Kako Bog gleda na obožavanje u hrišćanskom svetu?

„NEĆE svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u kraljevstvo nebesko“, rekao je Isus Hrist, „nego samo onaj koji ispunjuje volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode! Gospode! nismo li mi... tvojim imenom čudesa mnoga činili? Tada ću ja njima otvoreno reći: Nikada vas nisam znao, idite od mene vi koji nepravdu činite“ (Matej 7:21-23).

Preko svoje svete Reči, Biblije, Bog je razjasnio šta je njegova volja. Da li crkve hrišćanskog sveta vrše Božju volju? Ili su one te, kako ih je Isus nazvao, ’koje nepravdu čine‘?

Krvoproliće

U noći pre smrti svog Učitelja, Petar je skoro započeo jedan oružani konflikt s grupom vojnika poslatih da uhapse Isusa (Jovan 18:3, 10). Ali Isus je smirio situaciju i upozorio Petra: „Svi koji se za mač maše, od mača će poginuti“ (Matej 26:52). Ovo jasno upozorenje ponovljeno je u Otkrivenju 13:10. Da li su se crkve hrišćanskog sveta držale toga? Ili dele odgovornost za tekuće ratove u različitim delovima planete?

Tokom Drugog svetskog rata stotine hiljada Srba i Hrvata bilo je ubijeno u ime religije. „U Hrvatskoj“, izveštava The New Encyclopædia Britannica, „domaći fašistički režim započeo je politiku ’rasnog čišćenja‘ koja je išla čak i dalje od nacističkih postupaka... Bilo je objavljeno da će trećina srpskog stanovništva biti deportovana, trećina preobraćena na rimokatolicizam, a trećina likvidirana... Delimična saradnja katoličkog sveštenstva u ovim postupcima nakon rata ozbiljno je kompromitovala odnose crkva-država.“ Nebrojeno mnogo ljudi bilo je prisiljeno da se preobrati na katolicizam ili da umre; hiljadama drugih čak nije ni pružen izbor. Cela sela — muškarci, žene i deca — bila su silom oterana u svoje pravoslavne crkve i pobijena. A šta je s protivničkom komunističkom vojskom? Da li je i ona imala religioznu podršku?

„Neki sveštenici su učestvovali u ratu na strani revolucionarnih snaga“, izveštava knjiga Istorija Jugoslavije. „U partizansku vojsku su čak bili uključeni sveštenici i iz srpske pravoslavne crkve i iz rimokatoličke“, navodi knjiga Yugoslavia and the New Communism. Religiozne nesuglasice i dalje raspiruju plamen rata na Balkanu.

A šta je s Ruandom? Generalni sekretar Katoličkog instituta za međunarodne odnose, Ijan Linden, priznao je sledeće u žurnalu The Month: „Istraživanja od strane Afričkih prava u Londonu pružaju primer ili dva o tome kako su vođe lokalne katoličke, anglikanske i baptističke crkve bile upletene omaškom ili po zadatku u ubistva od strane narodne vojske... Nema apsolutno nikakve sumnje da je značajan broj istaknutih hrišćana u parohijama bio umešan u ubijanja.“ Nažalost, borbe između takozvanih hrišćana i dalje muče centralnu Afriku.

Blud i preljuba

Prema Božjoj Reči, postoji samo jedno časno mesto za seks, a ono je unutar bračne veze. „Ženidbu da drže svi u časti“, navodi Biblija, „i bračna postelja da bude čista, jer će Bog suditi bludnicama i preljubočincima“ (Jevrejima 13:4). Da li crkvene vođe podržavaju ovo Božje učenje?

Godine 1989. Anglikanska crkva u Australiji izdala je jedan zvanični dokument o seksualnosti koji sugeriše da seks pre braka nije pogrešan ako je par potpuno odan jedan drugom. U skorije vreme, vođa Anglikanske crkve u Škotskoj je izjavio: „Crkva ne treba da osuđuje afere kao grešne i pogrešne. Crkva mora prihvatiti da je preljuba uzrokovana našom genetikom.“

U južnoj Africi brojni sveštenici su otvoreno govorili u prilog homoseksualnosti. Na primer, godine 1990. južnoafrički časopis You citirao je jednog uvaženog anglikanskog sveštenika kako kaže: „Pismo ne obavezuje zauvek... Verujem da će biti promena u stavu i politici crkve prema homoseksualcima.“ (Kontrastiraj s Rimljanima 1:26, 27.)

