Malavi

DOBRODOŠLI u toplo srce Afrike! Sa svojom prijatnom klimom i prijateljski raspoloženim ljudima, Malavi je zaista topla zemlja s mnogim privlačnostima. Mnogima je posebno privlačna srdačna poruka biblijske istine koju propoveda više od 40 000 Svedoka Jehove Boga.

Međutim, ne tako davno te ponizne Božje sluge suočavale su se s velikim nevoljama. Umesto da im njihove komšije pokažu srdačno prijateljstvo, oni su bili izloženi žestokom progonstvu, užasima koji podsećaju na pogrome protiv Jevreja i na srednjovekovnu inkviziciju. Dosije o tome šta su doživeli i kako su sve to izdržali izvanredan je primer čuvanja integriteta pod nepovoljnim okolnostima. Ipak, pre nego što ispričamo priču o njima, pogledajmo malo samu zemlju.

Pogled na Malavi

Iako veoma mala zemlja, Malavi se diči predivnim planinama, rekama i jezerima. Planina Mlandže, na jugu zemlje, posebno je divna. Od podnožja sa zelenim poljima na kojima se uzgaja čaj, ona se veličanstveno uzdiže do 3 002 metra nadmorske visine, što je čini najvišom planinom u tom delu Afrike. Međutim, verovatno najpoznatija atrakcija je 580 kilometara dugo jezero Malavi. Čuveni istraživač Dejvid Livingston nazvao ga je „jezero zvezda“ zbog načina na koji sunce blista na njegovoj površini. U njemu se mogu naći stotine vrsta riba — kaže se, više nego u bilo kom drugom slatkovodnom jezeru na svetu.

Blagonaklonost 11 miliona stanovnika Malavija odmah pada u oči. Oni brzo pokažu širok, srdačan osmeh i imaju želju da pomognu. Očevidna je i ljubav prema Božjoj Reči. Već oko stotinu godina, Biblija postoji na jezicima čičeva, jau i tumbuka, glavnim jezicima koji se govore u Malaviju. Skoro svako domaćinstvo ima bar jednu Bibliju, a mnogi je redovno čitaju. Većina Malavijaca je siromašna u materijalnom pogledu, ali prihvativši pomoć koju su im ponudili Jehovini svedoci, neki su pronašli veliko duhovno blago na stranicama svoje Biblije.

Aktivnost Jehovinih svedoka u Malaviju počela je prvih decenija ovog veka. Ovdašnji ljudi su se upoznali s njihovim aktivnostima na prilično dramatičan način.

’Kao kad požar zahvati travu‘

Naša priča počinje sa Džozefom Butom, zanimljivim ali kontroverznim čovekom. Podstaknut oduševljenjem nakon što je pročitao neke publikacije Watch Tower Societyja, 1906. je upoznao Č. T. Rasela. Uverio je brata Rasela da je u južnoj Africi potreban neki predstavnik Watch Tower Societyja. Pošto je Džozef But ranije radio u Malaviju, koji se tada zvao Njasa, izgledalo je da bi on mogao korisno poslužiti. Ipak, brat Rasel nije znao da je taj čovek bio na lošem glasu u tom delu sveta. On je postao poznat kao „religiozni autostoper“, kako ga je kasnije opisao jedan pisac, koji je redom koristio denominacije hrišćanskog sveta da bi postigao vlastite ciljeve. Zbog toga je But bio veoma neomiljen kod lokalnih vlasti i čak više nije bio dobrodošao u Malavi. Međutim, ovaj iskusni „autostoper“ je još jednom uspešno iznudio vožnju.

Znajući da ne može ići direktno u Malavi, But je najpre osnovao bazu u Južnoj Africi. Tu je naišao na Eliota Kamvanu, starog poznanika iz Malavija. But je ubrzo uputio ovog mladića da se vrati kući. Kad je stigao, 1908, Eliot Kamvana je počeo akciju javnog propovedanja, temeljeći svoje propovedanje na slobodnom tumačenju nekih publikacija Watch Tower Societyja. Makofi Ngulu, koji je pre nekoliko godina umro kao verni starešina, imao je tada prvi kontakt s istinom. On je Kamvanino propovedanje opisao ’kao kad požar zahvati travu‘. Rezultati Kamvaninog propovedanja, s njegovim dramatičnim krštenjima na otvorenom, zaista su se kroz Malavi širili brzo, poput šumskog požara. Na hiljade ljudi se odazvalo, i uskoro su bile osnovane mnoge „skupštine“.

Međutim, ni But ni Kamvana nikada nisu izašli iz ’Vavilona velikog‘ (Otkr. 17:5; 18:4). Oni su u stvari imali političke ciljeve. Nije prošlo puno dok sumnjive propovedničke metode Eliota Kamvane nisu privukle negativnu pažnju državnih vlasti u Malaviju. Uskoro je bio deportovan na Sejšele. Do 1910, i Džozef But je otišao i završio što se tiče Watch Tower Societyja. Nažalost, njih dvojica su napravili više štete nego koristi, ali nešto ih je izvuklo: po celoj zemlji su bile podeljene mnoge publikacije koje sadrže biblijsku istinu. U narednih nekoliko godina, pojedinci iskrena srca, kao što je Makofi Ngulu, povoljno su reagovali na ono što su pročitali.

„Watch Tower pokreti“ stvaraju pometnju

Posle ovog nezadovoljavajućeg starta u Malaviju, Zajednica je poslala Vilijama Džonstona, jednog jako sposobnog brata iz Glazgova, u Škotskoj, da ispita situaciju. On je ustanovio da su bile osnovane mnoge takozvane skupštine ali da su jako slabo poznavale biblijsku istinu. Međutim, bilo je onih koji su istinski tražili istinu. Brat Džonston je, pre nego što je otišao u Južnu Afriku, poučio nekoliko lokalnih muškaraca među njima da predvode. Zatim je prošlo dosta vremena pre nego što se delu u Malaviju ponovo poklonila pažnja. Nastala je strašna pometnja. To je stvaralo nevolje Istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, i ispitalo je njihov integritet.

Oponašajući harizmatski stil Eliota Kamvane, nastali su mnogi pokreti koji su pomešali neke biblijske istine s lažnim doktrinama i nebiblijskim običajima. Pošto su do izvesne mere koristili publikacije Watch Towera, ti pokreti su u svoj naziv često uključivali Watch Tower. To je stvaralo probleme izvesnom broju naše prave braće u toj zemlji. Pošto nisu imali ispravno duhovno nadgledanje i potrebnu duhovnu hranu, zadivljujuće je što aktivnost te istinske braće nije polako potpuno prestala. Ipak, nastavili su da se sastaju i da svedoče drugima, i trudili su se da idu stopama Isusa Hrista (1. Petr. 2:21).

Iskoristivši tu situaciju, lokalne verske vođe su oklevetale Istraživače Biblije tako što su ih krivo povezale s pokretima koji su nepošteno usvojili ime Watch Tower. Međutim, s vremenom se jasno mogla videti razlika između tih lokalnih sekti i naše braće. Podstaknut uznemiravajućim vestima od članova sveštenstva hrišćanskog sveta, glavni načelnik policije je početkom 1920-ih pokrenuo istragu. Prerušio se i lično bio na nekoliko sastanaka Istraživača Biblije. Kakva je bila njegova reakcija? Bio je ogorčen zbog zlih laži koje su kružile o njima. Međutim, pometnja koju su izazvali ti lažni „Watch Tower pokreti“ nastavila se još niz godina.

Organizovanje dela

Godine 1925, Zajednica je još jednom poklonila pažnju Malaviju. Džon Hadson je bio 15 meseci u toj zemlji, održavajući govore u skupštinama. Nastojao je da pomogne našoj braći da uvide koliko je važno da budu u kontaktu sa Watch Tower Societyjem, kojeg koristi „verni i razboriti rob“, i da prihvataju njegovo vođstvo i uputstva (Mat. 24:45-47, NW).

Jedan od onih koji su izvukli koristi od posete brata Hadsona Malaviju bio je Grešam Kvazizira, iz Nčeua. Kvazizira se krstio iste godine kad je brat Hadson išao u Malavi. On se odmah suočio s jednom ozbiljnom kušnjom. Na nagovor sveštenikâ iz njegove bivše crkve, bio je optužen za subverzivno učenje. Zato je bio strpan u pritvor. Šta da uradi? Hoće li se iz straha odreći vere? Posle mesec dana i nakon istrage provincijskih vlasti, brat Kvazizira je bio oslobođen optužbi i pušten. Međutim, daleko važnija je bila činjenica da je on rešio da bude lojalan Jehovi i njegovoj organizaciji. Jehova je mogao da koristi ljude koji pokazuju takav duh. Nakon što je jedno vreme služio u Mozambiku, brat Kvazizira je i sam imao mnoge prednosti dok je učestvovao u širenju poruke o Kraljevstvu i izgrađivanju skupština u Malaviju. (Vidi Kulu stražaru od 1. novembra 1972. /engl./.)

Poseta brata Hadsona je takođe bila pravi podstrek za Makofi Ngulua i Žuniora Pirija. Ta dva brata su se kasnije preselila u Južnu Afriku, gde su obojica verno služila mnoge godine. Ričard Kalinde je takođe imao koristi od druženja s Džonom Hadsonom. Pre nego što je otišao iz zemlje, brat Hadson je organizovao da Ričard Kalinde nadgleda propovedanje dobre vesti dok ne stigne daljnja pomoć.

Međutim, nisu svi bili srećni zbog posete brata Hadsona. Brat Ngulu je opisao njihovu reakciju. „Nećemo da nas uče ljudi iz Kejp Tauna“, rekli su. „Radićemo šta se nama sviđa.“ Nespremni da prihvate vođstvo Zajednice, oni su osnovali vlastite „Watch Tower pokrete“. S druge strane, oni koji su istinski tražili istinu pokazali su ponizniji stav. Oni su ostali u kontaktu s kancelarijom Zajednice u Južnoj Africi i pokazali su cenjenje prema uputstvima i vođstvu koje su dobijali preko tog kanala. Uskoro je tamošnjoj podružnici postalo očigledno da je tom malom jezgru iskreno zainteresovanih osoba potrebno još pomoći.

Stalni predstavnik u zemlji

Uzbudljiv događaj u istoriji Jehovinih svedoka u Malaviju odigrao se 1933. Podneta je molba da Watch Tower Bible and Tract Society ima trajnog predstavnika u toj zemlji. Guverner je rekao da „pozdravlja takav korak“ i odobrio je molbu. Najzad su se mogle napraviti pripreme da se propovedanje dobre vesti u Malaviju obavlja doslednije. U skladu s time, pod vođstvom podružnice u Južnoj Africi, u maju 1934. osnovan je depo za literaturu, zajedno s jednom kancelarijom, a Bert Maklaki je nadgledao delo.

S obzirom da se krstio 1930, brat Maklaki je bio još prilično nov u istini. Međutim, on se pokazao kao veoma delotvoran pionir na svojim prethodnim dodelama na Madagaskaru i na Mauricijusu. Kad je stigao u Malavi, našao je jednu kućicu s dve sobe u glavnom gradu, Zombi, na jugu zemlje. Jedna soba se koristila kao depo za literaturu i kao kancelarija; druga se koristila za spavanje. Brat Maklaki, koji tada nije bio oženjen, rekao je da je na ovoj novoj dodeli prilično usamljen, i da mu je ona „donela odgovornosti veće nego ikada pre“.

Od velike pomoći mu je bio Ričard Kalinde, koji se dosta zbližio s njim. Glavni zadatak na početku bio je da se raščisti pometnja koju je našoj braći donelo postojanje lažnih „Watch Tower pokreta“. To nije bilo tako teško kao što se očekivalo. S jedne strane, većina službenika je postala svesna da te domaće sekte nemaju nikakve veze s pravim Watch Tower Societyjem. Isto tako, kancelarija u Južnoj Africi pružila je Bertu Maklakiju jasne smernice kako da reši tu situaciju. Držeći se tih smernica, on je posećivao grupe u svim delovima Malavija, dok je brat Kalinde služio kao prevodilac. Te posete skupštinama pomogle su mnogima da više ne podupiru lažne „Watch Tower pokrete“ i njihove vođe.

Jehovin blagoslov je bio očigledan. Konačno se formirala jedna čvrsta teokratska organizacija. Prvi put su takođe bili prikupljeni izveštaji službe na terenu. Prema tim izveštajima, godine 1934. bilo je u proseku 28 objavitelja.

Nova dodela u depou u Zombi

Nakon što je oko godinu dana radio u Malaviju, Bert Maklaki je bio povučen u Južnu Afriku. Posle toga, više od 60 godina je lojalno služio u Jehovinoj službi u različitim delovima južne Afrike do svoje smrti 1995. Jedan drugi član porodice Maklaki, njegov brat Bil, zamenio ga je u Malaviju.

Pre toga, Bil Maklaki je bio pionir u Južnoj Africi, iako još nije bio kršten. Džordž Filips, sluga podružnice u Južnoj Africi, zamolio je Bila ako bi mogao da preuzme dodelu u Malaviju. Kad je prihvatio, rekli su mu: „Naravno, najpre moraš da se krstiš.“ Bil se krstio i stigao u depo u Zombi u martu 1935. Imao je 26 godina. Taj verni brat je dokazao svoj integritet u Malaviju pod veoma nepovoljnim okolnostima dok nije bio deportovan 1972.

Kako je bilo u to vreme? Bil Maklaki, koji je 1998. imao 89 godina i živeo u Južnoj Africi sa svojom porodicom, još uvek se sećao skučenih uslova u tom depou u Zombi. Rekao je: „Spavaća soba nije bila šira od nekog kamina [1,4 metra]. Bilo je prilično zagušljivo, pa sam noću držao otvorene prozore, dok jedne noći jedan policajac nije lupio glavom u prozor i rekao: ’Bvana [gospodine], bolje da zatvorite prozore. Noću ovim ulicama švrljaju leopardi.‘ Zato sam ih zatvorio.“

Uprkos teškim uslovima, pokazalo se izuzetno korisnim da depo bude u glavnom gradu. Pošto su u blizini bile vladine kancelarije i sedište policije, brat Maklaki je brzo mogao da reaguje na sve optužbe protiv Zajednice, zbog toga što su Jehovine svedoke stalno mešali s lažnim „Watch Tower pokretima“. Poput svog brata koji je to radio pre njega, Bil Maklaki je strpljivo sarađivao sa službenicima na izglađivanju svih nesporazuma. Jehovini svedoci su tako stekli povoljnu reputaciju.

Čišćenje organizacije

Bil Maklaki je zajedno s braćom marljivo radio na izgrađivanju cenjenja prema Jehovinim merilima izloženim u Bibliji. U to je spadalo i pomaganje braći da razumeju da nebiblijski običaji kao što su seksualni nemoral, spiritizam i zloupotreba alkohola nemaju mesta u životu Jehovinih svedoka (1. Kor. 6:9, 10; Otkr. 22:15). Od neprocenjive pomoći u tom radu bio je Grešam Kvazizira. On je jako puno radio u putujućoj službi, posebno na severu zemlje. Brat Maklaki ga je opisao kao osobu od „čvrstog, poštenog materijala“. Brat Kvazizira je postao poznat po tome što je u svako doba lojalno podržavao biblijska pravedna merila. Kad god bi naišao na nekoga ko se ponašao nemoralno dok je u isto vreme tvrdio da služi Jehovi, brat Kvazizira bi mu se odvažno suprotstavio. Ako bi priznali da se ponašaju nehrišćanski, on bi im oduzeo njihove publikacije i rekao im da više nisu pravi Jehovini svedoci. Takođe ih je sprečavao da dalje učestvuju u službi na terenu. Zbog takvog odlučnog postupanja, mnogi su očistili svoj život. Upravo je brat Kvazizira tužno izvestio da je Ričard Kalinde ponovo počeo da upražnjava običaje koji nisu saglasni s hrišćanskim načinom života. Zato taj nekada revni brat više nije mogao da predstavlja Jehovinu čistu organizaciju.

