Izmenjeno lice „hrišćanstva“ — da li ga Bog prihvata?

RECIMO da jednom umetniku daš da uradi tvoj portret. Kad je završio, ti si oduševljen; portret savršeno prenosi tvoj lik. Ti razmišljaš kako će tvoja deca, unuci i praunuci s velikim ponosom posmatrati taj portret.

Međutim, nekoliko generacija kasnije, jedan od tvojih potomaka smatra da zalisci na portretu nisu baš za pohvalu, i onda daje da se doda još kose. Drugom se ne sviđa tvoj nos, tako da daje da se i on promeni. S narednim generacijama slede i druga „poboljšanja“, tako da na kraju portret sasvim malo liči na tebe. Da si znao da će do ovoga doći, kako bi se osećao? Bespogovorno bi bio ogorčen.

Nažalost, ova priča o portretu je u suštini priča o nominalnim hrišćanskim crkvama. Istorija pokazuje da se nakon smrti Hristovih apostola, ubrzo počelo menjati zvanično lice „hrišćanstva“, baš kao što je Biblija i prorekla (Matej 13:24-30, 37-43; Dela apostolska 20:30).a

Naravno, sasvim je na mestu da se biblijska načela primenjuju u različitim kulturama i u različitim istorijskim razdobljima. Ali, sasvim je druga stvar menjati biblijske nauke kako bi se one uklopile u popularno razmišljanje. Međutim, upravo se to dešava. Na primer, osmotri promene do kojih dolazi na mnogim važnim područjima.

Crkva se hvata u kolo s državom

Isus je poučavao da je njegova vladavina, to jest Kraljevstvo, nebeskog karaktera i da će ono pravovremeno uništiti sve ljudske vladavine i vladati nad celom zemljom (Danilo 2:44; Matej 6:9, 10). Ono neće vladati posredstvom ljudskih političkih sistema. „Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta“, rekao je Isus (Jovan 17:16; 18:36). Zato su se Isusovi učenici, iako poslušni zakonu, držali van političke sfere.

Međutim, do vremena rimskog cara Konstantina, u četvrtom veku, mnogi koji su ispovedali hrišćanstvo postali su nestrpljivi u iščekivanju Hristovog povratka i uvođenja Božjeg Kraljevstva. Postepeno se njihov stav prema politici promenio. „Pre Konstantina“, kaže knjiga Europe — A History, „hrišćani nisu na [političke] sile gledali kao na sredstvo za unapređivanje svojih ciljeva. Nakon Konstantina, hrišćanstvo i državna politika išli su ruku pod ruku.“ To hrišćanstvo u novom ruhu, postalo je zvanična „opšta“ ili „katolička“ religija Rimskog carstva.

Enciklopedija Great Ages of Man, navodi da je zbog ovog braka crkve i države, „samo 80 godina nakon poslednjeg velikog talasa proganjanja hrišćana, do 385. A. D., i sama crkva počela da ubija jeretike, a njeni sveštenici sticali su vlast skoro jednaku vlasti careva“. Tako je započela jedna era u kojoj je mač, kao sredstvo preobraćenja, zasenio uveravanje, a sveštenstvo s titulama, koje je grabilo vlast, zamenilo je ponizne propovednike prvog veka (Matej 23:9, 10; 28:19, 20). Istoričar H. Dž. Vels je pisao o „ogromnim razlikama između“ hrišćanstva četvrtog veka „i učenja Isusa iz Nazareta“. Te ’ogromne razlike‘ uticale su čak i na temeljna učenja o Bogu i Hristu.

Izmenjeni Bog

Hrist i njegovi učenici su naučavali da postoji samo „jedan Bog, Otac“, koji je proslavljen po svom vlastitom imenu Jehova, koje se u biblijskim manuskriptima pojavljuje oko 7 000 puta (1. Korinćanima 8:6; Psalam 83:19). Isusa je stvorio Bog; on je „prvorođeni sveg stvorenja“, kaže prevod Čarnić u Kološanima 1:15. Zato je Isus, kao stvoreno biće, otvoreno izjavio: ’Otac je veći od mene‘ (Jovan 14:28).

