„NADALJE, BRAĆO, NE ŽELIMO DA BUDETE U NEZNANJU ŠTO SE TIČE ONIH KOJI ZASPU SMRTNIM SNOM; DA NE BISTE TUGOVALI KAO I OSTALI, KOJI NEMAJU NADU“ (1. SOLUNJANIMA 4:13).

BIBLIJA nudi nadu za umrle. Uskrsenja koja je činio Isus, kao i njegova učenja, ukazuju na jedno vreme kada će mrtvi biti vraćeni u život (Matej 22:23-33; Marko 5:35, 36, 41, 42; Luka 7:12-16). Kako ova nada treba da utiče na nas? Gore citirane reči apostola Pavla ukazuju na to da ova nada može biti utešna kada umre neko koga volimo.

Ako vam je umro neko koga volite, bez sumnje ste osećali emocionalnu bol koja prati takvu tragediju. Tereza, čiji je muž umro u 42. godini kratko nakon operacije srca, kaže: „Bio je to takav šok! Moj prvi osećaj je bio apsolutni strah. Zatim je usledila ogromna bol koja je postajala sve gora kako je vreme prolazilo. Puno sam plakala.“ Da li takve reakcije očituju nedostatak vere u Jehovino obećanje da će uskrsnuti mrtve? Da li Pavlove reči znače da je neispravno žaliti?

Biblijski primeri žaljenja

Odgovor na ta pitanja ćemo dobiti ako iz Biblije ispitamo primere onih koji su žalili. U mnogim izveštajima je smrt nekog člana uže porodice bila propraćena periodom žaljenja (Postanje 27:41; 50:7-10; Psalam 35:14). Osećanja povezana sa ovakvim žaljenjem često su veoma snažna.

Ipak, dok kao hrišćani nesumnjivo žalimo zbog smrti, mi ne tugujemo „kao i ostali, koji nemaju nadu“ (1. Solunjanima 4:13). Mi ne idemo u nerazumne krajnosti u žaljenju jer nismo zbunjeni u vezi sa stanjem mrtvih. Znamo da ne doživljavaju bol ili patnju, već da su u stanju poput dubokog, spokojnog sna (Propovednik 9:5; Marko 5:39; Jovan 11:11-14). Mi takođe imamo potpuno poverenje da će Isus, koji je „uskrsenje i život“, postupati po svom obećanju da vrati ’sve koji su u spomen-grobovima‘ (Jovan 5:28, 29; 11:24, 25).