Zbog ovog čvrstog stava s obzirom na visoka moralna merila Biblije, Jehovini svedoci su postali poznati kao ljudi integriteta. To se često pokazalo kao zaštita za njih.

Jehovin blagoslov nad čistom organizacijom postao je očigledan dok je broj onih koji ga aktivno hvale rastao. Do 1943, svakog meseca je prosečno 2 464 objavitelja bilo povezano sa 144 skupštine — izvrstan porast u odnosu na samo 28 objavitelja deset godina ranije!

Buđenje Malavija

Tokom 1944, izraz „novi svet“, koji se često koristio u publikacijama Watch Towera, bio je pun pogodak za stanovništvo Malavija. Kao što je objašnjeno u tim publikacijama, novi svet se odnosi na Jehovin novi sistem stvari — novo ljudsko društvo nad kojim vlada Božje nebesko Kraljevstvo u rukama Isusa Hrista (Dan. 7:13, 14; 2. Petr. 3:13). Te publikacije su na temelju Biblije pokazale da će u tom novom svetu zemlja postati raj; ljudi će živeti u miru sa životinjama; nestaće ratova; izobilje hrane biće na raspolaganju svima; više neće biti bolesti i smrti; čak će i mrtvi uskrsnuti i dobiti priliku da žive zauvek (Ps. 67:6, 7; Isa. 2:4; 11:6-9; Luka 23:43; Jov. 5:28, 29; Otkr. 21:3, 4).

Jedan brat, kad je držao govor na tu temu, objasnio je to na sledeći način, začinivši to lokalnim jezikom: „Kad je Adam sagrešio, u vrtu mu se nije rodilo nijedno dete; sva su rođena u ’šipražju‘ i, braćo, mi smo još uvek u ’šipražju‘. Još se nismo vratili u vrt. Ali sada je blizu vreme kad ćemo napustiti ovaj svet matekenje (vrsta tropske buve) i ući u novi, potpuno obnovljeni Jehovin svet.“

Govori o Božjem novom svetu imali su takav uticaj da je u jednom delu zemlje mnoštvo zainteresovanih ljudi sledilo braću od mesta do mesta, upijajući biblijska obećanja o Raju. U jednom drugom kraju, nakon što je dosta lokalnih sveštenika poslušalo govor o novom svetu, bili su tako dirnuti onim što su čuli da su masovno otišli do jednog evropskog misionara i rekli: „Zašto ste to skrivali od nas? Danas vidimo dečake i devojčice kako posećuju ljude i kako im govore najdivnije stvari koje su ikada čuli! A vi nam dajete da propovedamo doktrine koje su sada razotkrivene kao čiste laži!“

Godine 1946, broj objavitelja Kraljevstva u Malaviju premašio je broj od 3 000, i braća su stvarno budila tu zemlju.

Naravno, nije svima bilo drago zbog poruke o Božjem novom svetu. Ranije je vlada bila zabranila uvoz publikacija Watch Towera, koje su govorile o tom novom svetu. Međutim, to je imalo malo efekta, pošto je u zemlji već postojala poprilična količina literature. Sada su neki sveštenici, u nastojanju da neutrališu uticaj aktivnosti Jehovinih svedoka, pokušali da oponašaju izraze i metode Svedoka. „I mi propovedamo novi svet“, tvrdili su. Nekolicina njih je čak pokušala da izvrši naknadne posete kod svojih članova, ali su se za nekoliko sedmica predali.

Religiozne vođe su takođe nastojale da ubede seoske poglavice da ne daju Jehovinim svedocima da propovedaju u njihovom kraju. Pre nego što bi se održao govor u nekom selu, bio je običaj da se traži dozvola od seoskog poglavice. Ali ako je poglavica potpao pod uticaj lokalnih verskih vođa, tu se nisu mogli držati sastanci za javnost.

Međutim, mnoge seoske poglavice srdačno su pozdravljale Jehovine svedoke. Braća su često bila pozivana da dođu i održe govore. Jedan seoski poglavica čuo je jedan takav govor u gradiću Lizulu, gde je saznao kakvo je pravo stanje mrtvih (Prop. 9:5; Jez. 18:4). Kratko posle toga, prisustvovao je sahrani koju su vodile neke verske vođe. Prisutnima su rekli da je dete koje je umrlo „sada anđeo na nebu“. Stari poglavica je progunđao, polako ustao, okrenuo se svom pomoćniku i zatražio malo burmuta. Onda je, energično ušmrkavajući, otišao odatle, govoreći: „Hm, u Lizuluu smo čuli gde su mrtvi. Ovi samo lažu!“

Specijalna poseta

U januaru 1948. odigrao se jedan veoma poseban događaj, kad su N. H. Nor i M. G. Henšel, iz centrale Zajednice u Bruklinu, u Njujorku, posetili Malavi. To je bila prva poseta braće iz svetske centrale. Sastanak je organizovan u Gradskoj sali u Blantiru, za Evropljane i Indijce koji su živeli u tom gradu. Kad se uzme u obzir da je tada u Blantiru živelo samo oko 250 Evropljana, onda je ohrabrujuće što je 40 osoba prisustvovalo javnom predavanju. Narednog dana, gostujuća braća su bila na jednom većem skupu na otvorenom održanom za afričku braću. Bil Maklaki, koji je do tada tečno govorio čičeva, služio je kao prevodilac. Na javnom predavanju posle podne bilo je 6 000 prisutnih. Pošto nije bilo ozvučenja, braća koja su služila u programu morala su da govore jako glasno kako bi svi mogli da čuju. Jednog trenutka veliki pljusak je prekinuo govor, a prisutni su počeli da traže zaklon ispod drveća ili u obližnjim kućama. Ali Svedoci su ostali, i brat Nor je završio govor držeći kišobran iznad glave. Sama činjenica da je ovaj mzungu (belac) stajao na kiši da bi završio govor afričkoj publici pokazala je javnosti da su Jehovini svedoci stvarno zainteresovani za njihovo dobro, jer lokalni Evropljani to nikada ne bi učinili.

Poseta braće Nora i Henšela dala je ogroman podstrek delu. Te godine, 1948, broj objavitelja je bio veći od 5 600, a i novi su se veoma brzo pridruživali redovima Svedoka. Na nekim mestima bilo je teško naći dovoljno područja za svedočenje!

Počinje da radi podružnica

U međuvremenu, depo Zajednice je prebačen iz Zombe u Blantir, trgovački centar zemlje, smešten još južnije. Onda je 1. septembra 1948, nakon što su aktivnosti Jehovinih svedoka u Malaviju mnoge godine bile pod nadgledanjem podružnice u Južnoj Africi, osnovana kancelarija podružnice u Malaviju, a prvi sluga podružnice bio je Bil Maklaki. Sada su se potrebe područja u Malaviju mogle direktno zbrinjavati, uz nadgledanje iz svetske centrale.

Do tada je već bilo dosta zrele, iskusne braće koja su mogla služiti kao pokrajinske sluge da posećuju skupštine kako bi jačali braću. Pokrajinski sastanci su održavani dva puta godišnje, a Grešam Kvazizira je služio kao oblasni sluga za celu zemlju. U podružnici, Bil Maklaki je takođe bio veoma zaposlen — često radeći do ranih jutarnjih sati na svojoj pisaćoj mašini.

Bilo je još dosta posla, i bila je potrebna daljnja pomoć. Tako su Piter Bridl i Fred Smedli, diplomci misionarske škole Gilead, bili srdačno dočekani po svom dolasku 1949. Oni i drugi diplomci Gileada pružili su veoma potrebnu pomoć preopterećenom slugi podružnice. Sada se mogla posvetiti dodatna pažnja načinu delovanja skupština i većih skupova.

„Ja ovo nikad neću moći!“

Dolazak u Malavi, pogotovo u to vreme, mogao je biti strašna promena za nekoga iz Evrope ili Severne Amerike. Nije bilo nikakvih modernih pogodnosti na koje je takva osoba možda bila ranije navikla. U afričkom šipražju nisu se mogli naći nikakvi električni aparati. Ono što je lokalnom meštaninu moglo izgledati kao normalan deo života za stranca je moglo biti jako stresno. Kako će se novi misionari prilagoditi?

Sećajući se prvih utisaka po dolasku u Malavi nakon zamornog putovanja vozom iz luke Beire, u Mozambiku, Piter Bridl kaže: „Kad smo konačno stigli do reke Šire, upravo se smrkavalo. Oko nas su letele velike bube. Okupljale su se oko svetiljki i potpuno ih umrljale. Bile su nam na vratu, i gmizale su nam ispod odeće. Rekao sam Jehovi: ’Ovo ne mogu da podnesem. Previše je ovo za mene. Ja ovo nikad neću moći!‘ Onda smo prešli reku i ušli u voz, koji je bio na stanici. Njegova svetla su bila veoma, veoma prigušena. Uskoro sam shvatio zašto — time se htelo sprečiti da ti insekti uđu u voz. Poslužili su nam obrok, koji je počeo sa supom. Jedva smo videli osobu s druge strane stola, jer su svetla bila tako prigušena. Dok smo jeli supu, srkali smo je kroz zube kako ne bismo usrkali i insekte, a ja sam rekao Jehovi: ’Molim te, mislim da je ovaj put previše. Ja ovo neću moći!‘“

Na jednom kasnijem putovanju u to isto područje, brat Bridl je imao problema dok je držao javno predavanje. Zašto? On objašnjava: „Komarci su bili neverovatni. Kad sam jedne večeri držao govor, pantalone sam zavukao u čarape. Oko glave sam omotao peškir i ugurao ga u košulju. Oko rukava sam imao gumice, tako da su mi virili samo šake i lice. Govorio sam uz pomoć prevodioca. Rekao sam rečenicu a onda sam terao komarce s lica. Onda sam još jednom otresao ruke i lice. Kad je prevodilac završio, rekao bih još jednu rečenicu, a onda ponovio to isto.“

Uprkos tim situacijama, Piter Bridl i drugi poput njega uspeli su, uz Jehovinu pomoć. Većina misionara određenih za Malavi verno je služila tokom mnogih godina. Njihovi svesrdni napori doneli su mnoge blagoslove malavijskom području.

Više zrele lokalne braće

U međuvremenu, više lokalne braće je napredovalo do hrišćanske zrelosti. I ta braća su izvukla koristi iz druženja s misionarima. Jedan takav brat bio je Aleksander Mafambana — Aleks, kako su ga najčešće zvali. Aleks je bio veoma sposoban čovek. Rodio se u Mozambiku, bio je sin poglavice i trebalo je da nasledi svog oca na tom položaju. Ali kad se u potrazi za poslom preselio u Južnu Afriku, Aleks je došao u kontakt s Jehovinim svedocima i stekao je tačno spoznanje biblijske istine. Zaključio je da će ono što se bude očekivalo od poglavice značiti kompromitovanje hrišćanskih načela. Da bi izbegao probleme, rešio je da se nastani u Malaviju. Uskoro je brat Mafambana postao pionir, a 1952. počeo je da pomaže u kancelariji podružnice u Blantiru. Njegovo znanje nekoliko jezika bilo je posebno korisno u obrađivanju pisama s područja. Godine 1958/59. imao je priliku da pohađa misionarsku školu Gilead, i diplomirao je u razredu zajedno s Džekom i Lindom Johanson, koji su takođe bili određeni za Malavi.

Još jedan brat koji je upoznao istinu u Južnoj Africi bio je Kenet Čimbaza. Posle svog krštenja 1942, vratio se u Malavi. Uskoro je brat Čimbaza već pružao dokaze da razvija osobine zrelog hrišćanina. Nakon što je neko vreme bio pionir, dosta je služio kao putujući nadglednik. Neki misionari koji su kasnije došli uživali su radeći s bratom Čimbazom i njegovom ženom, Elisi, i njihovim malim sinom, Maimbom. Na taj način oni su se upoznali s načinom života u Malaviju.

Zaista, ta zrela braća su se pokazala kao dragoceni ’darovi u ljudima‘ (Ef. 4:8, NW).

Misionari pomažu u porastu

Braća u Malaviju se još uvek s blagonaklonošću sećaju misionara koji su verno služili u Malaviju, a posebno ih se sećaju veterani koji su imali priliku da u tim danima rade s njima. Neki misionari su ustanovili da njihova nova dodela zahteva da naprave velike promene u svom načinu života, ali ljubav ih je motivisala da to i učine.

Malkom Vigo je stigao 1957. kao samac. Posle večere prvog dana u kancelariji podružnice, on je jedva čekao da sazna koji će biti njegov zadatak. Loni Nejl, diplomac Gileada koji je stigao godinu dana ranije i koji je tada bio sluga podružnice, obavestio ga je da će dobiti putujuću službu. Posle kursa jezika ili perioda navikavanja? Ne, u to vreme toga nije bilo. Počeće već sledećeg dana!

Misionari određeni za putujuću službu uskoro su saznali da će pored služenja skupštinama, ako žele da voze auto, morati da budu i mehaničari. Takođe su ustanovili da su putevi često bili samo male staze kroz šipražje. Naravno, lokalna braća su cenila njihove napore i činila su sve što su mogla da im olakšaju život. Obično bi se za misionara i za njegovu ženu, ako je oženjen, gradila uredna kuća s krovom od trave i toaletom. Ali za sestre koje su putovale sa svojim muževima, sablasni noćni zvuci bili su posebno strašni! Trebalo je vremena da se naviknu na jezivi „smeh“ hijena i „orkestar“ zvukova svakakvih insekata.

Džek Johanson se seća da je organizovanje kongresa u šipražju bio priličan izazov. Najpre bi raskrčili lokaciju, a zatim bi se u većini slučajeva sve gradilo od materijala koji su nalazili u samom šipražju. Ali braća i sestre, mladi i stari, bili su srećni što mogu da pomognu. Na jednoj kongresnoj lokaciji blizu Mlandžea, jedan stariji brat je razdraganog lica prišao bratu Johansonu i rekao: „I ja želim da pomognem.“ To nije izgledalo neobično. Ali brat Johanson je kasnije saznao da je taj brat skoro mesec dana pešačio oko 800 kilometara do kongresnog mesta, i prvo što je uradio kad je stigao bilo je da se javi da pomogne oko pripremanja terena za kongres! S takvim spremnim duhom, braća i sestre su šipražje pretvorili u „stadion“ sa sedištima za 6 000 ljudi!

Misionari su doprineli poboljšanju organizacije skupština i pokrajina u Malaviju. Pohvalno je kako su braća kao što su Hal Bentli, Edi Dobart, Kit Iton, Harold Gaj, Džek Johanson, Rod Šarp i Malkom Vigo radili kao oblasni nadglednici. Lokalni Svedoci su se lepo odazvali na ljubazne savete i vođstvo koje su dobijali. Razultat je bio da su skupštinski sastanci i propovedanje poruke o Kraljevstvu bili bolje organizovani. U isto vreme, braća i sestre su se utvrđivali u istini, pripremajući se za nevolje koje su ih čekale.

Evropljani dobijaju svedočanstvo

Neki misionari su s vremenom bili određeni da rade u kancelariji podružnice, i oni su i tu imali dosta posla. To je nekim suprugama pružilo priliku da svedoče u evropskom delu Blantira i Zombe. Filis Bridl, Linda Johanson, Linda Luiz Vigo, En Iton i druge uradile su dosta kvalitetnog posla na tom području. Evropljani su ponekad imali predrasude prema našem delu, često zbog stalnog mešanja sa „Watch Tower pokretima“. Ali te sestre su dobro koristile prilike da isprave stvari i da razgovaraju s njima o Božjem Kraljevstvu.

