1-3. (a) Kako Isus reaguje kada ga dva slepa prosjaka mole za pomoć? (b) Šta znači izraz „sažalivši se“? (Vidi i fusnotu.)

DVA slepa čoveka sede pokraj puta nadomak Jerihona. Tu dolaze svaki dan, pronalaze mesto gde misle da će proći dosta ljudi i traže milostinju. Međutim, tog dana će doživeti nešto što će iz korena promeniti njihov život.

² Iznenada prosjaci čuju graju. Pošto ne mogu da vide šta se dešava, jedan od njih se raspituje zbog čega tolika graja i saznaje: „Prolazi Isus Nazarećanin!“ Isus poslednji put odlazi u Jerusalim. Ali nije sam, za njim ide veliko mnoštvo ljudi. Čuvši ko prolazi, prosjaci dižu veliku galamu, vičući: „Gospode, Sine Davidov, smiluj nam se!“ Ta vika razdražuje mnoštvo koje pokušava da ih ućutka, ali prosjaci su očajni i ne prestaju da viču.

³ Isus čuje njihove povike uprkos žamoru naroda. Šta će učiniti? Mnogo toga leži mu na srcu i zaokuplja njegove misli. Ulazi u poslednju nedelju svog života na zemlji. Zna da će u Jerusalimu doživeti veliku patnju i surovu smrt. Pa ipak, ne oglušuje se na ove uporne povike. Zastaje i traži da prosjake dovedu pred njega. Oni ga mole: „Gospode, hteli bismo da progledamo.“ „Sažalivši se“, Isus im dotiče oči i vraća im vid.a Oni odmah počinju da slede Isusa (Luka 18:35-43; Matej 20:29-34).

 4. Kako je Isus ispunio proročanstvo da će se ’sažaliti na siromašne‘?

⁴ Ovo nije usamljen slučaj. U različitim prilikama i pod različitim okolnostima, Isus je bio ganut i pokazao je samilost. Jedno biblijsko proročanstvo je za njega proreklo da će se ’sažaliti na siromašne‘ (Psalam 72:13). U skladu s tim rečima, na Isusa su duboko uticala osećanja drugih ljudi. On je tražio način da im pritekne u pomoć. Samilost ga je motivisala da propoveda. Osmotrimo kako jevanđelja otkrivaju samilost koja se ogleda u njegovim rečima i delima i kako mi možemo pokazati takvo saosećanje.

5, 6. Koji primeri pokazuju da je Isus bio veoma saosećajan čovek?

⁵ Isus je bio čovek s dubokim saosećanjem. On je razumeo osećanja onih koji pate i saosećao je s njima. Iako nije lično doživeo svaku njihovu životnu situaciju, istinski je osećao njihov bol (Jevrejima 4:15). Kada je izlečio ženu koja je 12 godina patila od krvarenja, opisao je njenu bolest kao ’mučnu‘, i tako potvrdio da joj je ta bolest stvarala mnogo bola i patnje (Marko 5:25-34). Kada je video kako Marija i oni oko nje plaču zbog Lazareve smrti, bio je veoma dirnut njihovom tugom i duboko potresen. Iako je znao da će uskoro uskrsnuti Lazara, toliko je bio žalostan da su mu potekle suze (Jovan 11:33, 35).

⁶ Jednom drugom prilikom, Isusu je prišao jedan gubavac moleći ga: „Znam da možeš da me očistiš ako to hoćeš.“ Iako je bio savršen čovek koji nikada nije bio bolestan, kako je Isus reagovao? Njegovo srce je bilo duboko ganuto. „On se sažalio na njega“ (Marko 1:40-42). Zatim je učinio nešto veoma dirljivo. Sasvim sigurno, on je znao da su gubavci po Zakonu nečisti i da nije trebalo da se kreću među ljudima (Levitska 13:45, 46). Isus je svakako mogao tog čoveka izlečiti bez ikakvog fizičkog kontakta (Matej 8:5-13). Međutim, on je ispružio ruku i dodirnuo gubavca, rekavši: „Hoću. Očisti se.“ Guba je istog trena nestala. Kakvo je saosećanje Isus time pokazao!

 7. Šta nam može pomoći da produbimo saosećanje i kako se ono može pokazati?

