Mjanmar (Burma)

MJANMAR je zemlja neobičnih kontrasta. Nalazi se između azijskih divova, Indije i Kine.a Najveći grad, Jangon (nekadašnji Rangun), može se pohvaliti višespratnicama, krcatim prodavnicama i prometnim ulicama. Ali van Jangona se nalazi jedan sasvim drugačiji svet — seosko područje, gde se za obrađivanje zemlje koristi indijski bivo, gde ljudi strance posmatraju sa radoznalošću, a vreme se meri prolaskom kišnih sezona.

Mjanmar podseća na to kako je Azija nekad izgledala. Ovde rasklimatani autobusi poskakuju na putevima punim rupa i prolaze pored kozara koji napasaju stada na poljima i volovskih zaprega koje nose rod s njiva na pijacu. Većina muškaraca još uvek nosi tradicionalni lungi, nalik suknji. Žene koriste smesu napravljenu od kore drveta tanaka kao kozmetičko sredstvo za lice. Ljudi su ovde veoma religiozni. Budisti poštuju monahe više nego slavne ličnosti i svakodnevno prinose zlatne listiće kojima se oblažu sjajne statue Bude.

Stanovnici Mjanmara su blagi, obzirni i radoznali. Ovde živi osam velikih etničkih grupa i još barem 127 manjih. Svaka od njih ima svoj jezik, kulturu, kao i način oblačenja i ishrane. Veći deo stanovništva živi u prostranoj ravnici u centralnom delu zemlje koju natapa moćna reka Iravadi, duga 2 172 kilometra. Ona vijuga kroz ovu zemlju od ledenih Himalaja pa sve dok se ne ulije u toplo Andamansko more. Milioni pak naseljavaju široki pojas sliva ove reke i planinske vence koji se protežu duž granica s Bangladešom, Indijom, Kinom, Laosom i Tajlandom.

Jehovini svedoci u ovoj zemlji verno i istrajno služe Jehovi već skoro sto godina. Ostali su neutralni tokom perioda političkog previranja, kada su u zemlji vladali haos i nasilje (Jov. 17:14). Neumorno su propovedali dobru vest o Božjem Kraljevstvu i onda kad su se suočavali s brojnim nevoljama i religioznim protivljenjem i nisu mogli normalno kontaktirati s braćom iz drugih zemalja. U priči koja sledi videćemo njihovu ljubav na delu.

Godine 1914, koja je bila istorijska prekretnica, dva Engleza su sišla s parobroda u zagušljivoj luci Jangona. Bili su to Hendri Karmajkl i njegov saradnik u pionirskoj službi. Oni su došli iz Indije s nimalo lakim zadatkom. Trebalo je da započnu s delom propovedanja u Burmi. Njihovo područje za propovedanje bila je cela država.

Počeli su da propovedaju u Jangonu i ubrzo su upoznali dva Angloindijca, Bertrama Masalina i Vernona Frenča, koji su se iskreno zainteresovali za poruku o Kraljevstvu.b Oni su odmah prekinuli sve veze sa crkvom i počeli da govore svojim prijateljima šta su saznali iz Biblije. Nije prošlo dugo i u Bertramovoj kući se redovno sastajalo oko 20 ljudi da bi proučavali Bibliju pomoću Stražarske kule.c

Godine 1928, u Burmu je iz Indije stigao još jedan pionir, Englez Džordž Rajt. On je pet meseci propovedao širom zemlje, podelivši pritom mnogo biblijske literature. Među ovo posejano seme istine bez sumnje spada i prva publikacija koja je prevedena na burmanski i izdata 1920, brošurica Milioni koji sada žive neće nikada umreti!

Dve godine kasnije, pioniri Klod Gudman i Ronald Tipin stigli su u Jangon i tamo pronašli malu grupu braće. Ta braća su redovno održavala sastanke, ali nisu organizovano propovedala. „Podstakli smo tu braću da nedeljom idu u službu propovedanja“, kaže Klod. „Jedan brat nas je pitao da li bi mogao neko drugi da propoveda umesto njega a on da finansijski pomaže pionirima. Ron mu je rekao: ’Naravno, ukoliko želiš i da neko drugi uđe u novi svet umesto tebe‘“ Taj prostodušni podsticaj bio je upravo ono što je trebalo toj grupi. Ubrzo su Klod i Ronald imali mnogo saradnika za službu propovedanja.

Te iste godine, Ron i Klod su upoznali Sidnija Kuta, šefa železničke stanice u Jangonu. Sidni je uzeo takozvani „dugin komplet“, set od 10 naših knjiga različitih boja. Nakon što je pročitao deo jedne od knjiga, pozvao je svoju ženu i rekao joj: „Rejčel, ovo je istina!“ Ubrzo je cela porodica Kut počela da služi Jehovi.

Sidni je neumorno istraživao Božju Reč. Njegova ćerka, Norma Barber, koja je dugo bila misionar a sada služi u britanskoj podružnici, kaže: „Moj otac je napravio registar biblijskih stihova. Kad god bi naišao na stih koji objašnjava neko biblijsko učenje, on bi ga zabeležio u svoj registar pod odgovarajućom odrednicom. Nazvao ga je Gde piše?“

Sidni nije samo uživao u proučavanju Biblije, već je voleo i drugima da prenosi njenu poruku. Zato je pisao indijskoj podružnici i pitao da li u Burmi postoji neki Jehovin svedok. Ubrzo je dobio veliku kutiju s literaturom i spisak imena. „Otac je pisao svakoj osobi s tog spiska, pozivajući je u jednodnevnu posetu“, kaže Norma. „Posetilo nas je petoro ili šestoro braće i oni su nam pokazali kako da neformalno propovedamo. Moji roditelji nisu gubili vreme, već su odmah počeli da dele literaturu prijateljima i komšijama. Takođe su poslali pisma i literaturu svim našim rođacima.“

Kad je Sidnijeva sestra Dejzi de Suza koja je živela u Mandaleju dobila pismo i brošuricu Kraljevstvo, nada sveta, odmah mu je odgovorila i tražila još literature i Bibliju. „Moja majka je bila presrećna dok je čitala literaturu. Završila je s čitanjem u zoru“, kaže njena ćerka Filis Tsatos. „Tada je okupila nas šestoro dece da bi nam saopštila važnu vest. Rekla je: ’Napuštam katoličku crkvu jer sam saznala istinu.‘“ Kasnije su i Dejzin muž i deca prihvatili istinu. Danas već četvrta generacija porodice De Suza verno služi Jehovi.

Do početka 1930-ih, revni pioniri su širili dobru vest u mestima duž glavne železničke pruge na severu zemlje, od Jangona do Mjitkjine, grada blizu granice s Kinom. Propovedali su i u Mulmeinu i Sitveu, priobalnim gradovima istočno i severozapadno od Jangona. Tako su nikle male skupštine u Mulmeinu i Mandaleju.

Od 1938. godine, aktivnosti Svedoka u Burmi više nije nadgledala indijska, već australijska podružnica. Tako su počeli da dolaze pioniri iz Australije i s Novog Zelanda. Bila su to revna braća, pioniri u pravom smislu te reči, a među njima Fred Pejton, Hektor Outs, Frenk Djuar, Mik Engel i Stjuart Kelti.

Fred Pejton se priseća: „Tokom četiri godine koliko sam proveo u Burmi, propovedao sam širom zemlje. Za to vreme sam uspeo da zaradim malariju, tifus, dizenteriju i još ponešto. Nakon što bih proveo čitav dan u službi, često ne bih imao gde da spavam. Međutim, Jehova je uvek brinuo za moje potrebe i putem svog duha davao mi snagu da nastavim dalje.“ Frenk Djuar, snažni Novozelanđanin kaže: „Susretao sam se s razbojnicima, pobunjenicima i neprijatnim službenicima. Shvatio sam da čak i najveći problemi koji nam stoje na putu jednostavno nestaju kada smo učtivi, blagi, skromni i razumni. Većina ljudi je brzo uvidela da su Jehovini svedoci bezopasni.“

Pioniri su bili sušta suprotnost u poređenju s drugim strancima koji su na lokalno stanovništvo uglavnom gledali s visine. Oni su se prema ljudima ophodili s ljubavlju i poštovanjem. Njihova ljubaznost je privukla ponizne Burmance koji više vole taktičan i blag pristup nego direktan sukob mišljenja. Rečima i delima, ovi pioniri su pokazali da su Jehovini svedoci pravi hrišćani (Jov. 13:35).

Nekoliko meseci nakon što su pioniri stigli, australijska podružnica je isplanirala da se u Jangonu održi kongres. Odlučeno je da to bude u zgradi opštine, prelepom zdanju s mermernim stepenicama i velikim bronzanim vratima. Na kongres su došli objavitelji iz Tajlanda, Malezije i Singapura, a brat Aleks Makgilivri iz australijske podružnice doveo je grupu objavitelja iz Sidneja.

Budući da se nazirao početak Drugog svetskog rata, javno predavanje koje su objavitelji najavljivali, „Sveopšti rat je blizu“, izazvalo je veliko interesovanje kod ljudi. „Nikada nisam video da se hala tako brzo napunila“, rekao je Fred Pejton. „Kad sam otvorio ulazna vrata, mnoštvo ljudi je pojurilo uz stepenice. Za manje od deset minuta, preko 1 000 ljudi je napunilo salu sa 850 sedišta.“ Frenk Djuar dodaje: „Morali smo da zatvorimo ulazna vrata pred mnoštvom ljudi koje je tek dolazilo, ostavivši tako još 1 000 ljudi napolju. I pored toga, neki smeli mladići su krišom ušli na mala sporedna vrata.“

Braća su bila presrećna, ne samo zbog velikog odaziva ljudi već i zbog toga što je u publici bilo pripadnika mnogih etničkih grupa. Do tada se vrlo malo Burmanaca interesovalo za biblijsku poruku, budući da su većina njih bili predani budisti. Manjinski narodi koji su se izjašnjavali kao hrišćani — većinom Kareni, Kačini i Čini — uglavnom su živeli u udaljenim područjima gde se dobra vest slabo propovedala. Izgledalo je da je ovo područje zrelo za žetvu. Ubrzo su se u „veliko mnoštvo“ iz svih naroda, o kom se govori u Bibliji, mogle ubrojati i mnoge etničke grupe iz Burme (Otkr. 7:9).

Godine 1940, pionir Rubi Gaf je propovedao u Inseinu, gradiću blizu Jangona. Jednog dana nije imao mnogo uspeha u službi propovedanja pa se pomolio: „Jehova, molim te, daj mi da nađem samo jednu ’ovčicu‘ pre nego što krenem kući.“ Odmah u sledećoj kući upoznao je Hmvu Kjainga iz plemena Karen, baptistu, koji je rado saslušao poruku o Kraljevstvu. Ubrzo su on i njegove ćerke, Ču Mej (Dejzi) i Hnin Mej (Lili), počeli da proučavaju Bibliju i lepo su napredovali. Hmva Kjaing je ubrzo posle toga umro, ali je njegova mlađa ćerka, Lili, kasnije postala prvi kršteni Svedok među Karenima. Dejzi se krstila posle nje.