Većina Evropljana i Azijaca u Malaviju imali su vlastita preduzeća ili unosne poslovne ugovore. Uopšte uzev, oni su bili zadovoljni svojim životom. Međutim, neki Evropljani i lokalni ljudi koji su govorili engleski povoljno su reagovali na istinu. Nekoliko njih se krstilo — jedan od njih u kadi u Betelu!

’Razmena ohrabrenja‘

Dok su se misionari družili s lokalnom braćom i sestrama, među njima se razvila istinska rasna harmonija. To je bilo lepo izraženo u jednom pismu koje je Aleks Mafambana napisao nekim svojim prijateljima misionarima: „Ako u svetu postoji ’jaz‘, to je jaz između Istoka i Zapada. Što se nas tiče, mi imamo najjaču vezu ujedinjenja koja je ikada stvorena: agape!“ Kako se to razlikovalo od stava onih izvan Jehovine organizacije! Evropljani su u globalu smatrali da su superiorni u odnosu na Afrikance i malo su kontaktirali s njima. Međutim, trebalo je raščistiti jednu stvar. Radilo se o tome da su lokalna braća koristila titulu Bvana. Ta titula se koristila prilikom pozdravljanja Evropljana, uključujući i misionare. Ona je značila da su Evropljani gospodari Afrikanaca. Zato su misionari, kad god bi ih neki lokalni brat oslovio titulom Bvana, podsetili braću: „Jehovini svedoci su braća, a ne Bvane!“

Koristi nisu bile samo jednostrane. Misionari su dosta toga naučili radeći rame uz rame sa svojom afričkom braćom i sestrama. Nastala su mnoga čvrsta prijateljstva. U skladu s rečima apostola Pavla, došlo je do „razmene ohrabrenja“ (Rimlj. 1:12, NW).

Hvaljenje Jehove u pesmi

Svako ko neko vreme boravi u Africi brzo primeti da ljudi vole da pevaju. Oni to rade bez muzičke pratnje, koristeći samo svoje glasove, i to rade tako skladno. Ni Malavi nije izuzetak. Čak i kad na jeziku čičeva još nije bilo pesmarice, braća su sama komponovala pesme. Uzimajući popularne melodije iz pesama hrišćanskog sveta, menjali su reči i pevali o Kraljevstvu, službi i Armagedonu. Iako te pesme nisu bile zapisane, sva braća su ih znala i predivno su ih pevala. Na većim skupovima, kad bi prisutne ponelo oduševljenje, često bi pevali refren posle svake strofe, i to ne samo jednom već dvaput! Kad je brat Nor došao u posetu 1953, bio je posebno dirnut tim predivnim usklađivanjem. U svom izveštaju je rekao: „Mora se pomenuti da je pevanje bilo neobično prijatno.“

Kad je 1950. u podružnicu stigla nova pesmarica Zajednice na engleskom, Pesme na Jehovinu hvalu, odlučeno je da ta pesmarica bude napravljena i na čičeva jeziku. Ali kako poučiti braću da čitaju note? Svi su znali da pevaju, ali nisu bili navikli da čitaju note. Podružnica je odlučila da koristi notaciju koja se temelji na tonskoj solmizaciji, to jest označavanju muzičkih nota korišćenjem metode „do, re, mi“. Neka braća su to učila u školi. Piter Bridl, koji je dosta radio na ovom projektu, seća se šta je sve bilo potrebno. On kaže: „Seli smo s prevodiocima i radili na tome. Morali smo se pobrinuti da se prevedene reči dovoljno dobro uklapaju u muziku. Tako smo malo po malo napravili pesmaricu.“

Izdanje Pesama na Jehovinu hvalu na čičeva jeziku bilo je veoma popularno kod braće. Podružnica ga je štampala na jednom starom geštetneru, koristeći bilo koji papir koji im je došao pod ruku. Zbog toga te prve pesmarice nisu bile nešto posebno jake i često su morale da se menjaju. Ali braći to nije smetalo. Bili su srećni što uopšte imaju pesme koje mogu pevati. Svaki put kad bi se održao neki veći skup, braća su dobila dve do tri hiljade primeraka! Na kraju je Bruklin preuzeo štampanje te pesmarice, ali tek nakon što je lokalno bilo napravljeno oko 50 000 primeraka!

Novi objekti za podružnicu

Tokom godina, delo Kraljevstva u Malaviju nadgledano je s više lokacija, i obično je na tim mestima bilo jako tesno. Međutim, sredinom 1950-ih, doneta je odluka da se izgradi zgrada specijalno projektovana za kancelariju podružnice, sa stambenim prostorom za betelske radnike. U tu svrhu, godine 1956. u Blantiru je kupljen komad zemljišta. U maju 1958, zgrada je bila spremna za useljenje. Kako su braća bila oduševljena!

Nekoliko godina kasnije, kancelarija podružnice je imala jednog veoma dobro poznatog komšiju. Zgrada do njih, Mudi haus, postala je službena rezidencija premijera Malavija, dr Hejstingsa Kamuzua Bande.

Nažalost, posle sveg velikog truda uloženog u izgradnju kancelarije podružnice i betelskog doma, taj lepi objekat nije dugo ostao u rukama Zajednice.

Ohrabrujuća poseta

Godine 1963, Milton Henšel iz svetske centrale Zajednice još jednom je posetio Malavi. Stigao je kratko posle kongresa u Liberiji na kome su vojnici fizički maltretirali njega i mnogu lokalnu braću i sestre. Blizu aerodroma, nekoliko kilometara od Blantira, održan je veliki nacionalni kongres. Bila su prisutna braća iz celog Malavija, od „Nsanje [na jugu] pa do Karonge [na severu]“, kako reče jedan veteran. Oko 10 000 prisutnih zaista je cenilo izvrsne govore koje su održali brat Henšel i drugi govornici. Štampa je retko kad pominjala skupove Jehovinih svedoka, ali ovaj put se izveštaj o kongresu pojavio čak i u jednim državnim novinama.

Politička situacija u zemlji je postajala sve zategnutija, tako da je za braću bilo posebno ohrabrujuće da budu na ovom kongresu. Čuli su kako Jehovini svedoci širom sveta zauzimaju čvrst stav za biblijska načela. O tom kongresu, brat Mafambana, predsedavajući, rekao je: „Sećam se da su neki delegati biciklima prevalili preko 600 kilometara u jednom smeru da bi bili prisutni. Oni su smatrali da je njihova hrišćanska odgovornost da dođu i bili su spremni da se suoče s teškoćama kako bi udovoljili tom zahtevu. To je dokaz jake hrišćanske vere koju mnogi imaju.“

Sprema se nevolja

Početkom 1960-ih, u Malaviju je duh nacionalizma bio veoma jak. U skladu s ugovorom s Britanijom, trebalo je da potpuna samouprava bude dodeljena sredinom 1964, posle opštih izbora. U međuvremenu, dr Banda je bio postavljen za internog premijera te kolonije. Pre opštih izbora, vlada je organizovala da se od 30. decembra 1963. do 19. januara 1964. obavi dobrovoljna registracija birača.

Tada su Jehovini svedoci u Malaviju prvi put bili gurnuti u ono što su novine San Francisco Examiner (koje se izdaju u SAD) kasnije opisale kao „verski rat... veoma jednostran rat, u kome se sila suprotstavlja veri“. Taj rat nisu objavili Jehovini svedoci. U skladu s biblijskim učenjima, oni poštuju svetovne vladare i savesno plaćaju poreze (Luka 20:19-25; Rimlj. 13:1-7). Međutim, zato što je Isus Hrist rekao da njegovi sledbenici neće biti „deo sveta“, Jehovini svedoci se drže i stava stroge neutralnosti što se tiče ratova između država i njihovih političkih stvari (Jov. 17:16, NW; Dela 5:28, 29).

Dok je groznica glasačkog registrovanja zahvatala zemlju, Svedoci su iskoristili pravo da se ne registruju. Međutim, kad su partijski službenici primetili njihov neutralan stav, izbilo je nasilno progonstvo. Uloženi su napori da se Svedoci prisile da promene mišljenje i da kupe partijske knjižice. U tom periodu kancelarija podružnice je primila izveštaje koji su pokazali da je više od 100 Dvorana Kraljevstva i preko 1 000 domova naše braće bilo spaljeno ili razrušeno. Stotine polja i ambara bilo je spaljeno. Nažalost, usled toga su mnoge porodice Jehovinih svedoka ostale bez hrane i krova nad glavom. Neki su pobegli u susedni Mozambik, spasavajući goli život. Mnogi su bili strašno pretučeni. Među njima je bio i Kenet Čimbaza, putujući nadglednik. Nekoliko godina posle tog maltretiranja on je umro, očigledno zbog povreda koje je zadobio.

Integritet pod kušnjom

Bilo je dosta iskustava o čuvanju integriteta pod progonstvom. Na primer, dve sestre koje su živele blizu Blantira imale su ukupno 11 dece o kojoj su se brinule. Njihovi muževi su popustili političkom pritisku i kupili partijske knjižice. Sada su i sestre bile pod pritiskom da kupe knjižice. Odbile su. Partijski službenici su im rekli da će se vratiti sutradan da vide jesu li se predomislile. I naravno, sledećeg jutra došla je gomila ljudi da ih odvede. Odveli su ih na jedno javno mesto, pretili im silovanjem, i pretukli ih zato što su odbile da kupe partijske knjižice. Sestre su sve to hrabro podnele. Onda su im dozvolili da odu kući, ali su ih narednog dana opet dovukli. Opet su ih pretukli, i ovaj put su ih svukli do gola pred masom. Sestre ipak nisu napravile kompromis.

Sada su progonitelji promenili metodu. „Telefonirali smo vašoj centrali“, rekli su, „i razgovarali smo s Johansonom, Maklakijem i Mafambanom. Rekli su nam da morate kupiti knjižice, kao što su i oni sami već kupili, a isto tako i svi drugi Jehovini svedoci u [Malaviju]. Još samo vas dve niste kupile knjižice u celoj zemlji. Bolje da ih kupite.“ Sestre su odgovorile: „Mi služimo samo Jehovi Bogu. Ako su braća u centrali kupila knjižice, to nama ništa ne znači. Nećemo popustiti, pa da nas i ubijete!“ (Uporedi s Rimljanima 14:12.) Na kraju su pustili ove dve sestre.

Ove dve ponizne, verne sestre nisu znale ni da čitaju ni da pišu, ali su imale duboku ljubav prema Jehovi i njegovom zakonu. Svojim čvrstim stavom one su potvrdile reči iz Psalma 56:12: „U Boga se uzdam i ne bojim se. Šta mi može čovek?“

Napori da se razjasni naš stav

Kako su ozbiljni incidenti eskalirali, Zajednica je naporno radila na tome da vlasti zaustave to progonstvo. Braća su stupila u vezu s kancelarijom premijera, i za 30. januar 1964. bio je zakazan intervju s dr Bandom. Tom prilikom, Džek Johanson je uspeo da jasno obrazloži neutralan stav Jehovinih svedoka, temeljeći svoj razgovor na 13. poglavlju Rimljanima. Premijer je izgledao prilično zadovoljan onim što je bilo rečeno, i kad je brat Johanson odlazio, dr Banda mu se veoma zahvalio.

Međutim, samo četiri dana kasnije, bila je napadnuta jedna grupa Svedoka u području Mulanje. Elaton Mačande je bio brutalno ubijen. Mona Mivaula, jedna starija Svedokinja, dobila je strelu u vrat i ostavili su je misleći da je mrtva. Na svu sreću, ova sestra je preživela, i njeno svedočanstvo je kasnije poslužilo da se ti huligani dovedu pred sud. Kad je vest o ovom strašnom incidentu stigla do kancelarije podružnice, u kancelariju premijera je hitno poslat telegram.

Usledio je još jedan sastanak sa dr Bandom i dvojicom njegovih ministara, 11. februara 1964. Džeka Johansona su pratili Harold Gaj i Aleksander Mafambana. Međutim, raspoloženje je ovog puta bilo veoma drugačije. Mašući telegramom, dr Banda je rekao: „Gospodine Johanson, šta ste hteli da mi kažete ovim telegramom?“ Braća su mirno pokušala da uvere premijera u naš neutralan stav i poslušnost zakonima zemlje. Ali premijer i njegove kolege su tvrdili da su Jehovini svedoci namerno izazvali napadače. Sastanak je završio u negativnom tonu, a Jehovini svedoci su bili okrivljeni za konfuznu situaciju u zemlji. Čak su bratu Johansonu pretili da će ga smesta deportovati. Međutim, izgleda da je gnev dr Bande više bio usmeren ka nesposobnosti njegove dvojice ministara koji nisu uspeli da pruže čvrste dokaze o provokacijama od strane Jehovinih svedoka.

Zanimljivo, u suđenju koje je usledilo nakon ubistva brata Mačande, sudija g. L. M. E. Emejulu nije našao dokaze da su Jehovini svedoci na bilo koji način izazvali svoje napadače, kako su tvrdile vlasti. Sudija je rekao: „Ne vidim dokaze o provokacijama. Istina je da su Jehovini svedoci odlučno propagirali svoju veru i tražili obraćenike, ali oni su jako dobro svesni svojih građanskih dužnosti i učinili su sve što se tražilo od njih... Oni su samo odbili da se priključe nekoj političkoj partiji.“

Kad je uzbuđenje oko registracije glasača splaslo, premijer je pozvao na mir i red u zemlji. „Nemojmo stvarati nevolje Evropljanima, policiji, Indijcima, pa čak ni Jehovinim svedocima“, rekao je. „Oprostite im!“ U julu 1964, dok je vladalo veliko uzbuđenje, kolonija Njasa je postala nezavisna republika i promenila je ime u Malavi. Progonstvo je konačno prestalo, ali tek nakon što su nasilno ugašeni životi osmoro Jehovinih slugu.

Kratak period zatišja

Kako se 1964. bližila kraju, za našu braću je došao period relativnog mira. Neki ranije ogorčeni neprijatelji postali su radoznali da saznaju više o „tajni“ koja je omogućila njihovim žrtvama da zauzmu čvrst stav uprkos svem progonstvu. Tako je propovedanje poruke o Kraljevstvu još jednom snažno krenulo napred.

Početkom 1966, pružila se još jedna prilika da se dr Bandi objasni neutralan stav Jehovinih svedoka. Watch Tower Society je zatražio dozvolu da u zemlju dođe još misionara. Dr Banda, koji je kontrolisao izdavanje dozvola Evropljanima za ulazak u Malavi, pitao je zašto je potrebno još misionara. Tako je došlo do sastanka između dr Bande i Malkoma Vigoa, sluge podružnice. Dr Banda je naglasio da ne želi da se iko meša u politiku. Brat Vigo ga je još jednom uverio da smo poslušni zakonima zemlje i da smo neutralni što se tiče političkih pitanja (Rimlj. 13:1-7).

Do 1967, prosečan broj objavitelja porastao je na više od 17 000. U tom periodu mira, u zemlju je stiglo još dvoje diplomaca Gileada, Kit i En Iton. Kad su se upoznali s Johansonovima u kancelariji podružnice, Linda ih je oduševljeno uveravala: „Došli ste u najmirniju zemlju u Africi“! Nisu ni slutili da se kuva ozbiljna nevolja.