⁷ Kao hrišćani, treba da oponašamo Isusa u pokazivanju saosećanja. Biblija nas podstiče da budemo saosećajnib (1. Petrova 3:8). Možda nije lako shvatiti kako se oseća neko ko pati od neke hronične bolesti ili depresije — posebno ako nismo lično doživeli takav bol. Međutim, seti se da pokazivanje saosećanja ne zavisi od toga da li smo nešto slično doživeli. Isus je saosećao s bolesnima iako nikada nije bio bolestan. Kako onda možemo produbiti svoje saosećanje? Pažljivim slušanjem kada nam drugi otvaraju svoje srce i govore kako se osećaju. Možemo se pitati: „Da sam ja na njegovom mestu, kako bih se osećao?“ (1. Korinćanima 12:26). Ukoliko se trudimo da proniknemo u osećanja drugih, onda ćemo bolje „tešiti potištene“ (1. Solunjanima 5:14). Ponekad se saosećanje može pokazati ne samo rečima već i suzama. „Plačite sa onima koji plaču“, navodi se u Rimljanima 12:15.

8, 9. Kako je Isus pokazao da je obziran prema osećanjima drugih?

⁸ Isus je bio uviđavan prema drugima i uzimao je u obzir njihova osećanja. Seti se događaja kada je jedan gluvi čovek koji je teško govorio doveden pred Isusa. Izgleda da je Isus osetio da je tom čoveku neprijatno i zato je učinio nešto što obično nije činio kada je lečio druge: „On ga je poveo na stranu, podalje od naroda.“ Sklonivši ga od pogleda drugih, Isus je izlečio tog čoveka (Marko 7:31-35).

⁹ Sa sličnom obzirnošću Isus je postupio i kad su mu doveli jednog slepog čoveka da ga izleči. Isus je „uzeo slepog čoveka za ruku i izveo ga iz sela“. Zatim mu je postepeno vratio vid. To je tom čoveku verovatno pomoglo da se njegov mozak i oči polako naviknu na predivne prizore i složeni svet oko njega koji je izranjao pod sunčevom svetlošću (Marko 8:22-26). Kakvu je samo obzirnost Isus time pokazao!

10. Na koje načine možemo pokazivati obzir prema osećanjima drugih?

¹⁰ To što sledimo Isusa znači da i mi moramo pokazivati obzir prema osećanjima drugih. Zato i pazimo na svoj govor, uvek imajući na umu da „nepromišljene reči“ mogu povrediti osećanja drugih (Poslovice 12:18; 18:21). Grube reči, omalovažavajuće primedbe i zajedljiv sarkazam nemaju mesta među hrišćanima, budući da je njima stalo do osećanja drugih (Efešanima 4:31). Starešine, kako vi možete biti obzirni prema osećanjima drugih? Kada dajete neki savet, činite to na ljubazan način, pokazujući poštovanje prema onome koga savetujete (Galatima 6:1). Roditelji, kako vi možete biti obzirni prema osećanjima svoje dece? Kada ih ukoravate, pazite na njihovo dostojanstvo (Kološanima 3:21).

11, 12. Koji događaji iz Biblije pokazuju da Isus nije morao biti zamoljen da pokaže samilost?

¹¹ Isus je često pokazivao samilost i kada ga niko za to nije zamolio. Na kraju krajeva, samilost nije pasivna već aktivna osobina koja pokreće osobu da pomogne. Stoga, nije ništa neobično što je duboka samilost motivisala Isusa da preuzima inicijativu da bi pomagao drugima. Na primer, kada je veliko mnoštvo naroda bilo s njim tri dana bez hrane, niko nije morao da mu kaže da je narod gladan ili da mu predloži da nešto učini povodom toga. U Bibliji o tome stoji: „Isus je pozvao svoje učenike i rekao im: ’Žao mi je naroda, jer su već tri dana sa mnom, a više nemaju šta da jedu. Ne želim da ih pustim da odu gladni, da ne malakšu na putu.‘“ Zatim je preuzeo inicijativu i čudom nahranio narod (Matej 15:32-38).

