Šesto poglavlje

Drevni izveštaj o stvaranju — može li mu se verovati?

„KO MOŽE reći otkuda je sve poteklo, i kako se stvaranje dogodilo?“ Ovo pitanje možete naći u poemi „Pesma o stvaranju“. Ispevana je na sanskritu pre više od 3 000 godina, i deo je Rig vede, hinduističke svete knjige. Pesnik je sumnjao da bi čak mnoštvo hinduističkih bogova znalo „kako se stvaranje dogodilo“ jer „sami bogovi su nastali posle stvaranja“ (kurziv naš).

Zapisi iz Vavilona i Egipta nude slične mitove o rođenju svojih bogova u već postojećem svemiru. Ključna stvar, međutim, jeste ta što ti mitovi ne mogu reći odakle je taj prvobitni svemir potekao. Ipak, ustanovićete da se jedan zapis o stvaranju razlikuje. Ovaj naročiti zapis, Biblija, počinje rečima: „U početku stvori Bog nebo i zemlju“ (Postanje 1:1).

Tu jednostavnu, dramatičnu izjavu zapisao je Mojsije pre oko 3 500 godina. Ona se usredsređuje na Stvoritelja, Boga, koji nadilazi materijalni svemir jer ga je on stvorio, te je dakle postojao pre njega. Ova ista knjiga uči da „Bog je Duh“, što znači da on egzistira u formi koju naše oči ne mogu videti (Jovan 4:24). Danas je takvo postojanje možda shvatljivije, jer naučnici opisuju moćne neutronske zvezde i crne rupe u kosmosu — nevidljive stvari koje se mogu otkriti po efektima koje stvaraju.

Značajno je što Biblija kaže: „Ima i nebeskih tela, i zemaljskih tela, ali je drugi sjaj nebeskih tela, a drugi zemaljskih“ (1. Korinćanima 15:40, 44, Ča). Ovo se ne odnosi na nevidljivu kosmičku materiju koju astronomi izučavaju. Pomenuta „nebeska tela“ su inteligentna duhovna tela. ’Ko još, osim Stvoritelja‘, možda pitate, ’ima duhovno telo?‘

Nevidljiva nebeska stvorenja

Po biblijskom izveštaju, nije najpre stvoreno vidljivo područje. Ovaj drevni izveštaj o stvaranju kaže da je prvi korak u stvaranju bilo dovođenje u postojanje jedne druge duhovne osobe, prvorođenog Sina. On je bio „prvorođeni u celom stvorenju“, ili „Početak stvorenja Božjega“ (Kološanima 1:15; Otkrivenje 3:14). Ova prva stvorena osoba bila je jedinstvena.

On je bio jedino stvorenje koje je Bog direktno stvorio, i bio je obdaren velikom mudrošću. U stvari, jedan kasniji pisac, kralj dobro poznat po svojoj mudrosti, opisao je ovog Sina kao „majstora“ koji je učestvovao u svim kasnijim delima stvaranja (Poslovice 8:22, 30, NW; vidite takođe Jevrejima 1:1, 2). O njemu je učitelj Pavle iz prvog veka, napisao: „Kroz njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi“ (Kološanima 1:16, DK; uporedite s Jovanom 1:1-3).

Šta je to nevidljivo na nebesima Stvoritelj, posredstvom svog Sina, doveo u postojanje? Iako astronomi govore o milijardama zvezda i nevidljivim crnim rupama, Biblija ovde ukazuje na stotine miliona duhovnih stvorenja — s duhovnim telima. ’Zašto stvarati takva nevidljiva inteligentna bića?‘ neko bi mogao pitati.

Baš kao što proučavanje svemira može dati odgovore na neka pitanja o njegovom Uzroku, proučavanje Biblije može nam pružiti važne informacije o njenom Autoru. Na primer, Biblija nam kaže da je on „srećan Bog“, čije namere i postupci odražavaju ljubav (1. Timoteju 1:11, NW; 1. Jovanova 4:8). Prema tome, možemo logički zaključiti da je Bog izabrao da u društvu ima druge inteligentne duhovne osobe koje bi se takođe mogle radovati životu. Svaka bi imala zadovoljavajući posao koji bi bio obostrano koristan i doprinosio bi Stvoriteljevoj nameri.

