Pitanja čitalaca

Da li je ’obeležavanje‘ spomenuto u 2. Solunjanima 3:14, NW formalan skupštinski postupak ili je to nešto što hrišćani sami čine kako bi izbegavali neposlušne?

To što je apostol Pavle napisao Solunjanima pokazuje da skupštinske starešine imaju jasnu ulogu u takvom ’obeležavanju‘. Međutim, nakon toga i hrišćani kao pojedinci tako postupaju, čineći to s duhovnim ciljevima na umu. To ćemo najbolje razumeti ako osmotrimo Pavlov savet u izvornom kontekstu.

Pavle je pomogao da se osnuje skupština u Solunu, pomažući muškarcima i ženama da postanu vernici (Dela apostolska 17:1-4). Kasnije im je pisao iz Korinta da bi ih pohvalio i ohrabrio. Pavle je takođe pružio i neophodan savet. Podsticao ih je ’da im cilj bude da mirno žive i da gledaju svoja posla i da rade svojim rukama‘. Međutim, neki nisu tako postupali pa je stoga Pavle dodao: „Podstičemo vas, braćo, opominjite neuredne, govorite utešno depresivnim dušama, pružajte podršku slabima.“ Jasno je, dakle, da je među njima bilo ’neurednih‘a kojima je bio potreban savet (1. Solunjanima 1:2-10; 4:11; 5:14, NW).

Nekoliko meseci kasnije, Pavle je napisao svoje drugo pismo Solunjanima, uz dodatne komentare o Isusovoj budućoj prisutnosti. Pavle je takođe pružio i daljnje smernice o tome kako da se postupa s neurednima koji ’ništa nisu radili, nego su se mešali u tuđe poslove‘. Njihovi postupci bili su suprotni kako Pavlovom primeru marljivog radnika, tako i njegovoj jasnoj zapovesti da osoba radi što je neophodno da bi se mogla izdržavati (2. Solunjanima 3:7-12, DK). Pavle je dao smernice za preduzimanje određenih koraka. Ti koraci su nastali nakon onoga što su starešine već bile učinile da bi opomenule ili savetovale neuredne. Pavle je napisao:

„Preporučujemo vam, braćo... da se odvojite od svakoga brata koji živi neuredno a ne po nauci koju primiste od nas. A vi, braćo, ne sustajte na dobrim delima. A ako ko ne posluša reči poslanice naše, onoga zabeležite [„obeležite“, NW] i ne mešajte se s njim, da se posrami, ali ga ne držite kao neprijatelja, nego ga svetujte kao brata“ (2. Solunjanima 3:6, 13-15).

Tako su daljnji koraci uključivali distanciranje od neurednih, njihovo obeležavanje, prestanak druženja s njima, ali ipak i njihovo savetovanje kao braće. Šta bi to navelo članove skupštine da preduzmu ove korake? Da bismo to lakše razjasnili, osmotrimo tri situacije na koje se Pavle ovde nije usredsredio.

1. Znamo da su hrišćani nesavršeni i da imaju slabosti. Ipak, ljubav je obeležje pravog hrišćanstva, koje nas poziva da budemo razumni i da opraštamo drugima greške. Na primer, kod nekog hrišćanina bi u retkim slučajevima moglo doći do izliva gneva, kao što se to dogodilo između Varnave i Pavla (Dela apostolska 15:36-40). Ili možda zbog umora neko može da izusti grube i oštre reči. U takvim slučajevima, ako pokazujemo ljubav i primenjujemo biblijski savet, možemo preći preko greške, i nastaviti da živimo, družimo se i radimo zajedno s našim hrišćanskim bratom (Matej 5:23-25; 6:14; 7:1-5; 1. Petrova 4:8). Jasno je da Pavle nije govorio o slabostima ovakve vrste u 2. Solunjanima.

2. Pavle nije govorio ni o situaciji u kojoj hrišćanin lično izabira da ograniči svoje druženje s drugim hrišćaninom čiji putevi ili stavovi nisu dobri — na primer, kada je reč o osobi koja je izgleda preterano usredsređena na rekreaciju ili na materijalne stvari. Ili o roditelju koji želi da ograniči druženje svog deteta s mladima koji ne poštuju roditeljski autoritet, igraju se na grub ili opasan način ili hrišćanstvo ne shvataju ozbiljno. To su lične odluke koje su u skladu s onim što stoji u Poslovicama 13:20: „Ko s mudrima ide, taj postaje mudar, ali zlo prolazi ko se s bezumnima druži.“ (Uporedi s 1. Korinćanima 15:33.)

3. Prilikom jedne mnogo ozbiljnije stvari, Pavle je pisao Korinćanima o osobi koja ozbiljno greši i ne kaje se. Takvi nepokajnički grešnici treba da budu isključeni iz skupštine. Da tako kažemo, trebalo je tog ’zlog‘ čoveka predati Sotoni. Dakle, nije trebalo da se lojalni hrišćani mešaju s takvim zlim ljudima; apostol Jovan je podsticao hrišćane da čak i ne pozdravljaju takve (1. Korinćanima 5:1-13; 2. Jovanova 9-11). Međutim, ni to se ne uklapa u savet dat u 2. Solunjanima 3:14.