¹² Razmisli o još jednom događaju koji se odigrao 31. n. e. Dok je išao prema Nainu, Isus je spazio jedan tužan prizor. Jedna pogrebna povorka se kretala iz grada prema groblju na obližnjem brežuljku da bi sahranili „sina jedinca jedne udovice“. Možeš li zamisliti bol te majke? Krenula je da sahrani svog jedinca, a nije imala muža s kim bi podelila svoju tugu. Od svih ljudi u toj povorci Isus je ugledao tu jadnu udovicu. Taj prizor ga je dirnuo i on se ’sažalio na nju‘. Niko nije morao da mu skrene pažnju na to. Samilost ga je navela da odmah preduzme nešto. Tako je „prišao i dotakao nosila“, a zatim vratio mladića u život. Šta je zatim bilo? Isus ga nije pozvao da se pridruži velikoj grupi ljudi koja ga je pratila. Umesto toga, „Isus ga je predao njegovoj majci“ zasiguravajući time da će udovica biti zbrinuta i da će kao porodica ponovo biti zajedno (Luka 7:11-15).

13. Kako možemo oponašati Isusa u preuzimanju inicijative i pomaganju onima kojima je pomoć potrebna?

¹³ Kako možemo oponašati Isusov primer? Naravno, ne možemo čudom obezbediti hranu niti uskrsnuti mrtve. Međutim, možemo oponašati Isusa u preuzimanju inicijative i pomaganju onima kojima je pomoć potrebna. Možda neki suvernik ima ozbiljnih finansijskih problema ili je ostao bez posla (1. Jovanova 3:17). Možda je kod neke udovice neophodno izvršiti neke popravke po kući (Jakovljeva 1:27). Možda znamo da je nekoj porodici usled smrtnog slučaja potrebna uteha ili praktična pomoć (1. Solunjanima 5:11). U vreme nevolje ne moramo čekati da nas neko zamoli za pomoć, već je možemo spremno ponuditi (Poslovice 3:27). Saosećanje će nas pokrenuti da u okviru svojih mogućnosti preuzmemo inicijativu da pružimo potrebnu pomoć. Nikada ne zaboravi da neko jednostavno dobro delo ili nekoliko iskrenih reči utehe mogu biti snažni izrazi samilosti (Kološanima 3:12).

14. Zašto je Isus propovedanju dobre vesti dao važno mesto u svom životu?

¹⁴ Kao što smo videli u 2. delu ove knjige, Isus je pružio izuzetan primer u propovedanju dobre vesti. Rekao je: „Moram objaviti dobru vest o Božjem Kraljevstvu, jer sam radi toga poslat“ (Luka 4:43). Zašto je propovedanju dao tako važno mesto u svom životu? Prvenstveno zbog ljubavi prema Bogu. Pored toga, činio je to jer ga je duboka samilost motivisala da zadovolji duhovne potrebe ljudi. Od svih načina na koje je pokazivao samilost, nijedan nije toliko važan kao zadovoljavanje duhovnih potreba drugih. Osmotrimo dva događaja koja pokazuju kako je Isus gledao na ljude kojima je propovedao. To nam može pomoći da analiziramo iz kojih motiva mi učestvujemo u službi propovedanja.

15, 16. Opiši dva događaja koja pokazuju kako je Isus gledao na ljude kojima je propovedao.

¹⁵ Godine 31. n. e., nakon što je oko dve godine revno propovedao, Isus ulaže poseban trud i kreće da „obilazi sve gradove i sela“ u Galileji. Ono što je video dirnulo ga je u srce. Apostol Matej piše: „Kad je video mnoštvo naroda, sažalio se na njih, jer su bili izmučeni i rasuti kao ovce bez pastira“ (Matej 9:35, 36). Isus je imao srce za običan narod. Zapažao je u kakvom su jadnom duhovnom stanju. Znao je da su ih verske vođe — upravo oni koji su imali odgovornost da ih pasu — tlačili i potpuno zanemarili. Motivisan dubokom samilošću, Isus se marljivo naprezao da bi ljudima preneo poruku nade. Ništa im nije bilo toliko potrebno kao dobra vest o Božjem Kraljevstvu.

¹⁶ Nešto slično se desilo nekoliko meseci kasnije, negde oko Pashe 32. n. e. Tom prilikom Isus i apostoli su se ukrcali na jedan čamac i uputili na drugu obalu Galilejskog mora tražeći neko mirno mesto da se odmore. Ali, mnoštvo ljudi je trčalo uz obalu i stiglo na drugu stranu pre nego što je čamac pristao. Kako je Isus reagovao? „Kad je Isus izašao iz čamca, video je mnoštvo ljudi, pa se sažalio na njih, jer su bili kao ovce bez pastira. I počeo je da ih poučava mnogo čemu“ (Marko 6:31-34). I ovog puta, Isus se sažalio zbog teškog duhovnog stanja naroda. Poput ’ovaca bez pastira‘ oni su gladovali u duhovnom pogledu i bili prepušteni sami sebi. Samilost, a ne osećaj obaveze, pokrenula je Isusa da im propoveda.

