Osmo poglavlje

Stvoritelj se otkriva — za našu korist!

USRED gromova i sevanja munja, oko tri miliona ljudi stajalo je pred visokom planinom na Sinajskom poluostrvu. Sinajsku goru pokrili su oblaci, a tlo je podrhtavalo. U takvim znamenitim okolnostima, Mojsije je uveo drevni Izrael u pravovaljani odnos sa Stvoriteljem neba i zemlje (Izlazak, 19. poglavlje; Isaija 45:18).

Ipak, zašto bi se Stvoritelj svemira otkrio na jedan tako poseban način jednom narodu, i to relativno malom? Mojsije pruža sledeći uvid: „[Zato] što vas Gospod ljubi i što je hteo održati zakletvu kojom se zakleo ocima vašim“ (Ponovljeni zakoni 7:6-8, kurziv naš).

Ovakva izjava pokazuje da Biblija sadrži daleko više informacija nego što su to činjenice o poreklu svemira i života na Zemlji. Ona puno toga ima da kaže o Stvoriteljevom postupanju s ljudima — prošlom, sadašnjem i budućem. Biblija je najizučavanija knjiga na svetu, s najvećim tiražem, tako da svako ko drži do obrazovanja treba da se upozna s njenim sadržajem. Steknimo opšti pregled onoga što možemo naći u Bibliji, usredsređujući se najpre na onaj deo koji se često naziva Stari zavet. Dok to činimo takođe ćemo steći vredan uvid u ličnost Stvoritelja svemira i Autora Biblije.

U 6. poglavlju, „Drevni izveštaj o stvaranju — može li mu se verovati?“, videli smo da biblijski izveštaj o stvaranju sadrži inače nedostupne činjenice o našim najranijim precima — o našim korenima. Prva knjiga Biblije sadrži još dosta toga. Šta na primer?

Grčke i druge mitologije govore o vremenu kad su bogovi i polubogovi saobraćali s ljudima. Takođe, antropolozi izveštavaju da širom planete postoje legende o jednom davnašnjem potopu koji je zbrisao najveći deo čovečanstva. S pravom možete odbaciti takve mitove. Ipak, jeste li znali da nam i sama prva knjiga Biblije, Postanje, otkriva pozadinske istorijske činjenice koje su kasnije imale svoj eho u takvim mitovima i legendama? (Postanje, 6. i 7. poglavlje)a.

U knjizi Postanja, takođe ćete čitati o ljudima i ženama — verodostojnim osobama s kojima se možemo poistovetiti — koji su znali da Stvoritelj postoji i koji su u svom životu uzimali u obzir njegovu volju. Dugujemo sebi da upoznamo takve ljude kao što su Avram, Isak i Jakov, koji su bili među onim „ocima“ koje je Mojsije pomenuo. Stvoritelj je upoznao Avrama i nazvao ga ’svojim prijateljem‘ (Isaija 41:8, DK; Postanje 18:18, 19). Zašto? Jehova je Avrama posmatrao i uverio se da je on čovek vere (Jevrejima 11:8-10, 17-19; Jakov 2:23). Avramovo iskustvo pokazuje da je Bogu moguće pristupiti. Njegova moć i sposobnosti izazivaju strahopoštovanje, a ipak on nije samo neka bezlična sila ili uzrok. On je stvarna osoba s kojom mi kao ljudi možemo negovati odnos pun poštovanja — na našu trajnu korist.

Jehova je Avramu obećao: „Blagosloviće se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji“ (1. Mojsijeva 22:18, DK). Ovo nadograđuje, to jest proširuje obećanje dato u Adamovo vreme u vezi s dolazećim ’semenom‘ (1. Mojsijeva 3:15, DK). Da, to što je Jehova rekao Avramu učvrstilo je nadu da će se neko — to Seme — pojaviti u pravo vreme i omogućiti blagoslov za sve narode. Ustanovićete da je to centralna tema koja se provlači kroz Bibliju, što podvlači činjenicu da ova knjiga nije samo jedna zbirka raznih ljudskih zapisa. To što znate temu Biblije pomoći će vam da shvatite da je Bog upotrebio jedan drevni narod — s ciljem da blagoslovi sve narode (Psalam 147:19, 20).

To što je Jehova imao ovaj cilj dok je Izrael bio njegov narod pokazuje da on „nema ličnih obzira“ (Dela apostolska 10:34; Galatima 3:14). Nadalje, čak i dok se Bog bavio prvenstveno Avramovim potomcima, ljudi iz drugih naroda bili su srdačno pozvani da dođu i takođe služe Jehovi (1. Kraljevima 8:41-43). I, kako ćemo kasnije videti, Božja nepristranost je takva da smo danas svi mi — bez obzira na naše nacionalno ili etničko poreklo — u stanju da ga spoznamo i da mu ugodimo.

