17. poglavlje

„Duše pobijenih“ dobijaju nagradu

 1. U kojem razdoblju živimo i po čemu se to vidi?

BOŽJE Kraljevstvo već vlada! Jahač na belom konju uskoro će izvojevati konačnu pobedu! Crveni, crni i bledi konj galopiraju našom planetom! Nema sumnje da se danas ispunjavaju proročanstva koja je Isus izrekao o vremenu svoje prisutnosti (Matej, 24. i 25. poglavlje; Marko, 13. poglavlje; Luka, 21. poglavlje). Prema tome, živimo u poslednjim danima ovog poretka (2. Timoteju 3:1-5). Zato obratimo pažnju na ono što se događa kada Jagnje — Isus Hrist — otvori peti pečat na svitku. S kojom ćemo se važnom objavom sada upoznati?

 2. (a) Šta je Jovan video kad je otvoren peti pečat? (b) Zašto ne treba da nas iznenadi zapis o simboličnom nebeskom oltaru?

² Jovan opisuje jednu upečatljivu scenu: „Kad je Jagnje otvorilo peti pečat, video sam u podnožju oltara duše pobijenih zbog reči Božje i zbog svedočenja koje im je bilo povereno“ (Otkrivenje 6:9). O čemu se ovde radi? O oltaru na nebu? Da. Ovde Jovan prvi put spominje oltar. Doduše, on je dotad već opisao Jehovu na njegovom prestolu, heruvime koji se nalaze oko njega, stakleno more, svetiljke i 24 starešine koji nose kâd — pojedinosti koje podsećaju na Jehovin zemaljski sveti šator u starom Izraelu (Izlazak 25:17, 18; 40:24-27, 30-32; 1. Letopisa 24:4). Da li onda treba da nas iznenadi što se i na nebu nalazi simbolični oltar? (Izlazak 40:29).

 3. (a) U kom smislu su se u nekadašnjem jevrejskom svetom šatoru duše ’izlivale na podnožje oltara‘? (b) Zašto je Jovan video duše pobijenih svedoka u podnožju simboličnog oltara na nebu?

³ U podnožju oltara nalaze se „duše pobijenih zbog reči Božje i zbog svedočenja koje im je bilo povereno“. Šta sve to znači? Sigurno se ne odnosi na duše koje su napustile telo — kao što su to verovali paganski Grci (Postanak 2:7; Jezekilj 18:4). Jovan zna da dušu, to jest život, predstavlja krv i da je u nekadašnjem jevrejskom svetom šatoru sveštenik krvlju žrtvovane životinje škropio oltar „sa svih strana“ ili ju je izlivao „na podnožje oltara za žrtvu paljenicu“ (Levitska 3:2, 8, 13; 4:7; 17:6, 11, 12). Prema tome, životinjske duše dovodile su se u vezu s oltarom. Ali zašto bi se duše tih Božjih slugu, predstavljene krvlju, nalazile u podnožju simboličnog oltara na nebu? Zato što se njihova smrt smatra žrtvenom.

 4. U kom smislu se smrt duhom pomazanih hrišćana može smatrati žrtvenom?

⁴ Svi oni koji su rođeni kao duhovni Božji sinovi umiru žrtvenom smrću. Zbog uloge koju imaju u Jehovinom nebeskom Kraljevstvu njegova volja je da se odreknu nade u večni život na zemlji i na taj način je takoreći žrtvuju. U tom pogledu oni umiru žrtvenom smrću dajući time svoj doprinos potvrđivanju Jehovinog prava da bude Vrhovni Vladar (Filipljanima 3:8-11; uporediti s 2:17). To se zaista može reći za one koje je Jovan video u podnožju oltara. To su pomazanici koji su umrli mučeničkom smrću zato što su revno zastupali Jehovinu Reč i njega kao Vrhovnog Vladara. Njihove su ’duše pobijene zbog Reči Božje i zbog svedočenja koje im je bilo povereno‘.

 5. U kom smislu duše mrtvih vernih hrišćana viču za osvetom?

⁵ Jovan opisuje šta dalje vidi: „I vikali su na sav glas: ’Koliko još, Suvereni Gospode, sveti i istiniti, nećeš suditi i osvetiti našu krv na onima koji žive na zemlji?‘“ (Otkrivenje 6:10). Kako mogu njihove duše, to jest krv, vikati i tražiti osvetu kad Biblija otkriva da su mrtvi bez svesti? (Propovednik 9:5). Ali, zar nije Aveljeva pravedna krv vikala kad ga je Kain ubio? Jehova je tada rekao Kainu: „Šta si uradio? Slušaj! Krv tvog brata viče k meni sa zemlje“ (Postanak 4:10, 11; Jevrejima 12:24). Ne radi se o tome da je Aveljeva krv doslovno govorila, već o tome da je on umro kao nevina žrtva, a pravda je zahtevala da njegov ubica bude kažnjen. Slično tome, i ovi hrišćanski mučenici su umrli kao nedužne žrtve, a da bi pravda bila zadovoljena, moraju biti osvećeni (Luka 18:7, 8). Njihov vapaj za osvetom je glasan jer je na taj način umrlo na hiljade hrišćana. (Uporediti s Jeremijom 15:15, 16.)