Ništa ne govori da su ove duhovne osobe morale biti poput robota poslušne Bogu. Umesto toga, on ih je obdario inteligencijom i slobodnom voljom. Biblijski izveštaj pokazuje da Bog ohrabruje na slobodu misli i slobodu delovanja — siguran da te slobode ne predstavljaju trajnu pretnju miru i harmoniji u svemiru. Pavle je, koristeći lično ime Stvoritelja koje se nalazi u hebrejskoj Bibliji, napisao: „Jehova je Duh; i gde je duh Jehovin, tu je sloboda“ (2. Korinćanima 3:17, NW).

Vidljive stvari na nebu

Koje vidljive stvari je Bog stvorio kroz svog prvorođenog Sina? Tu spada naše Sunce i sve milijarde zvezda kao i materije što sačinjavaju naš svemir. Da li nam Biblija pruža neku ideju o tome kako je Bog načinio sve to iz ničega? Hajde da to vidimo tako što ćemo zaviriti u Bibliju u svetlu savremene nauke.

U 18. veku, naučnik Antoan-Loren Lavoazje je proučavao masu materije. On je primetio da je nakon neke hemijske reakcije masa krajnjeg produkta jednaka ukupnoj masi prvobitnih sastojaka. Recimo, ako papir u prisustvu kiseonika sagori, rezultujući pepeo i gasovi imaju istu masu koliku i prvobitni papir i kiseonik. Lavoazje je postavio zakon — ’o očuvanju mase, to jest materije‘. Godine 1910, The Encyclopædia Britannica je objasnila: „Materija se ne može ni stvoriti niti uništiti.“ To je izgledalo razumno, barem u to vreme.

Međutim, eksplozija atomske bombe nad japanskim gradom Hirošimom 1945. javno je razotkrila jednu manu Lavoazjeovog zakona. U takvoj eksploziji kritične mase urana, obrazuju se različiti oblici materije, ali njihova ukupna masa je manja od mase prvobitnog urana. Zbog čega takav gubitak? Zbog toga što se nešto mase urana pretvorilo u zastrašujući blesak energije.

Još jedan problem sa Lavoazjeovim zakonom o očuvanju materije nastao je 1952, s detonacijom termonuklearne sprave (hidrogenske bombe). U toj eksploziji, atomi vodonika se jedine i obrazuju helijum. Masa rezultujućeg helijuma je, međutim, bila manja od mase prvobitnog vodonika. Deo mase vodonika pretvorio se u eksplozivnu energiju, eksploziju koja je daleko razornija od bombe bačene na Hirošimu.

Ove eksplozije su dokazale da mala količina materije predstavlja ogromnu količinu energije. Ova povezanost između materije i energije objašnjava moć Sunca koje omogućava da smo živi i zdravi. Kakva je to veza? Otprilike 40 godina pre detonacije hidrogenske bombe, 1905, Ajnštajn je nagovestio odnos između materije i energije. Mnogima je poznata njegova jednačina E=mc⁠².a Kad je Ajnštajn formulisao ovaj odnos, drugi naučnici su mogli objasniti kako Sunce sija milijardama godina. U unutrašnjosti Sunca neprestano se dešavaju termonuklearne reakcije. Tako Sunce svake sekunde pretvara približno 564 miliona tona vodonika u 560 miliona tona helijuma. To znači da se otprilike 4 miliona tona materije pretvara u solarnu energiju, a delić nje stiže na Zemlju i podržava život.

Značajno je što je takođe moguć i obrnuti proces. „Energija se pretvara u materiju kada se subatomske čestice sudaraju pri velikim brzinama i stvaraju nove, teže čestice“, objašnjava The World Book Encyclopedia. Naučnici to postižu u ograničenoj meri, koristeći ogromne mašine zvane akceleratori čestica, u kojima se subatomske čestice sudaraju pri fantastičnim brzinama, stvarajući materiju. „Mi ponavljamo jedno od čuda svemira — pretvaranje energije u materiju“, objašnjava nobelovac, fizičar dr Karlo Rubija.

