15. poglavlje
Vladavina koja će pobediti smrt, neprijatelja ljudskog roda
ČOVEK je, prema prvobitnoj Božjoj nameri, trebao živeti na rajskoj Zemlji i radovati se životu. Možemo biti uvereni da će se ta namera ostvariti. Božje pouzdano obećanje zasigurava da će biti pobeđena, odnosno uništena, smrt, neprijatelj ljudskog roda. (1. Kor. 15:26).
Životom od sedamdeset do osamdeset godina ne prolazi sve. Kad bi to bilo sve, što mogu očekivati ljudi, koji ljube Boga, tada ne bi njima bilo ništa bolje nego onima koji Boga i Njegovu Reč uopšte ne poštuju. To, međutim, nije tako, Biblija govori: „Jer Bog nije nepravedan da zaboravi delo vaše i trud ljubavi koju pokazaste u ime Njegovo posluživši svetima i služeći“. (Jevr. 6:10; 11:6).
A čime će biti nagrađeni oni koji služe Jehovi Bogu jer od srca ljube Njega i Njegove pravedne puteve? Postoji jedna sadašnja i jedna buduća nagrada. Apostol Pavle je pisao: „A pobožnost je korisna za svašta“. (1. Tim. 4:8) Poslušnost Božjim zakonima uzrokuje već sada da živimo zadovoljno i sretno. Što se pak „budućeg“ života tiče, piše jasno u Rimljanima 6:23: „A dar Božji je život večni“.
Pod sadašnjim okolnostima ne bi naravno bilo poželjno večno živeti. Ali, Bog je obećao večni život pod pravednom vladavinom ili upravom. Da bi se to obećanje moglo ostvariti, moraju ljudi biti najpre oslobođeni uzroka smrti. A u čemu je taj uzrok? Nadahnuti apostol Pavle nam odgovara: „A žalac, koji uzrokuje smrt, je greh“. (1. Kor. 15:56, NS)
Jehova Bog je već prilikom izricanja presude nad pobunjeničkim prvim ljudskim parom, Adamom i Evom, kao i nad uzročnikom pobune, ukazao na sredstvo kojim trebaju ljudi biti oslobođeni greha i smrti. Bog nije reči, zapisane u 1. Mojsijevoj 3:15 upravno nerazumnoj zmiji, koju je sotona upotrebio za zavođenje, nego samom sotoni, toj „prazmiji“. Te reči glase: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene, između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati“. Ta je osuda činila temelj) za nadu potomstva Adama i Eve, jer je ukazivala da će biti pobeđen neprijatelj ljudskog roda. (Otkr. 12:9).
Ipak, samim uništenjem sotone, ćavola, „stare zmije“, ne bi bila potpuno otklonjena šteta koju je on prouzrokovao kada je prve ljude nagovorio na pobunu. Način na koji se to trebalo odigrati. ostao je tajna dokle god Bog nije smatrao potrebnim da to otkrije. (1. Jovan. 3:8)
Danas, pomoću cele Biblije, možemo razumeti tu svetu tajnu. Ta, u 1. Mojsijevoj 3:15 spomenuta, „žena“ ne može ni u kom slučaju biti Eva. Ona se svojom pobunom priključila „prazmiji“, načinivši se tako delom njenog „semena“. Isto tako ni jedna od Adamovih i Evinih kćeri nije mogla biti ta „žena“. Zašto ne? Zato, jer je „seme žene“ trebalo imati daleko veću moć od običnih ljudi, da bi zdrobilo „staru zmiju“, nevidljivu duhovnu osobu, sotonu, ćavola. Tako moćno „seme“ nije mogla proizvesti ni jedna ljudska, nego samo duhovna „žena“.
Zato je ta „žena“ označena u Galatima 4:28 kao „gornji Jerusalim“. To je veoma značajno. Zašto?
U staro je vreme Jerusalim bio glavni grad kraljevstva Jude. Jer je David, prvi judejski kralj, postavio onde svoje prestolje, proizveo je iza toga Jerusalim kraljeve tog naroda. Prema tome, trebalo bi očekivati da će i „gornji Jerusalima proizvesti kralja. Ta je okolnost ukazivala na nebesku vladavinu s nebeskim kraljem kao sredstvom za odstranjivanje greha i smrti.
„Gornji Jerusalim“ nije doslovna žena a niti doslovni grad. To je simboličan, duhovni grad Budući da je to nebeski grad, sastoji se od moćnih duhovnih osoba, anđela. Kad bi jedna od tih duhovnih osoba bila izabrana za kralja, značilo bi, da je „Gornji Jerusalim“ proizveo naslednika kraljevstva. Da li se to dogodilo?