Situacija koja uključuje „neuredne“ u smislu u kom je to u 2. Solunjanima spomenuto, sasvim je drugačija od ove tri navedene. Pavle je napisao da su to još uvek bila ’braća‘, koju treba opominjati i s kojom treba postupati kao s takvom. Dakle, problem s „neurednom“ braćom nije ni na nivou pukih ličnih stvari među hrišćanima, niti je to stvar koja bi bila toliko ozbiljna da skupštinske starešine moraju da se umešaju i isključe dotičnog, kao što je to Pavle učinio kada je nastala nemoralna situacija u Korintu. „Neuredni“ nisu bili krivi za težak greh, kao što je bio kriv isključeni čovek iz Korinta.

„Neuredne“ osobe u Solunu bile su krive zbog većih odstupanja od hrišćanstva. One nisu htele da rade, bilo zato što su mislile da je Hristov povratak neposredno blizu ili zato što su bile lenje. Osim toga, one su pravile metež tako što su se ’mešale u tuđe stvari‘. Verovatno su ih skupštinske starešine uvek iznova opominjale, u skladu s Pavlovim savetom iz njegovog prvog pisma, kao i u skladu s drugim božanskim savetima (Poslovice 6:6-11; 10:4, 5; 12:11, 24; 24:30-34). Ipak, te osobe su istrajale na putu koji se loše odražavao na skupštinu i koji je mogao da se proširi i na druge hrišćane. Zato je hrišćanski starešina Pavle, bez imenovanja pojedinaca, javno skrenuo pažnju na njihovu neurednost, razotkrivajući njihov pogrešan način života.

On je takođe stavio skupštini do znanja da bi bilo prikladno da i oni kao pojedinci ’obeleže‘ te neuredne. Time se ukazivalo na to da hrišćani treba da obrate pažnju na one čiji su postupci odgovarali onome na šta je skupština javno bila upozorena. Pavle im je savetovao da se ’klone svakog brata koji hodi neuredno‘. To sigurno nije značilo da se takva osoba u potpunosti odbaci, pošto je trebalo da ga ’i dalje opominju kao brata‘. Oni bi s tom osobom i dalje imali hrišćanske kontakte na sastancima a možda i u službi. Mogli su se nadati da će taj brat pozitivno reagovati na opomenu i napustiti svoj način života koji uznemirava.

U kom se smislu trebalo ’kloniti‘ takve osobe? Očigledno, radilo se o druženju. (Uporedi s Galatima 2:12.) To što su prestali da se druže i zabavljaju s tom osobom moglo joj je dati do znanja da se principijelnim ljudima ne dopada njen način života. Čak i ako se ta osoba nije posramila i promenila, u najmanju ruku bilo bi manje verovatno da će drugi prihvatiti njen način života i postati poput nje. Istovremeno, trebalo je da se ovi hrišćani usredsrede na pozitivne stvari. Pavle ih je savetovao: „A vi, braćo, ne sustajte na dobrim delima“ (2. Solunjanima 3:13).

Naravno, ovaj apostolski savet ne daje osnova da se gleda s visine na našu braću koja prave neke manje greške ili da im se sudi. Umesto toga, njegov je cilj da se pomogne osobi koja živi načinom života koji uznemirava druge i koji se u velikoj meri ne slaže s hrišćanstvom.

Pavle nije postavljao detaljna pravila pokušavajući da napravi neku komplikovanu proceduru. Ali jasno je da starešine treba najpre da posavetuju neuredne i probaju da im pomognu. Ako im to ne pođe za rukom i te osobe i dalje istrajavaju u načinu života koji uznemirava druge, i preti da se to i na druge proširi, tada oni mogu zaključiti da bi trebalo upozoriti skupštinu. Mogu pripremiti i govor o tome zašto treba izbegavati takvu neurednost. Oni neće spominjati imena, ali će njihov upozoravajući govor pomoći da se skupština zaštiti jer će odgovorne osobe preduzeti dodatne korake kako bi se ograničilo druženje sa osobama koje otvoreno pokazuju takvu neurednost.

Nadajmo se da će se s vremenom neuredni postideti svog načina života i biti podstaknut da se promeni. Kad starešine i drugi u skupštini uoče tu promenu, tada oni mogu lično odlučiti hoće li prekinuti ograničenja vezana za druženje s tom osobom.

Ukratko rečeno: skupštinske starešine predvode u pomaganju i savetovanju ukoliko neko živi neuredno. Ako ta osoba ne vidi grešku u svom načinu života već i dalje predstavlja nezdrav uticaj, starešine mogu upozoriti skupštinu govorom koji razjašnjava gledište Biblije — bilo da je reč o zabavljanju s nevernicima, ili bilo koje drugo neispravno ponašanje (1. Korinćanima 7:39; 2. Korinćanima 6:14). Hrišćani u skupštini koji su na ovaj način upozoreni mogu lično odlučiti hoće li ograničiti bilo koju vrstu druženja sa osobama koje očigledno neuredno žive ali su još uvek braća.

[Fusnote]

[Slike na 31. strani]

Hrišćanske starešine opominju neuredne ali ih još uvek smatraju suvernicima