17, 18. (a) Šta nas motiviše da učestvujemo u službi propovedanja? (b) Kako možemo produbiti saosećanje prema ljudima?

¹⁷ Šta nas kao Isusove sledbenike motiviše da učestvujemo u službi? Kao što smo videli u 9. poglavlju ove knjige, mi imamo opunomoćenje, to jest odgovornost da propovedamo i stvaramo učenike (Matej 28:19, 20; 1. Korinćanima 9:16). Ali mi ne učestvujemo u tome samo zato što smo obavezni da to činimo. Ljubav prema Jehovi nas motiviše da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu. Drugi razlog zbog kog propovedamo je saosećanje prema ljudima koji ne dele naša verovanja (Marko 12:28-31). Kako onda možemo produbiti svoje saosećanje prema ljudima?

¹⁸ Na druge treba da gledamo poput Isusa, koji je video da su ljudi „izmučeni i rasuti kao ovce bez pastira“. Zamisli da naiđeš na bespomoćno jagnje koje se izgubilo. Pošto ne zna gde je pastir koji bi ga odveo na pašu i pojilo, to malo stvorenje je gladno i žedno. Zar ne bi bio dirnut njegovom pojavom? Zar se ne bi potrudio koliko god možeš da mu nabaviš nešto hrane i vode? Mnogi koji još ne znaju za dobru vest upravo su poput tog jagnjeta. Njihovi duhovni pastiri ne obaziru se na njihove potrebe i oni su u duhovnom pogledu gladni i žedni i bez prave nade u budućnost. Ali mi imamo ono što njima treba: bogatu duhovnu hranu i okrepljujuću vodu istine iz Božje Reči (Isaija 55:1, 2). Kada razmišljamo o duhovnim potrebama naših bližnjih, naše srce je dirnuto. Ukoliko nam je poput Isusa veoma stalo do ljudi, učinićemo sve što možemo da im govorimo o nadi u Kraljevstvo.

19. Šta možemo učiniti da bismo osobu s kojom proučavamo Bibliju motivisali da krene u službu?

¹⁹ Kako možemo pomoći drugima da oponašaju Isusov primer? Recimo da želimo da ohrabrimo nekog ko proučava Bibliju i ko ispunjava uslove da učestvuje u službi propovedanja. Ili možda želimo da pomognemo nekom ko je neaktivan da ponovo redovno krene u službu. Kako im možemo pomoći? Treba da dopremo do njihovog srca. Priseti se da se Isus prvo sažalio na ljude, a onda ih poučio (Marko 6:34). Znači, ako pomognemo onima sa kojima proučavamo ili neaktivnima da razviju saosećanje, vrlo je verovatno da će ih srce pokrenuti da oponašaju Isusa i prenose drugima dobru vest. Mogli bismo ih pitati: „Kako ti je poruka o Kraljevstvu pomogla da vodiš bolji život? Zar ta poruka nije potrebna i ljudima koji još nisu čuli za tu dobru vest? Šta možeš učiniti da bi im pomogao?“ Naravno, najsnažnija motivacija za učestvovanje u službi jeste ljubav prema Bogu i želja da mu služimo.

20. (a) Šta sve podrazumeva biti Hristov sledbenik? (b) O čemu će biti reči u narednom poglavlju?

²⁰ Slediti Hrista ne znači samo ponavljati njegove reči i oponašati njegove postupke. Treba da se trudimo da razmišljamo kako je on razmišljao (Filipljanima 2:5). Zato možemo biti mnogo zahvalni što nam Biblija otkriva njegove misli i osećanja koja su stajala iza onog što je govorio i činio! Ako dobro upoznamo „Hristov um“ bićemo osećajniji i imaćemo duboku samilost, a te osobine će nam pomoći da se prema drugima ophodimo onako kako se Isus ophodio prema ljudima (1. Korinćanima 2:16). U sledećem poglavlju pozabavićemo se time kako je Isus pokazivao ljubav naročito prema svojim sledbenicima.

