Propovedajmo dobru vest sa snažnim uverenjem

¹ Početkom prvog veka, Isus Hrist je svojim sledbenicima zapovedio da propovedaju dobru vest o Kraljevstvu i da ’stvaraju učenike od ljudi iz svih nacija‘ (Mat. 24:14; 28:19, 20). Jehovini svedoci su ozbiljno shvatili ovaj nalog, tako da je do kraja 20. veka naše hrišćansko bratstvo poraslo na više od 5 900 000 učenika u 234 zemlje. Kakav veličanstveni usklik hvale našem nebeskom Ocu!

² Ušli smo u 21. vek. Naš neprijatelj podmuklo nastoji da ometa naše delo propovedanja o Kraljevstvu i stvaranja učenika. On koristi pritiske od strane ovog sistema stvari pokušavajući da odvrati našu pažnju, oduzme naše vreme, i iscrpi našu snagu mnogim nevažnim stvarima i raznim interesovanjima. Umesto da dopustimo da nam ovaj sistem diktira šta je u životu važno a šta ne, mi iz Božje Reči dokazujemo sebi šta je najvažnije — vršiti Jehovinu volju (Rimlj. 12:2). To znači biti poslušan biblijskoj opomeni da ’propovedamo reč u povoljno i teško vreme, i da potpuno izvršimo svoju službu‘ (2. Tim. 4:2, 5).

³ Budi čvrsto uveren. Hrišćani treba da ’stanu potpuni i s čvrstim uverenjem s obzirom na svu Božju volju‘ (Kol. 4:12). Reč „uverenje“ se definiše kao „snažno ubeđenje ili verovanje; stanje uverenosti“. Kao hrišćani, moramo biti uvereni u to da je Božja proročanska reč sigurna i da smo sada duboko zašli u vreme kraja. Moramo imati jaku veru poput apostola Pavla koji je rekao da je dobra vest „Božja sila za spasenje svakome ko veruje“ (Rimlj. 1:16).

⁴ Đavo koristi zle ljude i varalice koji su sami zavedeni i koji utiču na druge da bi ih zaveli (2. Tim. 3:13). Pošto smo na to unapred upozoreni, mi preduzimamo korake da bismo osnažili naše uverenje da posedujemo istinu. Umesto da dozvolimo da brige ovog života uguše našu revnost, mi i dalje stavljamo interese Kraljevstva na prvo mesto (Mat. 6:33, 34). Ne želimo da izgubimo iz vida hitnost vremena, baveći se mišlju da je kraj ovog sistema stvari daleko. On se sve više približava (1. Petr. 4:7). Iako možda mislimo da širenje dobre vesti donosi slabe rezultate u nekim zemljama s obzirom na već dato svedočanstvo, delo upozoravanja mora da se nastavi (Jez. 33:7-9).

⁵ Najvažnija pitanja tokom ovih poslednjih dana jesu: ’Da li ozbiljno shvatam Isusovu zapovest da pravim učenike? Kada propovedam dobru vest, pokazujem li snažno uverenje u to da je Kraljevstvo realnost? Jesam li odlučan da imam što više učešća u ovoj životospasavajućoj službi?‘ Shvatajući koliko smo duboko zašli u ovo vreme kraja, moramo obratiti pažnju na sebe same i na zapovest koja se tiče propovedanja i poučavanja. Čineći to, spasićemo i sebe i one koji nas slušaju (1. Tim. 4:16). Kako svi mi kao propovednici možemo osnažiti naše uverenje?

⁶ Oponašaj Solunjane. Sećajući se napornog rada braće u Solunu, apostol Pavle im je rekao: ’Dobra vest koju propovedamo nije se među vama pojavila samo u rečima nego i u sili i u svetom duhu i u snažnom uverenju, kao što i znate kakvi smo bili prema vama radi vas; i ugledali ste se na nas i na Gospoda, jer ste pod mnogim nevoljama prihvatili reč s radošću svetog duha‘ (1. Sol. 1:5, 6). Da, Pavle je pohvalio članove solunske skupštine jer su uprkos mnogim teškoćama propovedali s revnošću i snažnim uverenjem. Šta im je dalo snagu da to čine? Na njih su u velikoj meri pozitivno uticali revnost i uverenje koje su videli kod apostola Pavla i njegovih saradnika. Kako to?