 6. Čija je nevina krv bila osvećena 607. pre n. e.?

⁶ To bismo mogli uporediti s onim što se događalo u otpadničkom kraljevstvu Jude nakon što je 716. pre n. e. počeo da vlada kralj Manasija. On je prolio mnogo nedužne krvi i verovatno je dao da se prorok Isaija pretesteriše (Jevrejima 11:37; 2. Kraljevima 21:16). Premda se Manasija kasnije pokajao i promenio, krivica za krv je ostala. Godine 607. pre n. e. Vavilonci su opustošili Judu „jer je Jehova tako naredio, da bi ga odbacio od sebe zbog Manasijinih greha, zbog svega što je on učinio i zbog nedužne krvi koju je prolio, kad je nedužnom krvlju napunio Jerusalim. Zato Jehova nije hteo da mu oprosti“ (2. Kraljevima 24:3, 4).

 7. Ko nosi najveću krivicu za prolivanje „krvi svetih“?

⁷ Brojni pojedinci koji su ubijali Božje svedoke — kako oni iz biblijskog tako i oni iz novijeg doba — već su odavno mrtvi. Ali organizacija koja je kriva za njihovo mučeništvo još uvek je veoma aktivna i nosi krivicu za njihovu krv. To je Satanina zemaljska organizacija, to jest njegovo zemaljsko potomstvo. Tu se posebno ističe Vavilon Veliki, svetsko carstvo krive religije.a Ono je opisano kao bludnica koja je „pijana od krvi svetih i od krvi Isusovih svedoka“. Da, „u tom se gradu našla krv prorokâ i svetih i svih koji su pobijeni na zemlji“ (Otkrivenje 17:5, 6; 18:24; Efešanima 4:11; 1. Korinćanima 12:28). Kako je ogromna ta krivica za krv! Dok god Vavilon Veliki postoji, krv njegovih žrtava vapiće za pravednom osvetom (Otkrivenje 19:1, 2).

 8. (a) Ko je sve umro mučeničkom smrću za vreme Jovanovog života? (b) Kako su rimski carevi progonili hrišćane?

⁸ Jovan je bio očevidac mučeništva pomazanika u prvom veku kada je okrutna Zmija sa svojim zemaljskim potomstvom povela rat protiv sve brojnije zajednice pomazanih hrišćana. Jovan je video kako je naš Gospod pogubljen na mučeničkom stubu, zatim kako su pogubljeni i njegov brat Jakov, učenik Stefan, apostoli Petar i Pavle kao i njegovi drugi bliski saradnici (Jovan 19:26, 27; 21:15, 18, 19; Dela apostolska 7:59, 60; 8:2; 12:2; 2. Timoteju 1:1; 4:6, 7). Godine 64. n. e. rimski car Neron svalio je na hrišćane krivicu da su spalili Rim kako bi suzbio glasine da je on dao se taj grad zapali. Istoričar Tacit je o tome napisao: „Od [hrišćana] osuđenih na smrt načiniše ruglo, da ogrnuti u životinjske kože izginu razdirani od pasa, ili pribijeni na krst,b ili da kao upaljene baklje posluže kao noćno osvetljenje.“ Tokom sledećeg talasa progonstva, do kog je došlo za vreme vladavine cara Domicijana (81-96. n. e.), Jovan je izgnan na ostrvo Patmos. Dogodilo se ono što je Isus i rekao: „Ako su progonili mene, progoniće i vas“ (Jovan 15:20; Matej 10:22).

 9. (a) Koje je remek-delo prevare Satana stvorio do četvrtog veka n. e. i čega je ono glavni deo? (b) Kako su neki vladari hrišćanskog sveta u oba svetska rata postupali s Jehovinim svedocima?