Lili i Dejzi su postale revne pionirke i ostavile su za sobom bogato duhovno nasleđe. Danas stotine onih kojima su prenele istinu služe Jehovi, kako u Mjanmaru, tako i u drugim zemljama. Među njima su i njihovi unuci.

Drugi svetski rat, koji je u Evropi izbio 1939. godine, uzdrmao je čitav svet. Usred sveopšteg haosa, hrišćansko sveštenstvo u Burmi sve više je vršilo pritisak na kolonijalnu vlast da zabrani našu literaturu. Zato se Mik Engel, koji je bio zadužen za zalihe literature u Jangonu, obratio jednom američkom zvaničniku i dobio od njega pismeno ovlašćenje da vojnim kamionima preveze u Kinu oko dve tone naše literature.

Fred Pejton i Hektor Outs su odvezli tu literaturu do poslednje železničke stanice u gradu Lašiu, koji se nalazi blizu kineske granice. Kad su došli do granice, službenik koji je pregledao konvoj za Kinu, pobesneo je. „Šta?“, vikao je. „Kako mislite da vam obezbedim prostor u mojim kamionima za vaše bedne traktate kad nema mesta ni za neophodne vojne i medicinske zalihe koje mi ovde stoje i propadaju?“ Fred je zastao, izvadio iz torbe pismeno ovlašćenje i rekao službeniku da bi moglo biti vrlo opasno ako bi ignorisao službeno naređenje iz Jangona. Tako je taj službenik dao braći na raspolaganje jedan manji kamion s vozačem i svime što je potrebno. Prešli su oko 2 400 kilometara i stigli do Čungkinga u južnom delu centralne Kine. Tamo su isporučili literaturu i čak su svedočili lično kineskom državniku Čang Kajšeku.

U maju 1941, kolonijalna vlast u Indiji poslala je telegram u Jangon s nalogom da lokalne vlasti konfiskuju našu literaturu. Dva brata koja su radila kao telegrafisti videla su telegram i brzo javila Miku Engelu šta se sprema. Mik je pozvao Lili i Dejzi i požurio do skladišta, odakle su uzeli preostalih 40 kutija s literaturom i sakrili ih na sigurna mesta van Jangona. Kad su službenici stigli, literature više nije bilo.

Četiri dana nakon što je Japan napao Perl Harbor, 11. decembra 1941, Japanci su počeli da bombarduju i Burmu. Tog vikenda se jedna grupica Svedoka okupila u stanu iznad glavne železničke stanice u Jangonu. Tada je, nakon svečanog govora na temelju Biblije, Lili krštena u kadi.

Tri meseca kasnije, japanska vojska je ušla u Jangon. Ali do tada su gotovo svi već pobegli iz grada. Više od sto hiljada ljudi je krenulo ka Indiji. Na hiljade njih je usled gladi, iscrpljenosti ili bolesti umrlo tokom puta. Sidni Kut, koji je takođe pobegao sa svojom porodicom, umro je blizu granice od malarije. Jednog brata su ubili japanski vojnici, dok je porodica jednog drugog brata stradala u bombardovanju.

U Burmi je ostala samo šačica Svedoka. Lili i Dejzi su otišle u Majmjo, tihu varošicu u brdima nadomak Mandaleja. Tamo su posejale seme istine koje je kasnije donelo plod. Treći Svedok, Siril Gej, smestio se u Taravadiju, seocetu udaljenom nekih stotinak kilometara od Jangona, gde je povučeno živeo sve do kraja rata.

Kad se rat završio, većina braće i sestara koji su pobegli u Indiju počeli su da se vraćaju u Burmu. U aprilu 1946, skupština u Jangonu je imala osam aktivnih objavitelja. Krajem te godine, kada je u skupštini bilo 24 objavitelja, braća su odlučila da održe pokrajinski sastanak.

Dvodnevni pokrajinski sastanak je održan u jednoj školi u Inseinu. „Čim sam se vratio iz Indije, saznao sam da bi trebalo da održim jednočasovno javno predavanje“, kaže Teo Siriopulos, koji je upoznao istinu u Jangonu 1932. „Do tada sam imao prilike da održim samo dva petominutna govora na sastancima u Indiji. Pa ipak, pokrajinski sastanak je bio veoma uspešan i prisustvovalo je preko 100 ljudi.“

Nekoliko sedmica kasnije, jedan uvaženi čovek u zajednici Karena, kojeg je zanimala biblijska poruka, ponudio je skupštini jednu parcelu u Alonu, delu grada na obali reke, nedaleko od centra Jangona. Tamo su braća sagradila Dvoranu Kraljevstva od bambusa koja je mogla da primi oko stotinu ljudi. Objavitelji su bili presrećni. Rat nimalo nije oslabio njihovu veru. Bili su i spremni i voljni da prionu na propovedanje.

Negde početkom 1947, grupa braće se okupila u jangonskoj luci, uzbuđeno iščekujući Roberta Kirka, prvog misionara iz Galada koji je poslat u Burmu. Za njim su ubrzo došla još tri brata, Norman Barber, Robert Ričards i Hjubert Smedstad, zajedno s Frenkom Djuarom, koji je tokom rata služio kao pionir u Indiji.

Misionari su stigli u grad opustošen ratom. Nebrojene zgrade su izgorele do temelja. Hiljade ljudi je živelo u improvizovanim kolibama od bambusa duž puta. Ljudi su na ulici kuvali i prali veš — praktično su živeli na ulici. Međutim, misionari su došli s ciljem da ljude poučavaju Bibliji. Zato su se prilagodili uslovima koji su ovde vladali i prionuli na posao.

Prvog septembra 1947, misionarski dom u Ulici pagode Signal, blizu centra Jangona, pretvoren je u podružnicu. Robert Kirk je naimenovan za nadglednika podružnice. Ubrzo nakon toga, sastanci jangonske skupštine se više nisu održavali u dvorani od bambusa u Alonu, već na spratu jedne kuće u ulici Bogalej Zej. Ona se nalazila na samo pet minuta hoda od Sekretarijata, velelepne zgrade britanske kolonijalne vlade, čiji su dani bili odbrojani.

Velika Britanija je predala vlast novoformiranoj burmanskoj vladi 4. januara 1948. Nakon 60 godina kolonijalne vlasti, Burma je postala nezavisna. Ali nije prošlo dugo i izbio je građanski rat.

Različite etničke grupe borile su se za uspostavljanje nezavisnih država, dok su se gerilske vojske i bande borile za kontrolu nad određenim regionima. Do početka 1949, pobunjeničke vojske su kontrolisale veći deo zemlje, a u okolini Jangona su izbili sukobi.

Borbe su se razbuktavale i stišavale, pa su braća bila oprezna dok su propovedala. Podružnica je preseljena iz misionarskog doma u Ulici pagode Signal u jedan veliki stan u 39. ulici, koja se nalazila u bezbednoj zoni. Tu su se nalazile i neke ambasade, a glavna pošta je bila na tri minuta hoda.

Burmanska vojska je postepeno uspostavljala svoju vlast, goneći pobunjenike ka planinama. Do sredine 1950-ih, vlada je povratila vlast nad većim delom zemlje. Međutim, građanski rat se zapravo nikada nije završio. Različite etničke grupe se sve do danas međusobno bore za prevlast.

Sve do sredine 1950-ih godina, objavitelji u Burmi su propovedali gotovo samo na engleskom jeziku, koji su govorili obrazovani ljudi u većim gradovima. Ali milioni su govorili samo burmanski (mjanmarski), karenski, kačinski, čin i druge jezike. Kako će oni čuti za dobru vest?

Još 1934, Sidni Kut se dogovorio s jednim učiteljem koji je Karen da nekoliko naših brošurica prevede na burmanski i karenski. Kasnije su neki objavitelji preveli na burmanski jezik knjigu „Neka Bog bude istinit“ i nekoliko brošurica. Zatim je 1950. Robert Kirk pozvao brata Ba Ua da članke za skupštinsko razmatranje iz Stražarske kule prevodi na burmanski. Rukom pisani prevod se pripremao za štampu i štampao u različitim štamparijama u Jangonu, a zatim bi ti članci bili podeljeni onima koji su dolazili na sastanke. Kasnije je podružnica kupila pisaću mašinu s burmanskim pismom kako bi se prevođenje ubrzalo.

Prvi prevodioci su se suočavali s brojnim problemima. „Pošto sam preko dana morao da radim da bih izdržavao porodicu, članke sam prevodio do kasno u noć pod slabom svetlošću sijalice“, kaže Nejga Pou Hang, koji je počeo da prevodi kada Ba U to više nije mogao. „Nisam baš najbolje znao engleski i verujem da moj prevod nije bio baš najtačniji. Međutim, silno smo želeli da naše časopise čita što više ljudi.“ Kada je Robert Kirk zamolio Doris Radž da prevodi Stražarsku kulu na burmanski, ona je počela da plače. „Imala sam samo osnovno obrazovanje i nikakvo iskustvo u prevođenju.“ Pa ipak, brat Kirk me je podstakao da pokušam. Pomolila sam se Jehovi i prionula sam na posao. Danas, skoro 50 godina nakon toga, Doris još uvek radi kao prevodilac u Betelu u Jangonu. Nejga Pou Hang, koji sada ima 93 godine, takođe služi u Betelu i još uvek je pun entuzijazma za službu.

Godine 1956, Burmu je posetio Natan Nor iz našeg glavnog sedišta i objavio izlaženje Stražarske kule na burmanskom. Takođe je podstakao misionare da uče burmanski kako bi mogli delotvornije propovedati. Misionari su poslušali njegov savet i još više se posvetili učenju jezika. Sledeće godine je Frederik Franc, takođe iz glavnog sedišta Jehovinih svedoka, izneo ključno predavanje na petodnevnom pokrajinskom sastanku, održanom u dvorani Železničkog instituta u Jangonu. On je podstakao odgovornu braću da šalju pionire i u druge gradove i varošice. Prvi grad u koji su novi pioniri poslati bila je nekadašnja prestonica Burme i drugi grad po veličini, Mandalej.

Početkom 1957, u Mandalej je stiglo šest novih specijalnih pionira, koji su se pridružili tek venčanom paru, Robertu Ričardsu i njegovoj ženi Bejbi, koja je poreklom Karenka. Pioniri su uvideli da na tom području uopšte nije lako propovedati. Mandalej je budistički centar i mesto gde živi skoro polovina budističkih monaha u Burmi. Pa ipak, kasnije su shvatili da u ovom gradu, baš kao i u drevnom Korintu, Jehova ima ’mnogo svog naroda‘ (Dela 18:10).