Situacija se opet pogoršava

Posle kratkog kursa učenja jezika, Kit Iton je zajedno sa svojom ženom En bio određen za oblasnu službu. Na početku su imali ljubaznu pomoć Keneta Čimbaze i njegove porodice. Uvek spreman da pomogne, mali Maimba je bio posebno radostan da nosi torbu brata Itona svaki put kad bi krenuli u službu na terenu.

U aprilu 1967, kad je brat Iton služio na pokrajinskom sastanku u selu Tambo u području Palombe, čuo je jednu uznemirujuću emisiju na radiju. Dr Banda je optužio Jehovine svedoke da namerno izazivaju partijske službenike i pripadnike pokreta mladih poznatih kao Pioniri Malavija i Savez omladine Malavija. Takođe se tvrdilo da Svedoci ne samo što odbijaju da kupe partijske knjižice već i druge ubeđuju da ih ne kupe.

Kao i 1964, pitanje partijskih knjižica izbilo je u prvi plan. Iako su se te knjižice kupovale dobrovoljno, ako neko ne bi hteo da ih kupi, partijski službenici su to smatrali činom nepoštovanja. Kasnije je rečeno da je kupovanje knjižice „jedan način na koji mi, narod ove zemlje, možemo pokazati zahvalnost [dr Bandi] za razvoj zemlje Malavi“. Razjareni čvrstim stavom koji su Jehovini svedoci zauzeli u toj stvari, partijski službenici su obnovili napore da prisile braću da popuste. U podružnicu su opet počeli da stižu izveštaji o uznemiravanju i batinanju.

Jednom prilikom, neki partijski službenici su zatražili od Malkoma Vigoa da poseti jednog brata iz skupštine Jumbe koji je bio uhapšen zato što je odbio da kupi partijsku knjižicu. Pre nego što je ušao u sobu, brat Vigo se tiho pomolio. Od samog početka je bilo očigledno da su se ti službenici nadali da će im brat Vigo reći da je Watch Tower Society jasno rekao svojim članovima da nije ispravno da kupuju partijske knjižice. Umesto toga, on je naglasio da Zajednica nikome ne govori šta da radi i da svaka osoba mora doneti vlastitu odluku u toj stvari. Partijski službenici nisu bili zadovoljni ovim objašnjenjem. Pitanja su pljuštala sa svih strana. U želji da ga navedu da pogreši, službenici su postavljali naredno pitanje pre nego što bi brat Vigo odgovorio na prethodno. Posle dva sata ispitivanja, brat je konačno bio pušten. Nije bila kupljena nijedna partijska knjižica.

Zabranjeni!

Situacija je dostigla vrhunac septembra 1967, tokom godišnjeg kongresa vladajuće Kongresne partije Malavija. U jednoj rezoluciji donetoj na tom kongresu stajalo je: „Snažno predlažemo da denominacija Jehovini svedoci bude proglašena za nezakonitu u ovoj zemlji.“ Zbog čega? U rezoluciji je rečeno: „Ona ugrožava stabilnost mira koji je neophodan za nesmetano funkcionisanje naše države.“ Zatim je predsednik, u svom zaključnom govoru na kongresu, rekao: „Jehovini svedoci svuda stvaraju nevolje. Zato je ovaj Kongres juče doneo rezoluciju u kojoj stoji da Jehovini svedoci treba da budu zabranjeni. Mogu vam reći da će vlada sigurno veoma brzo osmotriti tu stvar.“

Jesu li Jehovini svedoci stvarno bili ’opasnost za stabilnost Malavija‘? Teško! Jedan posmatrač je kasnije opisao Svedoke u Malaviju kao „uzorne građane“ koji „marljivo plaćaju poreze, neguju bolesne, bore se protiv nepismenosti“. Međutim, vlada je stvarno ’veoma brzo osmotrila tu stvar‘. Uskoro je bio potpisan izvršni nalog kojim se izriče zabrana, i on je stupio na snagu 20. oktobra 1967. Cela nacija je bila obaveštena pomoću velikog naslova masnim slovima u novinama: „Malavi zabranjuje ’opasnu‘ sektu.“ Iako je rečeno da je ta akcija preduzeta zato što su Jehovini svedoci „opasni za dobru vladu Malavija“, bilo je očigledno da je pravi razlog bio taj što odbijaju da kupe partijske knjižice. U skladu sa svojim snažnim biblijskim uverenjima, Jehovini svedoci su jednostavno izabrali da ’više slušaju Boga nego ljude‘ (Dela 5:28, 29).

Priprema se isplatila

Pre nego što je bila izrečena zabrana, braća iz kancelarije podružnice uvidela su da će protiv Jehovinih svedoka biti preduzeta neka vrsta zvanične akcije. Iako nisu očekivali potpunu zabranu, počeli su da preduzimaju mere predostrožnosti. U raznim delovima zemlje bili su održani posebni sastanci da bi se pokrajinskim i oblasnim nadglednicima pružile smernice i ohrabrenje. Data su praktična uputstva s obzirom na skupštinske sastanke, službu na terenu, zalihe literature i slanje pisama. Te informacije su bile od neprocenjive koristi kad se situacija pogoršala.

Skupštine su marljivo primenjivale predloge koje su postepeno dobijale. Više se nisu koristili nikakvi formulari Zajednice. Umesto toga, izveštaji službe za skupštinu ispisivali su se na čistom papiru i slali kancelariji podružnice preko kurira. Vreme održavanja sastanaka se menjalo u skladu s potrebama svake skupštine. Jedna skupština je rešila da ima sastanke u nedelju ujutro u pola šest, pre nego što ostali seljani ustanu. Što se tiče dela propovedanja, nikakva zabrana ne može zaustaviti Jehovine svedoke da šire dobru vest o Kraljevstvu. Baš kao što je to bilo u vreme apostola, naša verna braća i sestre zauzeli su stav: „Mi ne možemo ne govoriti o onome što videsmo i čusmo“ (Dela 4:20).

Kratko pre same zabrane, kancelarija podružnice je iz obaveštenog izvora dobila informaciju da Government Gazette priprema da objavi zabranu Jehovinih svedoka. Reagujući na to, braća su brzo sklonila svu važnu arhivu i dokumente, čak i neku opremu, u domove razne braće. I literatura je u velikim količinama razvezena iz podružnice skupštinama po celoj zemlji. Jedna skupština je, da bi zaštitila tu vrednu duhovnu hranu, napunila dva velika bureta za naftu knjigama i zakopala ih u zemlju, za kasnije. Kad je policija konačno u novembru došla u podružnicu da konfiskuje imovinu, bili su iznenađeni što ima tako malo literature, arhive i opreme.

Misionari su deportovani

Kao što se i očekivalo, stranim misionarima je bilo naređeno da napuste zemlju. Međutim, pre nego što su otišli, učinili su sve što su mogli da ojačaju tako dragu braću i sestre. Malkom Vigo je posetio i ohrabrio braću čije su domove uništili huligani. Finli Minjere, pokrajinski nadglednik, bio je među tom braćom. Brat Vigo je rekao: „Kad smo stigli, videli smo brata Minjerea kako stoji i gleda svoj izgoreli dom. Bilo je ohrabrujuće videti njegov duh. Imao je želju da odmah krene i ojača druge u njegovoj pokrajini koji su doživeli nevolju. Nije se puno sekirao zbog svog ličnog gubitka.“

Džek Johanson je otputovao na sever u grad Lilongve da poseti oko 3 000 braće i sestara koji su bili u zatvoru. Uspeo je da razgovara s mnogima i da ih ohrabri. Još uvek su bili dobro raspoloženi. U stvari, on je otišao i sam ohrabren i opisao je to kao iskustvo koje mu je ojačalo veru. Jedan dežurni službenik je kasnije rekao bratu Johansonu da je situacija bila neugodna. Pomenuvši samo jednu posledicu zabrane, taj službenik je rekao da ako sada električna služba u Lilongveu zakaže, verovatno se nikada neće obnoviti. Najbolji i najpouzdaniji radnici su bili u zatvoru!

Osam stranih misionara nije dobrovoljno napustilo Malavi. Što se njih tiče, oni nisu uradili ništa loše. Šarpovi i Johansonovi su odvedeni direktno na aerodrom uz policijsku pratnju i smešteni u avion koji napušta zemlju. Dva druga para su bila odvedena u zatvor Čičiri u Blantiru, gde su bili nekoliko noći — Malkom i Kit u jednoj ćeliji a Linda Luiz i En u drugoj. Zatim su uz policijsku pratnju odvedeni na aerodrom i deportovani na Mauricijus. Na kraju su Vigoovi, zajedno s Johansonovima, bili dodeljeni za Keniju, a Itonovi za Rodeziju.

Tužna srca, misionari su ostavili svoju dragu braću i sestre. Ali malavijski Svedoci nisu ostali bez pomoći. Tu su bili duhovni pastiri, ljubazni nadglednici, u 405 skupština po celoj zemlji (Isa. 32:2). Aleks Mafambana je lokalno nadgledao delo, a nadgledanje malavijskog područja prebačeno je na podružnicu u Zimbabveu (tadašnja Rodezija). U narednim godinama, podružnica u Harareu, u Zimbabveu, organizovala je da malavijski pokrajinski nadglednici i drugi koji su predvodili putuju u Zimbabve na oblasne kongrese i okrepljujuće kurseve. Preko ove verne braće, skupštine su dobijale pregled programa pokrajinskih i oblasnih kongresa.

Novi talas zverstava

Međutim, kad je javnost saznala za zabranu, partijski službenici i pripadnici Pionira Malavija i Saveza omladine Malavija preuzeli su vođstvo u novom talasu užasnog progonstva. Premda su ponekad imali razumevanja, policija i sudovi su bili nemoćni da zaustave nasilje, pošto su Jehovini svedoci sada bili okarakterisani kao nezakoniti u zemlji.

Kako se progonstvo pojačavalo, Dvorane Kraljevstva, domovi, prodavnice s prehrambenom robom i preduzeća Jehovinih svedoka u svim delovima zemlje bili su uništavani. Na nekim mestima napadači su čak dolazili kamionima da bi odneli imovinu Svedoka. Premda su ti materijalni gubici novčano možda bili veoma mali, za našu malavijsku braću i sestre to je bilo sve što su posedovali.

Isto tako, iz svih krajeva Malavija stizali su izveštaji o batinanjima. Za neke naše drage sestre, progonstvo je bilo posebno strašno. Bilo je dosta izveštaja o silovanju, sakaćenju i prebijanju hrišćanki. Sadistički napadači nisu štedeli nikoga. Starije, mlade pa čak i neke trudne sestre bile su izvrgnute tim okrutnim iskušenjima. Neke su zbog toga imale pobačaj. Još jednom je hiljade braće bilo prisiljeno da beže iz svojih sela. Mnogi su našli zaklon u šumi. Drugi su otišli u privremeno izgnanstvo u susedni Mozambik. Do kraja novembra 1967, talas brutalnih napada na Jehovine svedoke odneo je još najmanje pet života.

Reakcija na zabranu

Čak ni žestoke batine nisu zastrašile Jehovine svedoke. Veoma malo njih je napravilo kompromis. Samson Kumbanjiva je bio među onima čiji su dom i nameštaj bili uništeni, sva njegova odeća je bila iscepana na komade, ali njegova vera nije bila uništena. On je s pouzdanjem rekao: „Ja znam da nikada nisam sam, i da me Jehova štiti.“ Integritet ovih vernih muškaraca i žena donosi čast Jehovi — to je odgovor na Sotonino ruganje: „Sve što čovek ima daće za život svoj“ (Jov 2:4).

Progonstvo je čak probudilo neke iskrene pojedince u Malaviju. To je bilo u skladu s onim što je prorekao sam Isus Hrist. Nakon što je svoje sledbenike upozorio da će ih progoniti, pa čak i izvoditi pred vladare, on je zaključio sledećim ohrabrujućim rečima: „To će vam se dogoditi da biste služili za svedočanstvo“ (Luka 21:12, 13).

Jednom mužu koji se neko vreme protivio aktivnostima svoje žene, koja je bila Svedok, progonstvo je u stvari pomoglo da jasnije vidi stvari. Jednog jutra manje od dve nedelje nakon što je izrečena zabrana, rulja je navalila na njegov dom. Znali su da on nije Svedok, i vikali su da su došli samo po njegovu ženu. On najpre nije otvarao vrata. Ali kad su zapretili da će mu spaliti kuću i sve koji su u njoj, on ih je protiv volje pustio unutra. Brzo se našao u lancima i naredili su mu da kupi partijsku knjižicu. Tada je shvatio da njegova žena sigurno ima pravu religiju. Tog dana je odbio da kupi knjižicu. Njega i njegovu ženu su pretukli. Ali on je odmah posle toga počeo da proučava Bibliju. Naredne godine, taj čovek je svoj život predao Jehovi, i pridružio se svojoj ženi kao Jehovin sluga.

I u samom Malaviju i izvan zemlje, ljudi su izražavali zabrinutost zbog onoga što se događa nedužnim hrišćanima. Neki su govorili: „Sada znamo da se sigurno bliži kraj sveta, kad je Božji narod zabranjen u našoj zemlji!“ Članci koji su izašli u izdanjima Kule stražare i Probudite se! od februara 1968. izazvali su javni protest širom sveta. Stiglo je na hiljade pisama, u kojima se izražava ogorčenje i podstiče vlada da stane na put zverstvima. U nekim poštama, bilo je potrebno još pomoći da bi se obradio iznenadni priliv pošte. Međunarodna reakcija na tu situaciju bila je tako intenzivna i stalna da je predsednik na kraju izdao nalog da progonstvo mora da stane. Dr Banda je kasnije čak rekao da nikoga ne treba prisiljavati da kupuje partijsku knjižicu. „Želim da ljudi budu slobodni da obnove knjižice, i to od srca, a ne pod prisilom“, rekao je. Tako je postepeno počeo da se povlači još jedan talas progonstva. To je nekoj našoj braći omogućilo da se vrate svojim kućama i da nastave s važnim delom propovedanja o Kraljevstvu — ali koristeći diskretnije metode, pošto zabrana još nije bila ukinuta.

Rad u ilegali

Tokom tog vremena, brat Mafambana se verno brinuo za delo na lokalnom nivou. Održavao je kontakt s podružnicom u Zimbabveu i primao je pravovremena uputstva preko te kancelarije. Ali policija je neprestano motrila na njega, tako da je morao da bude veoma oprezan. Mnogo puta je za dlaku izbegao hapšenje. Nažalost, 1969. godine je umro, izgleda od raka. Posle toga, Kenet Čimbaza je nadgledao aktivnosti Jehovinih svedoka u Malaviju dok 1971. nije doživeo izliv krvi u mozak i umro. Jehova će se u dolazećem „uskrsenju pravednih“ svakako s naklonošću setiti mnogih dobrih dela ove dvojice čuvara integriteta (Luka 14:14; Jevr. 6:10).

Kako se stanje smirivalo, malavijska braća su se privikavala na novu situaciju. Uskoro je neformalno svedočenje počelo da donosi rezultate. Uprkos zabrani, pionirska služba je napredovala. Godine 1971, bilo je 925 pionira koji su revno prenosili dobru vest, zajedno s hiljadama skupštinskih objavitelja. Na spisku je ostao čak i jedan specijalni pionir — Grešam Kvazizira, koji je još uvek lojalno služio u svojim poodmaklim godinama, uprkos mnogim nevoljama i ličnim kušnjama. Nastavio je da verno služi Jehovi sve do svoje smrti 1978.

