S tugom ću sići kod svog sina u grob!‘ Tako je Jakov oplakivao svog sina“ (POSTANAK 37:35)

DREVNI patrijarh Jakov duboko je žalio zbog gubitka svog sina. Mislio je da će tugovati za njim sve do svoje smrti. Poput Jakova, možda smatrate da je bol usled gubitka drage osobe tako snažan da nikada neće prestati. Da li tako velika žalost obavezno otkriva nedostatak vere u Boga? Svakako ne!

Biblija opisuje Jakova kao vernog čoveka. Kao i njegov deda Avraham i otac Isak, i Jakov je ostao zapamćen po svojoj izvanrednoj veri (Jevrejima 11:8, 9, 13). Jednom prilikom, on se čak rvao s anđelom da bi dobio blagoslov od Boga! (Postanak 32:24-30). Jakov je očigledno bio čovek koji je veoma cenio duhovne vrednosti. Šta učimo iz toga što je on žalio za sinom? Duboka žalost i tuga koju osećamo kada nam umre voljena osoba nisu nespojive s jakom verom u Boga. Žalost je normalna i prirodna reakcija na takav gubitak.

Šta je žalost?

Ljudi žale na različite načine, ali kod većine je dominantno osećanje snažan emocionalni bol. Osmotrimo iskustvo Leonarda, koji je imao 14 godina kada je njegov otac iznenada umro zbog problema sa srcem i disajnim putevima. Leonardo nikada neće zaboraviti dan kada mu je tetka saopštila tu vest. U početku je odbijao da poveruje u to. Video je očevo telo na sahrani, ali mu se sve činilo nestvarno. Prvih šest meseci uopšte nije mogao da plače. Često bi uhvatio sebe kako čeka oca da se vrati s posla. Trebalo mu je oko godinu dana da prihvati činjenicu da ga je izgubio. Nakon toga osećao se strašno usamljeno. Obične stvari, kao što je dolazak u praznu kuću, podsećale su ga na to da njegovog oca više nema. Tada bi ga savladale emocije i zaplakao bi. Kako mu je samo nedostajao!

Kao što Leonardovo iskustvo pokazuje, žalost može biti veoma velika. Ohrabrujuće je znati da je oporavak moguć. Međutim, to ne može da se desi preko noći. Kao što treba vremena da zaceli ozbiljna rana, tako je potrebno vreme i za emocionalne rane. Da bismo se izborili sa žalošću, možda su potrebni meseci, godine ili čak i duže. Jak bol koji u početku osećamo s vremenom će biti sve slabiji, a život neće više izgledati tako sumorno i besmisleno.

Smatra se da je žalost neophodan deo oporavka i prilagođavanja na novu situaciju. Tamo gde je nekad bilo jedno ljudsko biće sada ostaje praznina. Moramo naučiti da živimo bez te osobe. Ispoljavanje žalosti nam pomaže da olakšamo emocionalni teret. Naravno, ne tuguju svi na isti način. Ipak, jedno je tačno: Potiskivanje žalosti može nam naškoditi u mentalnom, emocionalnom i fizičkom smislu. Kako onda možemo ispoljavati žalost a da pri tom sačuvamo mentalnu ravnotežu? Biblija pruža neke praktične savete.a

Izaći na kraj sa žalošću

Mnogi ožalošćeni su utvrdili da razgovor može biti od velike pomoći. Na primer, zapazite reči Jova, za koga Biblija kaže da je izgubio svih desetoro dece i doživeo mnoge druge nevolje. On je rekao: „Duši je mojoj omrzao život moj. Otvoreno ću izraziti brigu koju osećam zbog stanja svog. Govoriću u gorčini duše svoje“ (Jov 1:2, 18, 19; 10:1). Zapazite da je Jov želeo da ’otvoreno izrazi‘ svoje brige. Kako je nameravao da to učini? Rekao je: „Govoriću.“

Paulo, kome je majka umrla, kaže: „Između ostalog, mnogo mi pomaže razgovor o mojoj majci.“ Dakle, ako izrazite svoja osećanja poverljivom prijatelju, to vam može doneti izvesno olakšanje (Poslovice 17:17). Nakon smrti svoje majke, Jone je zamolila suvernike da je češće posećuju. „Razgovor mi je olakšao bol“, priseća se ona. I vama će biti lakše ako pretočite osećanja u reči i podelite ih sa saosećajnim prijateljem.

