„Trčite na takav način“

ZAMISLI da si na nekom stadionu prepunom uzbuđenih ljudi. Sportisti izlaze na teren. Mase viču iz sveg glasa kad vide svoje heroje. Tu su i sudije koje će se pobrinuti da se poštuju pravila. Dok se sportski događaj odvija, pobednički pokliči se mešaju s uzvicima razočaranja. Publika pozdravlja pobednike zaglušujućim aplauzom!

Ti nisi na nekom savremenom sportskom događaju već na takmičenju koje se odvijalo pre oko 2 000 godina u Istamu kod Korinta. Ovde su se na svake dve godine od šestog veka pre n. e. do četvrtog veka n. e., održavale čuvene Istamske igre. Ovaj događaj je danima zaokupljao pažnju cele Grčke. Ove igre nisu bile samo neki sportski događaj. Sportisti su bili simbol vojne pripravnosti. Pobednici — koji su idolizovani kao heroji — dobijali su vence ispletene od lišća drveća. Obasipani su darovima, a grad im je davao ogromne doživotne penzije.

Apostol Pavle je dobro poznavao Istamske igre, koje su se održavale blizu Korinta, i zato je životni put jednog hrišćanina uporedio sa sportskim takmičenjem. Osvrnuvši se na trkače, rvače i boksere, on je vešto prikazao koje nagrade slede posle dobrog vežbanja, koncentrisanih napora i istrajnosti. Naravno, i hrišćani kojima je on pisao znali su za te igre. Neki su nesumnjivo bili među mnoštvima koja su klicala na stadionu. Zato su oni odmah razumeli Pavlova poređenja. Šta je s nama danas? I mi smo u jednoj trci — i to za večni život. Koje koristi možemo imati od Pavlovog osvrta na ta takmičenja?

’Takmičiti se po pravilima‘

Zahtevi za učestvovanje u drevnim igrama bili su veoma strogi. Jedan glasnik bi svakog sportistu predstavio gledaocima, a zatim bi vikao: ’Može li neko optužiti ovog čoveka za koji zločin? Je li on lopov ili zlikovac i da li je pokvaren u životu i ponašanju?‘ Prema delu Archaeologia Graeca, „niko ko je zloglasan kriminalac, ili je [tesno] povezan s bilo kim takvim, nije mogao da se takmiči“. Ko god bi prekršio pravila igara bio bi oštro kažnjen diskvalifikovanjem iz takmičenja.

Ova činjenica nam pomaže da razumemo Pavlove reči: „Kad se neko takmiči u igrama, ne dobija venac ako se nije takmičio po pravilima“ (2. Timoteju 2:5). Slično tome, da bismo trčali u trci za život, moramo udovoljavati Jehovinim zahtevima i povinovati se njegovim visokim moralnim merilima izloženim u Bibliji. Međutim, Biblija nas upozorava: „Misli srca čovečjega zle [su] od mladosti njegove“ (Postanje 8:21). Znači, čak i kad počnemo da trčimo, moramo paziti da se takmičimo po pravilima kako bismo i dalje imali Jehovino priznanje i na kraju dobili večni život.

Ono što će nam najviše pomoći da postupamo na takav način jeste ljubav prema Bogu (Marko 12:29-31). Takva ljubav će u nama podsticati želju da ugađamo Jehovi i živimo po njegovoj volji (1. Jovanova 5:3).

„Skinimo svaki teret“

U drevnim igrama, trkači nisu bili opterećeni odećom i opremom. Knjiga The Life of the Greeks and Romans kaže: „U takmičenjima u trčanju... takmičari su obično bili potpuno goli.“ Pošto nisu nosili nikakvu odeću, sportisti su bili okretni, vešti i lako su se kretali. Nije im oduzimao snagu nepotrebni teret. Pavle je verovatno imao to na umu kad je jevrejskim hrišćanima napisao sledeće: „Skinimo svaki teret... i sa istrajnošću trčimo trku koja stoji pred nama“ (Jevrejima 12:1).

Kakav nas teret može ometati u trci za život? Jedan od njih može biti želja da nagomilavamo nepotrebne materijalne stvari ili da održavamo visok životni standard. Neki možda na bogatstvo gledaju kao na sigurnost ili na izvor sreće. Takav suvišan „teret“ može toliko usporavati trkača da mu na kraju više i nije mnogo stalo do Boga (Luka 12:16-21). Večni život može izgledati kao neka daleka nada. ’Taj novi svet će doći jednog dana‘, možda neko razmišlja, ’ali do tada možemo iskoristiti i ono što nudi ovaj svet‘ (1. Timoteju 6:17-19). Zbog takvog materijalističkog gledišta, neko veoma lako može skrenuti s trke za život, a neko možda neće hteti ni da počne s tom trkom.