1-3. (a) Kako Isus reaguje kada ga dva slepa prosjaka mole za pomoć? (b) Šta znači izraz „sažalivši se“? (Vidi i fusnotu.)

DVA slepa čoveka sede pokraj puta nadomak Jerihona. Tu dolaze svaki dan, pronalaze mesto gde misle da će proći dosta ljudi i traže milostinju. Međutim, tog dana će doživeti nešto što će iz korena promeniti njihov život.

² Iznenada prosjaci čuju graju. Pošto ne mogu da vide šta se dešava, jedan od njih se raspituje zbog čega tolika graja i saznaje: „Prolazi Isus Nazarećanin!“ Isus poslednji put odlazi u Jerusalim. Ali nije sam, za njim ide veliko mnoštvo ljudi. Čuvši ko prolazi, prosjaci dižu veliku galamu, vičući: „Gospode, Sine Davidov, smiluj nam se!“ Ta vika razdražuje mnoštvo koje pokušava da ih ućutka, ali prosjaci su očajni i ne prestaju da viču.

³ Isus čuje njihove povike uprkos žamoru naroda. Šta će učiniti? Mnogo toga leži mu na srcu i zaokuplja njegove misli. Ulazi u poslednju nedelju svog života na zemlji. Zna da će u Jerusalimu doživeti veliku patnju i surovu smrt. Pa ipak, ne oglušuje se na ove uporne povike. Zastaje i traži da prosjake dovedu pred njega. Oni ga mole: „Gospode, hteli bismo da progledamo.“ „Sažalivši se“, Isus im dotiče oči i vraća im vid.a Oni odmah počinju da slede Isusa (Luka 18:35-43; Matej 20:29-34).

 4. Kako je Isus ispunio proročanstvo da će se ’sažaliti na siromašne‘?

⁴ Ovo nije usamljen slučaj. U različitim prilikama i pod različitim okolnostima, Isus je bio ganut i pokazao je samilost. Jedno biblijsko proročanstvo je za njega proreklo da će se ’sažaliti na siromašne‘ (Psalam 72:13). U skladu s tim rečima, na Isusa su duboko uticala osećanja drugih ljudi. On je tražio način da im pritekne u pomoć. Samilost ga je motivisala da propoveda. Osmotrimo kako jevanđelja otkrivaju samilost koja se ogleda u njegovim rečima i delima i kako mi možemo pokazati takvo saosećanje.

5, 6. Koji primeri pokazuju da je Isus bio veoma saosećajan čovek?

⁵ Isus je bio čovek s dubokim saosećanjem. On je razumeo osećanja onih koji pate i saosećao je s njima. Iako nije lično doživeo svaku njihovu životnu situaciju, istinski je osećao njihov bol (Jevrejima 4:15). Kada je izlečio ženu koja je 12 godina patila od krvarenja, opisao je njenu bolest kao ’mučnu‘, i tako potvrdio da joj je ta bolest stvarala mnogo bola i patnje (Marko 5:25-34). Kada je video kako Marija i oni oko nje plaču zbog Lazareve smrti, bio je veoma dirnut njihovom tugom i duboko potresen. Iako je znao da će uskoro uskrsnuti Lazara, toliko je bio žalostan da su mu potekle suze (Jovan 11:33, 35).

⁶ Jednom drugom prilikom, Isusu je prišao jedan gubavac moleći ga: „Znam da možeš da me očistiš ako to hoćeš.“ Iako je bio savršen čovek koji nikada nije bio bolestan, kako je Isus reagovao? Njegovo srce je bilo duboko ganuto. „On se sažalio na njega“ (Marko 1:40-42). Zatim je učinio nešto veoma dirljivo. Sasvim sigurno, on je znao da su gubavci po Zakonu nečisti i da nije trebalo da se kreću među ljudima (Levitska 13:45, 46). Isus je svakako mogao tog čoveka izlečiti bez ikakvog fizičkog kontakta (Matej 8:5-13). Međutim, on je ispružio ruku i dodirnuo gubavca, rekavši: „Hoću. Očisti se.“ Guba je istog trena nestala. Kakvo je saosećanje Isus time pokazao!

 7. Šta nam može pomoći da produbimo saosećanje i kako se ono može pokazati?