Pošto su braća bila ’mudra kao zmije‘, u kancelariju podružnice u Rodeziji i dalje su stizali skupštinski izveštaji i druga pošta (Mat. 10:16). To je pokazivalo da je revna ilegalna aktivnost propovedanja veoma uspešna. Neposredno pre zabrane 1967, bio je dostignut najveći broj od 18 519 objavitelja. Do 1972, iako je zabrana još uvek bila na snazi i mnogi su morali da pobegnu u Mozambik, izvešten je novi najveći broj od 23 398 objavitelja, koji su u proseku svakog meseca imali više od 16 sati službe.

„Nova područja“ dobijaju svedočanstvo

Iako su Svedoci bili veoma pažljivi dok su propovedali, neki su ipak bili uhapšeni i zatvoreni. Međutim, čak ni tada se nisu obeshrabrili. Odmah su nastavili da propovedaju, koristeći zatvor kao novo područje.

Baston Mozes Njirenda je 1969. proveo sedam meseci u zatvoru. Neki zatvorenici su ga pitali zašto neće da se priključi njihovoj Ujedinjenoj crkvi. Kakva sjajna prilika za svedočenje! Koristeći jednu staru oštećenu Bibliju koju su koristili svi zatvorenici i kojoj je falilo dosta strana, on im je pokazao biblijske istine. To je dovelo do biblijskog studija. Proučavao je čak i vođa te crkve. Pre nego što je pušten iz zatvora, brat Njirenda je imao tu radost da četvorici zatvorenika pomogne da dođu do osnovnog razumevanja Božje Reči.

Aktivnosti u engleskoj skupštini

Nakon što su svi strani misionari bili deportovani zbog zabrane, Bil Maklaki, koji se oženio Denizom, iz Južne Afrike, još uvek je živeo u Blantiru. Tu je imao jednu malu firmu i tako se brinuo za porodične odgovornosti. Dom Maklakijevih je postao novo mesto sastajanja za englesku skupštinu u Blantiru. Naravno, da se ne bi privlačila pažnja, ti sastanci su morali da se održavaju na neformalniji način. Zato nije bilo ni pevanja ni aplaudiranja.

Upravo u to vreme, Gvido Oto, koji je služio u Rodezijskoj podružnici, počeo je tajno da donosi literaturu u Malavi. Gvidov otac je imao mali hotel na obali jezera Malavi, tako da Gvidove posete nisu bile neobične službenicima. Nisu ni znali koliko je biblijske literature Gvido donosio svakog puta! Literaturu su stavljali u jedan tajni podrum u domu Maklakijevih. Kad su kopali taj podrum, prolaznici su ponekad pitali za šta će im to. „To je samo toalet“, rekli bi im.

Jedne večeri, usred sastanka, neko vozilo je stalo ispred kuće. Ko bi to mogao biti? Policija? Braća nisu znala šta da rade sa svojim knjigama za proučavanje. Vrata su se otvorila i veselo je ušao Gvido Oto. Kakvo olakšanje!

Posle toga, kako Deniz objašnjava, „Bil je rekao braći da kad neko pokuša da uđe, prvo što treba da urade jeste da svu literaturu stave u jednu spremljenu korpu. Onda bih ja bacila tu korpu u rupu u podu naše spavaće sobe. Ona je vodila do podruma. Svaki put smo postavili i jedan stočić s čajem. Ako bi neko ušao, izgledalo bi kao da smo došli u posetu i da pijemo čaj!“

Međutim, kako je stanje postajalo sve teže, sastanci više nisu mogli da se održavaju samo na jednom mestu. Koristili su se razni domovi. Ponekad se grupa sastajala u šumi, a braća su bila obučena kao da su na pikniku.

Uprkos ovim teškoćama, braća su ipak uspevala da dođu do onih koji su iskreno tražili istinu i to tako što su svedočili neformalno ljudima koji su govorili engleski. Nekoliko njih je došlo u istinu. Među njima su bili Viktor Lulker, Daniel Marn i Majk Šarma, koji do dan-danas služe u skupštini Blantir.

Sudski slučajevi u Blantiru

Kad je policija izvršila raciju u domu Maklakijevih 1971, našli su neke publikacije Zajednice. Brat Maklaki je bio optužen i morao je da se pojavi pred sudijom za prekršaje u Limbeu, u Blantiru. Lokalni Svedoci su čuli za to i, rizikujući svoju slobodu, došli u velikom broju da podrže Maklakijeve. Kad je sudija izrekao presudu „nisu krivi“, braća su snažno zapljeskala! Ali tužilac je uložio žalbu. Sada je slučaj otišao pred vrhovni sud. Ovaj put su Bila Maklakija proglasili krivim i osudili na sedam godina zatvora. Međutim, oni u stvari nisu hteli da ga strpaju u zatvor, pa su mu naredili da napusti zemlju.

Tako je u oktobru 1972. došlo kraju 37 godina Maklakijeve lojalne službe u Malaviju. Pre nego što je otišao, organizovao je da braća dođu i neprimetno odnesu svu literaturu koja je bila u njegovom tajnom podrumu. Braća su odnela puna kola knjiga! Neki su kasnije bili zaustavljeni na barikadama, ali policija nije primetila ni jednu jedinu kutiju. Pre nego što su Maklakijevi napustili zemlju, ulaz u tajni podrum je bio zabetoniran. U istoriji Jehovinih svedoka u Malaviju, dugo će se pamtiti verna, samopožrtvovana služba Bila Maklakija!

Pokrenut je treći talas nasilja

Baš kad su se braća počela navikavati na novu rutinu, još jednom se razbuktala nevolja. Godine 1972, na godišnjem kongresu Kongresne partije Malavija, bile su usvojene neke veoma uznemiravajuće rezolucije. U jednoj od tih rezolucija zahtevalo se da svi Jehovini svedoci budu otpušteni sa svojih radnih mesta. Nemilosrdno, bez izuzetka, to se i sprovelo. Firme koje su želele da zadrže pouzdane radnike Svedoke nisu dobile dozvolu za to. Firme koje su vodili Svedoci bile su oduzete a imovina konfiskovana. Ali još gore stvari su tek dolazile.

Jedna druga rezolucija usvojena na tom kongresu navela je da „sve [Jehovine svedoke] koji žive u selima treba proterati odatle“. To je praktično značilo da Jehovine svedoke treba proterati iz ljudskog društva! Hiljade njihovih domova bilo je spaljeno ili porušeno. Usevi su im bili uništeni a životinje pobijene. Bilo im je zabranjeno da vade vodu iz seoskih bunara. U pljačkaškim divljaštvima širom zemlje, izgubili su doslovno sve što su imali.

Članovi omladinskih pokreta ponovo su predvodili u ovom talasu progonstva, do tada najintenzivnijem i najbrutalnijem. Organizujući se u bande, koje su brojale od otprilike desetak pa do čak stotinu pripadnika, išli su od sela do sela, tražeći Jehovine svedoke.

Naša braća su bila gonjena širom zemlje. U Blantiru je jedna grupa braće bila pohvatana i dovedena u lokalni partijski centar, koji je bio kancelarija podružnice Zajednice pre nego što je konfiskovan 1967. Među njima je bio Grejson Kapininga, koji je pre zabrane služio u podružnici kao prevodilac. Nakon što su braća postojano odbila da kupe partijske knjižice, progonitelji su im natrljali oči mešavinom soli i ljute paprike. Onda su tukli braću debelim daskama u kojima su bili veliki ekseri. Kad god bi neki brat jauknuo od bola, siledžije su udarale još jače, govoreći: „Neka tvoj Bog sada dođe i spase te.“

U tim zlobnim napadima bilo je puno mrtvih. U Kejp Makliru, na južnom kraju jezera Malavi, oko Zelfata Mbaika vezali su snopove trave. Onda su travu polili benzinom i zapalili. On je doslovno izgoreo!

I sestre su strašno propatile. Kad su odbile da kupe partijske knjižice, partijski službenici su mnoge od njih više puta silovali. U Lilongveu, sestra Magola je zajedno s mnogim drugima pokušala da pobegne. Međutim, bila je trudna i nije mogla brzo da trči. Ponašajući se poput čopora divljih pasa, rulja ju je stigla i na smrt pretukla.

U studentskom centru više poljoprivredne škole Bunda, odmah izvan Lilongvea, šestorica braće i jedna sestra bili su ubijeni a tela su im užasno iskasapljena. Direktor, Teodor Pini, protestovao je protiv zverstava lično dr Bandi. I? Bio je deportovan!

Hiljade beže

Pošto se na horizontu nazirao pravi genocid, u oktobru 1972. počeo je masovni egzodus Jehovinih svedoka. Hiljade njih su pobegli na zapad u Zambiju. Na granici je jedan posmatrač UN potvrdio da su „mnoge izbeglice imale posekotine i duboke rane očigledno nanesene pangasima, dugim noževima uobičajenim za [Afriku]“.

Svedoci su bili smešteni u izbegličke logore u Sinda Misaleu, koji su bili na tromeđi Malavija, Mozambika i Zambije. Međutim, zbog nesanitarnih uslova, brzo se širila zaraza. Za kratko vreme, umrlo je preko 350 osoba, među kojima je bilo puno dece. Vesti o mukama izbeglica brzo su stigle do njihove hrišćanske braće na drugim mestima. Humanitarna pomoć je smesta počela da pristiže! Jehovini svedoci iz Južne Afrike priložili su tone šatora, odeće i drugih hitno potrebnih stvari. S Karelom de Jaherom i Denisom Makdonaldom na čelu, iz podružnice u Južnoj Africi u logore je stigao mali konvoj kamiona. Nisu bile zanemarene ni duhovne potrebe. U jednom kamionu je bila 21 kutija Biblija i pomoćnih sredstava za proučavanje Biblije. Kako su malavijska braća bila srećna kad su videla taj dokaz prave hrišćanske ljubavi koju je Isus opisao! (Jov. 13:34, 35).

Međutim, Svedoci su uskoro shvatili da su nepoželjni gosti u Zambiji. Do decembra su zambijske vlasti naterale izbeglice da se vrate u Malavi. Kakvo razočaranje! Nemajući naizgled gde da pobegnu, hoće li se naša braća konačno predati? Majkl Jadanga je to sažeo na sledeći način: „Izgubio sam zube zato što nisam kupio knjižicu. Izgubio sam posao zato što nisam kupio knjižicu. Strašno su me pretukli, uništili su mi imanje i naterali me da bežim u Zambiju — sve to zato što nisam kupio knjižicu. Neću ni sada da je kupim.“ Njihov integritet je i dalje bio nepoljuljan. Stvarno je istina ono što kaže psalmista: „Mnoge su nevolje pravednika, ali Gospod uvek ga izbavlja“ (Ps. 34:19).

Ti malavijski Svedoci, i muškarci i žene, dokazivali su da imaju veru poput vere Božjih slugu opisanih u Bibliji u 11. poglavlju Jevrejima. Poput tih drevnih obožavalaca Jehove, malavijski Svedoci su bili ’udareni na muke i nisu pristali na izbavljenje‘ (Ča), to jest, tako što bi napravili kompromis ili se odrekli svoje vere u Jehovu Boga. Poput njih, i oni su ’podneli ruganje i batine, pa i okove i tamnice‘. Poput njih, ’svet ih nije bio dostojan‘ (Jevr. 11:35, 36, 38).

Utočište u Mozambiku

Kad su se vratili iz Zambije, još jednom su se suočili sa zlobnim progonstvom u Malaviju. Nije dolazilo u obzir da ostanu u Malaviju. Zato su opet pobegli — ovaj put u Mozambik. U to vreme, Mozambik je još uvek bio pod portugalskom kontrolom. Tamošnje vlasti su bile ljubazne prema našoj braći. Oni koji su živeli na jugu zemlje pobegli su preko granice blizu planine Mlandže u izbegličke logore u Kariku, gde su mnogi ostali do 1986.

U Mozambik se veoma lako moglo ući i preko zapadne granice Malavija, između gradova Dedza i Nčeu. Tu su braća morala samo da pređu preko glavnog puta, koji je imao ulogu granice, da bi potražila utočište. Logori u tom delu Mozambika bili su smešteni blizu Mlangenija, i većina je pobegla u te logore.

Ti logori u Kariku i blizu Mlangenija postali su dom za nekih 34 000 muškaraca, žena i dece. Cele skupštine Božjeg naroda, koje su vodile njihove starešine, otišle su u te logore. Dok su putovali, malavijske vlasti su naredile da im niko ne sme pomagati što se tiče prevoza.

Kad su se smestili u logore, za te Jehovine sluge počeo je jedan novi način života. U materijalnom pogledu, isprva je bilo teško. Opet su počinjali ispočetka. Ipak, uskoro su bile podignute kuće u pravilnim nizovima. Logori su bili čisti i uredni. Da bi dopunila sledovanja koja su delili Zajednica i svetovne humanitarne organizacije, mnoga braća su sama počela da sade useve. Drugi su uspevali da prodaju ono što su sami napravili ili da pronađu posao sa skraćenim radnim vremenom u obližnjim selima. Premda nisu bili imućni u materijalnom smislu, naša braća su bila zadovoljna osnovnim potrepštinama (1. Tim. 6:8). A duhovno su bili bogati!

Organizacija u logorima

Starešine kao što su Kenedi Alik Dik, Moris Mabvumbe, Vilard Matengo — i kasnije drugi — služili su kao Odbor zemlje. Oni su bili veoma poštovani i voljeni zbog svojih neumornih napora da se zbrinu duhovne potrebe braće. Te lojalne starešine su uzele k srcu biblijski savet: „Pasite stado Božje koje vam je predato“ (1. Petr. 5:2). Oni su organizovali mnoge duhovne aktivnosti u logorima. Sledeći rutinu uobičajenu u većini domova Jehovinog naroda, oni su se pobrinuli da svaki dan počne duhovnim stvarima, osmatranjem dnevnog citata. Redovno su se održavali studiji Biblije pomoću časopisa Kula stražara, javna predavanja, pa čak i veći skupovi. Izbeglice su shvatile da su te duhovne pripreme od životne važnosti.

Na početku su se svi sastanci održavali na jednoj centralnoj lokaciji — centralnoj platformi. Tu su se hiljade njih svakodnevno skupljale radi biblijskog poučavanja, kao i da dobiju smernice s obzirom na razne dužnosti u logorima. Kasnije su skupštine bile ohrabrene da izgrade vlastite Dvorane Kraljevstva i da tamo vode sastanke. Na kraju je po raznim logorima bilo organizovano pet pokrajina.

Braća koja su služila u Odboru zemlje kao i drugi imala su puno koristi od obučavanja od strane misionara pre zabrane. To im je pomoglo da organizuju logore. U celosti, izbeglički logori su funkcionisali dosta slično nekom velikom oblasnom kongresu. Osnovana su odeljenja koja su brinula o raznim potrebama, uključujući i čišćenje, deljenje hrane i, naravno, bezbednost.

Iako su sada skoro svi Jehovini svedoci živeli u izbeglištvu van Malavija, neki progonitelji još nisu bili zadovoljni. Neprijatelji su povremeno prelazili granicu i napadali braću koja su živela u obližnjim logorima, tako da su se morale preduzeti specijalne mere opreza da bi se zaštitio Jehovin narod.

Odbor zemlje je odredio jednu grupu braće da budu redari i stražari, da čuvaju sve ulaze u logore. Batson Longve je postao nadglednik tih redara u logoru Mlangeni. U njegov zadatak je spadalo dosta kretanja po logoru, radi provere braće na njihovim mestima. Uskoro je stekao nadimak „7do7“. Zaista, od jutra do večeri (od sedam do sedam), svakog dana, verni brat Longve se mogao videti u svim delovima logora kako ispunjava svoju ulogu štićenja hrišćanske braće i sestara. Do dan-danas, većina braće se Batsonu Longveu obraća sa „7do7“. Iako su neki možda zaboravili njegovo pravo ime, svako ko je bio u logoru Mlangeni srdačno se seća njegove lojalne službe u njihovu korist.