Isus je u Propovedi na gori rekao: „Niko ne može robovati dvojici gospodara; jer ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će uz jednoga prionuti, a drugoga prezirati. Ne možete robovati Bogu i Bogatstvu.“ Zatim je pričao o tome kako se Jehova brine za životinje i biljke i rekao da ljudi vrede više od njih, a potom je opomenuo: „Zato nikada nemojte da se brinete i ne govorite: ’Šta ćemo jesti?‘ ili: ’Šta ćemo piti?‘ ili: ’Šta ćemo obući?‘ Jer za svim tim željno teže nacije. Jer vaš nebeski Otac zna da vam je sve to potrebno. Stalno, dakle, tražite najpre kraljevstvo i Božju pravednost, a sve će vam se ovo drugo dodati“ (Matej 6:24-33).

’Trčimo sa istrajnošću‘

Nisu sve drevne trke bile na kratke staze. Jedna trka, nazvana dolihos, bila je duga otprilike 4 kilometra. Bio je to težak ispit snage i istrajnosti. Prema predanju, godine 328. pre n. e., trkač po imenu Agej je nakon pobede u toj trci, krenuo i trčao do svog rodnog grada Argosa da bi razglasio svoju pobedu. Tog dana je pretrčao približno 110 kilometara!

Hrišćanska trka je takođe trka na duge staze i predstavlja ispit naše istrajnosti. Treba da istrajemo u toj trci da bismo dobili Jehovino priznanje i nagradu večnog života. Pavle je trčao upravo tako. Pri kraju svog života, mogao je da kaže: „Dobru sam borbu vodio, trku sam do kraja istrčao, veru sam održao. Odsad se za mene čuva venac pravednosti“ (2. Timoteju 4:7, 8). Poput Pavla, i mi moramo trčati „do kraja“. Ako nam istrajnost oslabi samo zato što je trka malo duža nego što smo na početku očekivali, nećemo dobiti nagradu (Jevrejima 11:6). Kakva bi to tragedija bila, budući da smo sada tako blizu ciljne linije!

Nagrada

Pobednike u drevnim sportskim takmičenjima u Grčkoj ljudi su kitili cvećem i vencima koji su obično pravljeni od lišća drveća. Na Pitijskim igrama, pobednici su dobijali lovorov venac. Na Olimpijskim igrama dobijali su vence od lišća divlje masline, dok su na Istamskim igrama dobijali vence napravljene od borovih grančica. „Da bi se kod takmičara izazvao još veći žar“, primećuje jedan bibličar, „venci, nagrade za pobedu i palmine grane, sve vreme takmičenja bili su postavljeni na stadionu naočigled takmičara, na jednom tronošcu, to jest stolu.“ Za pobednika je nošenje venca bio znak velike časti. Kad se vraćao kući, u grad je ulazio pobednički u kočiji.

Imajući to na umu, Pavle je pitao svoje čitaoce u Korintu: „Zar ne znate da u trci svi trkači trče, ali samo jedan dobija nagradu? Trčite na takav način da je osvojite... Ali naravno, oni to rade kako bi dobili raspadljiv venac, a mi neraspadljiv“ (1. Korinćanima 9:24, 25; 1. Petrova 1:3, 4). Kakva suprotnost! Za razliku od propadljivih venaca na drevnim igrama, nagrada koja čeka one koji u trci za život trče do kraja nikada neće propasti.

U pogledu tog boljeg venca, apostol Petar je napisao: „Kad se pojavi glavni pastir, primićete venac slave, koji ne vene“ (1. Petrova 5:4). Može li se ikakva nagrada koju nudi ovaj svet uporediti s besmrtnošću, nagradom nepropadljivog života u nebeskoj slavi s Hristom?

Danas hrišćanski trkači uglavnom nisu pomazani od Boga da budu njegovi duhovni sinovi, i nemaju nebesku nadu. Prema tome, oni ne trče za nagradom besmrtnosti. Međutim, Bog i pred njih stavlja jednu neuporedivu nagradu. To je večni život u savršenstvu na rajskoj zemlji pod vladavinom nebeskog Kraljevstva. Ma koja bila nagrada ka kojoj stremi hrišćanski trkač, on treba da trči s većom odlučnošću i energičnošću nego bilo koji trkač na nekom takmičenju. Zašto? Zato što nagrada nikada neće uvenuti: „To je obećanje koje nam je on sam dao, večni život“ (1. Jovanova 2:25).