Puno možemo naučiti iz istorije naroda kojem je Stvoritelj vekovima posvećivao naročitu pažnju. Podelimo je na tri dela. Dok razmatramo ove delove, zapazite kako je Jehova postupao u skladu sa značenjem svog imena, „On prouzrokuje da postane“, i kako je njegova ličnost došla do izražaja u njegovom postupanju sa stvarnim ljudima.

Prvi deo — narod kojim vlada Stvoritelj

Avramovi potomci su postali robovi u Egiptu. Na kraju, Bog je podigao Mojsija koji ih je izveo u slobodu 1513. pre n. e. Kad je Izrael postao nacija, Bog je bio njegov vladar. Ali 1117. pre n. e., narod je tražio ljudskog kralja.

Kakvi razvoji događaja su doveli Izrael da bude zajedno s Mojsijem kod gore Sinaj? Biblijska knjiga Postanja objašnjava pozadinu. Ranije, kada je Jakov (koji se zvao i Izrael), živeo na severoistoku Egipta, zavladala je glad širom tada poznatog sveta. Zabrinutost za njegovu porodicu nagnala je Jakova da hranu potraži u Egiptu, gde su postojale obilne zalihe žita. Otkrio je da je staratelj za hranu u stvari njegov sin Josif, za koga je mislio da je pre više godina poginuo. Jakov i njegova porodica preselili su se u Egipat i bili su pozvani da tamo ostanu (Postanje 45:25–46:5; 47:5-12). Međutim, nakon Josifove smrti, novi faraon je prisilio Jakovljeve potomke na prinudni rad i ’zagorčavaše im život teškim radovima gline i opeka‘ (Izlazak 1:8-14). Ovaj živi izveštaj i još dosta detalja možete pročitati u drugoj knjizi Biblije, nazvanoj Izlazak.

Izraelci su trpeli to maltretiranje decenijama, i „vika od nevolje njihove dopre do Boga“. Obratiti se Jehovi bio je mudar način postupanja. On je bio zainteresovan za Avramove potomke i bio je rešen da ispuni Svoju nameru da obezbedi budući blagoslov za sve narode. Jehova je ’čuo uzdisanje njihovo i video ih‘, što nam pokazuje da Stvoritelj ima saosećanja prema ljudima koji su potlačeni i koji pate (Izlazak 2:23-25). Izabrao je Mojsija da izvede Izraelce iz ropstva. Ali kad su Mojsije i njegov brat, Aron, došli da mole egipatskog faraona da dopusti ovom porobljenom narodu da ode, on je prkosno uzvratio: „Ko je Gospod [„Jehova“, NW], da slušam glas njegov i pustim Izrailja da ide?“ (Izlazak 5:2).

Možete li zamisliti Stvoritelja svemira da ustukne pred takvim izazovom, čak i ako je potekao od vladara najveće postojeće vojne sile? Bog je faraona i Egipćane udario nizom nevolja. Konačno, nakon desete nevolje, faraon se složio da oslobodi Izraelce (Izlazak 12:29-32). Tako su Avramovi potomci upoznali Jehovu kao stvarnu osobu — osobu koja pribavlja slobodu u svoje pravo vreme. Da, kao što njegovo ime pokazuje, Jehova je na dramatičan način postao ispunitelj svojih obećanja (Izlazak 6:3). Ali, trebalo je da i faraon i Izraelci nauče još nešto u vezi s tim imenom.

To se dogodilo jer se faraon ubrzo predomislio. Svoju vojsku on je poveo u gnevnu poteru za otišlim robovima, sustigavši ih u blizini Crvenog mora. Izraelci su bili uhvaćeni u klopku između mora i egipatske vojske. Tada se Jehova umešao otvorivši put kroz Crveno more. Trebalo je da faraon to prepozna kao ispoljavanje Božje nesavladive moći. Umesto toga, on je svoje snage strmoglavo poveo za Izraelcima — i udavio se zajedno sa svojom vojskom kada je Bog dozvolio da se more vrati u svoj prvobitni položaj. Izveštaj iz Izlaska ne navodi tačno kako je Bog izveo ove podvige. S pravom ih možemo nazvati čudima, jer su ti postupci i njihova pravovremenost bili izvan ljudske kontrole. Bez sumnje, takva dela nisu preteška za Onoga ko je stvorio svemir i sve njegove zakone (Izlazak 14:1-31).

Ovaj događaj je pokazao Izraelcima — a trebalo bi i nama da rasvetli — da je Jehova Spasitelj koji postupa u skladu sa svojim imenom. Međutim, iz ovog izveštaja treba da razaberemo još neke stvari vezane za Božje puteve. Na primer, on je izvršio pravdu što se tiče jednog tlačilačkog naroda, dok je prema svom narodu, iz koga će doći Seme, pokazao ljubaznu dobrotu. S obzirom na ovo zadnje, ono što čitamo u Izlasku daleko je od puke drevne istorije; tu se govori o Božjoj nameri da blagoslov učini dostupnim svima.