Prema knjizi 1994 Britannica Book of the Year, seksualnost je postala jedno od glavnih spornih pitanja u američkim crkvama, naročito takve stvari kao što su „zaređenje u službu onih koji su se izjasnili kao homoseksualci i lezbijke, religiozno razumevanje prava homoseksualaca, blagosiljanje ’braka između homoseksualaca‘ i ozakonjenje ili osuda načina života povezanog sa homoseksualnošću“. Većina glavnih crkvenih denominacija toleriše sveštenike koji se bore za veću seksualnu slobodu. Prema knjizi 1995 Britannica Book of the Year, 55 episkopalnih biskupa potpisalo je jednu deklaraciju kojom se „potvrđuje prihvatljivost zaređenja i rada homoseksualaca“.

Neki sveštenici govore u prilog homoseksualnosti, tvrdeći da Isus nikada nije govorio protiv toga. Ali da li je zaista tako? Isus Hrist je objavio da je Božja Reč istina (Jovan 17:17). To znači da je podržavao Božje gledište o homoseksualnosti kao što je opisano u Levitskoj 18:22, a koje glasi: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom. Gadost je.“ Osim toga, Isus je blud i preljubu uvrstio među „zla [koja] iznutra izlaze i pogane čoveka“ (Marko 7:21-23). Grčka reč za blud je širi pojam od reči za preljubu. Ona opisuje sve oblike seksualnih odnosa van zakonitog braka, uključujući i homoseksualnost (Juda 7). Isus Hrist je takođe upozorio svoje sledbenike da ne tolerišu bilo kog navodnog hrišćanskog učitelja koji minimizira ozbiljnost bluda (Otkrivenje 1:1; 2:14, 20).

Kada se religiozne vođe bore za zaređenje homoseksualaca i lezbijki, kakav to efekat ima na članove njihovih crkava, naročito na mlade ljude? Zar to nije podsticaj na eksperimentisanje sa seksom van braka? Nasuprot tome, Božja Reč podstiče hrišćane da ’beže od bluda‘ (1. Korinćanima 6:18). Ako suvernik padne u takav greh, pruža mu se pomoć puna ljubavi, s ciljem da osoba ponovo stekne Božju naklonost (Jakov 5:16, 19, 20). Šta ako se ta pomoć odbacuje? Biblija izjavljuje da ako se takve osobe ne pokaju, one „neće naslediti kraljevstva Božjega“ (1. Korinćanima 6:9, 10).

„Zabranjuju ženiti se“

Radi „preovladavanja bluda“, Biblija kaže da je „bolje ženiti se nego upaljivati se“ (1. Korinćanima 7:2, 9, NW). Uprkos ovom mudrom savetu, od mnogih među sveštenstvom zahteva se da ostanu u celibatu, to jest, nevenčani. „Zavet o celibatu se ne krši“, objašnjava Nino Lo Belo u svojoj knjizi The Vatican Papers, „ako se sveštenik, monah ili monahinja upuštaju u seksualne odnose... Oproštenje za seksualne odnose može se dobiti tako što se pošteno prijave u ispovedaonici, dok nasuprot tome Crkva jednostavno ne bi priznala brak bilo kog sveštenika.“ Da li je ovo učenje donelo dobre ili loše plodove? (Matej 7:15-19).