Pošto hrišćanski trkač pred sobom ima takvu neuporedivu nagradu, kako on treba da gleda na mamce ovog sveta? Kao i apostol Pavle, koji je rekao: „Ja zaista i smatram sve gubitkom zbog nenadmašne vrednosti spoznanja o Hristu Isusu, mom Gospodu. Radi njega sam izgubio sve i smatram to gomilom otpadaka.“ U skladu s tim, Pavle se zaista naprezao u toj trci! „Braćo, ja još ne smatram da sam je dohvatio; ali s tim u vezi ima jedna stvar: zaboravljajući ono što je iza i sežući za onim što je napred, težim k cilju, za nagradom“ (Filipljanima 3:8, 13, 14). Dok je trčao, Pavle je pomno gledao na nagradu. I mi treba tako da trčimo.

Najbolji primer za nas

U drevnim igrama, mnogi su se divili šampionima. Pesnici su pisali o njima, a vajari su pravili njihove skulpture. Istoričarka Vjera Olivova kaže da su se oni „kupali u slavi i da su bili izuzetno popularni“. Takođe su služili kao uzori novoj generaciji šampionâ.

Koji „šampion“ pruža najbolji primer hrišćanima? Pavle odgovara: „Sa istrajnošću trčimo trku koja stoji pred nama, dok pažljivo gledamo na Glavnog Zastupnika i Usavršitelja naše vere, Isusa. Zbog radosti koja je stajala pred njim pretrpeo je mučenički stub, prezrevši sramotu, i seo s desne strane Božjeg prestola“ (Jevrejima 12:1, 2). Da, ako želimo da pobedimo u našoj trci za večni život, treba pažljivo da gledamo na naš Uzor, Isusa Hrista. To možemo raditi tako što ćemo redovno čitati izveštaje iz Jevanđeljâ i razmišljati o tome na koje načine možemo oponašati Isusa. Takav studij će nam pomoći da razumemo kako je Isus Hrist bio poslušan Bogu i kako je svojom istrajnošću pokazao da ima kvalitetnu veru. Kao nagradu za to što je bio istrajan, dobio je priznanje od Jehove Boga zajedno s mnogim divnim prednostima (Filipljanima 2:9-11).

Naravno, Isusova najistaknutija osobina bila je ljubav. „Niko nema veću ljubav od ove, da ko položi svoju dušu za svoje prijatelje“ (Jovan 15:13). On je produbio značenje reči „ljubav“ tako što nam je rekao da volimo čak i svoje neprijatelje (Matej 5:43-48). Zato što je voleo svog nebeskog Oca, Isus je pronalazio radost u vršenju volje svog Oca (Psalam 40:10, 11; Poslovice 27:11). Kad gledamo na Isusa kao na naš Uzor i kao na onoga koji određuje naš tempo u ovoj napornoj trci za život, to će nas takođe pokrenuti da volimo Boga i svog bližnjeg i da nalazimo istinsku radost u našoj svetoj službi (Matej 22:37-39; Jovan 13:34; 1. Petrova 2:21). Zadržimo na umu da Isus ne traži nešto nemoguće. On nas ohrabruje: „[Ja] sam blage naravi i ponizna srca, i naći ćete okrepu za svoje duše. Jer je moj jaram blag i moj teret je lak“ (Matej 11:28-30).

Poput Isusa, i mi treba da gledamo na nagradu koja je sačuvana za sve one koji istraju do kraja (Matej 24:13). Ako se takmičimo po pravilima, ako skidamo svaki teret i ako trčimo s istrajnošću, možemo biti uvereni u pobedu. Cilj koji je na vidiku vuče nas napred! On nam obnavlja snagu jer nam uliva radost, radost koja nam pomaže da lakše idemo putem koji je pred nama.

[Slika na 29. strani]

Hrišćanska trka je trka na duge staze — potrebna je istrajnost

[Slika na 30. strani]

Za razliku od sportista koji su dobijali venac, hrišćani se mogu nadati nepropadljivoj nagradi

[Slika na 31. strani]

Nagrada čeka sve one koji istraju do kraja

[Izvor slike na 28. strani]

Copyright British Museum