KRALJ JE PROIZVEDEN
To se stvarno dogodilo 29. godine našeg računanja vremena. Te je godine bio čovek Isus — kada se uputio Jovanu Krstitelju da ga krsti u vodi — pomazan Duhom Božjim za predviđenog kralja. Biblija izveštava o tome šta se tada dogodilo ovako: „I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode, i gle, otvoriše mu se nebesa, i vide Duha Božjega gde silazi kao golub i dođe na njega. I gle, glas s neba koji govori: „Ovo je Sin moj ljubazni koji je po mojoj volji“. (Mat. 3:16, 17)
Nekoliko meseci kasnije počeo je Isus objavljivati: „Pokajte se, jer se približilo kraljevstvo nebesko“. (Mat. 4:17) Da, kraljevstvo se utoliko približilo, jer je bio prisutan predviđeni Kralj tog kraljevstva.
Isus se na Zemlji rodio kao čovek, ali je postojao već pre. On sam je rekao: „I niko se ne pope na nebo, osim koji siđe s neba, sin čovečji“. (Jov. 3:13) Nadahnuti apostol Pavle pisao je o istaknutom primeru Isusove poniznosti: „Nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi“. (Filiplj. 2:5-7) Kako je njegov život bio prenesen sa neba na Zemlju, saznajemo iz izveštaja o razgovoru anđela Gabrijela s devicom Marijom:
„I reče joj anđeo: „ne boj se, Marija! Jer si našla milost u Boga. I evo zatrudnećeš, i rodićeš sina, i nadeni mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega, i daće mu Jehova Bog presto Davida oca njegova; i carovaće u domu Jakovljevu uvek, i carstvu njegovu neće biti kraja’.
„A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža?’ I odgovarajući anđeo reče joj: „Duh sveti doći će na tebe, i sila najvišega osjeniće te; za to i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božji’. (Luka 1:30-35)
Na taj je način život Isusa, jednog od sinova Božjih od kojih se sastoji „Gornji Jerusalim“, bio s neba prenesen u maternicu device Marije, i tako se rodio kao savršeno dete. Neki bi mogli takvo čudo smatrati nemogućim, no to ipak ne menja činjenicu, da se je dogodilo. Bog, koji omogućuje da se iz jedne jajne ćelije, koja je manja od tačke na kraju ove rečenice, razvije čitav čovek, sasvim je sigurno mogao svojim duhom ili svojom delujućom silom preneti život s neba na zemlju. Budući da je Isusov život bio na taj način prenesen, da bi mogao postati stalni naslednik kralja Davida, proizašao je on u stvari iz „Gornjeg Jerusalima“.
Prema Božjem proročanstvu iz 1. Mojsijeve 3:15, ugrizla je „prazmija“ Isusa Hrista u petu, kad je na dan 14. nizana godine 33. našeg računanja vremena bio pribijen na mučenički stub. Dok „stati na glavu“ vodi u smrt, bio je ujed u petu samo prolazan. Trećeg dana probudio je Bog Isusa iz mrtvih i poklonio mu „snagu nerazorivog života“. (D. ap. 10:40; Jevr. 7:16) Kao besmrtna duhovna osoba kralj Isus Hrist je u stanju toj „prazmiji“ zdrobiti glavu i potpuno otkloniti štetu, koju je ova prouzrokovala.
SUVLADARI
Isus Hrist je glavni član tog „semena“ koje se sastoji od mnogo članova. Kroz njega će svemogući Bog zdrobiti sotonu, ćavola pod nogama onih, koji će sa Isusom biti sjedinjeni u nebeskom kraljevstvu. (Otkr. 20:1-3) Hrišćanski apostol Pavle pisao je takvim predviđenim suvladarima: „A Bog mira da satre sotonu pod noge vaše skoro“. (Rim. 16:20) Ko su ti suvladari?
U poslednjoj knjizi Biblije, u Otkrivenju, navodi se njihov broj sa 144 000. Apostol Jovan, koji je napisao Otkrivenje, sledećim je rečima opisao ono, što je video u viziji: „I vidjeh, i gle, jagnje (Isus Hrist, koji je umro kao žrtveno jagnje) stajaše na gori Sionskoj i s njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime oca njegova na čelima svojima ... Ovo su ... koji idu za Jagnjetom kud god ono pođe. Ovi su kupljeni od ljudi, (ne samo iz jedne nacije kao Izraelci) prvenci Bogu i Jagnjetu“. (Otkr. 14:1-4)
Na mestu je da se za tih 144 000 kaže da zajedno s Jagnjetom stoje na brdu Sion. Kraljevi Jude starog doba vladali su s brda Siona u gradu Jerusalimu, jer se onde nalazila kraljevska palata. Na tom je brdu David razapeo i šator za sveti zavetni kovčeg, u kom su se čuvale kamene ploče sa deset zapovesti. Kasnije je zavetni kovčeg bio prenesen u unutarnji deo templa, koji je sagradio Davidov sin Salamun nedaleko od tog mesta na brdu Moriju. S vremenom je oznaka Sion uključivala i brdo Morija. Sion je stoga, zauzimao važan položaj u vezi s kraljevstvom i sveštenstvom. (2. Sam. 6:12, 17; 1. Car. 8:1; Isa. 8:18)
To se slaže i sa činjenicom da je Isus, kao i Melhisedek iz starog grada Salema, i kralj i sveštenik. Zato se u Jevrejima 6:20 kaže za njega da je postao „poglavar sveštenički do veka po redu Melhisedekovu“. U tom svojstvu kao kralj — sveštenik, vlada Isus s nebeskog brda Siona.