’To je tačno‘, može neko reći ’ali kakve to veze ima sa izveštajem o stvaranju koji nalazim u Bibliji?‘ Pa, Biblija nije neki naučni udžbenik, ali se dokazala da je u toku i da je u skladu s naučnim činjenicama. Ona od početka do kraja ukazuje na Onoga ko je stvorio svu materiju u svemiru, najvećeg Naučnika (Nemija 9:6; Dela apostolska 4:24; Otkrivenje 4:11). I jasno pokazuje odnos između energije i materije.

Na primer, Biblija poziva čitaoce da urade sledeće: „Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove [’obilja dinamičke energije‘, NW] i jake moći ne izostaje nijedno?“ (Isaija 40:26, DK). Da, Biblija kaže da je jedan izvor ogromne dinamičke energije — Stvoritelj — učinio da nastane materijalni svemir. To je potpuno u skladu sa savremenom tehnologijom. Već samo iz ovog razloga, biblijski izveštaj o stvaranju zaslužuje naše duboko poštovanje.

Nakon što je na nebu stvorio vidljive i nevidljive stvari, Stvoritelj zajedno sa svojim prvorođenim Sinom usredsredio se na Zemlju. Kako je ona nastala? Mnoštvo različitih hemijskih elemenata koji sačinjavaju našu planetu moglo je biti stvoreno tako što je Bog direktno pretvorio bezgraničnu dinamičku energiju u materiju, za šta današnji fizičari kažu da je izvodljivo. Ili, kako to mnogi naučnici veruju, zemlja je mogla biti formirana od materije izbačene eksplozijom neke supernove. Opet, ko može reći da nije možda postojalo kombinovanje metoda, ovih upravo pomenutih i drugih koje naučnici još nisu otkrili? Koji god da je bio mehanizam, Stvoritelj je dinamički Izvor elemenata koji sačinjavaju našu Zemlju, uključujući i sve minerale koji su od suštinske važnosti za naš život.

Možete razumeti da je osnivanje Zemlje uključivalo daleko više nego samo obezbeđivanje sveg materijala u ispravnoj razmeri. Zemljina veličina, njena rotacija i udaljenost od Sunca, kao i nagnutost njene ose i bezmalo kružni oblik njene orbite oko Sunca, sve je to isto moralo biti baš pravo — tačno onakvo kakvo jeste. Jasno, Stvoritelj je pokrenuo prirodne kružne tokove koji našu planetu čine prikladnom za podržavanje obilja života. Imamo potpuno pravo da se svemu tome divimo. Ali zamislite reakciju nebeskih duhovnih sinova, kad su gledali stvaranje Zemlje i života na njoj! Jedna biblijska knjiga kaže da su oni ’u veselju pesama kliktali‘ i ’glase radosti puštali‘ (Jov 38:4, 7).

Razumeti prvo poglavlje Postanja

Prvo poglavlje Biblije delimično nam pruža detalje o nekim važnim koracima koje je Bog preduzeo da bi Zemlju pripremio da ljudi na njoj uživaju. Ovo poglavlje ne pruža svaki detalj; dok ga čitamo, ne treba da odustanemo ako ono izostavlja neke pojedinosti koje ionako čitaoci iz drevnog doba ne bi shvatili. Na primer, pišući ovo poglavlje Mojsije nije izvestio o delovanju mikroskopskih algi ili bakterija. Takve oblike života su ljudi videli tek nakon pronalaska mikroskopa, u 16. veku. Mojsije takođe nije specifično izvestio o dinosaurima, o čijem postojanju je zaključak izveden na temelju fosila u 19. veku. Umesto toga, Mojsije je bio nadahnut da upotrebi reči koje bi ljudi njegovog vremena razumeli — ali reči koje su bile tačne u svemu što su rekle o zemaljskom stvarstvu.