⁷ Sam život Pavla i njegovih saputnika svedočio je da imaju Božji duh i da su celim srcem verovali u ono što su propovedali. Pre nego što su došli u Solun, s Pavlom i Silom su ružno postupali u Filipima. Bez prethodnog saslušanja, bili su pretučeni, strpani u zatvor i stavljeni u klade. Međutim, ovo iskušavajuće iskustvo nije ugušilo njihovu revnost za dobru vest. Božanska intervencija je doprinela njihovom izbavljenju, dovela do preobraćenja tamničara i njegovog domaćinstva i otvorila put toj braći da i dalje nastave sa svojom službom (Dela 16:19-34).

⁸ U sili Božjeg duha, Pavle je došao u Solun. Tamo je radio da bi zadovoljio sopstvene potrebe i u potpunosti se trošio da bi Solunjane poučavao istini. Nije se ustručavao da u svakoj prilici objavi dobru vest (1. Sol. 2:9). Pavlovo propovedanje sa snažnim uverenjem imalo je toliko jak uticaj na lokalno stanovništvo da su neki od njih napustili idolopokloničko obožavanje i postali sluge istinitog Boga, Jehove (1. Sol. 1:8-10).

⁹ Progonstvo nije sprečilo nove vernike da propovedaju dobru vest. Podstaknuti svojom novopronađenom verom i potpuno uvereni u to da će dobiti večne blagoslove, Solunjani su bili potaknuti da propovedaju istinu koju su tako oduševljeno prigrlili. Ta skupština je postala toliko aktivna da su se vesti o njihovoj veri i revnosti proširile i do drugih delova Makedonije, pa čak i do Ahaje. Stoga, kada je Pavle napisao svoje prvo pismo Solunjanima, njihova dobra dela su već bila veoma poznata (1. Sol. 1:7). Kakav izvanredan primer!

¹⁰ Budi motivisan ljubavlju prema Bogu i ljudima. Kako možemo i mi poput Solunjana očuvati snažno lično uverenje dok danas propovedamo dobru vest? Pavle je o njima napisao: „Neprestano imamo na umu vaš veran rad i napor usled ljubavi“ (1. Sol. 1:3, fusn. u NW, engl.). Očigledno je da su imali duboku, iskrenu ljubav prema Jehovi Bogu i prema ljudima kojima su propovedali. Ta ista ljubav je motivisala Pavla i njegove saradnike da Solunjanima daju ’ne samo Božju dobru vest nego i [svoju] dušu‘ (1. Sol. 2:8).

¹¹ Slično tome, naša duboka ljubav prema Jehovi i prema bližnjem budi u nama želju da u potpunosti učestvujemo u delu propovedanja koje nam je Bog poverio. Imajući takvu ljubav, shvatamo da je to naša lična, Bogom dana odgovornost da širimo dobru vest. Meditirajući na pozitivan način i uz cenjenje o svemu što Jehova čini za nas dok nas usmerava ka ’pravom životu‘, motivisani smo da govorimo drugima o istim divnim istinama u koje celim srcem verujemo (1. Tim. 6:19).

¹² Dok ostajemo zaposleni u delu propovedanja, naša ljubav prema Jehovi i ljudima mora i dalje da raste. Ako raste, bićemo podstaknuti da povećamo naš udeo u službi od kuće do kuće i da težimo ka svim drugim oblicima svedočenja koji su nam na raspolaganju. Iskoristićemo prilike da neformalno svedočimo rođacima, komšijama i poznanicima. Iako većina ljudi odbacuje dobru vest koju nudimo, a neki se usuđuju čak i da ometaju objavljivanje vesti o Kraljevstvu, mi doživljavamo unutrašnju radost. Zašto? Zato što znamo da smo dali sve od sebe da bismo svedočili o Kraljevstvu i pomagali ljudima da dođu do spasenja. I, Jehova će blagosloviti naše napore u pronalaženju ljudi iskrena srca. Čak i kada nas okruže pritisci u životu i uprkos Sataninim naporima da potkopa našu radost, mi smo u stanju da održimo naše snažno uverenje i revnost u svedočenju drugima. Kada svi obavljamo svoj deo, rezultat će biti snažne, revne skupštine poput one u Solunu.