Jedna od tih osoba bio je Raban Zauja, 21-godišnji student iz plemena Kačin. On kaže: „Jednog jutra su Robert i Bejbi Ričards došli do moje kuće i predstavili se kao Jehovini svedoci. Rekli su da propovedaju dobru vest od kuće do kuće po uzoru na Isusa (Mat. 10:11-13). Svedočili su mi i ostavili svoju adresu zajedno s nekoliko časopisa i knjiga. Te večeri sam uzeo jednu od knjiga i čitao je celu noć, sve dok je u zoru nisam završio. Istog dana sam otišao do Robertove kuće i nekoliko sati ga zasipao pitanjima. Na svako pitanje je odgovarao iz Biblije.“ Ubrzo je Raban Zauja postao prvi Kačin koji je prihvatio istinu. Kasnije je nekoliko godina služio kao specijalni pionir na severu zemlje i pomogao skoro stotini ljudi da prihvate istinu. Dvoje njegove dece sada služe u Betelu u Jangonu.

Još jedan revan učenik bila je Pramila Geliara, 17-godišnja devojka koja je u Jangonu čula za dobru vest. „Moj otac, koji je bio đainista, žestoko se protivio mojoj novopronađenoj veri“, kaže Pramila. „Dvaput mi je zapalio Bibliju i biblijsku literaturu, a nekoliko puta me je istukao na javnom mestu. Takođe me je zaključavao u kući kako bi me sprečio da idem na sastanke i čak je pretio da će spaliti kuću brata Ričardsa. Ali na kraju, kada je shvatio da ne može slomiti moju veru, prestao je da se protivi.“ Pramila je napustila fakultet, postala revan pionir i kasnije se udala za pokrajinskog nadglednika, Danstana O’Nila. Otada je pomogla da 45 ljudi upozna istinu.

Kako je delo propovedanja napredovalo u Mandaleju, podružnica je poslala misionare i pionire i u druge veće gradove, kao što su Basein, Kalemjo, Bamo, Mjitkjina, Mulmein i Mjeik (Mergui). Nema sumnje da je Jehova blagosiljao njihov trud, pošto su u svakom od tih gradova nikle jake skupštine.

Dok je propovedanje sve više napredovalo, rasla je i napetost između političkih stranaka i etničkih grupa. Na kraju je u martu 1962. vojska preuzela vlast u zemlji. Stotine hiljada Indijaca i Angloindijaca bile su deportovane u Indiju i Bangladeš (tadašnji Istočni Pakistan), a stranci koji su hteli da dođu u Burmu mogli su da dobiju samo jednodnevnu vizu. Burma je zatvorila svoja vrata za ceo svet.

Braća su sa zebnjom pratila dešavanja. Vojna vlada je svima garantovala slobodu veroispovesti pod uslovom da se religije ne mešaju u politiku. Kao što se i moglo očekivati, misionari hrišćanskih crkava su nastavili da se mešaju u politička pitanja. Zato je u maju 1966. vlada odlučila da to više ne toleriše. Svi strani misionari su morali da napuste zemlju! Premda su se misionari Svedoka striktno držali dalje od politike, morali su da napuste zemlju zajedno sa svima ostalima.

Lokalna braća su bila šokirana, ali nisu pala u očaj. Znali su da je Jehova uz njih (Pon. zak. 31:6). Pa ipak, neka braća su se pitala kako će se delo propovedanja dalje odvijati.

Ubrzo je postalo očigledno kako Jehova vodi stvari. Moris Radž, koji je ranije bio pokrajinski nadglednik, prošao je kratku obuku u podružnici i odmah bio naimenovan da služi kao nadglednik u podružnici. Premda je poreklom Indijac, nije bio deportovan sa ostalim Indijcima. „Nekoliko godina ranije, podneo sam zahtev za burmansko državljanstvo“, kaže on. „Međutim, nisam imao da platim 450 kjata,d tako da sam to odložio. A onda me je jednog dana, dok sam prolazio pored kancelarije firme u kojoj sam radio godinama ranije, ugledao moj bivši šef. Povikao je: ’Hej, Radž, dođi po svoj novac. Zaboravio si da uzmeš otpremninu kada si odlazio.‘ Dao mi je 450 kjata.

„Dok sam odlazio iz kancelarije, razmišljao sam za šta bih sve mogao iskoristiti tih 450 kjata. Ali pošto mi je tačno toliko novca trebalo za državljanstvo, zaključio sam da je Jehovina volja da ga upotrebim u tu svrhu. Pokazalo se da je to bila vrlo dobra odluka. Dok su drugi Indijci morali da napuste Burmu, ja sam mogao da ostanem u zemlji, slobodno putujem, uvozim literaturu i obavljam sve druge poslove u vezi s propovedanjem, i sve to samo zato što sam imao burmansko državljanstvo.“

Moris i Danstan O’Nil su odlučili da obiđu sve skupštine i grupe u zemlji i tako ohrabre sve objavitelje. „Govorili smo braći: ’Ne brinite se, Jehova je s nama. Ako mu budemo verni, on će nam pomoći‘“, kaže Moris. „I Jehova nam je zaista pomagao. Ubrzo su naimenovani mnogi novi specijalni pioniri, a delo propovedanja je još više napredovalo.“

Danas, 46 godina kasnije, Moris služi kao član Odbora podružnice i još uvek putuje širom Mjanmara i jača skupštine. Poput ostarelog Haleva iz drevnog Izraela, njegova revnost u službi za Boga ne slabi (Is. Nav. 14:11).

Jedno od prvih područja na koje su poslati specijalni pioniri bila je država Čin, planinska oblast koja se graniči s Bangladešom i Indijom. Mnogi ljudi su hrišćanske veroispovesti, zahvaljujući baptističkim misionarima koji su ovde propovedali dok je Burma bila britanska kolonija. Zato mnogi Čini veoma poštuju Bibliju i učitelje Biblije.

Pred kraj 1966, brat Lal Čana, nekadašnji vojnik koji je sada specijalni pionir, stigao je u Falam, tadašnji najveći grad u državi Čin. Tamo su mu se pridružili bračni par O’Nil i brat Tan Tum, još jedan bivši vojnik koji se tek krstio. Ovi revni objavitelji su upoznali nekoliko porodica koje su želele da proučavaju Bibliju i tako je ubrzo nastala mala, ali aktivna skupština.

Sledeće godine se Tan Tum preselio u Haku, gradić južno od Falama, gde je počeo s pionirskom službom i zatim osnovao malu grupu. Kasnije je propovedao i u drugim mestima širom države Čin i pomogao da se osnuju skupštine u Vani, Surkvi, Gangauu i drugim mestima. Danas, 45 godina kasnije, Tan Tum i dalje služi kao specijalni pionir u svom rodnom selu, Vani.

Kada je Tan Tum otišao iz Hake, na njegovo mesto je došao Donald Djuar, 20-godišnji specijalni pionir. Pošto su Donaldovi roditelji, Frenk i Lili (ranije Lili Mej) Djuar, nedavno bili deportovani, u Haki mu se pridružio njegov 18-godišnji brat Samjuel. „Živeli smo u maloj kolibi u kojoj je leti bilo sparno, a zimi hladno“, kaže Donald. „Ali za mene je usamljenost bila mnogo veći problem. Najčešće sam u službu išao sam i jedva sam po koju reč znao da kažem na lokalnom haka čin jeziku. Na sastancima smo bili samo Samjuel, ja i još jedan ili dva objavitelja. Pao sam u depresiju i čak razmišljao o tome da odem odatle.

„Negde u to vreme sam čitao u Godišnjaku kako su naša braća u Malaviju ostala verna uprkos brutalnom progonstvu.e Zapitao sam se: ’Ako ne mogu podneti usamljenost, kako ću onda izdržati progonstvo?‘ Rekao sam Jehovi u molitvi šta me muči i ubrzo sam se osećao bolje. Snagu sam crpeo i tako što sam čitao Bibliju i članke iz Stražarske kule i razmišljao o onom što sam pročitao. Kada su jednom prilikom nenajavljeno došli Moris Radž i Danstan O’Nil, meni se činilo kao da sam ugledao dva anđela. Radost mi se vraćala polako, ali sigurno.“

Kasnije, kada je služio kao putujući nadglednik, Donald je koristio svoje iskustvo da ohrabri Svedoke koji žive daleko od drugih objavitelja. Njegova služba u Haki je urodila plodom. U ovom gradu danas postoji jedna napredna skupština i u njemu se često održavaju pokrajinski sastanci i kongresi. Džonson Lal Vang i Danijel Sang Kar, objavitelji iz skupštine Haka, postali su revni specijalni pioniri koji su doprineli tome da se dobra vest propoveda širom države Čin.

Država Čin je planinsko područje koje se prostire na nadmorskoj visini od 900 do 1 800 metara, a neki vrhovi dostižu čak 3 000 metara. Mnoge planine su prekrivene gustim šumama u kojima se mogu videti ogromna tikova stabla, veličanstveni četinari, živopisni rododendroni i prelepe orhideje. Premda netaknuta priroda oduzima dah, ovo područje nije nimalo prijatno za putovanje. Gradovi su povezani krivudavim prašnjavim putevima koji su jedva prohodni kad padne kiša, a često se dešava i da prolaz preseku odroni zemlje. Do mnogih sela se može stići jedino peške. Ove poteškoće nisu zaustavile Jehovine sluge, koje su odlučne da s dobrom vešću stignu do što je moguće više ljudi.

Sestra Ej Ej Ti, koja je bila sa svojim mužem u pokrajinskoj službi u državi Čin, kaže: „Pošto sam odrasla u ravnici delte reke Iravadi, bila sam fascinirana prelepim planinama Čin. Kada sam se prvi put pela na planinu, krenula sam sva oduševljena, ali sam na vrhu jednog brda ostala bez vazduha i srušila se. Nakon što smo prešli nekoliko brda, bila sam toliko iscrpljena da sam mislila da ću umreti. S vremenom sam naučila kako treba pešačiti po ovakvom terenu — ići svojim tempom i čuvati snagu. Ubrzo sam mogla preći i po 32 kilometra dnevno tokom putovanja koja su trajala šest ili više dana.“

Tokom godina, braća na ovom području su putovala na različite načine, koristeći mule, konje, bicikle, ponekad i motore, kamionete i terenska vozila. Međutim, najčešće su pešačili. Primera radi, da bi specijalni pioniri Kjav Vin i Dejvid Zama stigli do selâ u okolini Matupija, oni moraju kilometrima i kilometrima ići čas uzbrdo, čas nizbrdo. Da bi prisustvovali kongresima u Haki, koja je udaljena preko 270 kilometara, objavitelji skupštine Matupi pešače od šest do osam dana do mesta održavanja i zatim isto toliko provedu u povratku kući. Oni putem pevaju pesme Kraljevstva, a glas im se razleže preko živopisnih brda.

Tokom ovih iscrpljujućih putovanja naša braća nisu izložena samo surovom planinskom vremenu, nego i rojevima komaraca i svakakvim vrstama gadnih insekata, naročito tokom kišne sezone. „Dok sam jednom prilikom pešačio kroz šumu, video sam kako mi se pijavice penju uz nogu“, priseća se pokrajinski nadglednik Mjin Lvin. „Tek što sam ih uklonio, pojavile su se još dve. Skočio sam na jedno oboreno stablo, a onda sam ugledao kako mnoštvo pijavica gmiže uz njega. Preplašen, trčao sam kroz šumu koliko su me noge nosile. Kad sam konačno stigao do puta, imao sam pijavice svuda po sebi.“

Međutim, u državi Čin ima i gorih stvari od pijavica. Mjanmar je dom divljih veprova, medveda, leoparda, tigrova i, prema nekim izvorima, ovde živi više vrsta otrovnih zmija nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Dok pešače od skupštine do skupštine, oblasni nadglednik Gumja No i njegova žena Nan Lu, noću lože vatru oko sebe kako bi divlje životinje držali na odstojanju.