Ka Obećanoj zemlji

Nakon napuštanja Egipta, Mojsije i narod otišli su kroz pustinju do gore Sinaj. Ono što se tamo desilo odredilo je Božje postupanje s ovim narodom u narednim vekovima. On mu je dao zakone. Naravno, eonima pre toga Stvoritelj je već formulisao zakone koji upravljaju materijom u svemiru, i ti zakoni i danas važe. Ali kod gore Sinaj on je upotrebio Mojsija da bi pružio nacionalne zakone. O onome što je Bog učinio, i kodeks Zakona koji je dao možemo čitati u knjizi Izlaska i u naredne tri knjige koje se zovu — Levitska, Brojevi i Ponovljeni zakoni. Izučavaoci veruju da je Mojsije takođe napisao knjigu nazvanu Jov. Nešto od važnog sadržaja iz ove knjige osmotrićemo u 10. poglavlju.

I dan-danas, milioni ljudi širom sveta znaju za Deset zapovesti, glavno moralno uputstvo čitavog kodeksa Zakona, i pokušavaju da ih se drže. Ovaj kodeks, međutim, sadrži mnoga druga uputstva koja zadivljuju ljude svojom izuzetnošću. Razumljivo je da su se mnoge smernice usredsređivale na tadašnji život Izraelaca, recimo pravila o higijeni, odstranjivanju izmeta i u vezi s bolestima. Iako su dati najpre jednom drevnom narodu, ovi zakoni odražavaju spoznanje o naučnim činjenicama koje su ljudski stručnjaci otkrili tek u prošlom veku, ili tu negde (Levitska 13:46, 52; 15:4-13; Brojevi 19:11-20; Ponovljeni zakoni 23:12, 13). Dobro je da se zapitamo: ’Kako je moguće da zakoni drevnog Izraela odražavaju spoznanje i mudrost koja daleko nadilazi ono što su drugi narodi tog vremena znali?‘ Razuman odgovor je da su ti zakoni potekli od Stvoritelja.

Zakoni su takođe omogućavali da se sačuvaju porodične loze i propisivali su verske dužnosti Izraelaca koje je trebalo slediti dok se ne pojavi Seme. Time što bi se složili da čine sve što bi Bog tražio, oni bi postali odgovorni da žive po tom Zakonu (Ponovljeni zakoni 27:26; 30:17-20). Istina, oni nisu taj Zakon mogli savršeno držati. Pa ipak sama ta činjenica je služila dobroj svrsi. Jedan pravni stručnjak kasnije je objasnio da je Zakon „donet radi prestupa, dokle ne dođe potomstvo [„sjeme“, DK] za koje beše učinjeno obećanje“ (Galatima 3:19, 24). Tako ih je kodeks Zakona učinio izdvojenim narodom, i podsećao ih je na njihovu potrebu za Semenom, to jest Mesijom, i pripremao ih je da ga dočekaju.

Izraelci, okupljeni kod gore Sinaj, složili su se da će se povinovati Božjem kodeksu Zakona. Tako su ušli u, kako to Biblija naziva, savez, ili sporazum. Savez je uspostavljen između te nacije i Boga. Uprkos tome što su dobrovoljno ušli u ovaj savez, pokazali su se kao tvrdovrat narod. Na primer, napravili su zlatno tele, kao svoju predstavu Boga. Bio je to greh, jer je obožavanje idola direktno kršilo Deset zapovesti (Izlazak 20:4-6). Osim toga, oni su se žalili na zalihe, bunili se protiv od Boga imenovanog vođe (Mojsija), i prepustili se nemoralnim odnosima sa strankinjama koje su obožavale idole. Ali, zašto to treba da interesuje nas, koji živimo tako daleko od Mojsijevih dana?

Opet, ovo nije samo drevna istorija. Biblijski izveštaji o Izraelovim nezahvalnim delima i Božjoj reakciji pokazuju da Bog istinski brine. Biblija kaže da su Izraelci iskušavali Jehovu „sve nanovo“, ’vređali‘ ga i ’dražili‘ (Psalam 78:40, 41, DK). Stoga, možemo biti sigurni da Stvoritelj ima osećanja i da uzima u obzir ono što ljudi čine.

Gledano iz našeg ugla, čovek bi pomislio da će prestupanje Izraela rezultovati Božjim raskidanjem saveza i možda izabiranjem drugog naroda radi ispunjenja svog obećanja. Pa ipak, on to nije učinio. Umesto toga, on je kaznio drske prestupnike, ali i pokazao milosrđe prema neposlušnom narodu kao celini. Da, Bog je i dalje bio lojalan svojem obećanju koje je dao svom vernom prijatelju Avramu.