⁷ Kao hrišćani, treba da oponašamo Isusa u pokazivanju saosećanja. Biblija nas podstiče da budemo saosećajnib (1. Petrova 3:8). Možda nije lako shvatiti kako se oseća neko ko pati od neke hronične bolesti ili depresije — posebno ako nismo lično doživeli takav bol. Međutim, seti se da pokazivanje saosećanja ne zavisi od toga da li smo nešto slično doživeli. Isus je saosećao s bolesnima iako nikada nije bio bolestan. Kako onda možemo produbiti svoje saosećanje? Pažljivim slušanjem kada nam drugi otvaraju svoje srce i govore kako se osećaju. Možemo se pitati: „Da sam ja na njegovom mestu, kako bih se osećao?“ (1. Korinćanima 12:26). Ukoliko se trudimo da proniknemo u osećanja drugih, onda ćemo bolje „tešiti potištene“ (1. Solunjanima 5:14). Ponekad se saosećanje može pokazati ne samo rečima već i suzama. „Plačite sa onima koji plaču“, navodi se u Rimljanima 12:15.

8, 9. Kako je Isus pokazao da je obziran prema osećanjima drugih?

⁸ Isus je bio uviđavan prema drugima i uzimao je u obzir njihova osećanja. Seti se događaja kada je jedan gluvi čovek koji je teško govorio doveden pred Isusa. Izgleda da je Isus osetio da je tom čoveku neprijatno i zato je učinio nešto što obično nije činio kada je lečio druge: „On ga je poveo na stranu, podalje od naroda.“ Sklonivši ga od pogleda drugih, Isus je izlečio tog čoveka (Marko 7:31-35).

⁹ Sa sličnom obzirnošću Isus je postupio i kad su mu doveli jednog slepog čoveka da ga izleči. Isus je „uzeo slepog čoveka za ruku i izveo ga iz sela“. Zatim mu je postepeno vratio vid. To je tom čoveku verovatno pomoglo da se njegov mozak i oči polako naviknu na predivne prizore i složeni svet oko njega koji je izranjao pod sunčevom svetlošću (Marko 8:22-26). Kakvu je samo obzirnost Isus time pokazao!

10. Na koje načine možemo pokazivati obzir prema osećanjima drugih?

¹⁰ To što sledimo Isusa znači da i mi moramo pokazivati obzir prema osećanjima drugih. Zato i pazimo na svoj govor, uvek imajući na umu da „nepromišljene reči“ mogu povrediti osećanja drugih (Poslovice 12:18; 18:21). Grube reči, omalovažavajuće primedbe i zajedljiv sarkazam nemaju mesta među hrišćanima, budući da je njima stalo do osećanja drugih (Efešanima 4:31). Starešine, kako vi možete biti obzirni prema osećanjima drugih? Kada dajete neki savet, činite to na ljubazan način, pokazujući poštovanje prema onome koga savetujete (Galatima 6:1). Roditelji, kako vi možete biti obzirni prema osećanjima svoje dece? Kada ih ukoravate, pazite na njihovo dostojanstvo (Kološanima 3:21).

11, 12. Koji događaji iz Biblije pokazuju da Isus nije morao biti zamoljen da pokaže samilost?

¹¹ Isus je često pokazivao samilost i kada ga niko za to nije zamolio. Na kraju krajeva, samilost nije pasivna već aktivna osobina koja pokreće osobu da pomogne. Stoga, nije ništa neobično što je duboka samilost motivisala Isusa da preuzima inicijativu da bi pomagao drugima. Na primer, kada je veliko mnoštvo naroda bilo s njim tri dana bez hrane, niko nije morao da mu kaže da je narod gladan ili da mu predloži da nešto učini povodom toga. U Bibliji o tome stoji: „Isus je pozvao svoje učenike i rekao im: ’Žao mi je naroda, jer su već tri dana sa mnom, a više nemaju šta da jedu. Ne želim da ih pustim da odu gladni, da ne malakšu na putu.‘“ Zatim je preuzeo inicijativu i čudom nahranio narod (Matej 15:32-38).