Ovi neumorni propovednici su ostavili neizbrisiv trag. „Služili su Jehovi svom svojom snagom“, kaže Moris Radž. „Čak i nakon što bi otišli iz države Čin, bili su spremni da se vrate. Njihov trud je stvarno proslavio Jehovu!“ Iako država Čin važi za jednu od najređe naseljenih regija u ovoj zemlji, u njoj danas ima sedam skupština i nekoliko udaljenih grupa.

Godine 1966, nekoliko specijalnih pionira je stiglo u Mjitkjinu u državi Kačin, lep gradić koji se nalazi na mestu gde reka Iravadi pravi luk i okružuje ga gotovo sa svih strana. Šest godina ranije, tamo su jedno kratko vreme propovedali Robert i Bejbi Ričards. Njih dvoje su izvestili: „Nema ’ovčica‘ u Mjitkjini.“ Pa ipak, novi pioniri su našli ljude koji su tražili istinu.

Jedan od njih je bio Mja Maung, 19-godišnji baptista koji se molio Bogu za pomoć da razume Bibliju. On kaže: „Kad su pioniri došli na moje radno mesto i ponudili mi da proučavam Bibliju s njima, bio sam van sebe od sreće. Smatrao sam da je to bio odgovor na moje molitve. Moj mlađi brat San Ej i ja proučavali smo Bibliju dvaput nedeljno i brzo smo napredovali.

„Imali smo odličnog učitelja, Vilsona Teina. Umesto da nam jednostavno kaže šta da radimo, on nam je to praktično pokazao. Dok smo vežbali prezentacije i glumili moguće situacije, naučili smo da vešto koristimo Bibliju, da hrabro propovedamo, da se suočimo s protivljenjem, kao i da pripremamo i držimo govore u skupštini. Vilson Tein nas je slušao dok smo vežbali svaki govor i davao nam savete kako da se poboljšamo. To što se toliko trudio oko nas podstaklo nas je da postavimo sebi duhovne ciljeve.

„Godine 1968, San Ej i ja smo počeli s pionirskom službom, tako da je broj pionira u Mjitkjini porastao na osam. Prve osobe s kojima smo proučavali Bibliju bili su naša majka i sedmoro naše braće i sestara. Svi su postali Svedoci. Propovedali smo i u gradovima i selima duž pruge Mjitkjina-Mandalej. Ta propovednička putovanja su trajala između jednog i tri dana. Seme istine koje smo tada posejali kasnije je donelo plod. Danas u ovim gradovima — Namtiju, Houpinu, Monjinu i Kati — postoje napredne skupštine.“

Dok je propovedao na poslovnom području u Mjitkjini, San Ej je sreo Pum Rama, Kačin baptistu koji je radio kao službenik u vladi. Pum Ram je odmah prihvatio istinu i preselio se u Putao, gradić u podnožju Himalaja. Tamo je propovedao svojim mnogobrojnim rođacima i ubrzo je 25 osoba redovno išlo na sastanke. Kasnije je postao pionir i uz njegovu pomoć su njegova žena, sedmoro dece i još mnogi rođaci prihvatili istinu. Sada je starešina i pionir u Mjitkjini.

Brz napredak u državi Kačin podstakao je odgovornu braću u podružnici da međunarodni kongres „Mir na zemlji“ 1969. održe u Mjitkjini, umesto u Jangonu, koji je bio dotadašnja uobičajena lokacija. Da bi objavitelji iz Jangona mogli stići u Mjitkjinu, koja je udaljena oko 1 100 kilometara, podružnica je zamolila burmansku železnicu za dozvolu da zakupi šest vagona. Bila je to vrlo neuobičajena molba. U državi Kačin se nalazilo žarište pobunjenika, tako da je na tom području svaki ulazak i izlazak bio strogo kontrolisan. Pa ipak, na veliko iznenađenje braće, uprava železnice se rado složila da ispuni njihovu molbu.

Na dan kad je trebalo da voz sa delegatima stigne u Mjitkjinu, Moris Radž i još nekoliko braće došli su na železničku stanicu da bi im izrazili dobrodošlicu. Moris kaže: „Dok smo čekali, dotrčao je šef stanice i rekao nam da je stigao telegram u kom uprava javlja da su otkačili naših šest vagona i da oni stoje negde između Mandaleja i Mjitkjine. Navodno, lokomotiva nije mogla da povuče uzbrdo šest dodatnih vagona.

„Šta smo mogli da uradimo? Naša prva pomisao bila je da odložimo kongres. Ali to bi onda značilo da ponovo treba tražiti razne dozvole, za šta bi nam trebalo još nekoliko nedelja. Dok smo se usrdno molili Jehovi, voz je ušao u stanicu. Nismo mogli da verujemo svojim očima — došlo je svih šest vagona u kojima su bila naša braća! Bili su nasmejani i mahali su nam. Kad smo pitali šta se desilo, jedan objavitelj nam je rekao: ’Oni jesu otkačili šest vagona, ali ne naših šest!‘“

Kongres u Mjitkjini je bio izvanredan. Objavljene su tri publikacije na burmanskom i pet na engleskom. Tri godine ranije kada su misionari bili deportovani, braća su duhovnu hranu dobijala na kašičicu. Ali sada su ponovo mogli da uživaju u obilnim duhovnim gozbama!

Četiri meseca nakon kongresa u Mjitkjini, u podružnicu je stiglo pismo koje je poslao jedan poštanski službenik iz gradića Hkamtija, koji se nalazi na obali reke u podnožju veličanstvenih brda koja se protežu duž severozapadne granice sa Indijom. Na ovom području živi narod Naga, nastao mešanjem različitih plemena čiji su pripadnici nekada bili poznati kao zastrašujući lovci na glave. U tom pismu je službenik po imenu Ba Ji, nekadašnji adventista sedmog dana, zamolio za pomoć u razumevanju Biblije. Podružnica je odmah poslala dva specijalna pionira, Aunga Najnga i Vina Peja.

Vin Pej kaže: „Kad smo sleteli na avionsku pistu u Hkamtiju, prepali smo se ugledavši kako oko nas stoje Naga ratnici opasani samo lanenim platnom. Ali onda je Ba Ji pritrčao da se pozdravi s nama, požurujući nas da se upoznamo sa ostalim osobama koje zanima Biblija. Ubrzo smo proučavali Bibliju s pet osoba.

„Međutim, lokalne vlasti su pogrešno razumele da smo mi baptistički pastori i da imamo veze s pobunjenicima. Iako smo ih uveravali da se mi uopšte ne mešamo u politiku, naredili su nam da napustimo to područje, gde smo proveli tek nepunih mesec dana.“

Tri godine posle toga, kad su na odgovorne položaje došli novi ljudi, Bjak Moia, 18-godišnji pionir, nastavio je tamo gde su prethodni pioniri stali. Ubrzo je Ba Ji napustio svoj posao u pošti i započeo s pionirskom službom. Zatim je stiglo još nekoliko pionira. Ubrzo je ta grupa revnih objavitelja osnovala skupštinu u Hkamtiju i nekoliko manjih grupa u obližnjim selima. Bjak Moia kaže: „Braća i sestre iz plemena Naga bili su neobrazovani i nepismeni, ali su voleli Božju Reč i bili revni objavitelji koji su vešto koristili slike u našim publikacijama. Takođe su znali mnoge biblijske stihove napamet, kao i pesme Kraljevstva.“

Danas se u Hkamtiju redovno održavaju oblasni kongresi na koje dolaze objavitelji čak iz Homalina na jugu, do kog se rečnim brodom putuje 15 sati.

Za to vreme je delo propovedanja napredovalo i na drugom kraju zemlje, u brdovitom području koje se pruža duž granice s Kinom, Laosom i Tajlandom. Ovo područje se nalazi u srcu Zlatnog trougla, predivne regije s talasastim brdima i plodnim dolinama, čiju lepotu narušavaju proizvodnja opijuma, kao i pobunjeničke i druge ilegalne aktivnosti. Pioniri koji su doneli istinu u ovu rizičnu regiju bili su vrlo oprezni i neupadljivi (Mat. 10:16). Pa ipak, njihovom propovedanju se protivila opet ista neumorna grupa — hrišćansko sveštenstvo.

Kada su pioniri Raban Zauja i Dejvid Abraham stigli u Lašio, prometan gradić u državi Šan, tamošnje sveštenstvo ih je odmah ožigosalo kao pobunjenike. Raban kaže: „Uhapšeni smo i odvedeni u zatvor, gde smo policiji pokazali naša dokumenta. Nije prošlo dugo i ušao je major. ’Dobar dan, gospodine Zauja‘, rekao je. ’Vidim da su Jehovini svedoci stigli i u Lašio.‘ Major je bio moj stari školski drug i odmah nas je oslobodio.“

Ova dva pionira su odmah krenula u akciju i ubrzo je bila osnovana jedna veća skupština. Zatim su sagradili Dvoranu Kraljevstva. Dve godine kasnije, pozvani su u zgradu lokalne uprave gde se okupilo više od 70 vojnih lica, plemenskih vođa i sveštenika. „Sveštenici su nas optužili da primoravamo ljude da odbace svoju tradiciju“, rekao je Raban. „Kad nas je predsedavajući tog skupa pozvao da kažemo nešto u svoju odbranu, pitao sam da li mogu da koristim Bibliju. On se složio s tim. Brzo sam se pomolio u sebi, a zatim objasnio biblijsko gledište o pogrešnim religioznim običajima, vojnoj službi i nacionalističkim ceremonijama. Kad sam završio, predsedavajući je ustao i rekao da burmanski zakon svima dozvoljava slobodu veroispovesti. Bili smo oslobođeni optužbi i mogli smo da nastavimo da slobodno propovedamo, što se sveštenstvu nimalo nije dopalo.“

Kasnije je u Mongpou, selu blizu granice s Kinom, razjarena rulja baptista spalila našu Dvoranu Kraljevstva. Pošto to nije zastrašilo braću, rulja je spalila kuću jednog specijalnog pionira i upadala u kuće drugih objavitelja i maltretirala ih. Braća su iznela taj problem pred lokalnog poglavara, ali je on stao na stranu baptista. Na kraju su vlasti morale da intervenišu i braći je data dozvola da ponovo sagrade Dvoranu Kraljevstva, i to ne na starom mestu, na kraju sela, već u samom centru.