Privremeno izgnanstvo u Mozambiku ne samo što je pružilo olakšanje od progonstva već je takođe pomoglo da se braća pripreme da se suoče s kušnjama i izazovima koji su bili pred njima. Oni su se zbližili sa svojom braćom i sestrama, i naučili su da se još jače oslanjaju na Jehovu. Lemon Kabvazi, koji je kasnije služio kao pokrajinski nadglednik, kaže: „Bilo je prednosti i nedostataka. Materijalno smo bili siromašni. Ali duhovno smo bili dobro zbrinuti. Pošto smo tamo bili toliko zajedno, stvarno smo upoznali i zavoleli svoju braću. To nam je pomoglo kad smo se vratili u Malavi.“

Ponovo gonjeni!

Nažalost, ovaj predah od nasilja od strane progonitelja bio je kratak. Kad je Mozambik u junu 1975. stekao nezavisnost, duh nacionalizma zahvatio je i tu zemlju. Nove vođe te zemlje nisu razumele neutralnost Jehovinog naroda. Pošto su odbila da naprave kompromis, naša braća su bila prisiljena da se vrate preko granice iz područja Mlangenija, pravo u ruke svojim progoniteljima.

Na granici je povratničke izbeglice sačekao ministar centralnog regiona, g. Dž. T. Kumbveza Banda. On im je rekao: „Sami ste napustili Malavi, i sada ste se sami vratili. Vratite se u svoja sela i sarađujte s partijskim funkcionerima.“ Misleći na Pionire Malavija i pripadnike Saveza omladine, dodao je: „Moji momci će se pobrinuti da sarađujete s partijom.“ Time je pruženo malo nade da će se stanje poboljšati.

Neki koji su bili prisiljeni da se tom prilikom vrate u Malavi uspeli su da prođu celu zemlju i da opet izađu preko jugoistočne granice, da bi se priključili svojoj braći koja su bila u logorima blizu Milangea, u Mozambiku. Ali to nije rešilo sve probleme. Na primer, Fidesi Ndalama, koji je služio kao pokrajinski nadglednik u tom kraju sve dok krajem 1980-ih logori Milange nisu bili raspušteni, izgubio je ženu kad su gerilci napali logor. Ali ovaj blagi brat i dalje revno služi Jehovi.

Drugi koji su bili prisiljeni da se 1975. vrate u Malavi morali su tu i da ostanu. Hiljade njih su preplavili puteve dok su se umorni vraćali u svoja sela. Za mnoge je to ličilo na prolazak kroz šibu.

Na početku je većini bilo dozvoljeno da se opet nastane u selima iz kojih su izašli. Ali uskoro bi stigli „momci“ koji su nastojali da prisile Jehovine svedoke da „sarađuju s Partijom“. Bande Saveza omladine okružile su domove naše braće, zahtevajući da braća kupe partijske knjižice. Odgovor je u svakom domu bio isti: „Ne!“ Odbijanje je dovelo do svih oblika neljudskog maltretiranja. Čak su i žene i deca učestvovali u batinanju tih nedužnih hrišćana. Stigli su izveštaji o izopačenom seksualnom zlostavljanju, i muškaraca i žena. Bilo je odvratnih izveštaja o tome kako su zajedno vezali hrišćane i hrišćanke u nastojanju da ih nateraju da počine nemoral.

Čak i u normalnoj rutini svakodnevnog života, Jehovini svedoci su se suočavali sa stalnim izazovom njihovom integritetu. U bolnicama, na pijacama, u školama i u javnom prevozu, pripadnici Saveza omladine uvek su vrebali svakoga ko nije imao partijsku knjižicu. U skladu s rečima iz Otkrivenja 13:16, 17, niko nije mogao „ni kupovati ni prodavati“, niti čak živeti normalnim životom, ako nije imao ’žig zveri‘ — dokaz da podupire svetski politički sistem.

U svim ovim nedaćama, Jehovini svedoci su ostali čvrsti, i nikada nisu napravili kompromis. Ali ni progonitelji se nisu predavali. Još toga je tek trebalo da dođe.

Oterani u zatvore

Cele skupštine Jehovinih svedoka bile su sakupljene i oterane u zatvoreničke centre koji su funkcionisali na način koji je budio sećanje na nacističke koncentracione logore. Nažalost, u nekim slučajevima manja deca i bebe bili su odvojeni od svojih roditelja koji su bili van sebe. Neka takva deca su bila ostavljena na brigu rođacima koji nisu Svedoci. Druga su ostavljena potpuno nezbrinuta. Do januara 1976, preko 5 000 muškaraca i žena bilo je u zatvorima i logorima po celoj zemlji.

Stanje je u početku bilo veoma užasno. Prenatrpanost je izazvala širenje smrtonosnih bolesti. Okrutni stražari su povećavali tu patnju. Jedan od njih se rugao braći, govoreći: „Vlasti su rekle da od vas napravimo traktore.“ Baston Mozes Njirenda se seća da su ga često prisiljavali da radi od zore do sumraka, bez ijedne pauze za odmor ili jelo!

Iz zloglasnog zatvoreničkog logora Dzaleka, jedan brat je uspeo da prokrijumčari sledeću belešku napisanu na komadu toaletnog papira: „Čak i ako je neko veoma bolestan, teraju ga da ide da radi. Bolesnu decu šalju u bolnicu Dova... Ne brinu se oko pacijenata iz Jehovinog naroda. Bolnicu Dova zovemo klanica za Jehovin narod.“

Izgledalo je kao da zatvorski čuvari pokušavaju sve što je moguće da bi obeshrabrili našu braću i sestre i da bi slomili njihov integritet. Nisu uspeli! Jehovin narod je naučio kako da izađe na kraj s nevoljama. Jedna beleška napisana na komadu džaka od cementa imala je sledeće reči koje jačaju veru: „Dobre vesti. Braći i sestrama se na licu vidi da su veoma srećni, iako su progonjeni i nose kamenje.“

U kancelariju predsednika, dr Bande, stigla su mnoga protestna pisma — od Jehovinih svedoka i od mnogih drugih. Međutim, ti apeli su naišli na gluve uši, i naša braća su ostala u zatvoru.

„Reč Božja nije okovana“

Uprkos tim uslovima, braća su uspevala da organizuju da se u tim zatvorima održavaju hrišćanski sastanci. U zatvore se krijumčarila literatura i delila braći. Kako su to radili? O jednom Godišnjaku koji je stigao do onih u zatvoru Dzaleka, Baston Mozes Njirenda kaže:

„Bio je jedan brat koji nije bio zatvorenik ali je radio u zatvorskoj bašti. Pošto su stražari bili navikli da on stalno ulazi i izlazi, nikada ga nisu pretresali. On je sakrio knjigu pod košulju dok je stražarima predavao povrće. Onda je pre nego što je otišao uspeo da doturi knjigu jednom našem bratu. Bili smo posebno oduševljeni što imamo Godišnjak zato što je u to vreme imao sve dnevne citate i komentare. Brzo smo se dali na posao, prepisujući sve citate i komentare na komade toaletnog papira. Upotrebili smo dosta rolni! Posle dve nedelje, jedan stražar je otkrio knjigu. Ali do tada smo već bili razdelili primerke po celom logoru. Čak smo uspeli da doturimo primerke i u deo gde su držali naše sestre.“

U Dzaleki se u malim grupama održao i Memorijal Hristove smrti. Zajednica je dobila jedno pismo, u kome je stajalo da je „1 601 osoba prisustvovala sastanku na naš dragi dan, 14. april“. U Dzaleki je 13 njih uzelo simbole. U tom izveštaju je takođe stajalo: „Skoro svaka ćelija je pevala pesme pre govora, a isto tako i posle sastanka.“

S vremenom se stanje u zatvorima počelo malo popravljati. Neki čuvari su na kraju postali prilično prijateljski raspoloženi prema braći. Nakon što je bio penzionisan iz zatvorske službe, jedan čuvar je čak prihvatio istinu. Sada je on brat Makumba. I njegov sin je predao svoj život Jehovi. Upravo je onako kako je izjavio apostol Pavle: „Reč Božja nije okovana“ (2. Tim. 2:9).

Služenje Jehovi pod zabranom

Intenzitet progonstva je još jednom postepeno splasnuo. Do 1979, većina Jehovinih svedoka bila je puštena iz zatvora. Njihove komšije su bile strašno znatiželjne. „Zašto ste bili u zatvoru?“ „Zašto svi progone Jehovine svedoke?“ Ovakva pitanja su otvorila put biblijskim razgovorima, i mnogi su i sami postali Jehovine sluge. Jasno su mogli videti da će i njih mrzeti ako postanu Jehovini svedoci, kao što je Isus prorekao; ipak su uvideli da Jehovini svedoci zaista praktikuju pravu religiju (Luka 21:17; Jak. 1:27). Zanimljivo, među novokrštenima je više bilo onih kojima je svedočeno nego dece onih koji su već bili Jehovini svedoci.

Kako je biblijska literatura, koja se koristila na sastancima i u službi na terenu, u to vreme dolazila u zemlju? Pri kraju 1970-ih, briga oko malavijskog područja bila je prebačena na podružnicu u Zambiji zato što je Zambija imala zajedničku granicu s Malavijem, dok je Zimbabve nije imao. Dosta depoa za literaturu bilo je strateški smešteno blizu malavijske granice. Ono veoma malo braće koja su imala vozila išlo je u Zambiju da bi pokupili velike pakete s literaturom, koju su onda krijumčarili u Malavi. Zato što je u prvim godinama bilo malo barikada na putu, ova metoda je bila veoma uspešna.

Imajući u rukama potrebne knjige i časopise, braća su mogla da organizuju i sastanke. Naravno, nije moglo biti otvorenih okupljanja u Dvorani Kraljevstva. Umesto toga, braća su se tajno sastajala, često po noći, i dovoljno daleko da ih komšije i drugi seljani ne bi čuli. Neka braća u selima imala su parcele koje su nasledili, obično odmah van sela. To su bila praktična mesta za sastajanje. Naravno, dosta ljudi koji bi u isto vreme išli na sastanak očigledno bi privukli pažnju, tako da su braća išla u malim grupama. Kad su svi bili na okupu, sastanak je mogao da počne. Nije bilo srdačnog pevanja pesama Kraljevstva — samo prigušeni glasovi. Nije bilo ni oduševljenih aplauza posle odličnog govora — samo lagano trljanje dlanova.

Međutim, svi prisutni na tim sastancima cenili su pravovremenu duhovnu hranu i osećali su da su ujedinjeni sa svojom braćom i sestrama širom sveta koji su uživali u istom programu poučavanja. Takvi sastanci su takođe dobro opremili braću za veoma važno delo propovedanja. To su morali da rade veoma diskretno.

Hrabri kuriri

Iako se neko vreme literatura u Malavi donosila bez puno teškoća, sredinom 1980-ih situacija se promenila. U svim delovima zemlje počele su da niču barikade. Policija je postala opreznija u pretresanju vozila. Braća više nisu mogla da koriste automobile da bi prebacila literaturu iz depoa u Zambiji. Šta da se radi?

Više su se koristili bicikli. Vozeći kroz grmlje, braća su uspevala da prođu barikade i granične prelaze. Bila je potrebna velika hrabrost i jaka vera da bi neko služio kao kurir. Ali Jehova Bog je očigledno blagoslovio njihovu lojalnu službu. Pogledajmo sledeća iskustva:

Letson Mlongoti je vozio kroz Lilongve s vrećom punom časopisa pozadi na svom biciklu. Kad je primetio kako su se velika mnoštva ljudi uključujući policajce i Pionire Malavija poređali duž ulica čekajući posetu predsednika, veoma se unervozio. Onda je, na njegov užas, vreća spala i otvorila se dok je zalazio za jedan ugao. Časopisi su se rasuli pred svima! Ljudi su se brzo okupili oko njega. Naš brat je očekivao najgore. Ali uskoro je shvatio da mu samo pomažu da skupi časopise nazad u vreću. S olakšanjem, iako malo potresen, uskoro je opet bio na putu, zahvaljujući Jehovi što je zaslepio oči policiji i Pionirima Malavija.

Fred Lamek Gvirize je nosio važnu skupštinsku poštu. Brzo je vozio niz jedno brdo blizu grada Kasungu kad je pred sobom video barikadu načičkanu pripadnicima Saveza omladine. Pre nego što je stigao do barikade, stao je, okrenuo se i brzo krenuo u suprotnom pravcu. Pripadnici Saveza omladine su povikali da stane. „Gde si krenuo?“ vikali su. Kurir je odgovorio: „Išao sam tako brzo niz brdo da sam promašio da skrenem!“ Na njegovo iznenađenje, oni su prihvatili njegovo objašnjenje. Zahvalio se Jehovi što ga je zaštitio.

Ali neka od te hrabre braće bila su uhvaćena i strpana u zatvor. Većinom su to bili porodični ljudi.

Redovni „turista“

Počev od 1987, Edvard Finč, član Odbora podružnice u Zambiji, redovno je posećivao Malavi. Malavi je bio popularno turističko odredište, a brat Finč je imao rođaka u Blantiru, tako da mu je bilo lako da na „praznik“ uđe u zemlju. Kad je imao samo 19 godina i bio pionir u svojoj domovini Rodeziji, Ed Finč se pridružio Gvidu Otu na nekim njegovim putovanjima u Malavi da bi popunio tajni podrum Maklakijevih. Pošto je sada bio diplomirao u školi Gilead, brat Finč je dobio još jednu ulogu u vezi s Malavijem.

On je dolazio u posete zbog toga što je podružnica u Zambiji bila zabrinuta što u Malavi ne ulazi dovoljno biblijske literature. Kad se brat Finč sastao s Odborom zemlje, oni su bili oduševljeni što je tu gost iz inostranstva da ih ohrabri i pruži daljnje smernice. Održan je niz tajnih sastanaka sa Odborom zemlje, pokrajinskim i oblasnim nadglednicima i kuririma. Svi su bili oduševljeni da urade svoj deo da bi se zbrinule potrebe skupština. Literatura koja se bila nagomilala u zambijskim depoima blizu granice Malavija ponovo je počela redovno da pritiče u Malavi.

Brat Finč je, često sa svojom ženom Lindom, mnogo puta išao na ohrabrujuća „turistička“ putovanja u Malavi. Putovao je uzduž i popreko zemlje, ali ne da bi razgledao zemlju, već da bi ohrabrio i poučio što je moguće više braće. Njegove posete su posebno cenila ona braća koja su predvodila tokom zabrane. Bili su zahvalni za ljubav i strpljivost koju je on pokazao dok je radio s njima.

Pomoć kuririma

Naravno, bilo je nemoguće da kuriri na svojim biciklima dođu do svih skupština u Malaviju. Tako je 1988. kupljen jedan kamionet koji se puno koristio za raznošenje literature po zemlji. Vozači su upoznali mesta gde su bile postavljene barikade i oprezno su ih izbegavali. I druga hrabra braća su ponudila svoje usluge. Među njima je bio i Viktor Lulker, koji je služio u engleskoj skupštini u Blantiru. Koristeći svoj privatni automobil i uz veliki lični rizik, često je noću prevozio literaturu do tajnih depoa po celoj zemlji. Pre 1972, Siril Long, koji je sada u Južnoj Africi, na sličan način je pomagao. Uspevao je da nabavi i jako potrebne medicinske stvari za našu braću, i to po diskontnim cenama, od jedne susretljive apoteke.