Ubrzo, Izrael se približio Hananu, koji Biblija naziva Obećana zemlja. U njemu su živeli snažni narodi ogrezli u moralno sramnim postupcima. Stvoritelj je dozvolio da prođe 400 godina, ne mešajući se u njihove stvari, ali sada je pravedno izabrao da ovu zemlju preda starom Izraelu (Postanje 15:16; vidite takođe „Ljubomoran Bog — u kom smislu?“ na stranama 132-3). U okviru priprema, Mojsije je u tu zemlju poslao 12 uhoda. Njih 10 ispoljilo je nedostatak vere u Jehovinu moć spasavanja. Izveštaj koji su doneli podstakao je narod da mrmlja protiv Boga i da kuje zaveru da se vrati u Egipat. Zbog toga je Bog osudio narod da luta po pustinji 40 godina (Brojevi 14:1-4, 26-34).

Šta je ova presuda postigla? Pre nego što je umro, Mojsije je posavetovao sinove Izraelove da imaju na umu te godine tokom kojih ih je Jehova ponizio. Mojsije im je rekao: „Priznaj u srcu svome da te Gospod, Bog tvoj, kara, kao što čovek kara sina svoga“ (Ponovljeni zakoni 8:1-5). Uprkos tome što su se uvredljivo ophodili prema njemu, Jehova im je davao ono što im je potrebno za život, pokazujući im time da zavise od njega. Na primer, preživeli su jer ih je on obezbeđivao manom, jestivom supstancijom koja je imala ukus medenih kolača. Očito je trebalo da puno toga nauče iz svog iskustva u pustinji. Trebalo je da to pruži dokaz o tome kako je važno biti poslušan svom milosrdnom Bogu i oslanjati se na njega (Izlazak 16:13-16, 31; 34:6, 7).

Nakon Mojsijeve smrti, Bog je opunomoćio Isusa Navina da vodi Izrael. Ovaj odvažan i lojalan čovek doveo je narod u Hanan i hrabro se upustio u osvajanje zemlje. U kratkom roku, Isus Navin je porazio 31 kralja i zauzeo veći deo Obećane zemlje. Izveštaj o toj uzbudljivoj istoriji možete pronaći u knjizi nazvanoj Isus Navin.

Vladavina bez ljudskog kralja

Sve vreme tokom boravka u pustinji i prvih godina u Obećanoj zemlji, narod je imao Mojsija a zatim Isusa Navina kao vođe. Izraelcima nije bio potreban ljudski kralj, jer je njihov Suveren bio Jehova. On je odredio da naimenovane starešine saslušavaju pravne slučajeve na gradskim vratima. Oni su održavali red i ljudima duhovno pomagali (Ponovljeni zakoni 16:18; 21:18-20). Knjiga zvana Ruta baca očaravajući blesak na to kako su takve starešine na temelju propisa iz Ponovljenih zakona 25:7-9, rešavali jedan pravni slučaj.

Tokom godina, narod je često na sebe navlačio Božje neodobravanje svojom ponavljanom neposlušnošću i okretanjem hananskim bogovima. Ipak, kad su bili u škripcu i kad su se obratili Jehovi za pomoć, on ih se opomenuo. Podizao je sudije koje bi preuzele vođstvo u oslobađanju Izraela, izbavljajući ga od tlačiteljskih susednih naroda. Knjiga pod nazivom Sudije živo opisuje podvige 12 smeonih sudija (Sudije 2:11-19; Nemija 9:27).

Izveštaj kaže: „U tim danima nije bilo kralja u Izraelu. Svako je imao običaj da radi ono što je razumeo da je ispravno“ (Sudije 21:25, NW). Narod je imao postavljena merila u Zakonu, te je uz pomoć starešina i pouke sveštenika imao osnova da ’čini ono što je razumeo da je ispravno‘ i bude siguran u to. Nadalje, kodeks Zakona je obezbedio jedan šator od sastanka, to jest prenosivi hram, gde su se prinosile žrtve. Tu je bio centar pravog obožavanja i to je koristilo ujedinjavanju naroda tokom tog razdoblja.

Drugi deo — prosperitet pod kraljevima

Dok je Samuilo bio sudija u Izraelu, narod je tražio ljudskog kralja. Prva tri kralja — Saul, David i Solomon — vladali su svaki po 40 godina, od 1117. do 997. pre n. e. Izrael je dostigao vrhunac svog bogatstva i slave, i Stvoritelj je preduzeo bitne korake vršeći pripreme za kraljevanje Semena koje je trebalo doći.