Dok čitate prvo poglavlje Postanja, od trećeg stiha nadalje, zapazićete da je ono podeljeno na šest stvaralačkih „dana“. Neki tvrde da su to bili doslovni dani od 24 časa, u smislu da je čitav svemir i život na zemlji stvoren za manje od nedelju dana! Međutim, lako možete ustanoviti da Biblija to ne naučava. Knjiga Postanja bila je napisana na hebrejskom. Na tom jeziku, „dan“ se odnosi na neki period. On može biti dug ili može predstavljati doslovan dan od 24 časa. U Postanju se čak o svih šest „dana“ zajedno govori kao o jednom dužem periodu — ’danu u kojem je Jehova načinio zemlju i nebo‘ (Postanje 2:4, NW; uporedite s 2. Petrovom 3:8). Činjenica je da Biblija otkriva da ovi stvaralački „dani“, to jest ere, obuhvataju hiljade godina.

To se može videti iz onoga što Biblija kaže o sedmom „danu“. Izveštaj o svakom od prvih šest „dana“ završava se izjavom ’bi veče i bi zatim jutro i to je bio prvi dan‘, i tako dalje. Međutim, ovu izjavu nećete naći nakon izveštaja o sedmom „danu“. A u prvom veku n. e., oko 4 000 godina kasnije, Biblija se osvrće na taj sedmi „dan“ odmora, ukazujući da on još uvek traje (Jevrejima 4:4-6). Dakle sedmi „dan“ je period koji zahvata hiljade godina, i logično je da to isto možemo zaključiti i za prvih šest „dana“.

Prvi i četvrti „dan“

Izgleda da je Zemlja postavljena u svoju orbitu oko Sunca, i da je bila kugla pokrivena vodom još pre nego što je tih šest „dana“, to jest perioda naročite stvaralačke aktivnosti otpočelo. „Nad bezdanom beše tama“ (Postanje 1:2). U toj ranoj fazi, nešto — moguće mešavina vodene pare, drugih gasova i vulkanske prašine — sprečavalo je sunčevu svetlost da dopre do Zemljine površine. Biblija na sledeći način opisuje prvi stvaralački period: „Bog reče: ’Neka bude svetlost‘; i postepeno postade svetlost“, to jest dosegla je do Zemljine površine (Postanje 1:3, prevod Dž. V. Votsa).

Ovaj izraz „postepeno postade“ tačno prenosi oblik odgovarajućeg hebrejskog glagola, koji označava jednu radnju koja je u toku i kojoj je potrebno vreme da bi se završila. Svako ko ume čitati hebrejski može ovaj oblik pronaći otprilike 40 puta u prvom poglavlju Postanja, i on predstavlja ključ za razumevanje ovog poglavlja. Ono što je Bog započeo figurativne večeri jednog stvaralačkog perioda, to jest ere, postupno je postalo jasno, ili očigledno, nakon jutra tog „dana“.b Takođe, ono što je započeto u jednom periodu nije obavezno bilo u potpunosti dovršeno kada je otpočeo naredni period. Recimo, svetlost se postepeno počela pojavljivati prvog „dana“, a ipak sve do četvrtog stvaralačkog perioda Sunce, Mesec i zvezde nisu se mogli razaznati (Postanje 1:14-19).

Drugi i treći „dan“

Pre nego što je Stvoritelj učinio da se u trećem stvaralačkom danu pojavi kopno, on je izvesnu količinu vode podigao. Kao rezultat, Zemlja je bila okružena omotačem od vodene pare.c Drevni izveštaj ne opisuje — a nema ni potrebe da opisuje — mehanizam koji je bio upotrebljen. Umesto toga, Biblija se usredsređuje na prostor između tih uzdignutih i površinskih voda. Ona ga naziva nebom. Čak i danas ljudi koriste ovaj naziv za atmosferu po kojoj lete ptice i avioni. S vremenom, Bog je ovo atmosfersko nebo ispunio mešavinom gasova koja je vitalna za život.

