Nakon što je jedne večeri napunila svoj krčag, pritrčao joj je jedan stariji nepoznat čovek i rekao joj: „Molim te, daj mi malo vode iz svog krčaga.“ Bila je to skromna i ljubazna molba. Rebeka je videla da je prešao dug put. Zato je brzo spustila svoj krčag i dala mu da pije svežu, hladnu vodu, sve dok nije utolio žeđ. Videla je da u blizini stoji njegovih deset kamila, a da je korito za vodu prazno. Primetila je da je ovaj blagi čovek netremice gleda, pa se potrudila da mu pomogne koliko god je mogla. Rekla je: „Zahvatiću vode i za tvoje kamile da se napiju“ (Postanak 24:17-19).

Zanimljivo je da se Rebeka nije samo ponudila da sipa kamilama vodu već da ih napoji. Ukoliko je veoma žedna, jedna kamila može popiti skoro sto litara vode. Da je svih deset kamila bilo toliko žedno, to bi značilo da ona treba da ih poji satima i satima. Kako se ispostavilo, kamile nisu bile toliko žedne.a Ali Rebeka to nije mogla znati kad se ponudila da ih napoji. Bila je voljna da uradi sve što je potrebno, koliko god to truda iziskivalo, da bi pokazala gostoljubivost prema ovom starijem čoveku. On je prihvatio njenu pomoć. Zadivljeno je posmatrao dok je po ko zna koji put odlazila do bunara, punila krčag i vraćala se da sipa vodu u korito (Postanak 24:20, 21).