Kao sudija i prorok, Samuilo se dobro starao za duhovnu dobrobit Izraela, ali njegovi sinovi su bili drugačiji. Na kraju je narod od Samuila zahtevao: „Postavi nam zato kralja da nam sudi, kao što ga svi narodi imaju.“ Jehova je Samuilu objasnio posledice njihovog zahteva: „Poslušaj glas naroda... jer ne odbacuju oni tebe, nego mene odbacuju, da ne kraljujem nad njima.“ Jehova je unapred sagledao tužne posledice ovakvog razvoja događaja (1. Samuilova 8:1-9). Ipak, u skladu s njihovim zahtevom, on je za kralja nad Izraelom imenovao jednog skromnog čoveka, Saula. Uprkos njegovom obećavajućem početku, nakon što je postao kralj, Saul je pokazao samovoljna naginjanja i prestupao je Božje zapovesti. Božji prorok je objavio da će kraljevanje biti dato čoveku koji je po Jehovinom srcu. To treba da nam podvuče činjenicu koliko Stvoritelj visoko vrednuje poslušnost od srca (1. Samuilova 15:22, 23).

David, koji je trebao da postane naredni kralj Izraela, bio je najmlađi sin u jednoj porodici plemena Jude. Što se tiče ovog iznenađujućeg izbora, Bog je Samuilu rekao: „Čovek gleda ono što oči vide, a Gospod gleda na srce“ (1. Samuilova 16:7). Zar ne ohrabruje to što Stvoritelj gleda na ono što smo iznutra, a ne na našu spoljašnjost? Saul je, ipak, imao sopstvene ideje. Od vremena kada je Jehova izabrao Davida za budućeg kralja, Saul je bio opsednut — gonjen idejom da ukloni Davida. Jehova nije dozvolio da se to desi, i na kraju Saul i njegovi sinovi poginuli su u bici protiv jednog ratničkog naroda, Filisteja.

David je kao kralj vladao iz grada Hevrona. Zatim je osvojio Jerusalim i tamo preselio svoju prestonicu. Takođe je potpuno proširio granice Izraela do granica koje je Bog obećao Avramovim potomcima. O ovom razdoblju (i istoriji kasnijih kraljeva) možete čitati u šest istorijskih knjiga Biblije.b One otkrivaju da Davidov život nije bio bez problema. Na primer, popustivši ljudskoj želji, počinio je preljubu s lepom Vitsavejom, a zatim je, da bi zataškao svoj greh, počinio i druga loša dela. Kao Bog pravde, Jehova nije mogao jednostavno ignorisati Davidove prestupe. Ali zbog Davidovog vrlo iskrenog pokajanja, Bog nije zahtevao da se kazna koju je propisivao Zakon kruto primeni; ali ipak, David je kao posledicu svojih greha imao mnoge porodične probleme.

Prolazeći kroz sve ove krize, David je upoznao Boga kao osobu — osobu sa osećanjima. Napisao je: „Gospod je blizu svih koji ga prizivaju... vapaj njihov čuje i pomaže im“ (Psalam 145:18-20, kurziv naš). Davidova iskrenost i odanost jasno se vide u prelepim pesmama koje je ispevao, i koje predstavljaju otprilike polovinu knjige zvane Psalmi. Milioni ljudi izvlače utehu i ohrabrenje iz ove poezije. Razmotrite Davidovu bliskost s Bogom, koja se ogleda u Psalmu 139:1-4: „Okušao si me i znaš me, Gospode. Znaš kad sedim i kada ustajem, ti znaš misli moje iz daleka... Još ne dođe reč na jezik moj, a ti je, Gospode, već svu znaš.“

David je pogotovu bio svestan Božje moći spasavanja (Psalam 20:7; 28:9; 34:8, 10; 37:39). Svaki put kad ju je iskusio, njegovo poverenje u Jehovu je raslo. Dokaz o tome možete videti u Psalmu 30:6; 62:9 i 103:9. Ili pročitajte Psalam 51, koji je David ispevao nakon što je bio ukoren zbog greha s Vitsavejom. Kako okrepljuje kada znamo da se bez komplikacija možemo obratiti Stvoritelju, s uverenjem da on nije arogantan, već da je ponizno spreman da sasluša! (Psalam 18:36; 69:34; 86:1-8). David nije samo kroz iskustvo razvio takvo cenjenje. „Razmišljam o tebi“, napisao je. „Prebrajam sva dela tvoja, razmišljam o delima ruku tvojih“ (Psalam 63:7; 143:5).

Jehova je s Davidom sklopio jedan naročiti savez za večno kraljevstvo. David verovatno nije razumeo puni značaj tog saveza ali iz detalja koji su bili kasnije zabeleženi u Bibliji, mi uviđamo da je Bog ukazivao na to da će obećano Seme doći iz Davidove loze (2. Samuilova 7:16).