¹³ Nikad se ne predaj pod kušnjom. Uverenje je potrebno i kada se suočavamo s raznim kušnjama (1. Petr. 1:6, 7). Isus je objasnio svojim učenicima da će ukoliko ga slede, postati „predmet mržnje svih nacija“ (Mat. 24:9). Pavle i Sila su to doživeli u Filipima. Izveštaj iz 16. poglavlja Dela apostolskih kaže da su Pavle i Sila bili bačeni u jedan unutrašnji zatvor i stavljeni u klade. Obično je glavni zatvor bio vrsta dvorišta ili predvorja gde su se nalazile ćelije u koje su mogli da prodiru svetlost i vazduh. Međutim, unutrašnji zatvor nije imao svetlosti i ventilacija je bila otežana. Pavle i Sila su bili okruženi mrakom, vrućinom i smradom u ovom bednom zatvoru. Možeš li zamisliti bol koji su sigurno osećali dok su se satima nalazili u kladama, išibani po leđima s ranama koje su krvarile?

¹⁴ Uprkos ovim kušnjama, Pavle i Sila su ostali verni. Oni su pokazali iskreno uverenje, koje ih je jačalo da služe Jehovi bez obzira na vrstu kušnje. Njihovo uverenje je istaknuto u 25. stihu 16. poglavlja, gde se govori o tome da su se Pavle i Sila „molili i pesmom hvalili Boga“. U stvari, iako su se nalazili u unutrašnjem zatvoru, bili su tako snažno uvereni u Božje odobrenje da su glasno pevali te su ih čuli i drugi zatvorenici! I mi danas moramo imati slično uverenje dok se suočavamo s kušanjem naše vere.

¹⁵ Kušnje koje nam Đavo nameće su mnogobrojne. Za neke to znači progonstvo od strane porodice. Mnoga naša braća se suočavaju sa zakonskim izazovima. Može se pojaviti protivljenje od otpadnika. Postoje finansijske poteškoće i brige kako sastaviti kraj s krajem. Mladi se suočavaju s pritiskom vršnjaka u školi. Kako možemo uspešno da se suočavamo sa ovim kušnjama? Šta je potrebno da bi naše uverenje postalo očigledno?

¹⁶ Kao prvo i najvažnije, treba da negujemo blizak lični odnos s Jehovom. Kada su se Pavle i Sila nalazili u unutrašnjem zatvoru, to vreme nisu koristili da bi se žalili na svoju sudbinu u životu niti za samosažaljevanje. Odmah su se u molitvi obratili Bogu i hvalili ga pesmom. Zašto? Zato što su imali blizak lični odnos sa svojim nebeskim Ocem. Oni su shvatili da pate zbog pravednosti i da je njihovo spasenje u Jehovinim rukama (Ps. 3:9).

¹⁷ Kad se danas suočavamo s kušnjama i mi takođe moramo gledati na Jehovu. Pavle nas kao hrišćane ohrabruje da ’obznanimo svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće naša srca i naše misaone snage‘ (Fil. 4:6, 7). Koliko je utešno znati da Jehova neće dozvoliti da sami prolazimo kroz kušnje! (Isa. 41:10). On je uvek s nama sve dok mu služimo sa istinskim uverenjem (Ps. 46:8).

¹⁸ Još jedna važna pomoć u pokazivanju uverenja jeste ostati zaposlen u Jehovinoj službi (1. Kor. 15:58). Pavle i Sila su bili bačeni u zatvor jer su bili zaposleni propovedanjem dobre vesti. Da li su zbog kušnji prestali da propovedaju? Ne, oni su nastavili da propovedaju čak i dok su bili u zatvoru. Pošto su pušteni otputovali su u Solun i otišli u jevrejsku sinagogu da ’s njima [Jevrejima] rezonuju na temelju Pisma‘ (Dela 17:1-3). Kad smo snažno uvereni da posedujemo istinu i čvrsto verujemo u Jehovu, tada nas ništa neće ’rastaviti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu‘ (Rimlj. 8:35-39).