Ali, do trećeg veka, izvesni uticajni klerici, koji su bili oduševljeni učenjem o Trojstvu, učenjem paganskog grčkog filozofa Platona, počeli su da menjaju Boga kako bi odgovarao trinitarijanskom obrascu. Ta doktrina je u narednim vekovima bez biblijske osnove izjednačila Isusa s Jehovom, a Božji sveti duh, to jest aktivnu silu, pretvorila u osobu.

Što se tiče usvajanja ove paganske zamisli o Trojstvu, New Catholic Encyclopedia kaže: „Formulacija ’jedan Bog u tri osobe‘ nije bila čvrsto utemeljena i sasvim sigurno nije bila u potpunosti unesena u hrišćanski život i verovanja pre kraja 4. veka. Ali baš ta formulacija je prva zadobila naziv dogma o Svetom trojstvu. Među apostolskim ocima ne postoji ništa što bi i iz daleka ukazivalo na takav stav ili pogled.“

Nešto slično kaže i The Encyclopedia Americana: „Trinitarizam četvrtog veka nije ispravno odražavao učenje ranih hrišćana o prirodi Boga; nasuprot tome, bilo je to odstupanje od učenja.“ The Oxford Companion to the Bible naziva Trojstvo jednom od brojnih „kasnijih formulacija stavki simvola vere“. Pa ipak, Trojstvo nije jedini paganski koncept koji se uvukao u crkvu.

Izmena koncepta o duši

Danas je uobičajeno verovanje da ljudi imaju besmrtnu dušu koja nadživljava smrt tela. Ali, da li si znao da je i to crkveno učenje pridodato kasnije? Isus je potvrdio biblijsku istinu da mrtvi „ništa ne znaju“, da takoreći spavaju (Propovednik 9:5; Jovan 11:11-13). Oni će se vratiti u život putem uskrsenja — ’ponovnog ustajanja‘ iz smrtnog sna (Jovan 5:28, 29). Besmrtnoj duši, ukoliko bi ona postojala, ne bi bilo potrebno uskrsenje, budući da besmrtnost isključuje smrt.

Isus je i u praksi prikazao biblijsko učenje o uskrsenju podižući ljude iz mrtvih. Uzmi na primer Lazara koji je četiri dana bio mrtav. Kada ga je Isus uskrsnuo, on je iz grobnice izašao kao živo biće. Kada se probudio iz mrtvih, nikakva duša iz nebeskog blaženstva nije ušla u njegovo telo. Ukoliko bi to bio slučaj, teško da bi Isus učinio Lazaru dobro time što bi ga uskrsnuo! (Jovan 11:39, 43, 44).

Odakle onda potiče teorija o besmrtnoj duši? The Westminster Dictionary of Christian Theology kaže da je za taj koncept „više zaslužna grčka filozofija nego biblijsko otkrivenje“. The Jewish Encyclopedia objašnjava: „Verovanje da duša nastavlja svoju egzistenciju posle smrti tela jeste pre stvar filozofskog ili teološkog spekulisanja nego stvar čiste vere, i zbog toga se nigde izričito ne naučava u Svetom pismu.“

Jedna laž obično za sobom povlači i drugu, a tako je bilo i s učenjem o besmrtnoj duši. To učenje je otvorilo put paganskom gledištu o večnom mučenju u užarenom paklu.b Za razliku od toga, Biblija otvoreno navodi da je „plata koju daje greh smrt“ — a ne večno mučenje (Rimljanima 6:23). Stoga, prevod Daničić-Karadžić ovim rečima opisuje uskrsenje: „More dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace.“ Slično tome i Savremeni srpski prevod Novog zaveta kaže da „more predade mrtve koji su u njemu i Smrt i Podzemlje“. Da, jednostavno rečeno, oni koji se nalaze u paklu su mrtvi, to jest ’spavaju‘ kao što je Isus rekao (Otkrivenje 20:13).

Da li iskreno veruješ da učenje o večnom mučenju u paklu približava ljude k Bogu? Teško da je tako. U mislima pravednih osoba punih ljubavi to je jedna odbojna misao! S druge strane, Biblija uči da je ’Bog ljubav‘ i da mu je svirepost gnusna, čak i svirepost prema životinjama (1. Jovanova 4:8; Poslovice 12:10; Jeremija 7:31; Jona 4:11).