⁹ Do četvrtog veka n. e. stara zmija, Satana Đavo, stvorila je remek-delo svoje prevare, otpadničko hrišćanstvo — to jest vavilonsku religiju pod velom „hrišćanstva“. Ono je glavni deo Zmijinog potomstva. Iz njega je nastalo mnoštvo međusobno sukobljenih verskih pravaca. Poput nekadašnjih nevernih Jevreja i to lažno hrišćanstvo nosi tešku krivicu za krv jer je u oba svetska rata bilo duboko upleteno u krvoproliće na obe zaraćene strane. Neke političke vođe iz „hrišćanskog“ sveta čak su iskoristile te ratove kao izgovor za ubijanje Božjih pomazanih slugu. O tome kako je Hitler progonio Jehovine svedoke, Fridrih Zipfel je u jednoj svojoj knjizi napisao: „Trećina [Svedoka] je poginula, bilo da su bili pogubljeni bilo da su stradali od nekog drugog oblika nasilne smrti, gladi, bolesti ili ropskog rada. To zlostavljanje je po svojoj okrutnosti bilo bez presedana, a razlog je bilo beskompromisno zastupanje vere koje se nije moglo uskladiti s nacionalsocijalističkom ideologijom“ (Kirchenkampf in Deutschland). Na lažno hrišćanstvo i njegovo sveštenstvo zaista se mogu primeniti sledeće reči: „Na tvojim skutovima nalazi se krv nedužnih siromaha“ (Jeremija 2:34).c

10. Kakvom progonstvu su izloženi mnogi mladići u velikom broju zemalja?

¹⁰ Od 1935, mladići koji žele da ostanu verni Bogu, a pripadnici su velikog mnoštva, nose najveći teret progonstva u mnogim zemljama (Otkrivenje 7:9). Čak i nakon završetka Drugog svetskog rata u Evropi, u samo jednom gradu obešeno je 14 mladih Jehovinih svedoka. Koji su zločin počinili? ’Nisu više hteli da se uče ratovanju‘ (Isaija 2:4). U novije doba su u nekim zemljama Dalekog istoka i Afrike neki mladići iz istog razloga bili na smrt pretučeni ili streljani. Ti mladi mučenici, nepokolebljivi saradnici Isusove pomazane braće, sigurno će uskrsnuti na obećanoj ’novoj zemlji‘ (2. Petrova 3:13; uporediti s Psalmom 110:3; Matejem 25:34-40; Lukom 20:37, 38).

Duga bela haljina

11. U kom smislu pomazani hrišćani koji umru kao mučenici dobijaju „dugu belu haljinu“?

¹¹ Nakon što je izneo dokaze o tome kako su drevne Božje sluge sačuvale čvrstu veru, apostol Pavle je rekao: „I svi su oni zbog svoje vere dobili svedočanstvo da su Bogu po volji, ali nisu dobili ono što im je bilo obećano, jer je Bog nama namenio nešto bolje, da oni ne budu bez nas učinjeni savršenima“ (Jevrejima 11:39, 40). Šta je to „nešto bolje“ što su očekivali Pavle i drugi pomazani hrišćani? Jovan to vidi u sledećoj viziji: „I svaki od njih je dobio dugu belu haljinu i rečeno im je da još malo čekaju, dok se ne popuni broj ostalih robova, njihovih drugova i njihove braće, koji treba da budu ubijeni kao i oni“ (Otkrivenje 6:11). To što su dobili „dugu belu haljinu“ ukazivalo je na njihovo uskrsenje u besmrtni duhovni život. Oni više ne leže kao pobijene duše u podnožju oltara, nego uskrsavaju kao članovi grupe predstavljene s 24 starešine koji se klanjaju pred Božjim nebeskim prestolom. Tamo i sami dobijaju prestole, što pokazuje da su dobili kraljevski položaj. A to što su ’odeveni u bele haljine‘ pokazuje da ih Jehova smatra pravednima, dostojnima počasnog položaja pred njim u njegovim nebeskim dvorima. Time se ispunjava obećanje koje je Isus dao vernim pomazanim hrišćanima u Sardu: „Tako će onaj ko pobedi biti odeven u bele haljine“ (Otkrivenje 3:5; 4:4; 1. Petrova 1:4).