¹⁹ Savremeni primeri snažnog uverenja. Postoje mnogi istaknuti primeri ljudi današnjice koji, poput Pavla i Sile, pokazuju snažno uverenje. Jedna sestra koja je preživela koncentracioni logor u Aušvicu govori nam o nepokolebljivoj veri i uverenju koje su braća i sestre tamo pokazivali. Ona priča: „Jednom, tokom ispitivanja jedan oficir mi se približio sa stegnutim pesnicama. ’Šta s vama ljudi da uradimo?‘ uzviknuo je. ’Ako vas uhapsimo, ne marite. Ako vas strpamo u zatvor, ne brinete se. Ako vas pošaljemo u koncentracioni logor, ni to vas ne zabrinjava. Kada vas osudimo na smrt, vi samo stojite bezbrižno. Šta da radimo s vama?‘“ Koliko samo jača veru kada vidimo vernu lojalnost naše braće pod tako teškim okolnostima! Da bi istrajali, oni su stalno gledali na Jehovu za pomoć.

²⁰ Sigurno se sećamo uverenja mnoge naše braće, uverenja koje je postojalo uprkos etničkoj mržnji tokom nedavnih godina. Iako su se nalazila u opasnim situacijama, odgovorna braća su se starala za to da njihova braća i sestre budu duhovno hranjena. Oni i dalje verno nastavljaju sa snažnim uverenjem da će ’svako oružje protiv njih biti tupo‘ (Isa. 54:17).

²¹ Mnoga naša braća i sestre koji imaju bračne drugove koji nisu u veri, takođe pokazuju jaku veru i ustrajnost. Jedan brat u Gvadelupu naišao je na snažno protivljenje svoje žene koja nije vernik. Da bi ga odvratila i sprečila da posećuje hrišćanske sastanke, nije mu pripremala obroke, niti je prala, peglala i krpila njegovu odeću. Mnoge dane uopšte nije ni razgovarala s njim. Međutim, pokazujući iskreno uverenje u služenju Jehovi i obraćajući mu se u molitvi za pomoć, ovaj brat je bio u stanju da sve to izdrži. Koliko dugo? Otprilike 20 godina — nakon čega se srce njegove žene polako promenilo. Konačno je mogao istinski da se raduje jer je i ona prihvatila nadu u Božje Kraljevstvo.

²² Na kraju, ne smemo zaboraviti ni snažno uverenje naše mlade braće i sestara koji svakodnevno idu u školu i nalaze se pod pritiskom vršnjaka i pred drugim izazovima. Što se tiče pritiska da se prilagodi u školi, jedna mlada Svedokinja je rekla: „Kada si u školi, svako te tera da budeš pomalo buntovan. Deca te više cene ako učiniš nešto što se graniči s buntom.“ S kakvim se samo pritiskom suočavaju naši mladi! Budi odlučan u srcu i umu da se odupreš iskušenju.

²³ Mnogi naši mladi dobro čuvaju svoj integritet uprkos kušnjama. Jedan primer toga je jedna mlada sestra koja živi u Francuskoj. Jednog dana nakon ručka neki mladići su je prisiljavali da ih poljubi, ali ona se molila i snažno odupirala, tako da su je mladići na kraju ostavili na miru. Kasnije se jedan od njih vratio i rekao joj da se divi njenoj hrabrosti. Ona je bila u mogućnosti da mu da dobro svedočanstvo o Kraljevstvu, objašnjavajući visoka merila koja Jehova postavlja za sve one koji žele da imaju udela u blagoslovima Kraljevstva. Tokom školske godine ona je takođe i celom razredu objasnila svoja verovanja.

²⁴ Kakvu dragocenu prednost imamo što možemo biti ubrojani među one koje Jehova rado koristi da s čvrstim uverenjem govore o njegovoj volji! (Kol. 4:12). Osim toga, pruža nam se divna mogućnost da pokažemo svoj integritet kada nas naš neprijatelj, Satana Đavo napadne poput lava (1. Petr. 5:8, 9). Nikad ne zaboravi da Jehova koristi poruku o Kraljevstvu da bi spasao i one koji propovedaju i one koji slušaju. Neka odluke koje donosimo u našem svakodnevnom životu budu dokaz da na prvo mesto stavljamo interese Kraljevstva. Nastavimo i dalje sa snažnim uverenjem da propovedamo dobru vest!