Da li je Jezekilj 18:20, gde se kaže da „sin neće snositi krivicu za prestupe svog oca“ u suprotnosti sa Izlaskom 20:5, gde stoji da Jehova ’kažnjava prestupe očeva na sinovima‘?

Ovi stihovi nisu u suprotnosti. Jednom izjavom se ističe odgovornost pojedinca, dok se drugom potvrđuje činjenica da posledice greha neke osobe mogu uticati i na njene potomke.

Ali kako da gledamo na upozorenje iz Izlaska 20:5, koje je bilo deo Deset zapovesti? I u tom slučaju, treba osmotriti kontekst. Jehova je tada sklopio savez Zakona sa izraelskim narodom. Nakon što su čuli šta se očekuje od njih, Izraelci su javno rekli: „Sve što je Jehova rekao spremni smo da činimo“ (Izl. 19:5-8). Tako je ceo narod došao u poseban odnos s Jehovom. Prema tome, reči iz Izlaska 20:5 u suštini su upućene celom narodu.

Dok su bili verni Jehovi, Izraelci su uživali u blagostanju i brojnim blagoslovima (Lev. 26:3-8). U suprotnom su snosili posledice. Kada bi napustili Jehovu i pošli za drugim bogovima, on im je uskraćivao blagoslov i zaštitu i ceo narod je doživljavao nevolju (Sud. 2:11-18). Doduše, bilo je pojedinaca koji su ostali verni i držali se Božjih zakona iako se narod odao idolopoklonstvu (1. Kralj. 19:14, 18). Te verne osobe su verovatno doživljavale neke poteškoće zbog greha svojih sunarodnika, ali imale su Jehovinu naklonost.

Kada su Izraelci toliko bestidno kršili Jehovina načela da su sramotili njegovo ime među narodima, Jehova je odlučio da ih kazni tako što je dozvolio da budu odvedeni u ropstvo u Vavilon. Naravno, time su kažnjeni i pojedinci i narod kao celina (Jer. 52:3-11, 27). Biblija pokazuje da je zajednička krivica celog Izraela bila toliko velika da su tri, četiri a možda i više narednih generacija osećale posledice zlih dela svojih praočeva, baš kao što je rečeno u Izlasku 20:5.

U Božjoj Reči se takođe nalaze zapisi o pojedinim porodicama koje su trpele posledice zbog greha svojih predaka. Prvosveštenik Ilije je vređao Jehovu jer je dopustio da njegovi pokvareni, nemoralni sinovi i dalje služe kao sveštenici (1. Sam. 2:12-16, 22-25). Pošto je Ilije iskazivao veću čast svojim sinovima nego Jehovi, Bog je njegovoj porodici uskratio pravo na službu prvosveštenika, što je stupilo na snagu u vreme Ilijevog čukununuka Avijatara (1. Sam. 2:29-36; 1. Kralj. 2:27). Načelo iz Izlaska 20:5 takođe je očigledno u Gijezijevom slučaju. On je zloupotrebio to što je bio Jelisejev sluga da bi stekao materijalnu korist od izlečenja sirijskog vojskovođe Namana. Jehova mu je preko Jeliseja izrekao osudu: „Zato će Namanova guba prionuti za tebe i za tvoje potomke doveka“ (2. Kralj. 5:20-27). Tako su Gijezijevi potomci snosili posledice njegovog zlog dela.

Kao Stvoritelj i Izvor života, Jehova ima potpuno pravo da odredi koja je kazna pravedna i odgovarajuća. Navedeni primeri pokazuju da deca ili potomci mogu osetiti posledice greha svojih predaka. Međutim, Jehova „sluša viku onih koji su u nevolji“, tako da onima koji mu se iskreno obrate može pokazati naklonost i čak dati izvesnu meru olakšanja (Jov 34:28).