Gledište Biblije

Da li je celibat zahtev za hrišćanske sluge?

CELIBAT je, striktno govoreći, nevenčano stanje. Međutim, The New Encyclopædia Britannica kaže da se ovaj izraz „obično koristi u povezanosti s celibatskom ulogom pojedinca kao religioznog službenika, religioznog stručnjaka ili člana religiozne grupe“. Izrazom „celibati“ označavaju se „oni koji su neoženjeni zbog svetog zaveta, čina odricanja ili uverenja da je za nekoga biti neoženjen poželjnije radi religioznog položaja ili stepena religiozne revnosti“.

Nekada u prošlosti, određene istaknute religije uvele su celibat kao zahtev za svoje sveštenike. Ipak, ni za jednu religiju hrišćanstva celibat nije postao toliko karakterističan kao za katoličanstvo. Danas postoji velika kontroverza kada je reč o katoličkom celibatu. Časopis The Wilson Quarterly primetio je da „nedavnih decenija studija za studijom pokazuje da je obavezni celibat, koji je još od 12. veka zahtev za katoličke sveštenike, u samom korenu problema crkve što se tiče uvođenja i zadržavanja sveštenika“. Prema sociologu Ričardu A. Šoneru „istorija i društvene promene svom svojom težinom okreću se protiv isključivosti muškog celibata unutar katoličkog sveštenstva“. Kakvo je biblijsko gledište o celibatu?

Brak ili samaštvo?

Kroz istoriju mnogo je pobožnih muškaraca i žena unutar raznoraznih religija izabralo celibat. Ali zašto? U mnogim slučajevima to je bilo zbog toga što su mislili da su telesne, materijalne stvari „središte zla“. To je stvorilo filozofiju prema kojoj je jedino kroz uzdržavanje od bilo koje seksualne aktivnosti moguće ostvariti duhovnu čistotu. Međutim, to nije gledište Biblije. U Bibliji brak se smatra čistim, svetim darom od Boga. Izveštaj o stvaranju iz Postanja, jasno opisuje brak ’dobrim‘ u Božjim očima i očigledno ne kao prepreku za duhovno čist odnos s Bogom (Postanje 1:26-28, 31; 2:18, 22-24; vidite takođe Poslovice 5:15-19).

Apostol Petar i druge priznate Božje sluge koje su imale autoritativan položaj u ranoj hrišćanskoj skupštini, bili su oženjeni muškarci (Matej 8:14; Dela apostolska 18:2; 21:8, 9; 1. Korinćanima 9:5). To razjašnjavaju i uputstva apostola Pavla Timoteju u vezi sa imenovanjem skupštinskih starešina ili „biskupa“. On piše: „Biskup dakle treba da je besprekoran, jedne žene muž“ (1. Timoteju 3:2, Šarić, katoličko izdanje, kurziv naš). Zapazite da ne postoji čak ni nagoveštaj da bi na bilo koji način bilo neprikladno za „biskupa“ da bude oženjen. Pavle je samo ukazao na to da „biskup“ ne sme da ima više žena; ako je oženjen treba da ima samo jednu ženu. U stvari, publikacija Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, od Maklintoka i Stronga, zaključuje: „Prema smernicama iz jevanđelja, u N[ovom] Z[avetu] ne može se protumačiti ni jedan stih koji bi sveštenstvu zabranjivao stupanje u brak.“

Dok duboko poštuje brak, Biblija sasvim sigurno ne osuđuje samaštvo ukoliko je izabrano po slobodnoj volji. Biblija za neke preporučuje samaštvo kao poželjnu stvar (1. Korinćanima 7:7, 8). Isus Hrist je rekao da neki muškarci i žene namerno izabiru samaštvo (Matej 19:12, DK). Ali zašto? Sigurno ne zato što u vezi s brakom postoji nešto nečisto, svojstveno braku, što bi ih sprečavalo u duhovnom napretku. Izabrali su ovaj životni put naprosto da bi usredsredili svoje napore na vršenje Božje volje u vreme koje je po njihovom shvatanju bilo hitno.

Put ka obaveznom celibatu

Tokom vekova nakon Hrista, stvari su se promenile. U prva tri veka naše ere „bilo je i oženjenih i neoženjenih slugu“, objašnjava Dejvid Rajs dominikanski sveštenik koji je napustio sveštenstvo da bi se oženio. Zatim su tobožnji hrišćani pali pod uticaj, kako je to jedan religiozni pisac opisao, „smese grčkih i biblijskih ideja“ koje su proizvele izopačeno gledište o seksu i braku.

Naravno, neki su i dalje ostali samci jednostavno zato da bi „stekli potpunu slobodu u predanju [samih sebe] delu Božjeg Kraljevstva“. Međutim, drugi su bili više motivisani paganskim filozofijama koje su prihvatali. The New Encyclopædia Britannica kaže: „Verovanje da su polni odnosi oskvrnjujući i nespojivi sa svetošću, pojavilo se [u takozvanoj hrišćanskoj crkvi] kao dominantna motivacija za uvođenje celibata.“

Rajs kaže da je u četvrtom veku crkva „zabranila oženjenim sveštenicima da imaju polne odnose u noći pre pričesta“. Kada je crkva uvela svakodnevni pričest, to je značilo da se sveštenici moraju stalno uzdržavati od polnih odnosa. S vremenom, brak za sveštenike bio je potpuno zabranjen. Stoga, celibat je postao obavezan za svakoga ko bi želeo da postane sluga u crkvi.

Apostol Pavle je upozoravao upravo na takav razvoj događaja. On je napisao: „Ali Duh jasno govori da će u poslednja vremena otpasti neki od vere, da slušaju lažne duhove i nauke đavolske... koji zabranjuju ženiti se“ (1. Timoteju 4:1, 3).

„Opravdaše mudrost dela njena“ rekao je Isus Hrist (Matej 11:19, Ča). Ludost odstupanja od Božjih merila postala je očigledna kroz dela ili posledice. Pisac Dejvid Rajs intervjuisao je mnoge sveštenike širom sveta u vezi sa obaveznim celibatom. Neki s kojima je razgovarao rekli su: „Ostaješ u sveštenstvu, činiš svako dobro koje umeš, a u isto vreme diskretno prihvataš spremnost predanih žena koje ti se dive, da ti se stave seksualno na raspolaganje.“

Citirajući Mateja 7:20, Rajs kaže: „Isus je rekao ’Po plodovima njihovim, dakle, poznaćete ih‘.“ Zatim on komentariše o tragediji koja je proizašla iz prinudnog celibata: „Plodovi prinudnog celibata su hiljade muškaraca koji vode dvostruki život, hiljade žena koje žive uništenim životom, hiljade dece koja su odbačena od svojih zaređenih očeva, a da ne govorimo o sveštenicima koji doživljavaju emocionalne patnje.“

Častan brak je blagoslov od Boga. Obavezni celibat je postao duhovno razarajuć. S druge strane, svojevoljno izabrano samaštvo, iako nije bitno za svetost ili spasenje, postalo je nagrađujući i duhovno zadovoljavajući način života za neke (Matej 19:12, DK).

[Izvor slike na 16. strani]

Život