Bez sumnje, mnogi sveštenici žive moralno čistim životom, ali veliki broj ne živi tako. Prema knjizi 1992 Britannica Book of the Year, „izveštava se da rimokatolička crkva treba da isplati 300 miliona američkih dolara za podmirivanje slučajeva seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika“. Kasnije, izdanje za 1994. je navelo: „Smrt brojnih sveštenika zbog side obelodanila je prisustvo sveštenika homoseksualaca i opažanja da se prekomeran broj... homoseksualaca uvlači u sveštenstvo.“ Nije čudo što Biblija izjavljuje da ’zabranjivati ženiti se‘ jeste ’nauka đavolska‘ (1. Timoteju 4:1-3). „Prema gledištu nekih istoričara“, piše Piter de Rouz u svojoj knjizi Vicars of Christ, „[sveštenički celibat] verovatno je naneo više štete moralu nego bilo koji drugi običaj na Zapadu, uključujući i prostituciju... [On] je češće bio nego što nije ljaga na imenu hrišćanstva... Prisilni celibat uvek je vodio do licemerstva u redovima sveštenstva... Sveštenik može hiljadu puta zgrešiti ali mu kanonski zakon zabranjuje da se jednom oženi.“

S obzirom na Božje gledište o obožavanju Vala, nije teško prosuditi kako on mora da gleda na razdeljene crkve hrišćanskog sveta. Poslednja biblijska knjiga objedinjuje sve oblike krivog obožavanja pod imenom „Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih“. „Kod nje se“, dodaje Biblija, „nađe krv proroka i svetih i sviju koji su pobijeni na zemlji“ (Otkrivenje 17:5; 18:24).

Dakle, Bog podstiče sve koji žele da budu njegovi pravi obožavaoci: „Idite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njezine i da vam ne naude zla njezina... Zato će u jedan dan doći zla njezina: smrt i žalost i glad, i sažeći će se ognjem. Jer je silan Gospod, Bog koji joj sudi“ (Otkrivenje 18:4, 8).

Sada se nameće pitanje: nakon što je izašla iz krive religije, kuda osoba treba da ide? Kakav oblik obožavanja je prihvatljiv za Boga?

[Okvir/Slika na 5. strani]

Idolopoklonstvo

Obožavanje Vala obuhvatalo je upotrebu idola. Izraelci su pokušali da spoje obožavanje Jehove sa obožavanjem Vala. Čak su i uneli idole u Jehovin hram. Božje gledište o obožavanju idola bilo je razjašnjeno kada je naneo uništenje na Jerusalim i njegov hram.

Mnoge crkve hrišćanskog sveta su pune idola, bilo da su u obliku krsta, ikona ili kipova Marije. Štaviše, mnogi koji odlaze u crkvu poučeni su da se klanjaju likovima, da kleče i da se krste pred njima. Nasuprot tome, pravim hrišćanima se zapoveda da ’beže od idolopoklonstva‘ (1. Korinćanima 10:14). Oni ne pokušavaju da obožavaju Boga uz pomoć materijalnih stvari (Jovan 4:24).

[Izvor]

Muzej Luvr, Pariz

[Okvir na 7. strani]

„Crkveni vođa treba da bude bez mane“

Ovaj izraz je iz Tita 1:7, prema Today’s English Version. King James Version glasi: „Biskup mora biti besprekoran.“ Reč „biskup“ potiče od grčke reči koja znači „nadglednik“. Stoga muškarci koji su naimenovani da preuzimaju vođstvo u pravoj hrišćanskoj skupštini moraju udovoljavati temeljnim biblijskim merilima. Ako ne udovoljavaju, moraju biti uklonjeni sa svog položaja nadgledanja jer više nisu ’ugled stadu‘ (1. Petrova 5:2, 3). Koliko ozbiljno crkve hrišćanskog sveta shvataju ovaj zahtev?

U svojoj knjizi I Care About Your Marriage, dr Everet Vortington ukazuje na jednu anketu sprovedenu među 100 pastora u državi Virdžinija, u SAD. Više od 40 procenata je priznalo da su se upleli u neki oblik strašću izazvanog ponašanja s nekim ko nije njihov bračni partner. Veliki broj njih je počinio preljubu.

„Tokom protekle decenije“, primećuje Christianity Today, „crkva je uvek iznova bila poljuljana otkrivenjima o nemoralnom ponašanju nekih od njenih najuvaženijih vođa.“ Članak „Zašto preljubnički pastori ne treba da budu vraćeni“ osporio je uobičajenu praksu u hrišćanskom svetu da se crkvene vođe brzo vraćaju na svoje nekadašnje položaje nakon što su bili „osuđeni za seksualni greh“.