¹² Razmisli o još jednom događaju koji se odigrao 31. n. e. Dok je išao prema Nainu, Isus je spazio jedan tužan prizor. Jedna pogrebna povorka se kretala iz grada prema groblju na obližnjem brežuljku da bi sahranili „sina jedinca jedne udovice“. Možeš li zamisliti bol te majke? Krenula je da sahrani svog jedinca, a nije imala muža s kim bi podelila svoju tugu. Od svih ljudi u toj povorci Isus je ugledao tu jadnu udovicu. Taj prizor ga je dirnuo i on se ’sažalio na nju‘. Niko nije morao da mu skrene pažnju na to. Samilost ga je navela da odmah preduzme nešto. Tako je „prišao i dotakao nosila“, a zatim vratio mladića u život. Šta je zatim bilo? Isus ga nije pozvao da se pridruži velikoj grupi ljudi koja ga je pratila. Umesto toga, „Isus ga je predao njegovoj majci“ zasiguravajući time da će udovica biti zbrinuta i da će kao porodica ponovo biti zajedno (Luka 7:11-15).

13. Kako možemo oponašati Isusa u preuzimanju inicijative i pomaganju onima kojima je pomoć potrebna?

¹³ Kako možemo oponašati Isusov primer? Naravno, ne možemo čudom obezbediti hranu niti uskrsnuti mrtve. Međutim, možemo oponašati Isusa u preuzimanju inicijative i pomaganju onima kojima je pomoć potrebna. Možda neki suvernik ima ozbiljnih finansijskih problema ili je ostao bez posla (1. Jovanova 3:17). Možda je kod neke udovice neophodno izvršiti neke popravke po kući (Jakovljeva 1:27). Možda znamo da je nekoj porodici usled smrtnog slučaja potrebna uteha ili praktična pomoć (1. Solunjanima 5:11). U vreme nevolje ne moramo čekati da nas neko zamoli za pomoć, već je možemo spremno ponuditi (Poslovice 3:27). Saosećanje će nas pokrenuti da u okviru svojih mogućnosti preuzmemo inicijativu da pružimo potrebnu pomoć. Nikada ne zaboravi da neko jednostavno dobro delo ili nekoliko iskrenih reči utehe mogu biti snažni izrazi samilosti (Kološanima 3:12).

14. Zašto je Isus propovedanju dobre vesti dao važno mesto u svom životu?

¹⁴ Kao što smo videli u 2. delu ove knjige, Isus je pružio izuzetan primer u propovedanju dobre vesti. Rekao je: „Moram objaviti dobru vest o Božjem Kraljevstvu, jer sam radi toga poslat“ (Luka 4:43). Zašto je propovedanju dao tako važno mesto u svom životu? Prvenstveno zbog ljubavi prema Bogu. Pored toga, činio je to jer ga je duboka samilost motivisala da zadovolji duhovne potrebe ljudi. Od svih načina na koje je pokazivao samilost, nijedan nije toliko važan kao zadovoljavanje duhovnih potreba drugih. Osmotrimo dva događaja koja pokazuju kako je Isus gledao na ljude kojima je propovedao. To nam može pomoći da analiziramo iz kojih motiva mi učestvujemo u službi propovedanja.

15, 16. Opiši dva događaja koja pokazuju kako je Isus gledao na ljude kojima je propovedao.

¹⁵ Godine 31. n. e., nakon što je oko dve godine revno propovedao, Isus ulaže poseban trud i kreće da „obilazi sve gradove i sela“ u Galileji. Ono što je video dirnulo ga je u srce. Apostol Matej piše: „Kad je video mnoštvo naroda, sažalio se na njih, jer su bili izmučeni i rasuti kao ovce bez pastira“ (Matej 9:35, 36). Isus je imao srce za običan narod. Zapažao je u kakvom su jadnom duhovnom stanju. Znao je da su ih verske vođe — upravo oni koji su imali odgovornost da ih pasu — tlačili i potpuno zanemarili. Motivisan dubokom samilošću, Isus se marljivo naprezao da bi ljudima preneo poruku nade. Ništa im nije bilo toliko potrebno kao dobra vest o Božjem Kraljevstvu.

¹⁶ Nešto slično se desilo nekoliko meseci kasnije, negde oko Pashe 32. n. e. Tom prilikom Isus i apostoli su se ukrcali na jedan čamac i uputili na drugu obalu Galilejskog mora tražeći neko mirno mesto da se odmore. Ali, mnoštvo ljudi je trčalo uz obalu i stiglo na drugu stranu pre nego što je čamac pristao. Kako je Isus reagovao? „Kad je Isus izašao iz čamca, video je mnoštvo ljudi, pa se sažalio na njih, jer su bili kao ovce bez pastira. I počeo je da ih poučava mnogo čemu“ (Marko 6:31-34). I ovog puta, Isus se sažalio zbog teškog duhovnog stanja naroda. Poput ’ovaca bez pastira‘ oni su gladovali u duhovnom pogledu i bili prepušteni sami sebi. Samilost, a ne osećaj obaveze, pokrenula je Isusa da im propoveda.