Mudri kralj Solomon i smisao života

Davidov sin Solomon bio je nadaleko poznat po svojoj mudrosti i mi možemo imati koristi od nje ako pročitamo te vrlo praktične knjige pod naslovom Poslovice i Propovednik.c (1. Kraljevima 10:23-25). Ova poslednja knjiga naročito je od pomoći ljudima koji tragaju za smislom života, upravo kao što je to i mudri kralj Solomon činio. Kao prvi izraelski kralj rođen u kraljevskoj porodici, Solomon je imao velike mogućnosti pred sobom. On se latio veličanstvenih građevinskih poduhvata, imao impresivno obilje raznovrsne hrane na svom stolu, i uživao u muzici i društvu izuzetnih prijatelja. Ipak, napisao je: „Ja stadoh razmišljati o svim delima ruku svojih i o trudu koji uložih da ih izvedem, i gle, sve je to taština“ (Propovednik 2:3-9, 11). Na šta je ciljao?

Solomon je napisao: „Slušajmo kraj govora: Boga se boj i zapovesti njegove drži, jer je to čoveku sve. Jer će svako delo Bog na sud izneti, i svaku tajnu, bila dobra ili zla“ (Propovednik 12:15, 16). U skladu s tim, Solomon se prihvatio sedmogodišnjeg projekta gradnje jednog veličanstvenog hrama, u kom bi ljudi mogli obožavati Boga (1. Kraljevima, 6. poglavlje).

Godinama je Solomonovu vladavinu obeležavao mir i izobilje (1. Kraljevima 4:20-25). Ipak, pokazalo se da njegovo srce nije bilo tako celo prema Jehovi kao što je bilo Davidovo. Solomon je uzeo mnogo stranih žena i dozvolio im je da njegovo srce okrenu ka njihovim bogovima. Jehova je na kraju rekao: „Ja [ću] otrgnuti od tebe kraljevstvo... Jedno ću pleme dati sinu tvome, radi Davida, sluge svoga, i radi Jerusalima“ (1. Kraljevima 11:4, 11-13).

Treći deo — razdeljeno Kraljevstvo

Nakon Solomonove smrti, 997. pre n. e., deset severnih plemena se otcepilo. Ona su oformila kraljevstvo Izraela, koje su Asirci osvojili 740. pre n. e. Kraljevi u Jerusalimu vladali su nad dva plemena. Ovo kraljevstvo, Juda, opstalo je do vremena kad su Vavilonci 607. pre n. e. osvojili Jerusalim i odveli njegove stanovnike u zarobljeništvo. Juda je stajala pusta 70 godina.

Kada je Solomon umro, na vlast je došao njegov sin Rovoam i počeo tlačiti narod. To je vodilo do pobune, i deset plemena se otcepilo i postalo kraljevstvo Izraela (1. Kraljevima 12:1-4, 16-20). Tokom godina, ovo severno kraljevstvo se nije držalo istinitog Boga. Ljudi su se često klanjali idolima u obliku zlatnog teleta ili su padali u druge oblike krivog obožavanja. Neki kraljevi su bili pobijeni i njihove dinastije su srušili uzurpatori. Jehova je pokazao veliku trpeljivost, i slao je uvek iznova proroke da upozori narod na tragediju koja će ih zadesiti ako nastave sa svojim otpadništvom. Knjige Osija i Amos napisali su proroci čije su se poruke usredsređivale na ovo severno kraljevstvo. Konačno, 740. pre n. e., Asirci su doneli nesreću koju su Božji proroci prorekli.

Na jugu, 19 kraljeva Davidovog doma u nizu vladalo je nad Judom sve do 607. pre n. e. Kraljevi Asa, Josafat, Jezekija i Josija vladali su kao i njihov praotac David, i stekli su Jehovinu naklonost (1. Kraljevima 15:9-11; 2. Kraljevima 18:1-7; 22:1, 2; 2. Letopisa 17:1-6). Kada su ovi kraljevi vladali, Jehova je blagosiljao narod. Delo The Englishman’s Critical and Expository Bible Cyclopædia zapaža: „Uzvišeni konzervativni element Jude bio je njen božanski odobren hram, sveštenstvo, pisani zakon i priznavanje jednog istinskog Boga Jehove za svog pravog teokratskog kralja... Ovo prianjanje uz zakon... dalo je jedan niz kraljeva koji je sadržao mnoge mudre i dobre monarhe... Zato je J[uda] nadživela svoju mnogobrojniju severnu sestru.“ Ove dobre kraljeve daleko su brojčano nadjačali kraljevi koji nisu išli Davidovim stopama. Ipak, Jehova je tako izveo stvari da ’David njegov sluga može i nadalje pred sobom stalno imati svetiljku u Jerusalimu, gradu koji je Bog izabrao da bi tu stavio svoje ime‘ (1. Kraljevima 11:36, NW).