Dalje na jugu, u Lejtu, zabačenom planinskom selu u državi Karen, koja se graniči sa Zlatnim trouglom, Gregori Sarilo se suočio sa žestokim progonstvom katoličke crkve. „Sveštenik u tom selu je naredio vernicima da mi unište baštu s povrćem“, kaže Gregori. „Zatim su mi donosili hranu na poklon, ali jedan prijatelj me je upozorio da je hrana otrovana. Jednog dana me je jedan verni sveštenikov pristalica pitao kojim ću putem ići sledećeg dana. Sutradan sam, naravno, išao sasvim drugim putem i tako izbegao da upadnem u njihovu zasedu i budem ubijen. Kada sam prijavio vlastima da mi ti ljudi ugrožavaju život, strogo su naredile tom svešteniku i njegovim pristalicama da me ostave na miru. Jehova me je zaštitio od ’onih koji su gonili dušu moju‘“ (Ps. 35:4).

Tokom godina, besprekornost braće i sestara u Burmi bila je ispitana i na mnoge druge načine. Etnički ratovi i politički sukobi često su bili ispit za njihovu hrišćansku neutralnost (Jov. 18:36).

U gradu Tanbjuzajatu na jugu Burme, poslednjoj stanici na zapadnom kraju ozloglašene „pruge smrti“, koja je u Drugom svetskom ratu izgrađena između Burme i Tajlanda, specijalni pionir Hla Aung našao se na poprištu ratnih sukoba između pobunjenika i vladinih snaga. „Vojnici su noću upadali u sela i pod pretnjom oružjem odvodili muškarce da im služe kao nosači“, objašnjava on. „Mnogi se nikada nisu vratili. Jedne večeri, dok smo Donald Djuar i ja razgovarali u mojoj kući, vojnici su upali u selo. Moja žena je brzo viknula da nas upozori, te smo uspeli da pobegnemo u šumu. Pošto sam za dlaku pobegao, kad sam se vratio, napravio sam tajno skrovište u kući, gde sam mogao brzo da se sakrijem kada bi vojnici iznenada došli u selo.“

Specijalni pionir Radžan Pandit stigao je u grad Tavoj, koji se nalazi južno od Tanbjuzajata, i ubrzo je počeo da proučava Bibliju s nekoliko osoba u obližnjem selu, koje je bilo uporište pobunjenika. „Kada sam se jednom vraćao iz sela, vojnici su me uhapsili i pretukli, optuživši me da sarađujem s pobunjenicima“, priča on. „Kada sam im rekao da sam Jehovin svedok, tražili su da im objasnim kako sam dospeo u Tavoj. Pokazao sam im avionsku kartu, koju sam sačuvao za uspomenu. To ih je uverilo da sam stigao avionskim prevozom, koji pobunjenici nikada ne koriste. Nisu me više tukli i na kraju su me pustili. Ipak, vojnici su ispitali jednog čoveka s kojim sam proučavao i on je potvrdio da zajedno proučavamo Bibliju i ništa više. Posle toga me više nisu dirali, a nekima od njih sam čak redovno dostavljao časopise.“

Ponekad su gradske vlasti vršile pritisak na braću da pogaze svoja uverenja i da glasaju na izborima ili da učestvuju u državnim ceremonijama. Kada su vlasti u gradu Zalunu, koji se nalazi na obali reke oko 130 kilometara severno od Jangona, zahtevale da Svedoci glasaju na izborima, braća su to odbila, citirajući Sveto pismo kao svoj autoritet (Jov. 6:15). Službenici su se obratili regionalnim vlastima. Međutim, regionalne vlasti su znale da su Jehovini svedoci politički neutralni i braća su odmah bila oslobođena glasanja.

Kada je 23 dece Svedoka iz grada Kampata, koji se nalazi na burmansko-indijskoj granici, odbilo da se pokloni nacionalnoj zastavi, direktorka ih je izbacila iz škole. Zatim je pozvala dvojicu starešina na sastanak kom su prisustvovali mnogi gradski zvaničnici, a među njima i lokalni sudija i vojni komandant. „Kada smo objasnili biblijske razloge za naš stav, neki od prisutnih su otvoreno pokazali neprijateljstvo“, kaže Pol Kai Kan Tang, jedan od starešina. „Onda smo im pokazali vladinu odluku u kojoj se navodi da je Jehovinim svedocima dozvoljeno da ’mirno i s poštovanjem stoje dok traje ceremonija sa zastavom‘. Svi su se skamenili. Kada su došli k sebi, vojni komandant je naredio direktorki da vrati učenike u školu, a ona je kasnije školskom osoblju podelila primerke ove odluke.“

Danas su predstavnici najviših vlasti u Mjanmaru upoznati s neutralnim stavom Jehovinih svedoka. Čvrsto se držeći biblijskih načela, Jehovini svedoci su pružili dobro svedočanstvo, baš kao što je to Isus prorekao (Luka 21:13).

Tokom burne savremene istorije Mjanmara, mnogi su se pridružili vojnim ili pobunjeničkim snagama. Neki od njih su ’pobožni ljudi koji se boje Boga‘, poput rimskog vojnog zapovednika Kornelija (Dela 10:2). Kada su upoznali istinu, dali su sve od sebe da svoj život dovedu u sklad s Jehovinim pravednim merilima.

Jedan od njih je Hlon Mang, bivši pomorski podoficir koji je upoznao istinu dok je bio u Mulmeinu. „Želeo sam da odmah počnem da propovedam“, kaže on. „Ali baš kada sam planirao da napustim vojsku, saznao sam da ću biti unapređen i da ću dobiti vojnu stipendiju za školovanje u jednoj bogatoj zapadnoj zemlji! Ipak, čvrsto sam odlučio da služim Bogu. Na iznenađenje mojih pretpostavljenih, dao sam ostavku i počeo da služim Jehovi. Danas, oko 30 godina kasnije, još uvek sam uveren da sam doneo ispravnu odluku. Šta se može porediti s čašću da služim istinitom Bogu?“

Dok se oporavljao u vojnoj bolnici, La Bang Gam je upoznao Rabana Zauju koji mu je pokazao knjigu Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog raja.f La Bang Gam je bio oduševljen knjigom i pitao je Rabana da li može da je zadrži. Ali pošto je to bio jedini primerak koji je imao, pristao je da mu je pozajmi samo na jednu noć. Sledećeg dana, kada je Raban došao, La Bang Gam je uzviknuo: „Vraćam ti knjigu. Sad imam svoj primerak!“ Ostao je budan do zore da bi celu knjigu od 250 stranica prepisao u nekoliko svesaka! Nedugo posle toga, La Bang Gam je napustio vojsku i koristio svoju knjigu „Raj“ da bi drugima pomogao da upoznaju istinu.

U planinskoj državi Šan, Sa Tan Tun Aung, oficir u burmanskoj vojsci, i Aik Lin, oficir u Vojsci ujedinjene države Va, borili su se na suprotnim stranama u nekoliko žestokih bitaka u džungli. Kada je nastupilo primirje, obojica su se nastanila u državi Šan. Kasnije je svako od njih upoznao istinu, napustio vojsku i krstio se. Ova dva nekadašnja neprijatelja su se srela na pokrajinskom sastanku i srdačno zagrlila kao hrišćanska braća! Zahvaljujući Božjoj Reči koja ih je oslobodila okova mržnje, njih sada ujedinjuje ljubav (Jov. 8:32; 13:35).

Između 1965. i 1976, broj objavitelja u Burmi porastao je za preko 300 posto. Većina onih koji su pozitivno reagovali na poruku koju su prenosili Svedoci pripadala je nekoj od hrišćanskih crkava. Ipak, braća su znala da je Božja volja da se „sve vrste ljudi spasu i da dobro upoznaju istinu“ (1. Tim. 2:4). Zato su, od sredine 1970-ih pa nadalje, uložila poseban trud kako bi propovedala i mnogim drugim vernicima u Burmi, kao što su budisti, hindusi i animisti.

Suočili su se s mnogim izazovima. Budisti ne gledaju na Boga kao na osobu ili Stvoritelja, hindusi obožavaju milione bogova, a burmanski animisti obožavaju moćne duhove zvane nati. Sujeverje, gatanje i okultizam sastavni su deo ovih religija. I premda većina ljudi priznaje Bibliju kao svetu knjigu, uglavnom ne znaju ništa ili znaju vrlo malo o biblijskim ličnostima, istoriji, kulturi i načelima.

Međutim, braća znaju da istina iz Božje Reči može dopreti do svakog srca (Jevr. 4:12). Trebalo je samo da se oslone na Božji duh i da budu ’vešti u poučavanju‘ — to jest da logično rezonuju i tako dopru do srca ljudi i podstaknu ih da se menjaju (2. Tim. 4:2).

Na primer, pogledajmo kako dugogodišnja specijalna pionirka Rozalin logično rezonuje s budistima. Ona objašnjava: „Kada budistima kažemo da postoji Stvoritelj, oni obično pitaju: ’Ali ko je stvorio Stvoritelja?‘ Pošto smatraju da su životinje inkarnacija ljudi, s njima rezonujem tako što koristim primer kućnih ljubimaca.

„’Da li kućni ljubimac zna da njegov vlasnik postoji?‘, obično pitam.

„’Da.‘

„’A da li zna čime se njegov vlasnik bavi, da li je u braku i koje je njegovo poreklo?‘

„’Ne.‘

„’Isto tako, pošto se ljudi razlikuju od Boga, koji je duhovno biće, da li treba da očekujemo da razumemo sve o Božjem postojanju ili poreklu?‘

„’Ne.‘“

Ovakvo rezonovanje navelo je mnoge iskrene budiste da osmotre još neke dokaze o Božjem postojanju. Kada se logično rezonovanje udruži sa iskrenom hrišćanskom ljubavlju, istina ima snažan uticaj na ljude. On Tvin, koji je ranije bio budista, kaže: „Kada sam uporedio budističko verovanje u nirvanu i biblijsko obećanje o raju na zemlji, više mi se dopao raj. Ali pošto sam verovao da mnogi putevi vode do istine, nisam video potrebu da postupam po onome što sam naučio. Onda sam počeo da dolazim na sastanke Jehovinih svedoka. Ljubav koju su mi braća pokazala ostavila je poseban utisak na mene. Ta ljubav me je podstakla da živim u skladu sa onim što je istina.“

Naravno, potrebni su taktičnost i strpljenje da bi se pomoglo ljudima da promene svoja verovanja. Kumar Čakrabani je imao deset godina kada je njegov otac, predani hindus, dozvolio betelitu Džimiju Zavijeru da ga nauči da čita. „Otac ga je upozorio da me ne poučava religiji već samo da me nauči da čitam“, kaže Čakrabani. „Zato mu je Džimi rekao da je Moja knjiga biblijskih priča odlična publikacija pomoću koje deca mogu naučiti da čitaju. Nakon što bih pročitao lekciju, Džimi bi izdvojio vreme da razgovara sa ocem, iskreno se zanimajući za njega. Kada je otac počeo da postavlja pitanja o religioznim temama, Džimi bi mu taktično odgovorio: ’U Bibliji se nalazi odgovor. Hajde da ga zajedno pronađemo.‘ S vremenom, ne samo što je moj otac prihvatio istinu već su još 63 člana naše porodice postali Jehovini svedoci.“

Sredinom 1980-ih, politička situacija u Burmi je postala veoma nestabilna. Zatim su 1988. desetine hiljada ljudi izašle na ulice u znak protesta protiv vlade. Međutim, vojska je brzo ugušila demonstracije i u većem delu zemlje uvedeno je vanredno stanje.

