Zašto je Savle progonio hrišćane?

„JA DRŽAH DA MI JE DUŽNOST bila da žestoko radim protiv imena Isusa Nazarećanina. To sam i radio u Jerusalimu. Mnoge sam od svetih u tamnicu zatvorio, primivši za to vlast od prvosveštenika, i kad ih na smrt stavljahu, pristajah svojim glasom uz glas svih ostalih. Često sam ih i po svim sinagogama kažnjavao i prisiljavao da hule. U svojoj krajnjoj mržnji na njih gonio sam ih i po tuđim gradovima“ (Dela apostolska 26:9-11).

OVO je rekao Savle iz Tarsa, poznat kao apostol Pavle. Kada je to rekao on je, naravno, bio potpuno drugi čovek. Više nije bio protivnik hrišćanstva, već jedan od njegovih najvatrenijih pobornika. Ali šta je Pavla ranije nagonilo da progoni hrišćane? Zašto je mislio da mu je ’bila dužnost da radi‘ tako nešto? Postoji li ikakva pouka koju možemo izvući iz priče o njemu?

Kamenovanje Stefana

Savle se u biblijskom izveštaju prvi put pominje sa onima koji ubijaju Stefana. „Izvedoše [Stefana] iz grada i kamenovaše ga. Svedoci metnuše svoje haljine kod nogu jednog mladića kome beše ime Savle.“ „Savle beše odobrio ubistvo Stefanovo“ (Dela apostolska 7:58; 8:1). Šta je dovelo do ovog nasrtaja? Jevreji, uključujući i neke iz Kilikije, prepirali su se sa Stefanom, ali nisu mogli da isteraju svoje protiv njega. Ne spominje se da li je i Savle, koji je takođe bio iz Kilikije, bio s njima. U svakom slučaju, upotrebili su lažne svedoke da bi Stefana optužili za hulu i izveli ga pred Sinedrion (Dela apostolska 6:9-14). Ovaj skup, kom je predsedavao prvosveštenik, postupao je kao jevrejski viši sud. Njegovi članovi, kao konačni jevrejski autoritet, takođe su čuvali ono što su smatrali doktrinarnom čistoćom. S njihovog stanovišta, Stefan je zaslužio smrt. On se čak drznuo da njih osudi što ne drže Zakona, pa zar nije? (Dela apostolska 7:53). Pokazaće oni njemu kako treba da se drži zakon!

Savlovo odobravanje ovakvog mišljenja bilo je logična posledica njegovih ubeđenja. Bio je farisej. Ta moćna sekta je zahtevala striktno držanje zakona i tradicije. Hrišćanstvo se smatralo antitezom ovih načela, jer je naučavalo o novom načinu spasenja preko Isusa. Jevreji prvog veka su očekivali da će Mesija biti slavni Kralj koji će ih osloboditi mrskog jarma rimske dominacije. Zato je bilo potpuno strano, neprihvatljivo i odvratno njihovom umu da bi čovek kog je veliki Sinedrion osudio za bogohuljenje i koji je nakon toga bio pribijen na mučenički stub kao neki prokleti zločinac mogao biti Mesija.

U Zakonu je bilo navedeno da je čovek koji visi na stubu ’prokletstvo pred Bogom‘ (Ponovljeni zakoni 21:22, 23; Galatima 3:13). Sa Savlovog stanovišta, „ove reči su se u potpunosti mogle primeniti na Isusa“, komentariše Frederik F. Brus. „Isus je umro pod Božjom kletvom, te je zato bilo nepojmljivo da bi on mogao biti Mesija, on na kom je, gotovo po pravilu, trebalo da počiva Božji blagoslov u jedinstvenom obimu. Zato je tvrdnja da je Isus Mesija bila bogohulna; oni koji su izneli takvu nerazumnu tvrdnju zaslužili su da prođu kao bogohulnici.“ Kao što je i sam Savle kasnije napomenuo, sama ideja o ’razapetom Hristu bila je Judejima sablazan‘ (1. Korinćanima 1:23).

Savle je reagovao tako što se ovom učenju suprotstavio s najvećom mogućom odlučnošću. Čak treba upotrebiti brutalnu silu da bi mu se stalo na put. Bio je siguran da je to ono što Bog želi. O duhu koji je gajio, Savle je rekao: „Po revnosti gonih crkvu Božiju, po pravdi zakonskoj bih bez mane.“ ’Žestoko sam gonio Crkvu Božju i raskopavao je, i u Judejstvu sam istaknutiji bio od mnogih vrsnika svojih u narodu svome, nadahnut prevelikom revnošću za predanja otaca svojih‘ (Filipljanima 3:6, DK; Galatima 1:13, 14).