Međutim, tokom ovih stvaralačkih „dana“, površinska voda se povukla, i pojavilo se kopno. Izgleda da je Bog, koristeći možda iste geološke sile koje još uvek pokreću Zemljine ploče, podigao granice okeana da bi obrazovao kontinente. To bi stvorilo kopno iznad površine i duboke okeanske depresije, koje su okeanografi sada uneli u karte i revno ih proučavaju. (Uporedite s Psalmom 104:8, 9.) Nakon što je formirano kopno, dogodilo se još nešto čudesno. Čitamo: „Zatim Bog reče: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi seme, i drveće rodno, koje daje plod po vrstama svojim, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako“ (Postanje 1:11).

Kako smo videli u prethodnom poglavlju („Tvorevina — šta stoji iza nje?“), fotosinteza je životovažna za biljke. Ćelija zelene biljke poseduje mnoštvo sitnih delića zvanih hloroplasti, koji energiju dobijaju iz sunčeve svetlosti. „Ove mikroskopske fabrike“, objašnjava knjiga Planet Earth, „proizvode šećere i skrob... Nema tog čoveka koji je osmislio efikasniju fabriku, ili čiji su proizvodi traženiji, nego što je to hloroplast.“

Zaista, kasniji opstanak životinja zavisio bi od hloroplasta. Takođe, bez zelene vegetacije, Zemljina atmosfera bi bila prebogata ugljen-dioksidom, i mi bismo umrli od topline i nedostatka kiseonika. Neki stručnjaci pružaju zadivljujuća objašnjenja o razvoju života koji zavisi od fotosinteze. Primera radi, oni kažu da kad je jednoćelijskim organizmima u vodi počela da nedostaje hrana, „nekolicina pionirski nastrojenih ćelija konačno je pronašla rešenje. Izumele su fotosintezu“. Da li je to stvarno moglo tako biti? Fotosinteza je toliko složena da naučnici još uvek pokušavaju da otkriju njene tajne. Mislite li da je fotosintetski život sposoban da se reprodukuje nastao neobjašnjivo i spontano? Ili vam je razumnije verovati da on postoji kao rezultat inteligentnog, namernog stvaranja, o čemu izveštava Postanje?

Pojava novih sorti biljaka nije se morala okončati trećeg stvaralačkog „dana“. Ona se mogla odvijati i tokom šestog „dana“, kada je Stvoritelj ’nasadio vrt u Edemu‘ i ’učinio da iz zemlje nikne svakojako drveće lepo za gledanje i dobro za jelo‘ (Postanje 2:8, 9). I, kao što je pomenuto, zemljina atmosfera je verovatno postala prozračna četvrtog „dana“, tako da je više svetlosti sa Sunca i drugih nebeskih tela dopiralo do Zemlje.

Peti i šesti „dan“

Tokom petog stvaralačkog „dana“, Stvoritelj je počeo da puni okeane i atmosfersko nebo novim oblikom života — „živim dušama“ — drugačijim od vegetacije. Interesantno je da biolozi govore, između ostalog, o biljnom i o životinjskom carstvu, i dele ih na potklase. Hebrejska reč koja se prevodi sa „duša“ znači „disač“. Biblija takođe kaže da „žive duše“ imaju krv. Prema tome, možemo zaključiti da su stvorenja koja imaju i respiratorni i cirkulatorni sistem — stanovnici mora i neba koji dišu — počela da se pojavljuju u petom stvaralačkom periodu (Postanje 1:20; 9:3, 4).

Šestog „dana“ Bog je više pažnje obratio kopnu. Stvorio je „domaće“ i „divlje“ životinje, i ti epiteti su bili smisaoni nazivi, kada je Mojsije zapisivao ovaj izveštaj (Postanje 1:24, NW). Dakle, u ovom šestom stvaralačkom periodu stvoreni su kopneni sisari. A šta je s ljudima?

Ovaj drevni izveštaj nam govori da je na kraju Stvoritelj izabrao da na Zemlji napravi jedan zaista jedinstven oblik života. Svom nebeskom Sinu je rekao: „Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji“ (Postanje 1:26). Čovek bi, dakle, odražavao duhovno obličje svog Tvorca, ispoljavao bi Njegove osobine. I bio bi sposoban da usvaja ogromnu količinu znanja. Na taj način, ljudi bi mogli postupati sa inteligencijom koja nadmašuje inteligenciju bilo koje životinje. Isto tako, za razliku od životinja, čovek je bio načinjen sa sposobnošću da postupa po svojoj slobodnoj volji, a ne da bude kontrolisan uglavnom instinktima.