12. U kom smislu uskrsnuli pomazanici ’čekaju još malo‘ i do kada će to biti?

¹² Prema svim pokazateljima, to nebesko uskrsenje započelo je 1918, nakon što je Isus ustoličen 1914. godine i nakon što je u svojstvu Kralja započeo svoje pobedničko jahanje očistivši nebo od Satane i njegovih demona. Pa ipak, uskrsnulim pomazanicima je rečeno da „još malo čekaju, dok se ne popuni broj ostalih robova, njihovih drugova“. Pripadnici „Jovanove klase“ koji su još uvek na zemlji moraju u kušnjama i progonstvima dokazati svoju vernost Bogu, a neki od njih će možda biti i ubijeni. Međutim, na kraju će Bog izvršiti osvetu nad bludnicom Vavilonom Velikim i njenim političkim ljubavnicima zbog prolivene krvi svih pravednika na zemlji. U međuvremenu, uskrsnuli pomazanici nesumnjivo imaju mnoštvo zaduženja na nebu. To što „čekaju“ ne znači da su se prepustili blaženom lenstvovanju, nego da strpljivo čekaju dan Jehovine osvete (Isaija 34:8; Rimljanima 12:19). Njihovo čekanje će se okončati kada bude uništena kriva religija i kad se oni, kao „pozvani i izabrani i verni“, pridruže Gospodu Isusu Hristu u izvršenju presude nad svim ostalim delovima Sataninog zlog potomstva ovde na zemlji (Otkrivenje 2:26, 27; 17:14; Rimljanima 16:20).

„Prvo će ustati oni koji su mrtvi“

13, 14. (a) Kada, prema rečima apostola Pavla, započinje nebesko uskrsenje i ko biva uskrsnut? (b) Kada pomazanici, koji su tokom Gospodovog dana još uvek na zemlji, uskrsavaju na nebo?

¹³ Sve ono što Jovan vidi nakon otvaranja petog pečata u potpunom je skladu s drugim biblijskim stihovima koji govore o uskrsenju za život na nebu. Na primer, apostol Pavle je napisao: „Jer ovo vam govorimo po Jehovinoj reči: mi živi, koji ostanemo do Gospodove prisutnosti, nećemo preteći one koji su umrli, jer će sam Gospod sići s neba sa zapovedničkim pozivom, s glasom arhanđela i s Božjom trubom, i prvo će ustati oni koji su mrtvi u jedinstvu s Hristom. Zatim ćemo mi živi, koji ostanemo, biti zajedno s njima odneseni u oblacima da se sretnemo s Gospodom u vazduhu. I tako ćemo uvek biti s Gospodom“ (1. Solunjanima 4:15-17).

¹⁴ Ono o čemu govore ovi stihovi veoma je uzbudljivo. Isusova pomazana braća koja ’ostanu do Isusove prisutnosti‘, to jest koja su u vreme njegove prisutnosti živa na zemlji, odlaze na nebo tek nakon svoje braće koja su pomrla ranije. Pomazanici koji su ranije umrli u jedinstvu s Hristom uskrsavaju prvi. Isus ’silazi‘ u tom smislu što obraća pažnju na njih da bi ih uskrsnuo u duhovni život, dajući im time „dugu belu haljinu“. Nakon toga će oni koji budu još uvek živeli kao ljudi morati da završe svoj život na zemlji, i mnogi od njih će umreti nasilnom smrću od ruku neprijatelja. Ali, oni neće morati da spavaju u smrtnom snu kao što su to morali njihovi prethodnici. Umesto toga, oni će se čim umru — „u tren oka“ — preobraziti i biće uzeti na nebo da tamo budu sa Isusom i s drugim članovima Hristovog tela (1. Korinćanima 15:50-52; uporediti s Otkrivenjem 14:13). Znači, uskrsenje pomazanih hrišćana započelo je ubrzo nakon što su četiri jahača Apokalipse započela svoj galop.

15. (a) Za koga otvaranje petog pečata predstavlja dobru vest? (b) Kada će pohod Pobednika na belom konju dostići svoj vrhunac?

¹⁵ Otvaranje petog pečata na svitku predstavlja dobru vest za besprekorne pomazanike koji ostanu verni Bogu sve do smrti. Ali, to nije dobra vest za Satanu i njegovo potomstvo. Pobednik na belom konju i dalje nezaustavljivo jaše, a njegov pohod će dostići svoj vrhunac kad dođe vreme da se izvrši presuda nad svetom koji je „u vlasti Zloga“ (1. Jovanova 5:19). To postaje još očiglednije kada Jagnje otvori šesti pečat.

[Fusnote]

[Okvir na 102. strani]

„Duše pobijenih“

U jednom delu od Maklintoka i Stronga citiraju se reči engleskog protestanta iz 18. veka, Džona Džortina, čiji su roditelji bili francuski hugenoti (protestanti): „Gde počinje progonstvo tamo prestaje hrišćanstvo... Kada je hrišćanstvo postalo državna religija [Rimskog] carstva i kad je sveštenstvo dobilo bogatstvo i čast, užasni verski progoni poprimili su strahovite razmere i izvršili poguban uticaj na religiju koju naučavaju Jevanđelja“ (Cyclopedia).

[Slika na 103. strani]

„Svaki od njih je dobio dugu belu haljinu“