17, 18. (a) Šta nas motiviše da učestvujemo u službi propovedanja? (b) Kako možemo produbiti saosećanje prema ljudima?

¹⁷ Šta nas kao Isusove sledbenike motiviše da učestvujemo u službi? Kao što smo videli u 9. poglavlju ove knjige, mi imamo opunomoćenje, to jest odgovornost da propovedamo i stvaramo učenike (Matej 28:19, 20; 1. Korinćanima 9:16). Ali mi ne učestvujemo u tome samo zato što smo obavezni da to činimo. Ljubav prema Jehovi nas motiviše da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu. Drugi razlog zbog kog propovedamo je saosećanje prema ljudima koji ne dele naša verovanja (Marko 12:28-31). Kako onda možemo produbiti svoje saosećanje prema ljudima?

¹⁸ Na druge treba da gledamo poput Isusa, koji je video da su ljudi „izmučeni i rasuti kao ovce bez pastira“. Zamisli da naiđeš na bespomoćno jagnje koje se izgubilo. Pošto ne zna gde je pastir koji bi ga odveo na pašu i pojilo, to malo stvorenje je gladno i žedno. Zar ne bi bio dirnut njegovom pojavom? Zar se ne bi potrudio koliko god možeš da mu nabaviš nešto hrane i vode? Mnogi koji još ne znaju za dobru vest upravo su poput tog jagnjeta. Njihovi duhovni pastiri ne obaziru se na njihove potrebe i oni su u duhovnom pogledu gladni i žedni i bez prave nade u budućnost. Ali mi imamo ono što njima treba: bogatu duhovnu hranu i okrepljujuću vodu istine iz Božje Reči (Isaija 55:1, 2). Kada razmišljamo o duhovnim potrebama naših bližnjih, naše srce je dirnuto. Ukoliko nam je poput Isusa veoma stalo do ljudi, učinićemo sve što možemo da im govorimo o nadi u Kraljevstvo.

19. Šta možemo učiniti da bismo osobu s kojom proučavamo Bibliju motivisali da krene u službu?

¹⁹ Kako možemo pomoći drugima da oponašaju Isusov primer? Recimo da želimo da ohrabrimo nekog ko proučava Bibliju i ko ispunjava uslove da učestvuje u službi propovedanja. Ili možda želimo da pomognemo nekom ko je neaktivan da ponovo redovno krene u službu. Kako im možemo pomoći? Treba da dopremo do njihovog srca. Priseti se da se Isus prvo sažalio na ljude, a onda ih poučio (Marko 6:34). Znači, ako pomognemo onima sa kojima proučavamo ili neaktivnima da razviju saosećanje, vrlo je verovatno da će ih srce pokrenuti da oponašaju Isusa i prenose drugima dobru vest. Mogli bismo ih pitati: „Kako ti je poruka o Kraljevstvu pomogla da vodiš bolji život? Zar ta poruka nije potrebna i ljudima koji još nisu čuli za tu dobru vest? Šta možeš učiniti da bi im pomogao?“ Naravno, najsnažnija motivacija za učestvovanje u službi jeste ljubav prema Bogu i želja da mu služimo.

20. (a) Šta sve podrazumeva biti Hristov sledbenik? (b) O čemu će biti reči u narednom poglavlju?

²⁰ Slediti Hrista ne znači samo ponavljati njegove reči i oponašati njegove postupke. Treba da se trudimo da razmišljamo kako je on razmišljao (Filipljanima 2:5). Zato možemo biti mnogo zahvalni što nam Biblija otkriva njegove misli i osećanja koja su stajala iza onog što je govorio i činio! Ako dobro upoznamo „Hristov um“ bićemo osećajniji i imaćemo duboku samilost, a te osobine će nam pomoći da se prema drugima ophodimo onako kako se Isus ophodio prema ljudima (1. Korinćanima 2:16). U sledećem poglavlju pozabavićemo se time kako je Isus pokazivao ljubav naročito prema svojim sledbenicima.