Pisanje takođe može biti korisno. Neki kojima je teško da pričaju o svojim osećanjima utvrdili su da im je lakše da to napišu. Nakon smrti Saula i Jonatana, verni David je napisao osećajnu pesmu u kojoj je izlio svoju tugu. Ta dirljiva tužbalica je kasnije postala deo biblijske knjige poznate kao Druga Samuilova (2. Samuilova 1:17-27).

Plakanje takođe može doneti emocionalno olakšanje. „Sve ima svoje vreme... vreme kad se plače“ (Propovednik 3:1, 4). Smrt voljene osobe sigurno je „vreme kad se plače“. Ne treba da se stidimo svojih suza. U Bibliji se nalaze primeri mnogih vernih muškaraca i žena koji su otvoreno izrazili svoju tugu suzama (Postanak 23:2; 2. Samuilova 1:11, 12). Isus Hrist je zaplakao kada je došao do groba svog dragog prijatelja Lazara, koji je kratko pre toga umro (Jovan 11:33, 35).

Dok se borimo sa žalošću, potrebno je strpljenje, jer se možemo osećati kao da smo na emocionalnom toboganu. Ne zaboravite da ne treba da se stidite svojih suza. Mnoge verne osobe su uvidele da su suze normalan i neophodan deo oporavka.

Približite se Bogu

Biblija nam kaže: „Približite se Bogu, i on će se približiti vama“ (Jakov 4:8). Jedan od osnovnih načina na koji se možemo približiti Bogu jeste putem molitve. Nemojmo prevideti njenu vrednost! Biblija nam pruža sledeće utešno obećanje: „Jehova je blizu onih koji su slomljenog srca, i spasava one koji su skrhanog duha“ (Psalam 34:18). Takođe nas uverava: „Baci na Jehovu breme svoje, i on će te podupreti“ (Psalam 55:22). Razmislite o sledećem. Kao što smo već zapazili, mnogi su utvrdili da im pomaže kada s poverljivim prijateljem razgovaraju o svojim osećanjima. Zar nam ne bi još više pomoglo kada bismo svoja osećanja izlili Bogu koji obećava da će utešiti naše srce? (2. Solunjanima 2:16, 17).

Ranije pomenuti Paulo kaže: „Kada više nisam mogao da podnesem bol i kada sam osećao da ne mogu dalje, pao bih na kolena i molio se Bogu. Preklinjao sam ga da mi pomogne.“ Paulo je siguran da su mu molitve pomogle. I sami se možete uveriti da će vam u odgovoru na istrajne molitve „Bog svake utehe“ dati hrabrost i snagu da se izborite sa žalošću (2. Korinćanima 1:3, 4; Rimljanima 12:12).

Nada u uskrsenje

Isus je rekao: „Ja sam uskrsenje i život. Ko iskazuje veru u mene, ako i umre, oživeće“ (Jovan 11:25). Biblija kaže da će umrli ponovo živeti.b Dok je bio na zemlji, Isus je pokazao da može uskrsnuti mrtve. Jednom prilikom je uskrsnuo 12-godišnju devojčicu. Kako su reagovali njeni roditelji? Bili su „van sebe od ushićenja“ (Marko 5:42). Pod vladavinom svog Kraljevstva, nebeski Kralj Isus Hrist će uskrsnuti nebrojeno mnogo ljudi koji će živeti ovde na zemlji, ali u mirnim i pravednim uslovima (Dela apostolska 24:15; 2. Petrova 3:13). Zamislite kakva će radost vladati dok se umrli budu vraćali u život kako bi ponovo bili zajedno sa svojim voljenima!