Savremeno nakaženje pomenutog „portreta“

Nakaženje Boga i hrišćanstva traje sve do danas. Jedan profesor religije nedavno je opisao borbu koja se vodi u protestantskoj crkvi kojoj on pripada kao borbu „autoriteta Pisma i simvola vere protiv autoriteta spoljnih i humanističkih ideologija, između vernosti crkve Hristu kao gospodaru i prilagođavanja i preformulacija hrišćanstva kako bi ono odgovaralo duhu vremena. Postavlja se pitanje: ko utvrđuje delokrug rada crkve... Sveto pismo ili dominantna ideologija datog vremena?“

Nažalost, „dominantna ideologija datog vremena“ i dalje teži da odnese prevagu. Na primer, nije nikakva tajna to što su brojne crkve izmenile svoje stanovište o mnogim stvarima kako bi izgledale napredne i pristupačne. Naročito su u moralnim stvarima postale prilično popustljive, kao što je pomenuto u uvodnom članku. Međutim, Biblija ne ostavlja nikakvog prostora dvoumljenju oko toga da li su preljuba, blud i homoseksualnost ozbiljni gresi u Božjim očima i da oni koji tako greše „neće naslediti Božje kraljevstvo“ (1. Korinćanima 6:9, 10; Matej 5:27-32; Rimljanima 1:26, 27).

Kada je apostol Pavle pisao gore citirane reči, grčko-rimski svet oko njega bio je ispunjen svakojakim oblicima poročnosti. Pavle je mogao da rezonuje: ’Da, Bog je Sodom i Gomoru pretvorio u pepeo zbog ozbiljnih seksualnih grehova, ali to je bilo pre 2 000 godina! Sigurno se to ne primenjuje na moju prosvetljenu eru.‘ Međutim, on nije pokušavao da pronađe izgovore; on nije hteo da iskvari biblijsku istinu (Galatima 5:19-23).

Osmotri originalan „portret“

Govoreći jevrejskim religioznim vođama svojih dana, Isus je rekao da je njihovo obožavanje bilo ’uzaludno jer su naučavali ljudske zapovesti kao nauke‘ (Matej 15:9). Ti sveštenici su Jehovinom Zakonu, datom preko Mojsija, učinili upravo isto ono što je sveštenička klasa hrišćanskog sveta učinila i još uvek čini Hristovom učenju — oni su prosuli ’boju‘ tradicije preko božanske istine. Ali, u korist svih ljudi iskrena srca, Isus je obrisao tu boju, sve te neistine (Marko 7:7-13). On je govorio istinu, bez obzira da li je ona bila popularna ili ne. Za njega je autoritet uvek bila Božja Reč (Jovan 17:17).

Kakva razlika između Isusa i većine onih koji se izdaju za hrišćane! Zaista, baš kao što je Biblija i predvidela: „Ljudi će biti željni najsvežijih novina i skupljaće... učitelje prema svom ukusu; i onda, umesto da slušaju istinu, oni će se okrenuti mitovima“ (2. Timoteju 4:3, 4, The Jerusalem Bible). Ti „mitovi“, od kojih smo osmotrili samo neke, duhovno su razorni, dok istina Božje Reči izgrađuje i vodi do večnog života. To je istina za koju te Jehovini svedoci ohrabruju da je ispitaš (Jovan 4:24; 8:32; 17:3).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 7. strani]

Poreklo naziva hrišćanin

Isusovi učenici su barem deset godina nakon njegove smrti bili poznati kao oni koji pripadaju „Putu“ (Dela apostolska 9:2; 19:9, 23; 22:4). Zašto? Zato što je u središtu njihovog života bila vera u Isusa Hrista, koji je „put i istina i život“ (Jovan 14:6). Negde posle 44. n. e., u sirijskoj Antiohiji, Isusovi učenici su „božanskim proviđenjem... prvi put nazvani hrišćanima“ (Dela apostolska 11:26). Ovaj naziv je brzo ušao u upotrebu, čak i među državnim službenicima (Dela apostolska 26:28). To novo ime nije promenilo hrišćanski način života, kom je Hrist i dalje uzor (1. Petrova 2:21).

[Slike na 7. strani]

Jehovini svedoci svojom javnom službom upućuju ljude na Božju Reč Bibliju

[Izvor slike na 4. strani]

Treća slika sleva: United Nations/Photo by Saw Lwin