„Vlasti su uvele policijski čas i zabranile okupljanje više od pet osoba“, priseća se betelit Kjav Vin. „Pitali smo se da li da otkažemo predstojeće oblasne kongrese. Ali uzdajući se u Jehovu, obratili smo se komandantu jangonskog okruga i zamolili ga da nam dozvoli održavanje kongresa na kom bi bilo 1 000 prisutnih. Dva dana kasnije, dobili smo dozvolu! Kada smo je pokazali nadležnima u drugim oblastima, to ih je podstaklo da odobre održavanje kongresa i na njihovom području. Uz Jehovinu pomoć, čitava serija kongresa je bila veoma uspešna!“

Nakon demonstracija 1988, ekonomska situacija u Burmi se sve više pogoršavala. I pored toga, braća i sestre su pokazali čvrstu veru u Boga time što im je Kraljevstvo i dalje bilo na prvom mestu u životu (Mat. 6:33).

Uzmimo za primer brata po imenu Čin Kan Dal, koji sa svojom porodicom živi u jednom zabačenom selu u Sagaingu. „Želeli smo da prisustvujemo oblasnom kongresu u Tahanu, do kog se putuje dva dana čamcem i kamionom“, objašnjava on. „Ali nismo imali nikoga ko bi pripazio naše kokoške dok nismo tu. Ipak, pouzdali smo se u Jehovu i otišli na kongres. Kada smo se vratili, videli smo da nam je uginulo 19 kokošaka, što je bio ozbiljan ekonomski gubitak. Pa ipak, nakon godinu dana naše malo jato se uvećalo na preko 60 kokošaka. Te godine su mnogi seljani izgubili kokoške zbog bolesti, ali nijedna naša kokoška nije uginula.“

Još jedan bračni par koji je ostao usredsređen na duhovne stvari jesu Aung Tin Njut i njegova žena Njein Mja, koji imaju devetoro dece i žive u seocetu Jonša, 64 kilometra severozapadno od Jangona. Aung Tin Njut se priseća: „Uglavnom smo jeli samo pirinčanu kašu i povrće. Ostali smo bez novca, a nismo imali ni šta da prodamo. Pa ipak, nismo pali u očaj. Rekao sam porodici: ’Isus nije imao gde da spusti glavu. Čak i ako budem morao da spavam pod drvetom ili da umrem od gladi, i dalje ću verno služiti Bogu.‘

„Jednog dana smo ostali bez hrane. Žena i deca su me zabrinuto gledali. ’Ne brinite‘, rekao sam. ’Bog će nam pomoći.‘ Nakon jutarnje službe propovedanja, poveo sam sinove u ribolov. Ali naš ulov je bio dovoljan samo za jedan obrok. Ostavio sam ribarske košare na reci, pored lokvanja, i rekao dečacima: ’Vratićemo se kasnije, nakon sastanka.‘ Posle podne je duvao snažan vetar. Kada smo se vratili, videli smo ispod lokvanja mnoštvo riba, koje su tu našle zaklon od vetra. Spustili smo košare i uhvatili dosta riba, koje smo prodali da bismo kupili hranu za celu sedmicu.“

Uvek iznova, Jehovine sluge u Mjanmaru su se uverile u istinitost Božjeg divnog obećanja: „Nikada te neću ostaviti i nipošto te neću napustiti.“ Zato oni spremno odgovaraju: „Jehova je moj pomoćnik, neću se bojati. Šta mi može čovek?“ (Jevr. 13:5, 6).

Od 1956, Stražarska kula redovno izlazi na mjanmarskom (burmanskom) jeziku. Uprkos etničkim sukobima, građanskom ratu i ekonomskoj krizi, nijedno izdanje nije izostalo. Kako su se časopisi štampali?

Dugi niz godina, podružnica je državnom cenzoru slala nekoliko primeraka prevedenog i otkucanog teksta. Nakon što bi on odobrio tekst, podružnica je podnosila zahtev za kupovinu štamparskog papira. Zatim bi neko od braće odneo taj papir i tekst kod štampara, koji je za svaku stranicu ručno slagao mjanmarska (burmanska) štamparska slova — jedno po jedno. Brat bi onda proveravao tačnost teksta, a štampar bi štampao časopis na dotrajaloj štamparskoj presi. Primerci časopisa su zatim slati kod cenzora, koji je izdavao zvaničnu potvrdu kojom se odobrava izdavanje časopisa. Naravno, ova mukotrpna procedura je trajala nekoliko sedmica, a papir i kvalitet štampe su bili veoma loši.

Onda je 1989. podružnica počela da koristi novi sistem koji je potpuno promenio proces štampanja publikacija. Za višejezični elektronski fotoslog sistem (MEPS), koji su osmislila i napravila braća iz glavnog sedišta, koriste se kompjuteri, kompjuterski programi i fotoslogovi da bi se proizveli štampani tekstovi na 186 jezika — uključujući i mjanmarski.g

„Jehovini svedoci su očigledno bili prvi u Mjanmaru koji su pripremali i izdavali literaturu pomoću kompjutera“, kaže Mja Maung, koji je radio u podružnici. „MEPS, u kom se koriste elegantna mjanmarska slova osmišljena u našoj podružnici, pozitivno je uticao na lokalnu štamparsku industriju. Ljudi nisu mogli da razumeju kako uspevamo da napravimo tako lepa slova!“ MEPS takođe omogućava ofset štampu, što je veliki napredak u odnosu na štamparske prese. Štaviše, zahvaljujući ovom sistemu slike su visokog kvaliteta, zbog čega je Stražarska kula vizuelno veoma privlačna.

Mjanmarska vlada je 1991. odobrila izdavanje časopisa Probudite se! i braća su bila presrećna. A isto tako i javnost. Jedan visoki zvaničnik u Ministarstvu informisanja izrazio je mišljenje mnogih čitalaca sledećim rečima: „Časopis Probudite se! je drugačiji od ostalih religioznih časopisa. Govori o mnogim zanimljivim temama i lako se razume. Veoma mi se dopada.“

Tokom proteklih 20 godina, broj časopisa koji se svakog meseca štampa u podružnici porastao je sa 15 000 na preko 141 000 primeraka, što je porast od skoro 900 procenata! Danas su Stražarska kula i Probudite se! opšte poznati časopisi u Jangonu i rado ih čitaju ljudi iz cele zemlje.

Nakon demonstracija 1988, vojne vlasti su pozvale društvene i verske organizacije u Mjanmaru da se zakonski registruju. Naravno, podružnica se spremno odazvala. Dve godine kasnije, 5. januara 1990, vlada je zvanično registrovala „Udruženje Jehovinih Svedoka“ u Mjanmaru.

U to vreme, braća su već preselila kancelariju iz 39. ulice u jednospratnu kuću koja se nalazila na 20 ari placa u ulici Inja, u bogatom predgrađu severno od grada. Međutim, novi prostor je ubrzo postao tesan. Viv Moric, koji je u to vreme bio u poseti Mjanmaru kao zonski nadglednik, priseća se: „Dvadeset pet članova betelske porodice radilo je u teškim okolnostima. U kuhinji nisu imali šporet, tako da je sestra kuvala na jednoj električnoj ringli. U vešernici nisu imali veš-mašinu, pa je sestra prala odeću u jednom udubljenju u podu. Braća su želela da nabave šporet i veš-mašinu, ali takvi proizvodi jednostavno nisu mogli da se uvezu.“

Braći je očigledno bio potreban veći objekat. Zato je Vodeće telo odobrilo predlog da se sruši postojeća jednospratna kuća i na istom mestu sagradi nova trospratna zgrada sa stanovima i kancelarijama. Međutim, da bi se ovaj predlog sproveo u delo, braća su morala savladati nekoliko većih prepreka. Kao prvo, dozvolu za gradnju trebalo je da odobri šest različitih državnih službi, od kojih je svaka sledeća predstavljala višu instancu. Kao drugo, građevinski preduzimači, kojima nije bila poznata gradnja s čeličnom konstrukcijom, nisu mogli obaviti taj posao. Kao treće, dobrovoljci iz inostranstva nisu mogli ući u zemlju. I kao četvrto, građevinski materijal se nije mogao nabaviti u zemlji, niti uvesti iz inostranstva. Izgledalo je da je ovaj projekat osuđen na propast. Ali kao i uvek, braća su se pouzdala u Jehovu. Ako je to Jehovina volja, nova podružnica će biti izgrađena! (Ps. 127:1).

Kjav Vin, koji služi u Pravnom odeljenju, priča: „Zahtev za građevinsku dozvolu je uspešno prošao pet od šest službi, uključujući i Ministarstvo vera. Međutim, Komisija za razvoj grada Jangona smatrala je da je trospratna zgrada previsoka i odbila je zahtev. Kada smo ga drugi put podneli, ponovo smo odbijeni. Odbor podružnice me je savetovao da budem uporan. Zato sam se usrdno molio Jehovi i po treći put podneo zahtev. Ovog puta je bio odobren!

„Zatim smo se obratili Ministarstvu za imigracije. Tamo su nam rekli da stranci mogu dobiti samo turističku vizu na sedam dana. Ali kada smo im objasnili da će dobrovoljci iz inostranstva obučiti lokalne stanovnike novim metodama gradnje, odobrili su im vize na šest meseci.

„Onda smo se obratili Ministarstvu trgovine i tamo smo saznali da je uvoz robe obustavljen. Međutim, kada smo im rekli o kakvom se projektu radi, dobili smo dozvolu da uvezemo građevinski materijal u vrednosti od preko milion američkih dolara. A carina? Posetili smo Ministarstvo finansija i oni su nam dozvolili da uvezemo materijal bez carine! Na ove i mnoge druge načine, uverili smo se u istinitost Božjih reči: ’„Ne vojnom silom ni snagom, već mojim duhom“, kaže Jehova nad vojskama‘“ (Zah. 4:6).

Dobrovoljci su počeli da pristižu na gradilište 1997. Braća iz Australije su poklonila veći deo građevinskog materijala, a ostalo je stiglo iz Malezije, Singapura i Tajlanda. Brus Pikering, koji je pomagao oko nadgledanja projekta, kaže: „Neka braća iz Australije su napravila čeličnu konstrukciju i zatim došla u Mjanmar da je sklope deo po deo. Na kraju je sve bilo na svom mestu. Prosto neverovatno!“ Ostali dobrovoljci su došli iz Velike Britanije, Grčke, Nemačke, s Novog Zelanda, iz Sjedinjenih Država i s Fidžija.