Klodet, koja je svog sina Renata izgubila u avionskoj nesreći, stavila je njegovu sliku na vidno mesto. Često pogleda u nju i kaže: ’Bićemo opet zajedno kada uskrsneš.‘ Leonardo zamišlja svog oca u obećanom Božjem novom svetu. Zaista, nada u uskrsenje pruža pravu utehu njima i još mnogima koji su izgubili nekoga koga vole. Ona može biti i vaš izvor utehe!

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 7. strani]

„Bog svake utehe“

„Neka je blagoslovljen Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac milosrđa i Bog svake utehe“ (2. Korinćanima 1:3)

Ovaj biblijski stih ukazuje da Bog može pomoći svojim vernim slugama da izdrže sve probleme i izazove s kojima se suočavaju. Jedan način na koji Jehova pruža utehu jeste preko prijatelja i naših najbližih koji dele naša verovanja.

Leonardo, koji je izgubio oca, seća se jednog događaja koji mu je pružio snagu i utehu. Upravo je stigao kući i kada je shvatio da tu nema nikoga, počeo je nekontrolisano da plače. Otišao je do obližnjeg parka, seo na klupu i dalje plakao. Jecajući je preklinjao Boga za pomoć. Nedaleko od njega iznenada se zaustavio kombi i Leonardo je prepoznao da je vozač jedan suvernik. On je isporučivao robu i skrenuo u pogrešnu ulicu. Samo njegovo prisustvo bilo je dovoljno da uteši Leonarda.

Jedan udovac je bio usamljen i veoma potišten. Nije mogao da zaustavi suze jer je sve izgledalo crno. Preklinjao je Boga da mu pomogne. Dok se još molio, zazvonio je telefon. To je bila njegova unuka. On se priseća: „Naš kratak razgovor bio je dovoljan da povratim snagu. Bio sam uveren da je njen poziv bio odgovor na moju molitvu.“

[Okvir na 9. strani]

Tešiti druge

„[Bog] nas teši u svakoj našoj nevolji, da bismo mi mogli da tešimo one koji su u bilo kakvoj nevolji istom utehom kojom nas same teši Bog“ (2. Korinćanima 1:4)

Mnogi pravi hrišćani su se lično uverili u ove reči. Pošto su i sami bili utešeni nakon gubitka voljene osobe, uvideli su da mogu hrabriti i tešiti druge.

Osmotrimo primer Klodet, koja redovno posećuje druge da bi s njima podelila ono što je saznala iz Biblije. Pre nego što je izgubila sina, posećivala je jednu ženu čiji je sin umro od leukemije. Iako su ženi prijali razgovori, ona je smatrala da Klodet nikada neće moći u potpunosti da razume njen bol. Međutim, ubrzo nakon tragedije koja se desila, ta žena ju je posetila i rekla da je došla da vidi da li ona i posle gubitka sina još uvek ima veru u Boga. Zadivljena njenom snažnom verom, ta žena je počela redovno da proučava Bibliju s Klodet i pronalazi veliku utehu u Božjoj Reči.

Leonardo je nakon smrti svog oca odlučio da nauči znakovni jezik kako bi prenosio utešnu biblijsku poruku gluvim osobama. Uvideo je da mu je trud da pomogne gluvima umnogome koristio. On kaže: „Dok sam se borio sa žalošću puno mi je pomogla želja da gluvima prenosim istinu o Bogu. Tome sam posvetio dosta vremena i energije. Moja tuga se pretvorila u radost kada se krstila prva osoba s kojom sam proučavao Bibliju! Prvi put nakon očeve smrti bio sam istinski srećan“ (Dela apostolska 20:35).

[Slika na 5. strani]

Razgovor o osećanjima može doneti izvesno olakšanje

[Slika na 6. strani]

Čitanje o uskrsenju može nam pružiti pravu utehu

[Slika na 6. strani]

Pisanje može biti korisno u izražavanju žalosti

[Slika na stranama 8, 9]

Isus je obećao da će uskrsnuti one koji iskazuju veru u njega