Put u uništenje

Manasija je bio jedan od kraljeva Jude koji se okrenuo od pravog obožavanja. „On provede sina svoga kroz oganj, i posmatraše oblake i zmije da od njih dobije znamenja, i utvrdi ljude koji zazivahu duhove i koji proricahu budućnost. On učini sve više i više i ono što je zlo pred očima Gospoda, da bi ga nadražio“ (2. Kraljevima 21:6, 16). Kralj Manasija je zavodio svoj narod da ’čini gore nego narodi koje Gospod istrebi‘. Nakon što je više puta upozoravao Manasiju i narod, Stvoritelj je objavio: „Obrisaću Jerusalim kao što se obriše tanjir“ (2. Letopisa 33:9, 10; 2. Kraljevima 21:10-13).

Kao uvod, Jehova je dozvolio Asircima da zarobe Manasiju i da ga kao zarobljenika odvedu svezana bakrenim verigama (2. Letopisa 33:11). U izgnanstvu, Manasija je došao pameti i „ponizi se duboko pred Bogom otaca svojih“. Kako je Jehova reagovao? „Gospod usliši molitvu njegovu, i povrati ga u Jerusalim na kraljevstvo njegovo. Tad Manasija pozna da je Gospod Bog.“ Kralj Manasija i njegov unuk, kralj Josija, obojica su sproveli potrebne reforme. Ipak, narod se nije trajno obratio od raširene moralne i religiozne degradacije (2. Letopisa 33:1-20; 34:1–35:25; 2. Kraljevima, 22. poglavlje).

Značajno je što je Jehova poslao svoje revne proroke da objave njegovo gledište o onome što se događalo.d Jeremija je preneo Jehovine reči: ’Od kad iziđoše oci vaši iz zemlje egipatske pa do danas, slah vam proroke, svaki dan za rana jutra.‘ Ali narod nije slušao Boga. Postupali su gore nego njihovi očevi! (Jeremija 7:25, 26). On ih je stalno upozoravao „jer mu beše žao naroda svoga“. Oni su i dalje odbijali da se odazovu. Zato je dozvolio da Vavilonci razore Jerusalim i opustoše zemlju, 607. pre n. e. Čitavih 70 godina ona je bila napuštena (2. Letopisa 36:15, 16; Jeremija 25:4-11, kurziv naš).

Ovaj kratki pregled Božjih postupaka treba da nam pomogne da prepoznamo Jehovino staranje i pravedno postupanje s njegovim narodom. On se nije povukao, i samo čekao da vidi šta će njegov narod učiniti, kao da ga nije briga. On je aktivno pokušavao da im pomogne. Razumete zašto je Isaija rekao: ’Ti si Gospode, otac naš. Svi smo delo ruku tvojih‘ (Isaija 64:8). U skladu s tim, mnogi danas o Stvoritelju govore kao o „Ocu“, jer on uzvraća onako kako bi to jedan ljubazni, zainteresovani ljudski otac učinio. Međutim, on takođe zna da mi moramo biti odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.

Nakon što je narod preživeo 70-godišnji period zatočeništva u Vavilonu, Jehova Bog je ispunio svoje proročanstvo o obnovi Jerusalima. Narod je bio oslobođen i bilo mu je dopušteno da se vrati u svoju domovinu da bi ’sazidao dom Gospoda, koji je u Jerusalimu‘ (Jezdra 1:1-4; Isaija 44:24–45:7). Više biblijskih knjigae bavi se ovom obnovom, ponovnom izgradnjom hrama, ili događajima koji su usledili kasnije. Jedna od njih, nazvana Danilo, naročito je zanimljiva jer je prorekla tačno kada će se Seme, to jest Mesija pojaviti, i prorekla je razvoje svetskih događaja u našem vremenu.

Hram je na kraju bio izgrađen, ali Jerusalim je bio u žalosnom stanju. Njegovi zidovi i vrata bili su ruševine. Zato je Bog podigao ljude kakav je bio Nemija, da ohrabre i organizuju Jevreje. Molitva koju možemo pročitati u 9. poglavlju Nemije, dobro sažima Jehovino postupanje s Izraelcima. Ona pokazuje da je Jehova ’Bog koji prašta, koji je žalostiv i milosrdan, koji dugo trpi i ima veliku milost‘. Molitva takođe pokazuje da Jehova postupa u skladu sa svojim savršenim merilom pravde. Čak i kad ima dobar razlog da pokaže svoju moć da bi izvršio presudu, on je spreman da pravdu ublaži ljubavlju. Uraditi to na uravnotežen divljenja dostojan način zahteva mudrost. Jasno je da Stvoriteljevo postupanje sa izraelskim narodom treba da nas približi njemu i da nas motiviše da budemo zainteresovani da vršimo njegovu volju.