Glavni lik u progonstvu

Savle je nakon Stefanove smrti imao ulogu ne samo saučesnika u progonstvu već i pobornika. Kao takav sigurno je bio ozloglašen, jer su se čak i nakon njegovog preobraćenja, kada je nastojao da se pridruži učenicima, ’svi bojali, jer ne verovahu da je učenik‘. Kada je postalo jasno da je zaista hrišćanin, njegovo preobraćenje je postalo povod za radovanje i zahvaljivanje među učenicima, koji su čuli da se nije bilo kakav bivši protivnik promenio u srcu, već umesto toga, „onaj koji nas je nekad gonio, sad propoveda, veru koju nekad raskopavaše“ (Dela apostolska 9:26; Galatima 1:23, 24, kurziv naš).

Damask se nalazio oko 220 kilometara od Jerusalima — što je sedam–osam dana hoda. Međutim, „dišući pretnjom i ubistvom protiv učenika“, Savle je otišao do prvosveštenika i pitao ga za poslanice sinagogama u Damasku. Zašto? Zato da bi svakog koga bi našao da pripada ’ovom putu‘, (DK) doveo u lancima. Uz zvaničnu dozvolu, on „raskopavaše crkvu, jer iđaše po kućama i isterivaše ljude i žene i predavaše ih u tamnicu“. Druge je „bio po sinagogama“, i ’pristajao glasom‘ (doslovno „glasačkim kamenom“) na njihovo pogubljenje (Dela apostolska 8:3; 9:1, 2, 14; 22:5, 19; 26:10, fusnota u NW).

Što se tiče školovanja koje je Savle primio od Gamalila, i vlasti koju je tada imao, neki izučavaoci veruju da je napredovao od pukog studenta prava do toga da je iskazivao određenu meru autoriteta u judaizmu. Primera radi, jedan izučavalac je smatrao da je Savle možda bio učitelj u nekoj jerusalimskoj sinagogi. Međutim, šta se mislilo pod Savlovim ’pristajanjem glasom‘ — da li je bio član suda ili onaj koji je pružao moralnu podršku pogubljenju hrišćana — ne možemo biti sigurni.a

Budući da su u početku svi hrišćani bili Jevreji ili jevrejski prozeliti, Savle je hrišćanstvo očigledno smatrao jednim otpadničkim pokretom unutar judaizma, i smatrao je da je posao zvaničnog judaizma da njegove pristalice vrati na pravi put. „Verovatno da se“, kaže izučavalac Arland Dž. Haltgren, „Pavle progonitelj ne bi suprotstavljao hrišćanstvu da je na njega gledao kao na religiju izvan judaizma, kao na suparničku. On je, kao i drugi, na hrišćanski pokret gledao kao na stvar koja je još uvek pod jevrejskom nadležnošću. Zato je njegova namera bila da koristeći sva raspoloživa sredstva svojeglave Jevreje prisili da se javno odreknu hrišćanstva i vrate ortodoksiji (Dela apostolska 26:11). Jedan metod koji mu je bio dostupan bilo je hapšenje. Drugi metod je bilo šibanje u sinagogi, što je bilo uobičajeno sredstvo za disciplinovanje koje se moglo primeniti na bilo kom lokalnom sudu od trojice sudija i to kao kazna za neposlušnost rabinskom autoritetu.

Nakon što se Savlu na putu za Damask pojavio Isus, svega toga, naravno, više nije bilo. Od ljutog neprijatelja hrišćanstva, Savle je iznenada postao vatreni pobornik, i uskoro su Jevreji iz Damaska gledali njega da ubiju (Dela apostolska 9:1-23). Paradoksalno, Savle je kao hrišćanin morao da prođe kroz mnoge stvari koje je nekad kao progonitelj naređivao, tako da je godinama kasnije mogao da kaže: „Od Judeja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac“ (2. Korinćanima 11:24).

Revnost može biti pogrešno usmerena

’Pre sam bio hulnik i gonitelj i siledžija‘, napisao je Savle nakon svog preobraćenja, kada je bio poznatiji kao Pavle. ’Ali ja bejah pomilovan, jer sam to činio iz neznanja, u neverstvu‘ (1. Timoteju 1:13). To što je čovek iskren i aktivan u nekoj religiji stoga nije garancija da ima Božje odobravanje. Savle je bio revan i postupao je prema savesti, ali to nije značilo da je bio u pravu. Njegova vatrena revnost bila je pogrešno usmerena. (Uporedi s Rimljanima 10:2, 3.) To treba da nas navede da razmišljamo.

Danas su mnogi čvrsto uvereni da je lepo ponašanje sve što Bog zahteva od njih. Ali, da li je? Biće dobro ako svaki čovek posluša Pavlovu pobudu: „Sve proveravajte, zadržavajte što je dobro“ (1. Solunjanima 5:21, Ča). To znači uzeti vremena za sticanje spoznanja o Božjoj Reči istine i zatim u potpunosti živeti u skladu s njom. Ako iz istraživanja Biblije shvatimo da treba da preduzmemo neke promene, onda treba da ih bez oklevanja sprovedemo. Možda se samo malo nas ikada ponašalo kao hulnik, gonitelj i drznik do one mere do koje je to bio Savle. Međutim, samo ako postupamo po veri i tačnom spoznanju, i mi kao i on, možemo zadobiti Božju naklonost (Jovan 17:3, 17).

[Fusnota]