Prvi put posle 30 godina, lokalni objavitelji su mogli slobodno da se druže s braćom i sestrama iz drugih zemalja. „Bili smo presrećni. Činilo nam se da sanjamo“, priseća se Donald Djuar. „Duhovnost, ljubav i samopožrtvovanost naših gostiju ostavila je snažan utisak na nas.“ Jedan drugi brat kaže: „Stekli smo i korisne građevinske veštine. Braća koja su oduvek koristila samo sveće naučila su da sprovode struju. Drugi koji su znali samo za lepeze naučili su da instaliraju klimatske uređaje. Čak smo naučili da koristimo električne alate!“

S druge strane, dobrovoljci iz drugih zemalja bili su dirnuti verom i ljubavlju mjanmarske braće i sestara. „Braća su siromašna, ali imaju veliko srce“, kaže Brus Pikering. „Mnogi su nas zvali u svoj dom na obrok i delili s nama hranu koja je njihovoj porodici mogla da potraje nekoliko dana. Njihov primer nas je podsetio koje su prave vrednosti u životu — porodica, vera, naše bratstvo, Božji blagoslov.“

Nova podružnica je posvećena 22. januara 2000. i tom prilikom je održan poseban skup u Narodnom pozorištu. Lokalna braća su bila oduševljena što je Džon Bar iz Vodećeg tela izneo govor za posvećenje.

Kako se gradnja nove podružnice bližila kraju, braća su svoju pažnju usmerila na još jednu veliku potrebu — Dvorane Kraljevstva. Nobuhiko i Aja Kojama su 1999. došli iz Japana. Brat je pomogao da se osnuje Odeljenje za gradnju Dvorana Kraljevstva u podružnici. „Ja i druga braća smo najpre obišli sva mesta gde se skupštine sastaju, putujući autobusom, avionom, motociklima, biciklima, brodom i peške“, kaže Nobuhiko. „Često su nam bile potrebne propusnice za putovanje, pošto je u mnogim područjima strancima bio zabranjen pristup. Kada smo utvrdili gde su bile potrebne nove dvorane, Vodeće telo je odobrilo novac za gradnju u okviru programa za zemlje sa ograničenim finansijskim sredstvima.

„Nakon što smo formirali tim dobrovoljaca, poslali smo ih u predgrađe glavnog grada, Švipitu, gde je bila planirana gradnja prve dvorane. Lokalna braća i braća iz inostranstva radila su na ovom projektu rame uz rame. To je policiju veoma iznenadilo, pa su nekoliko puta obustavili gradnju kako bi kod pretpostavljenih proverili da li je takva saradnja dozvoljena. Drugi posmatrači su upućivali reči hvale. ’Video sam kako jedan stranac čisti toalet!‘, uzviknuo je jedan čovek. ’Nikada nisam video da stranci obavljaju takve poslove. Vi ste stvarno drugačiji!‘

„U međuvremenu, drugi tim za gradnju je počeo s radovima na novoj dvorani u gradu Tačileiku, koji se nalazi na mjanmarsko-tajlandskoj granici. Mnogi Svedoci koji pripadaju narodu Taj svakog dana su prelazili granicu da bi zajedno sa svojom braćom iz Mjanmara radili na ovom projektu. Iako govore različitim jezicima, ove dve grupe su složno radile. Nasuprot tome, otprilike u vreme kada je gradnja dvorane bila pri kraju, počele su borbe između suparničkih vojski koje su se nalazile duž mjanmarsko-tajlandske granice. Iako su bombe i meci pljuštali na sve strane, dvorana je ostala neoštećena. Kada je borba utihnula, u dvorani su se okupile 72 osobe kako bi ovaj objekat posvetile Jehovi, Bogu mira.“

Od 1999, timovi za gradnju Dvorana Kraljevstva su izgradili skoro 70 novih dvorana širom zemlje. Kako je to uticalo na tamošnje objavitelje? Jedna zahvalna sestra, čije reči odražavaju mišljenje mnogih, kroz suze radosnice je izjavila: „Nikada nisam ni pomislila da ćemo jednog dana imati ovako lepu dvoranu! Sada ću se još više truditi da pozivam zainteresovane osobe na sastanak. Zahvalna sam Jehovi i njegovoj organizaciji za njihovu dobrotu!“

Tokom 1990-ih, nakon više decenija izolacije, Mjanmar je polako počeo da se otvara prema svetu. Zato je podružnica zatražila dozvolu od vlade da misionari ponovo dođu u zemlju. Konačno, u januaru 2003. stigli su Hiroši i Džunko Aoki iz Japana, prvi misionari iz Galada koji su posle skoro 37 godina došli u Mjanmar.

„Pošto je u zemlji bilo malo stranaca, morali smo da budemo obazrivi kako vlasti ne bi pogrešno razumele svrhu našeg propovedanja“, kaže Hiroši. „Zato smo u početku išli s lokalnom braćom i sestrama na njihove naknadne posete i biblijske studije. Ubrzo smo videli da ljudi u Mjanmaru vole da pričaju o Bogu. Već prvog jutra koje smo proveli u službi, započeli smo pet biblijskih studija!“

„Često smo osetili Jehovino vođstvo“, kaže Džunko. „Kada smo se jednom prilikom vraćali motociklom s biblijskog studija blizu Mandaleja, probušila nam se guma. Odgurali smo motor do obližnje fabrike i zatražili pomoć. Portir je dozvolio Hirošiju da uđe s motorom, a ja sam morala da čekam u portirnici. Bio je veoma radoznao.

„’Otkud vi u ovom kraju?‘, pitao je.

„’Posetili smo neke prijatelje‘, odgovorila sam.

„’A zašto?‘, zanimao se. ’Imali ste neki religiozni sastanak?‘

„Pošto nisam bila sigurna kakvi su mu motivi, prećutala sam.

„’Slobodno recite‘, navaljivao je. ’Kojoj organizaciji pripadate?‘

„Izvadila sam Stražarsku kulu iz torbe i pokazala mu je.

„’Znao sam!‘, uzviknuo je ushićeno. Okrenuo se prema kolegama i povikao: ’Vidite! Anđeo je probušio gumu Jehovinim svedocima da bi došli kod nas!‘

„Zatim je iz svoje torbe izvadio Bibliju i jedan naš traktat. Proučavao je Bibliju sa Svedocima u drugom području, ali je izgubio kontakt s njima kada se preselio u Mandalej. Odmah smo počeli da proučavamo Bibliju s njim. Kasnije su se pridružile i neke njegove kolege.“

Godine 2005, u Mjanmar su stigla još četiri misionara, koji su na Filipinima završili Školu za obučavanje naimenovane braće (sada Biblijska škola za neoženjenu braću). Jedan od njih, Nelson Hunjo, suočio se sa izazovom koji je poznat mnogim misionarima — nostalgijom. „Često sam plakao i molio se pre nego što bih utonuo u san“, kaže on. „Onda mi je jedan susretljiv brat ukazao na stihove iz Jevrejima 11:15, 16. Tu se kaže da Avraham i Sara nisu sa čežnjom razmišljali o svom domu u Uru, već su išli dalje u skladu s Božjom namerom. Nakon što sam pročitao te stihove, više nisam plakao. Od tada sam na svoje područje za propovedanje počeo da gledam kao na svoj dom.“

Apostol Pavle je u prvom veku savetovao Timoteja: „Ono što si čuo od mene [...] poveri vernim ljudima, koji će zatim biti osposobljeni da poučavaju druge“ (2. Tim. 2:2). Primenivši ovo načelo, misionari su pomogli lokalnim skupštinama da slede teokratsko vođstvo koje Jehovina organizacija pruža braći u celom svetu.

Na primer, misionari su primetili da mnogi objavitelji poučavaju zainteresovane osobe tako što im postavljaju pitanja, a oni ponavljaju ono što piše u odlomku — što je metoda koja se koristi u većini mjanmarskih škola. „Strpljivo smo ih podsticali da pitaju osobu šta misli o onom što je upravo pročitala kako bi saznali kakvo je zapravo njeno gledište i šta oseća“, kaže Jomar Ubinja. „Objavitelji su spremno primenili naš predlog i zahvaljujući tome postali delotvorniji učitelji.“

Misionari su takođe primetili da mnoge skupštine imaju samo jednog starešinu ili slugu pomoćnika. Sve su to bila samopožrtvovana braća verna Jehovi, ali neki od njih su imali sklonost da se na veoma autoritativan način ophode prema stadu. Doduše, izgleda da su i neke starešine iz prvog veka imale tu istu ljudsku slabost, jer ih je Pavle podstakao: „Pasite Božje stado koje vam je povereno [...] ne kao da gospodarite nad onima koji su Božje vlasništvo, nego budite primer stadu“ (1. Petr. 5:2, 3). Kako su misionari pomogli toj braći? „Trudili smo se da postavimo dobar primer tako što smo bili izuzetno ljubazni, blagi i pristupačni“, kaže Bendžamin Rejes. Njihov dobar primer je s vremenom uticao i na druge. Mnoge starešine su promenile svoj pristup i pokazale više razumevanja prema braći i sestrama.

Braća iz Mjanmara su godinama koristila Sveto pismo iz 19. veka koje je preveo misionar jedne hrišćanske crkve uz pomoć budističkih monaha. Ovaj prevod sadrži mnoge zastarele izraze na pali jeziku i veoma je težak za razumevanje. Stoga, kada je 2008. izdat grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet, braća su bila van sebe od sreće. „Aplauz je trajao veoma dugo, a neki su čak zaplakali od radosti kada su dobili svoj primerak“, priseća se Moris Radž. „Novi prevod je jasan, jednostavan i tačan. Čak ga i budisti lako razumeju!“ Ubrzo nakon što je ovaj prevod izašao, broj biblijskih studija u zemlji porastao je za više od 40 posto.

Kao i mnogi drugi jezici, mjanmarski jezik ima dva oblika — formalni stil koji se temelji na pali i sanskrit jezicima i kolokvijalni stil koji se koristi u svakodnevnom govoru. Oba jezička oblika imaju usmenu i pismenu formu. Skoro sve naše starije publikacije pisane su formalnim stilom, koji je danas teško razumljiv sve većem broju ljudi. Imajući to u vidu, podružnica je nedavno počela da prevodi publikacije na govorni mjanmarski jezik, koji većina ljudi lako razume.

Nove publikacije su odmah naišle na odobravanje čitalaca. Nadglednik Prevodilačkog odeljenja, Tan Tve U, objašnjava: „Ljudi su imali običaj da kažu: ’Vaša literatura je vrlo kvalitetna, ali je ne razumemo.‘ Sada im se lice prosto ozari kada dobiju literaturu, i odmah počnu da je čitaju. Mnogi su rekli: ’Ova literatura se tako lako razume!‘ “ Čak su se i komentari na skupštinskim sastancima poboljšali, jer prisutni sada jasno razumeju šta piše u našim publikacijama.

Prevodilačko odeljenje trenutno ima 26 prevodilaca koji su podeljeni u tri jezičke grupe — mjanmarski, haka čin i sgau kajin jezik. Literatura se prevodi i na 11 drugih lokalnih jezika.

Ciklon Nargis, praćen snažnim olujnim vetrom brzine od 240 kilometara na sat, pogodio je 2. maja 2008. obalu Mjanmara, ostavljajući za sobom pustoš i smrt od delte reke Iravadi do tajlandske granice. Ciklon je ugrozio preko dva miliona stanovnika, dok je oko 140 000 ljudi poginulo ili se vode kao nestali.