Nedavnih godina, naučnici su naveliko istraživali ljudske gene. Upoređujući genetske obrasce ljudi širom planete, pronašli su jasan dokaz da svi ljudi imaju zajedničkog pretka, jedan izvor DNK svih ljudi koji su ikada živeli, uključujući i svakoga od nas. Godine 1988, časopis Newsweek je ta otkrića izneo u članku pod naslovom „Potraga za Adamom i Evom“. Ova istraživanja su bila zasnovana na jednoj vrsti mitohondrijalne DNK, genetskog materijala koji prenose samo žene. Izveštaji iz 1995. o istraživanju muških DNK navode na isti zaključak — da je „postojao neki predak ’Adam‘, čiji je genetski materijal u [Y] hromozomu zajednički za svakog čoveka na planeti“, piše časopis Time. Bez obzira na to da li su ova otkrića tačna u svakom detalju ili ne, ona pokazuju da je istorija koju nalazimo u Postanju izuzetno pouzdana, jer je Autor te istorije bio Onaj ko je u to vreme bio prisutan.

Kakav je to bio vrhunac kada je Bog sastavio određene elemente Zemlje da bi oblikovao svog prvog ljudskog sina, koga je nazvao Adam! (Luka 3:38). Ovaj istorijski izveštaj nam govori da je Stvoritelj ove planete i života na njoj postavio čoveka kojeg je stvorio u područje slično vrtu „da ga radi i da ga čuva“ (Postanje 2:15). U to vreme Stvoritelj je mogao još uvek stvarati nove životinjske vrste. Biblija kaže: „Bog stvori od zemlje sve životinje poljske i sve ptice nebeske, i dovede ih k čoveku, da vidi kako će koju nazvati, pa da svako živo stvorenje nosi ime koje mu bude čovek dao“ (Postanje 2:19). Biblija nikada ne navodi na pomisao da je prvi čovek, Adam, bio samo neka mitska ličnost. Baš suprotno, on je bio stvarna osoba — čovek koji misli i oseća — i koji je mogao pronaći radost radeći u tom rajskom domu. Svakog  dana on je saznavao više o onome što je njegov Stvoritelj načinio i kakva je On osoba — koje osobine ima, kakav karakter.

Zatim, nakon nepreciziranog razdoblja, Bog je stvorio prvu ženu, da bude Adamova supruga. Nadalje, Bog je njihovom životu dao veći smisao sledećim značajnim zadatkom: „Rađajte se, množite se i napunite zemlju, i vladajte njom, i imajte vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim, i nad svim životinjama koje se po zemlji miču“ (Postanje 1:27, 28). Ništa ne može promeniti ovu izričitu Stvoriteljevu nameru, naime da čitava Zemlja treba da bude pretvorena u raj ispunjen srećnim ljudima koji žive u međusobnom miru i u miru sa životinjama.

Materijalni svemir, uključujući i našu planetu i život na njoj, jasno svedoči o Božjoj mudrosti. Stoga je on bez sumnje mogao predvideti mogućnost da bi, tokom vremena, neki ljudi mogli izabrati da budu nezavisni ili buntovni, uprkos tome što je on njihov Stvoritelj i Davalac života. Takva pobuna bi mogla poremetiti to veličanstveno delo stvaranja globalnog raja. Izveštaj kaže da je Bog pred Adama i Evu stavio jedan jednostavan ispit koji bi ih podsećao na potrebu da budu poslušni. Neposlušnost, rekao je Bog, imala bi za posledicu gubitak prava na život koji im je dao. To je bilo ljubazno od Stvoritelja što je naše pretke upozorio na pogrešan način postupanja koji bi nepovoljno uticao na sreću čitavog ljudskog roda (Postanje 2:16, 17).