Jedan važan faktor u obezbeđivanju duhovne hrane bilo je odobrenje centrale Zajednice u Bruklinu da se štampaju časopisi na biblijskom papiru, knjige s mekim koricama i studijski članci Kule stražare u specijalnom formatu koji su postali poznati kao mini-časopisi. Kad se Ed Finč tajno sastao s kuririma u aprilu 1989. i kad im je rekao za ova nova specijalna izdanja naše literature, kuriri su bili dirnuti do suza. Kako su cenili Jehovine pripreme pune ljubavi! Sada će moći da nose dva puta više literature nego ranije.

Ova literatura se mogla lakše presaviti i sakriti. Mini-časopisi su se čak mogli otvoreno čitati u javnom prevozu. Niko nije znao šta je to! „Verni i razboriti rob“ je zaista delovao u skladu sa svojim opunomoćenjem da obezbeđuje duhovnu „hranu u pravo vreme“ (Mat. 24:45-47, NW). Ova dragocena „hrana“ pomogla je Jehovinim slugama da sačuvaju integritet pod nevoljama.

Jedinstvena skupština

Nažalost, godine 1990. kamionet koji je koristila Zajednica bio je upleten u jedan sudar s policijskim vozilom. Kad je policija otkrila šta je u kamionu, dva brata su odmah bila uhapšena i poslata u zatvor. Jedan od njih je bio Lemon Kabvazi.

Kad je stigao u zatvor Čičiri, brat Kabvazi je primetio da je desetoro braće koja su tu već bila zatvorena bilo u jadnom stanju. „Stariji“ zatvorenici su krali svu ćebad i nisu dozvoljavali braći da održavaju sastanke. Brat Kabvazi je znao da se nešto mora uraditi. Kad ga je posetila njegova žena, Krisi, on ju je zamolio da u zatvor donese nešto od njegove lične odeće. To je podelio braći kako bi bili dolično odeveni. Drugi zatvorenici su bili impresionirani. Brat Kabvazi je zatim nastojao da se sprijatelji sa „starijim“ zatvorenicima koji su kontrolisali svu ćebad. Kako je to uradio? „Uredio sam da mi jedan brat kupi deset kilograma šećera“, kaže brat Kabvazi. „Za kilogram šećera moglo se kupiti ćebe.“ Time je takođe „kupovao“ prijateljstvo „starijih“ zatvorenika, koji su sada dopuštali da se sastanci održavaju neometano.

Pošto su se u zatvorskom dvorištu redovno održavali sastanci, uskoro je bila formirana skupština. Kako se zvala? Skupština Ugao — zato što su se sastanci održavali u jednom uglu zatvorskog dvorišta. S vremenom je Skupština Ugao redovno imala preko 60 prisutnih. S trojicom starešina i jednim slugom pomoćnikom, ova nova skupština je bila dobro zbrinuta. Njeno područje je takođe bilo veoma produktivno. Uvek je bilo nekoga „kod kuće“ s kim se moglo razgovarati! Od pet biblijskih studija koje je brat Kabvazi vodio u zatvoru, dve osobe su se kasnije krstile!

„Zdrava“ hrana

Međutim, jedan problem s kojim se suočavala Skupština Ugao bio je u tome kako u zatvor doturiti literaturu koja im je bila potrebna za sastanke. Brat Kabvazi je i za to imao plan. Uredio je da jedan brat koji je tek bio pušten iz zatvora donese paket s hranom. Kad su zatvorski čuvari proverili paket, videli su samo korenje kasave, popularne svakodnevne hrane u Malaviju. Ali nisu ni znali kako je ta kasava bila „hranljiva“ i „zdrava“! Iz sredine svakog korena kasave bile su isečene tanke kriške. U tim korenima su bili stavljeni urolani mini-časopisi, mali delovi knjige Raspravljanje i Svakodnevno razmatranje Pisma. Posle dve takve isporuke „zdrave“ hrane, braća su imala sve što im je bilo potrebno za sastanke i biblijske studije. Brat Kabvazi se seća da su imali toliko izdanja mini-časopisa da nijednom za osam meseci koliko je bio u zatvoru nisu morali da ponavljaju neki članak na Studiju Kule stražare.

Na sreću, Skupština Ugao danas više ne postoji. Jehovin narod u Malaviju više nije prisiljen da održava sastanke iza rešetaka!

Naša braća stiču poštovanje

Napadi na Jehovine svedoke postepeno su se proredili. Međutim, s vremena na vreme još uvek se moglo čuti za incidente. Ipak, naša braća su kao i uvek bila čvrsta. Usled toga, mnogi su počeli da poštuju Jehovin narod.

U okolini Mčinjija, poglavica Mzama je uputio jedno pismo naslovljeno: „Dragom Božjem narodu koji živi pod mojom nadležnošću.“ U njemu je rekao: „Svi Svedoci koji su u mom okrugu veoma su dobri ljudi. Moj okrug se sastoji od 13 sela.“ Nakon što je pohvalio Svedoke da su pouzdani porezni obveznici, da se drže visokih moralnih merila i da su čisti, učtivi i marljivi, on je zaključio: „Sve vas Jehovine svedoke podstičem da se i dalje držite svojih zakona.“

Početkom 1990, Ostin Čigodi je bio među 22 osobe koje su pripadnici Saveza omladine uhapsili na pokrajinskom sastanku u Natenjeu, blizu Blantira. Nakon što je proveo godinu i po dana u zatvoru, brat Čigodi, koji je tada imao blizu 80 godina, bio je pušten. Kad su neki pripadnici Saveza omladine videli da je taj stariji čovek još uvek živ i veran svom Bogu, bili su veoma impresionirani. Čak su zatražili biblijske studije. Međutim, brat Čigodi je bio veoma oprezan, ne želeći da ugrozi svoju braću. Omladinci su i dalje navaljivali. Na kraju su studiji započeti. Srećom, neki su napredovali do krštenja, a danas ih nekoliko čak služe kao starešine i sluge pomoćnici.

Još jedan verni brat, Samjuel Dzaononga, izdržao je četiri zatvorske kazne u Dzaleki zbog svog neutralnog stava. Onda je 1989, nakon što je opet odlučno odbio da kupi partijsku knjižicu, peti put bio uhapšen. Pripadnici Saveza omladine odveli su ga u policijsku stanicu u Salimi. Kako su bili iznenađeni kad im je odgovorni policajac rekao: „Ako hoćete da ovog čoveka opet strpate u zatvor, bolje da se pripremite da mu se pridružite. Bilo bi dobro da znate šta je sve ovaj čovek izdržao a da nikada nije kompromitovao svoju veru. Da li ste vi spremni na to?“ „Nismo“, odgovorili su. Policajac je onda dodao: „U tom slučaju, bolje da vratite ovog čoveka u njegovo selo i da ga više ne uznemiravate. On nikada neće kompromitovati svoju veru.“ Tako su brata Dzaonongu vratili u njegovo selo. Kad su stigli tamo, pozvali su seoskog poglavicu i upozorili ga da ne dozvoli da našeg brata više uznemiravaju. Od tada, brat Dzaononga se mogao videti kako čita časopise Kulu stražaru i Probudite se! i kako svedoči svojim komšijama — slobodno i bez straha da će ga uznemiravati.

Neformalno svedočenje

Sve vreme zabrane, obavljalo se neformalno svedočenje. Ali kad protivljenje nije bilo tako intenzivno, svedočilo se još odvažnije. Početkom 1990, u gradu Nčeuu jedna devojka koja je pokazala interes za biblijsku istinu uzela je knjigu Slušati velikog Učitelja. Pošto nije znala dobro da čita, braća su je ohrabrila da pozove nekoga da joj čita knjigu. „Ali treba da nađete nekoga kome možete verovati“, upozorila su braća. U to vreme, kod nje je u poseti bio njen brat Sajmon. Njemu je mogla da veruje. Dok je čitao svojoj sestri, Sajmon je odmah prepoznao zvuk istine. S vremenom je s njim započet redovan biblijski studij. „Iz Biblije sam mogao videti da će pravi hrišćani biti progonjeni“, rekao je Sajmon, „i zato sam znao da su Jehovini svedoci prava religija“ (2. Tim. 3:12). Sajmon Mangani je brzo napredovao i krstio se te iste godine a danas služi u Betelu u Lilongveu.

U Blantiru je iznenadna oluja donela neočekivane rezultate Bestonu Madeji, opštem pioniru. Našao je zaklon u verandi jedne male crkve. Dok je čekao da stane kiša, slučajno je čuo kako neki ljudi pitaju svog pastora: „Da li svi dobri ljudi idu na nebo?“ Pastor nije znao šta da kaže. Željan da pomogne, brat Madeja je ušao u crkvu i ponudio da im pruži odgovor na to pitanje. Na njegovo iznenađenje, pristali su. Usledilo je još mnogo pitanja, i uskoro se vodilo sedam biblijskih studija.

Mladi u školi takođe su koristili prilike da pruže svedočanstvo. Kad se tražilo da napišu esej, Doroti Nakula je odlučila da piše o poreklu Božića. Njen nastavnik je bio toliko impresioniran da je njen esej pokazao svim nastavnicima. „Gde si našla ove informacije?“ pitali su. Tako je Doroti uručila 17 časopisa svojim nastavnicima.

„Dragi ujače“

Iako su Jehovine sluge morale da podnose dosta nevolja, nikada se nisu osećali usamljeno. Znali su da ih Jehova podržava, i bili su uvereni u ljubav i pomoć svetskog bratstva.

Osim onoga što se radilo u podružnicama u Rodeziji (današnjem Zimbabveu) i Zambiji, zrela lokalna braća su naporno radila da stado u Malaviju bude ljubazno zbrinuto i da dobija duhovnu hranu. Odbor zemlje, to jest Štab, kako su ga zvali, igrao je u tome važnu ulogu. Šta je bilo uključeno u njihov rad? Lemon Kabvazi, koji je mnoge godine služio u Odboru zemlje, objašnjava: „Naša odgovornost je prvenstveno bila da se brinemo da naša braća dobijaju literaturu. Zato smo dosta vremena trošili na organizovanje i ohrabrivanje kurira i pokrajinskih nadglednika. Takođe smo posećivali braću koja su bila žrtve progonstva, da bismo ustanovili kako možemo da im pomognemo i da ih ojačamo.“

Raznim skupštinama su slata ohrabrujuća pisma i zalihe. Bilo je rizično koristiti poštanske usluge, tako da su braća razradila specijalne šifre i nadimke da bi izbegli da međusobno otkriju jedni druge. Pisma od Odbora zemlje bila su potpisivana „S.O.“ Na taj način, čak i ako bi neko pismo bilo otvoreno, vlasti nisu mogle razumeti o čemu se radi. Pokrajinski nadglednici su bili poznati po broju pokrajine u kojoj su služili, a njihove posete su nazivane „posebne sedmice“. Čak se i danas može čuti kako neki kažu: „Uskoro će nam u posebnu sedmicu doći u posetu M-11.“ A šta je sa samim Odborom zemlje? Pisma iz cele zemlje bila su adresirana „Dragi ujače“, a odgovori su slati raznim „nećacima“ i „nećakinjama“. Takav oprezan pristup pomogao je da se održi komunikacija tokom mnogih godina zabrane.

Starešine koje su služile u Odboru zemlje zaista su pokazale šta znači najpre tražiti interese Kraljevstva (Mat. 6:33). Neki, kao što su Elison Njunga, Haveri Kvija, Adson Mbendera i Lemon Kabvazi, još uvek služe Jehovi kao punovremene sluge. Oni su svojim primerom vernosti ohrabrili mnoge druge da na prvo mesto u svom životu stave Kraljevstvo i da sačuvaju integritet uprkos nevoljama.

Političke promene

Kad je novi talas „demokratskog“ žara počeo da se širi južnom Afrikom, ni Malavi nije ostao pošteđen. Tokom 1992, rastao je međunarodni pritisak na vladu da poboljša svoj dosije o ljudskim pravima. Reagujući na to, predsednik, dr Banda, je objavio: „Svako ko prisiljava narod da kupuje partijske knjižice... deluje protiv pravila Kongresne partije Malavija.“ Dodao je: „To je veoma loše, veoma loše... Nikada nikome nisam naredio tako nešto.“ Dr Banda je tako zaustavio nešto što je 25 godina donosilo mnogo patnji našoj vernoj braći u Malaviju.

Posle toga, Jehovini svedoci su ustanovili da se većina njihovih sastanaka i većih skupova može održavati otvoreno i slobodno. Više se nije čulo ni za kakvo uznemiravanje niti progonstvo. Braća su konačno imala izvesnu meru slobode, i to su potpuno iskoristila. Ali nisu bili pripremljeni za ono što se zatim dogodilo.

„Jehova je divan Bog!“

Dvanaesti avgust 1993. — kakav značajan dan za Jehovin narod u Malaviju! Konačno je bila ukinuta zabrana koja je trajala skoro 26 godina. Braća u početku nisu ni znala za to. Godine 1967, kad je zabrana bila nametnuta, novine širom zemlje imale su naslove ispisane masnim slovima s obzirom na akciju protiv „’opasne‘ sekte“ — Jehovinih svedoka. Sada, kad je zabrana bila ukinuta, nije se čuo ni šapat. Zaista, jedan brat je sasvim slučajno naleteo na sićušno obaveštenje u Government Gazette. Kad je ta vest polako i postepeno stigla do braće, oni su bili presrećni, ali nisu mogli a da ne osećaju malu nevericu. Zašto? Brat Kabvazi je rekao: „Molili smo se da zabrana jednog dana bude ukinuta. Ali nismo mislili da će se to desiti dok je dr Banda na životu.“ Dodao je: „Jehova je divan Bog!“

Godine 1967, pre zabrane, sa skupštinama je bilo aktivno povezano oko 18 000 objavitelja. Koliko ih je bilo sada, posle 26 godina često brutalnog protivljenja? Novi najveći broj od 30 408! Integritet naše braće i sestara trijumfovao je nad svim nevoljama — na hvalu Jehovinom slavnom imenu!

Jehovini svedoci su bili presrećni zbog svoje nove slobode. Međutim, takođe su shvatili da pred sobom imaju posla kao nikada do tada.

Specijalna akcija

Čim je ta vest stigla u kancelariju podružnice u Zambiji, Ed Finč je bio poslat u Malavi, ali ne kao turista, već da pomogne da se delo Jehovinih svedoka u Malaviju ponovo legalizuje. Tokom njegove posete, on i Linda imali su priliku da rade zajedno sa engleskom skupštinom u Blantiru. Većina tamošnjih objavitelja nikada nije svedočila od kuće do kuće. Razumljivo je da su bili bojažljivi. Ipak, uz malo ubeđivanja od strane Finčovih, svi objavitelji su krenuli u službu. Kako je bilo uzbudljivo kad su se, posle nekoliko sati, vratili da bi razgovarali o svojim iskustvima! Mnogi stanari su željno slušali. Drugi su im čestitali na slobodi koju su Jehovini svedoci sada imali. Posle toga, braći je bilo mnogo lakše da učestvuju u službi.

U početku je bilo prilično teško da se delo Jehovinih svedoka u Malaviju ponovo registruje. Ni u jednoj vladinoj kancelariji nije se mogao naći nikakav dokaz da je Zajednica ikada bila registrovana u Malaviju. Onda je Ed Finč jednog dana primetio niz starih fascikli u registraturi u Blantiru. Uzeo je fasciklu sa slovom „W“. Da, tu je bila originalna registracija! Pravna strana postupka sada je brzo napredovala. Petnaestog novembra 1993, Watch Tower Bible and Tract Society of Pennsylvania, pravno telo koje koriste Jehovini svedoci, bilo je preregistrovano i Jehovini svedoci su u Malaviju još jednom bili zakonski priznati kao religija.