Hiljade Jehovinih svedoka bilo je na udaru ciklona, ali ipak niko nije stradao. Mnogi su preživeli jer su potražili zaklon u novim Dvoranama Kraljevstva. U priobalnom selu Botingon u području delte reke Iravadi, 20 Svedoka i 80 seljana devet sati su sedeli na krovnim gredama Dvorane Kraljevstva, dok je voda navirala skoro do plafona, a zatim se povlačila.

Podružnica je odmah poslala grupu za humanitarnu pomoć u najteže pogođeno područje delte. Putujući opustošenim područjem koje je bilo prekriveno leševima, grupa je stigla u Botingon i donela hranu, vodu i lekove. Bili su prvi tim koji je stigao u to područje. Nakon što su primili neophodnu pomoć, braća i sestre su čuli ohrabrujuće biblijske govore i dobili Biblije i biblijsku literaturu, pošto je ciklon uništio sve što su posedovali.

Da bi nadgledala ovu ogromnu humanitarnu akciju, podružnica je formirala nekoliko Odbora za humanitarnu pomoć u Jangonu i Baseinu. Ovi odbori su organizovali da stotine dobrovoljaca žrtvama ciklona dele vodu, pirinač i druge osnovne životne namirnice. Takođe su osnovani timovi za gradnju koji su išli od mesta do mesta i obnavljali oštećene ili razorene domove Svedoka.

Jedan od dobrovoljaca, Tobajas Land, priča: „Moja žena Sofija i ja pronašli smo 16-godišnju Mej Sin U među ruševinama porodične kuće kako suši svoju Bibliju na suncu. Ona je jedini Svedok u porodici. Kad nas je videla, osmehnula se, ali joj je suza skliznula niz obraz. Ubrzo je stigao tim braće sa šlemovima, alatom i građevinskim materijalom i počeo da gradi novu kuću za tu porodicu. Komšije su bile zadivljene! Ljudi su danima iz prikrajka posmatrali gradilište, koje je postalo glavna atrakcija u tom kraju. Posmatrači su sa oduševljenjem komentarisali: ’Nikada nismo videli ovako nešto! Vidi se da ste ujedinjeni i da volite jedni druge. I mi želimo da postanemo Jehovini svedoci.‘ Roditelji, braća i sestre ove devojčice sada dolaze na sastanke i cela porodica lepo duhovno napreduje.“

Humanitarna akcija je trajala mesecima. Braća su isporučila tone humanitarne pomoći i obnovila ili ponovo izgradila 160 domova i 8 Dvorana Kraljevstva. Ciklon Nargis je doneo tragediju i nevolju narodu Mjanmara, ali je tada došlo do izražaja i nešto dragoceno — ljubav koja ujedinjuje Božji narod i slavi Jehovino ime.

Početkom 2007, mjanmarska podružnica je dobila jedno vrlo zanimljivo pismo. „Vodeće telo nas je zamolilo da organizujemo međunarodni kongres u Jangonu“, kaže Džon Šarp, koji je sa svojom suprugom Dženet stigao u podružnicu godinu dana ranije. „Planirano je da na kongresu 2009. prisustvuju stotine stranih delegata iz deset zemalja — nešto što nikada ranije nismo imali u Mjanmaru!“

Džon dalje kaže: „Toliko pitanja nam je prošlo kroz glavu: ’Gde bismo mogli održati tako veliki skup? Da li će dođi objavitelji iz udaljenih područja? Gde ćemo ih smestiti? Kako će putovati? Da li će imati novca da kupe hranu za porodicu? Kako će reagovati vlasti? Da li će dozvoliti takav skup?‘ Izgledalo je kao da ima bezbroj prepreka. Međutim, prisetili smo se Isusovih reči: ’Ono što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće‘ (Luka 18:27). Uzdajući se u Boga, počeli smo sa ozbiljnim pripremama.

„Ubrzo smo pronašli odgovarajuće mesto za kongres — Nacionalni mjanmarski zatvoreni stadion, klimatizovani objekat sa 11 000 mesta, koji se nalazi nedaleko od centra grada. Odmah smo podneli molbu za korišćenje tog objekta. Međutim, prošlo je više meseci i do kongresa je ostalo samo nekoliko sedmica, a mi još uvek nismo dobili odgovor. Onda je stigla poražavajuća vest: Uprava stadiona je iznajmila objekat za održavanje turnira u kik-boksu baš u vreme kada je trebalo da mi održimo kongres. Pošto nismo imali vremena da tražimo drugo mesto, strpljivo smo pregovarali sa organizatorom turnira i još mnogim službenicima kako bismo našli rešenje. Na kraju je organizator turnira priznao da može odložiti taj događaj, ali samo ako se 16 profesionalnih kik-boksera koji su se prijavili za turnir složi da preprave svoje ugovore. Kada su kik-bokseri čuli da Jehovini svedoci žele da održe poseban kongres na stadionu, svi su se složili da im izađu u susret.“

„Međutim, još uvek smo čekali da nam vlasti odobre zakup stadiona, a naša molba je već četiri puta bila odbijena“, kaže Kjav Vin, takođe član Odbora podružnice. „Pomolili smo se Jehovi i sastali se s generalom koji je nadzirao sve stadione u Mjanmaru. Do kongresa su ostale još samo dve sedmice, a ovo je bio prvi put da nam je bilo dozvoljeno da razgovaramo s tako visokim zvaničnikom. Na našu radost, molba je odobrena!“

Dok se sve ovo dešavalo, hiljade delegata iz celog Mjanmara i drugih zemalja putovale su do Jangona avionom, vozom, brodom, autobusom, kamionom i peške. Mnoge mjanmarske porodice su mesecima štedele novac. Neki su uzgajali poljoprivredne kulture, drugi su držali svinje, neki su šili odeću, a neki pokušali da nađu zlato u rekama. Mnogi od njih nikada nisu bili u nekom velikom gradu niti su ikada videli strance.

Preko 1 300 delegata sa severa zemlje pristizalo je na železničku stanicu u Mandaleju da uhvate poseban voz koji je iznajmljen da ih preveze do Jangona. Grupa Svedoka koja živi u brdima Naga putovala je šest dana, noseći na leđima dva objavitelja čija su se improvizovana invalidska kolica usput slomila. Stotine su čekale na peronu železničke stanice, razgovarale, smejale se i pevale pesme Kraljevstva. „Svi su bili uzbuđeni“, kaže Pum Čin Kai, koji je pomagao oko prevoza objavitelja do kongresnog mesta. „Obezbedili smo dovoljno hrane, vode i prostirki za spavanje. Kada je voz konačno stigao, starešine su pomogle svakoj grupi da se ukrca u svoj vagon. Na kraju se preko razglasa začulo: ’Voz Jehovinih svedoka polazi!‘ Bacio sam pogled na peron da vidim da li su svi ušli i uskočio sam u vagon!“

U međuvremenu, skoro 700 stranih delegata smestilo se u hotele u Jangonu. Međutim, gde će biti smešteno preko 3 000 delegata iz Mjanmara? „Jehova je otvorio srca braće i sestara iz Jangona koji su se pobrinuli za delegate“, kaže Mjin Lvin, koji je bio u Odeljenju za smeštaj. „Neke porodice su primile i po 15 delegata. Oni su platili boravišnu taksu za svoje goste i obezbedili im doručak i prevoz do stadiona. Mnogi delegati su bili smešteni u Dvoranama Kraljevstva, a stotine njih su spavale u jednoj velikoj fabrici. Ipak, i pored toliko truda, oko 500 delegata još uvek nije imalo smeštaj. Objasnili smo problem upravi stadiona i oni su dozvolili da delegati spavaju na stadionu. Tako nešto nikada ranije nisu učinili!“

Pošto je stadion bio u lošem stanju, više od 350 dobrovoljaca radilo je deset dana kako bi ga pripremili za kongres. „Popravili smo vodovodne i električne instalacije, kao i klimatske uređaje, a zatim smo ofarbali i očistili ceo objekat“, kaže nadglednik kongresa Taj Vin. „To je bilo odlično svedočanstvo. Oficir koji je bio u upravi stadiona izjavio je: ’Hvala vam! Hvala vam! Moliću se Bogu da svake godine koristite ovaj stadion!‘“

Preko 5 000 ljudi je prisustvovalo kongresu koji se održao od 3. do 6. decembra 2009. Poslednjeg dana su mnogi delegati obukli raznobojne tradicionalne nošnje i time još više ukrasili ceo ovaj skup. „Svi su se grlili i plakali — čak i pre početka programa!“, rekla je jedna sestra. Nakon što je Gerit Loš iz Vodećeg tela uputio zaključnu molitvu, publika je dugo aplaudirala i mahala. Jedna 86-godišnja sestra je rekla ono što bi mnogi potvrdili: „Osećala sam se kao da sam u novom svetu!“

Mnogi vladini službenici su takođe bili zadivljeni. „Ovaj skup je poseban“, rekao je jedan od njih. „Niko ne psuje, ne puši, niti žvaće betelove orahe. Ljudi iz različitih etničkih grupa su ujedinjeni. Nikada nisam video skup poput ovog!“ Moris Radž kaže: „Čak je i jedan visoki oficir u Jangonu izjavio da on i njegove kolege nikada nisu videli tako upečatljiv događaj“.

Mnogi delegati su se složili da su prisustvovali jednom posebnom događaju. Jedan brat je izjavio: „Pre kongresa smo samo slušali o našem međunarodnom bratstvu. Sada smo to i videli! Nikada nećemo zaboraviti ljubav naše braće.“

Pre skoro 2 000 godina, Isus je svojim učenicima rekao: „Podignite oči i pogledajte polja, kako su zrela za žetvu“ (Jov. 4:35). Isto se može reći i za današnji Mjanmar. Danas u ovoj zemlji ima 3 790 objavitelja, što je u proseku jedan objavitelj na svakih 15 931 stanovnika — zaista ogromno polje za žetvu! Budući da je na Spomen-svečanosti 2012. bilo 8 005 prisutnih, potencijal je veliki!

Još jedan dokaz tome je država Rakine, priobalno područje koje se graniči s Bangladešom i ima blizu četiri miliona stanovnika, ali nijednog Jehovinog svedoka. „Svakog meseca dobijemo mnogo pisama od ljudi s tog područja koji traže literaturu i pomoć da razumeju Bibliju“, kaže Moris Radž. „Takođe se sve veći broj budista u Mjanmaru, posebno mladih, interesuje za istinu. Zato neprestano molimo Gospodara da pošalje još radnika na žetvu“ (Mat. 9:37, 38).

Pre skoro 100 godina, dvojica neustrašivih pionira donela su dobru vest u ovu pretežno budističku zemlju. Od tada hiljade ljudi različitog etničkog porekla čvrsto zastupaju istinu. Uprkos ratnim sukobima, političkim nemirima, velikom siromaštvu, religioznom protivljenju, izolovanosti od ostatka sveta i prirodnim katastrofama, Jehovini svedoci u Mjanmaru pokazuju nepokolebljivu odanost Jehovi Bogu i njegovom Sinu, Isusu Hristu. Oni su i dalje odlučni da propovedaju dobru vest o Kraljevstvu i da ’potpuno ustraju i budu dugotrpljivi s radošću‘ (Kol. 1:11).