Njegovi su suvladari takođe sveštenici, te su kao celina nazvani „kraljevsko sveštenstvo“. (1. Petr. 3:9) O njihovom zadatku čitamo u Otkrivenju 5:10: „I učinio si ih Bogu našemu careve i sveštenike, te će carovati nad Zemljom“.
SVRHA TE VLADAVINE
Jedan od najvažnijih zahteva za kralja — sveštenika Isusa Hrista i njegove sveštenike — suvladare, sastoji se u tome, da čitavo čovečanstvo dovedu u sklad sa Jehovom Bogom. To pretpostavlja odstranjenje svakog traga greha i nesavršenosti, jer samo onaj, koji savršeno odražava Božju sliku, može pred njim stajati na temelju vlasti tih zasluga. Da će pod kraljevskom vladavinom, koja pripada Božjoj vladavini ili upravi, doći do toga, proizlazi jasno iz poslanice Efežanima 1:9-12:
„Pokazavši nam (Bog) tajnu volje svoje, po ugodnosti svojoj koju napred pokaza u njemu, za uredbu izvršetka vremena, da se sve sastavi u Hristu što je na nebesima i na Zemlji; u njemu kroz kojega i naslednici postasmo, napred određeni bivši po naredbi Boga koji sve čini po savetu volje svoje, da bismo bili na hvalu slave Njegove, mi koji smo se napred uzdali u Hrista“.
Budući da je Isus Hrist bez greha i u potpunom skladu sa Jehovom Bogom, kad sve stvarstvo bude dovedeno s Njim u sklad, bit će ljudi dovedeni u sklad sa Jehovom Bogom. To se pokazuje time, što će Isus po završetku ove faze delovanja kraljevstva, kako kaže Biblija, „predati carstvo svome Bogu i ocu“. (1. Kor. 15:24)
Da bi savladali divovski zadatak usavršavanja ljudskog roda imaće nebeski vladar zemaljske zastupnike, muževe, koji su izrazito pravdoljubivi. (Ps. 45:16; Isa. 32:1, 2) Ti muževi moraju odgovarati uslovima koje kralj Isus Hrist postavlja onima, kojima poverava odgovornost. Poniznost i požrtvovana ljubav su dva bitna preduslova. Isus je rekao: „Znate da knezovi narodni zapovedaju narodu, i poglavari upravljaju njim. Ali meću vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći meću vama, da vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga“. (Mat. 20:25-27) Nadalje je rekao: „Ovo je zapovest moja da imate ljubav meću sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama. Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“. (Jov. 15:12, 13)
Ne bi li se osećao sigurnim pod vodstvom zastupnika kraljevstva, koji pokazuju takvu ljubav i poniznost, da, koji se najiskrenije brinu o tebi?
Neće biti poteškoća u pogledu komuniciranja između nebeske vladavine i zemaljskih zastupnika kralja Isusa Hrista. U prošlosti je Jehova Bog, putem svojih anđela i svoje nevidljive delujuća sile posredovao vesti svojim slugama na Zemlji. (Dan. 10:12-14; 2. Pet. 1:21) Čak i ljudi mogu do svemirskih raketa i stanica, koje u velikoj daljini kruže oko Zemlje, odašiljati i primati vesti. Kad je to moguće nesavršenim ljudima, zašto bi onda bilo preteško nebeskim vladarima?
Ipak moraju biti odstranjene sve neprijateljske sile pre nego kraljevska vladavina Isusa Hrista i njegovih suvladara započne sa dovođenjem čovečanstva u sklad s Bogom. Ne postoje ni najmanji znaci da bi sada vladajući muževi bili spremni svoju suverenost ustupiti Hristu i njegovim suvladarima. Rugaju se pomisli da nebo treba upravljati celom Zemljom. Zbog toga će morati biti prisiljeni priznati autoritetu Božjeg kraljevstva pod Hristom. To znači da će izgubiti svoj vladalački položaj i život, jer Pismo govori:
„A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do vijeka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do vijeka“. (Dan. 2:44)
Nakon što kraljevska vladavina bude pobedila sve neprijatelje, započeće oslobađati ljude od bolesti i smrti. Kako će se to dogoditi?