Pred kraj šestog „dana“, Stvoritelj je učinio sve što je bilo potrebno da bi ostvario svoju nameru. S pravom je mogao izjaviti da je sve što je načinio bilo ’veoma dobro‘ (1. Mojsijeva 1:31, DK). Ovde Biblija uvodi još jedan značajan period, rekavši da Bog „počinu u sedmi dan od svih dela svojih koja učini“ (Postanje 2:2, kurziv naš). Pošto se Stvoritelj „ne umara, niti malaksava“, zašto je opisan kao da se odmara? (Isaija 40:28, NW). Ovo ukazuje da je on prestao s delima fizičkog stvaranja; osim toga, on se odmara znajući da ništa, čak ni pobuna na nebu niti na zemlji, ne može osujetiti ispunjenje njegove veličanstvene namere. Bog je s pouzdanjem izrekao blagoslov nad sedmim stvaralačkim „danom“. Stoga, Božja lojalna inteligentna stvorenja — ljudi i nevidljiva duhovna stvorenja — mogu biti sigurni da će do kraja sedmoga „dana“, mir i sreća vladati u celom svemiru.

Možete li verovati izveštaju Postanja?

Ali, da li zaista možete verovati ovom izveštaju o stvaranju i izgledima o kojima govori? Savremena genetička istraživanja, kako smo videli, idu prema zaključku koji je u Bibliji odavno zabeležen. Takođe, neki naučnici su zapazili redosled događaja koji se pruža u Postanju. Na primer, poznati geolog Volis Pret je komentarisao: „Kad bih, kao geolog, bio pozvan da naše savremene predstave o poreklu Zemlje i razvoju života na njoj ukratko objasnim jednostavnom pastirskom narodu, kao što su bila plemena kojima je Knjiga Postanja upućena, teško da bih učinio nešto bolje nego da usko i dosledno sledim jezik prvog poglavlja Postanja.“ On je takođe uočio da je redosled događaja opisanih u Postanju o poreklu okeana i pojavljivanju kopna, kao i o pojavi života u moru, ptica i sisara, u osnovi redosled glavnih etapa geološkog vremena.

Razmislite: kako je Mojsije — pre više hiljada godina — tačno pogodio ovaj redosled, ako njegov izvor informacija nije bio sam Stvoritelj i Konstruktor?

„Verom“, kaže Biblija, „poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren, tako da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivoga“ (Jevrejima 11:3). Mnogi nisu naklonjeni da prihvate tu činjenicu, verujući radije u slučaj ili neki slepi proces koji je navodno proizveo naš svemir i naš život.d Ali, kako smo videli, postoje mnogi dokazi za verovanje da je svemir i život na zemlji — uključujući tu i naš život — potekao od inteligentnog Prauzroka, Stvoritelja, Boga.

Biblija otvoreno priznaje da ’nemaju svi veru‘ (2. Solunjanima 3:2). Međutim, vera nije lakovernost. Vera se temelji na stvarnosti. U narednom poglavlju, osmotrićemo dodatne valjane i ubedljive razloge zbog čega je moguće imati pouzdanja u Bibliju i Velikog Stvoritelja koji je zainteresovan za nas lično.

[Fusnote]

[Slika na 86. strani]

Diskovi prašine, poput ovog u galaksiji NGC 4261, predstavljaju dokaz o moćnim crnim rupama koje se ne mogu videti. Biblija izveštava da u jednom drugom području postoje stvorenja koja su moćna a ne mogu se videti

[Slika na 89. strani]

Eksperimenti su poduprli naučnu teoriju da se materija može pretvoriti u energiju i energija u materiju

[Slika na 94, strani]

Dela stvaranja u prva tri „dana“ dala su izuzetno raznoliku vegetaciju

[Slike na 99. strani]

Biblija jednostavnim rečima tačno opisuje redosled pojavljivanja životnih oblika na Zemlji

[Slika na 101. strani]

„Kao geolog... teško da bih učinio nešto bolje nego da usko i dosledno sledim jezik prvog poglavlja Postanja“ (Volis Pret)