Pri kraju te godine, širom zemlje obavljena je jedna specijalna akcija s traktatom. Odgovarajuće prilici, traktat Šta veruju Jehovini svedoci? nudio se na tri glavna jezika. On je služio dvostrukoj svrsi. Kao prvo, pomogao je braći i sestrama da ponovo budu zaposleni u javnoj službi, i kao drugo, pomogao je javnosti da sazna činjenice o Jehovinim svedocima. Podeljeno je preko milion primeraka, a kancelarija podružnice u Zambiji primila je brdo pisama u kojima se izražava interes. Još jednom je javni proglas hvale Jehovi počeo da se čuje od kuće do kuće i na ulicama Malavija!

Reorganizovanje dela

Kad su stigle vesti o ukidanju zabrane, u Zambiji se vodio prvi razred Škole za osposobljavanje slugu za južnu Afriku. To je stvorilo dosta uzbuđenja među betelitima i polaznicima škole. Kako su dvojica tih polaznika bili uzbuđeni kad su dobili dodele za Malavi! Od 1967. oni su bili prve strane punovremene sluge koje su bile dodeljene za tu zemlju. Ta dva brata, Endru Bird i Karl Oferman, sada služe u Betelu u Lilongveu. Bernard Mazunda, prvi Malavijac koji je dobio takvu obuku, takođe u tom razredu, sada služi kao pokrajinski nadglednik, zajedno s diplomcima iz kasnijih razreda ove škole.

U međuvremenu, braća iz podružnice u Zambiji nastavila su da se bave problemima oko reorganizovanja dela u Malaviju. Uskoro su otkrili da iako Jehovini svedoci više nisu bili pod zabranom, bila je njihova biblijska literatura. S ministrom pravde je održan jedan izuzetno koristan sastanak da bi se raščistila ta stvar. On je smesta preduzeo korake da se ukine zabrana na literaturu Zajednice. I ne samo to, ponudio je pomoć da se pronađe odgovarajuće zemljište za novu kancelariju podružnice. Tako su braća mogla da kupe lep komad zemljišta od 12 hektara u Lilongveu. Na tom zemljištu u centru Lilongvea već se radi na izgradnji novih objekata podružnice.

Kad su skupštine opet počele da se otvoreno sastaju, kako su mnogi bili oduševljeni kad su sreli prijatelje koje nisu videli još od pre zabrane! Sastanci su trajali duže nego što je predviđeno, ali izgleda da niko nije mario. Publika više nije morala da samo trlja dlanovima u znak cenjenja za govore braće. Ne, oduševljeno se aplaudiralo svakome ko bi se pojavio na bini. Pesme Kraljevstva više nisu morale da se pevaju prigušenim glasom. Braća su sada mogla da pevaju glasno i jasno. Pesma koja je brzo postala omiljena pesma svih bila je „O hvala, Jehova!“

Međutim, braća su uvidela da im je potrebna pomoć kako bi uhvatili korak s organizacionim stvarima. Starešine su ponizno i spremno prihvatali uputstva od kancelarije Zajednice i od druge specijalno školovane braće. Nije trebalo puno da bi se primetila brza poboljšanja u organizacionim procedurama u skupštinama. Rastao je i broj objavitelja. U službenoj godini nakon ukidanja zabrane, krstilo se 4 247 novih učenika a na Memorijalu Hristove smrti bilo je 88 903 pristunih.

Stiže još pomoći

Dosta uzbuđenja je obuzelo zemlju kad se proširila vest da će se uskoro vratiti dva para misionara koji su služili u Malaviju pre zabrane. Kit i En Iton, koji su u međuvremenu služili u Zimbabveu, stigli su 1. februara 1995, da bi pomagali u kancelariji u Lilongveu. Kasnije su Džek i Linda Johanson, koji su bili u Zairu (danas Demokratska Republika Kongo), bili dodeljeni u misionarski dom u Blantiru. Oba ova para ponovo su dobila dozvolu za stalni boravak u zemlji. Kako su to bili srećni susreti ovih dugogodišnjih misionara i malavijske braće i sestara koji su služili s njima pre zabrane!

U februaru 1995, Malkom Vigo, koji je sada u Nigerijskoj podružnici ali je bio sluga podružnice u Malaviju kad je delo bilo zabranjeno, imao je prednost da poseti Malavi kao prvi nadglednik zone posle mnogo, mnogo godina. S njim je bila i njegova žena, Linda Luiza. Kakva je bila njegova reakcija? „Bilo je to tako uzbudljivo iskustvo i prednost! Osećao sam se kao da dolazim kući.“

U međuvremenu, Malaviju su bili dodeljeni i drugi misionari i osposobljena braća iz obližnjih podružnica. S područja su pristizale gomile pisama. Objavitelji su zaista bili „bogato zaposleni u Gospodovom delu“ (1. Kor. 15:58, NW).

„Radosni hvalioci“

Zamisli kako su se malavijski Svedoci osećali kad je, u julu i avgustu 1995, bilo moguće održati oblasne kongrese, prvi put posle 28 godina. Kao što je to slučaj s većinom kongresa u Africi, porodice su donele sav svoj katundu (prtljag), uključujući i ćebad, šerpe i tiganje, i čak drva za kuvanje hrane.

Većina prisutnih nije mogla da se seti zadnje serije kongresa održanih neposredno pre zabrane. Ili su bili premladi, ili su se rodili posle zabrane, ili još nisu bili upoznali istinu. Zato je ovo za većinu bio njihov prvi oblasni kongres. Kako je bilo podesno što je tema kongresa bila „Radosni hvalioci“. Kad su stigli na kongresne lokacije, neki su u neverici trljali oči i govorili: „Ne sanjam, je l’ da?“ Bili su oduševljeni što su za ovaj kongresni program ujedinjeni sa suobožavaocima širom sveta. Sve ukupno, u raznim delovima zemlje održano je devet kongresa, i bilo je ukupno preko 77 000 prisutnih! Braća su oduševljeno primila novo sredstvo za službu na terenu, knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. Iako je na kongresu izašla samo na engleskom, braći je bilo drago kad su saznala da je u toku prevođenje i na čičeva jezik.

Bio je održan i jedan kongres na engleskom. Iako je bio mali, imao je prilično međunarodni karakter. Posetioci su došli iz Zaira, Zambije, Zimbabvea, Južne Afrike i Mozambika. Zanimljivo, ovaj kongres je održan u Kongresnom centru Kvača, u Blantiru, koji je dr Banda dao da se sagradi specijalno za održavanje nekih skupova njegove političke partije. Posetioci su gorljivo slušali dok su dva lokalna brata, Vidas Madona i Lakson Kunje, bila intervjuisana s obzirom na njihova iskustva tokom godina zabrane. Tu je bio i Ed Finč, koji o toj srećnoj prilici kaže: „Koliko smo se dugo svi molili za ovaj dan! Bilo je dosta suza radosnica na licima okupljenih. Oči su nam bile pune suza i bili smo duboko dirnuti dok smo posmatrali kako Viktor Lulker krsti svoju kćerku Angelinu, ali ne tajno u kadi, već javno.“ Kad se kongres završio dirljivom pesmom „O hvala, Jehova!“, srca su ponovo zaigrala i suze su potekle. Radosni hvalioci će se dugo sećati svih devet kongresa na kojima su bili.

Podružnica opet funkcioniše

Prvog septembra 1995, kancelarija u Malaviju još jednom je postala podružnica, delujući pod vođstvom Vodećeg tela. Ovaj put, kancelarija je bila u Lilongveu. U zemlji su bile 542 skupštine i više od 30 000 objavitelja, tako da je bilo dosta posla.

Sada se stvarno krenulo napred! Deset betelita je na početku jako puno radilo da bi obavili sav posao. Otada je došlo još betelita i druge braće koja su ponudila svoju pomoć. Prevodilački timovi za jezike čičeva i timbuka takođe su se iz Zambije preselili „kući“, tamo gde se ti jezici i govore.

Podružnica je imala dosta posla dok je pomagala braći da se suoče s novim situacijama koje predstavljaju ispit njihove lojalnosti. Tu je spadalo pozdravljanje zastave, nemoral, zloupotreba droge i loše društvo. Osnovan je i desk Službe za bolničke informacije kako bi se pomoglo onima koji su se suočavali s pitanjima u vezi s transfuzijom krvi.

Od velike pomoći su i dva brata koja su, zajedno sa svojim ženama, ponovo dodeljena u Malavi iz putujuće službe u Južnoj Africi. Oni obavljaju odličan posao kao oblasni nadglednici.

U skorije vreme, 20. marta 1997, odigrao se još jedan uzbudljiv događaj. U podnevnim vestima na radiju, Svedoci širom zemlje bili su oduševljeni kad su čuli da vlada vraća Zajednici nekadašnju podružnicu. Nju je 1967. konfiskovala bivša vlada i koristila kao Južni regionalni centar Kongresne partije Malavija. Ali sada je ponovo bila u rukama zakonitih vlasnika — posle pauze od nekih 30 godina. Kakvo je to svedočanstvo bilo za celu zemlju, kad je ta vest bila ponavljana u svim vestima na svakom glavnom jeziku, i to tokom celog dana! Sada se ta zgrada ponovo koristi kao mesto za redovne hrišćanske sastanke Jehovinih svedoka.

Jehova daje da raste

Jehova zaista blagosilja rad svojih slugu u Malaviju od ukidanja zabrane. Mnogi stanari rado pozivaju Jehovine svedoke u svoj dom i uzimaju njihovu literaturu i prihvataju ponudu besplatnog kućnog biblijskog studija. Kad se nedavno održavao jedan oblasni kongres „Vera u Božju Reč“, jedna žena je bila zapanjena kad je videla veliko mnoštvo Jehovinih svedoka kako se okuplja blizu grada Namitete. „Ima vas na hiljade. Odakle li samo dolazite?“ pitala je. „To je zadivljujuće! Bili ste tako dugo pod zabranom.“ Dirnuta onim što je videla, ova žena se pridružila srećnom mnoštvu obožavalaca i slušala program. Posle toga i ona je pristala da proučava Bibliju.

Neki bivši neprijatelji takođe su se odazvali na istinu, a neki su bili podstaknuti da se izvine zbog svog postupanja tokom zabrane. „Nismo mi krivi“, kažu oni. „Vlasti su nas terale da vam nanosimo zlo.“ Braća su i te kako srećna što mogu pozdraviti takve na našim sastancima. Čak je i bivši vladin ministar koji je „pozdravio“ našu braću kad su bila prisiljena da se vrate iz Mozambika 1975. i koji im je rekao da se vrate u svoja sela i da sarađuju s vladajućom političkom partijom proučavao Bibliju s jednim pionirom u Lilongveu.

Nijedan Svedok ne pokazuje duh ogorčenja. Nijedan ne traži osvetu (Rimlj. 12:17-19). Oni samo žele da hvale Jehovu Boga sada kada imaju slobodu da to rade. Gorljivi su da uče kako da koriste sva dostupna sredstva koja će im pomoći da budu delotvorni učitelji u službi. Koristeći sredstva kao što su Raspravljanje na temelju Pisma i Spoznanje koje vodi do večnog života, kao i video-kasete Zajednice, oni hiljadama zainteresovanih ljudi pomažu da počnu proučavati Bibliju.

Ne znamo koliko će nam dugo Jehova dozvoliti da tražimo ljude koji su „ispravno naklonjeni večnom životu“ (Dela 13:48, NW). Ipak, ono što je očigledno jeste da u ovoj zemlji postoji divan potencijal za duhovnu žetvu. U junu 1998. izvešten je uzbudljivi novi najveći broj objavitelja — 42 770! Na Oblasnim kongresima „Božji put života“ održanim 1998, ukupno je bilo 152 746 prisutnih, a na Memorijalu Hristove smrti, proslavljenom ranije te godine, bilo je 120 412 prisutnih!

Da, Jehovini svedoci u Malaviju vide zaista svetlu budućnost! Pre nego što Jehovin dan dođe, oni se nadaju da će uspeti da pomognu još hiljadama ljudi da dođu do tačnog spoznanja Božje Reči. Takođe jedva čekaju dan kad će moći da pozdrave članove porodice i drage prijatelje koji će uskrsnuti — hrišćansku braću i sestre koji su pre bili spremni da umru nego da kompromituju svoju dragocenu veru. Oni gorljivo čekaju dan kad će Malavi biti deo globalnog raja u kome će svi živeti u bezbednosti i gde će svi oni koji vole Jehovu i služe njemu moći zauvek da se raduju savršenom životu.

Jehovini svedoci u Malaviju su izdržali velike ispite svoje vere. Njihov integritet pod nevoljama bio je izvor ohrabrenja za celo svetsko bratstvo čiji su oni deo. A njihova gorljivost da propovedaju dobru vest „u pogodno vreme i u nepogodno vreme“ predstavlja primer vredan oponašanja (2. Tim. 4:2). Oni koji ih upoznaju ne mogu a da ne osete da su u njima zaista našli „toplo srce Afrike“.

[Mapa na 191. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ZAMBIJA

Logori Sinda Misale

MALAVI

Jezero Malavi

Lilongve

Zomba

Blantir

Pl. Mlandže

MOZAMBIK

Logori Milange

Logori Mlangeni

MOZAMBIK

[Slika na celoj 148. strani]

[Slika na 153. strani]

Grešam Kvazizira, kršten 1925.

[Slika na 157. strani]

Bil Maklaki u kancelariji Zajednice u Zombi

[Slika na 162. strani]

Tipično malavijsko selo

[Slika na 165. strani]

Aleks Mafambana

[Slike na 170. strani]

Svedoci dolaze na kongres blizu planine Mlandže, 1966.

[Slike na 177. strani]

Svedoci su zabranjeni; kapija na ulazu u objekte podružnice je pod katancem

[Slika na 178. strani]

Iako je kuća Finlija Minjerea bila uništena, on je brinuo kako da ojača svoju braću

[Slika na 186. strani]

Bil Maklaki sa svojom ženom, Deniz

[Slika na 192. strani]

Centralna platforma, na kojoj su se pružale biblijske pouke i davale dužnosti u logoru

[Slika na 193. strani]

Batson Longve, poznat kao „7do7“

[Slika na 194. strani]

Izbeglički logor Nazipoli blizu Mlangenija, s kućama koje su Svedoci napravili za svoje porodice

[Slike na stranama 200, 201]

Iako su ranije bili zatvarani zbog svoje vere, Svedoci su nastavili da služe s radošću

[Slika na 202. strani]

Kuriri koji su rizikovali slobodu da bi doneli braći duhovnu hranu

[Slika na 204. strani]

Tokom zabrane, Ed i Linda Finč bili su redovni posetioci u Malaviju

[Slika na 210. strani]

Starešine okupljene za školu u učionici na otvorenom

[Slika na 215. strani]

Kit i En Iton, Linda i Džek Johanson — srećni što su opet u Malaviju

[Slike na 216. strani]

Odbor podružnice (od gore): Lemon Kabvazi, Kit Iton, Kolin Karson

[Slike na 217. strani]

Iznad: Svedoci su se oduševljeno ponudili da očiste bivšu podružnicu kad je bila vraćena

Desno: braća odvoze literaturu iz podružnice u skupštine

[Slika na 218. strani]

Malkom Vigo ponovo s Vidasom Madonom, s kojim je služio u podružnici pre zabrane

[Slika na 220. strani]

Dvorana Kraljevstva sa slamnatim krovom. Još 600 skupština ima potrebu za Dvoranama Kraljevstva

[Slike na 223. strani]

Radosni Svedoci i dalje objavljuju u Malaviju dobru vest o Kraljevstvu