Na kraju ovog dela Biblije (Starog zaveta), Juda, zajedno sa svojim hramom u Jerusalimu, bila je obnovljena, ali još uvek pod paganskom vlašću. Kako će se Božji savez s Davidom u pogledu „semena“ koje bi vladalo „zauvek“ obistiniti? (Psalam 89:4‚ 5; 132:11‚ 12). Jevreji su još uvek očekivali pojavu ’pomazanika vojvode‘ koji bi oslobodio Božji narod i osnovao teokratsko (od Boga upravljano) kraljevstvo na zemlji (Danilo 9:24, 25). Da li je to bila Jehovina namera? Ako nije, kako bi onda taj obećani Mesija doneo oslobođenje? I kako se to tiče nas danas? Naredno poglavlje će osmotriti ova važna pitanja.

[Fusnote]

[Okvir na stranama 126, 127]

Čuda — možete li im verovati?

„Nemoguće je koristiti električno svetlo i radio i služiti se modernim medicinskim i hirurškim otkrićima, a istovremeno verovati u svet duhova iz Novog zaveta i u čuda.“ Ove reči nemačkog teologa Rudolfa Bultmana odražavaju ono što mnogi ljudi danas misle o čudima. Da li i vi tako gledate na čuda koja su zabeležena u Bibliji, na primer kad je Bog razdvojio vodu Crvenog mora?

Delo The Concise Oxford Dictionary definiše „čudo“ kao „neobičan događaj koji se pripisuje nečem natprirodnom“. Takav neobičan događaj uključuje jedan prekid prirodnog reda, zbog čega mnogi nisu skloni da veruju u čuda. Međutim, ono što izgleda kao narušavanje nekog prirodnog zakona lako se može objasniti u svetlu drugih relevantnih zakona prirode.

Da to prikažemo. Časopis New Scientist je izvestio da su dva fizičara s Tokijskog univerziteta primenila izuzetno jako magnetno polje na jednu horizontalnu cev delimično ispunjenu vodom. Voda je jurnula ka krajevima cevi, ostavljajući središnji deo suv. Ovaj fenomen, otkriven 1994, moguć je jer je voda slabo dijamagnetska, i odbija je magnet. Utvrđeni fenomen vode koja se kreće s mesta jakog magnetnog polja na mesto gde je magnetno polje slabo nazvan je Mojsijev efekat. New Scientist je primetio: „Gurati vodu je lako — ako imate dovoljno veliki magnet. Ako ga imate, onda je gotovo sve moguće.“

Naravno, čovek ne može apsolutno tvrditi koji je proces Bog upotrebio kada je razdvojio Crveno more radi Izraelaca. Ali Stvoritelj do u detalje poznaje sve prirodne zakone. On je lako mogao kontrolisati izvesne aspekte jednog zakona primenivši druge, koje je sam zacrtao. Za ljude, rezultat možda izgleda čudesan, pogotovo ako ne shvataju u potpunosti zakone koji su u to uključeni.

Što se tiče čuda u Bibliji, Akira Jamada, profesor Kjoto univerziteta u penziji, u Japanu, kaže: „Iako je ispravno reći da [čudo] sada ne može biti shvaćeno iz ugla nauke s kojom je u vezi (to jest prema sadašnjem stanju stvari u nauci), pogrešno je zaključiti da se ono nije desilo, jednostavno na temelju autoriteta napredne savremene fizike ili napredne savremene bibliologije. Za deset godina, današnja savremena nauka biće nauka prošlosti. Što nauka brže napreduje to je veća mogućnost da naučnici današnjice postanu meta viceva, poput: ’Naučnici od pre deset godina ozbiljno su verovali u to i to‘“ (Gods in the Age of Science).

Kao Stvoritelj, koji je u mogućnosti da koordinira svim prirodnim zakonima, Jehova može upotrebiti svoju moć da bi izveo čuda.

[Okvir na stranama 132, 133]

Ljubomoran Bog — u kom smislu?

„Gospod [se] zove ljubomoran i on je ljubomoran Bog.“ Ovaj komentar možemo pročitati u Izlasku 34:14, ali šta on znači?

Hebrejska reč koja je prevedena sa „ljubomoran“ može značiti „onaj koji zahteva isključivu odanost, i ne toleriše nikakvo suparništvo“. U pozitivnom smislu koji je na korist njegovim stvorenjima, Jehova je ljubomoran u pogledu svog imena i obožavanja (Jezekilj 39:25). Njegova revnost da ispuni ono što njegovo ime predstavlja znači da će on sprovesti svoju nameru s čovečanstvom.

Osmotrite na primer, njegovu presudu nad narodom koji je živeo u zemlji Hanan. Jedan izučavalac pruža sledeći šokantni opis: „Obožavanje Vala, Astarote i drugih hananskih bogova sastojalo se od najekstravagantnijih orgija; njihovi hramovi bili su centri poroka... Hananejci su obožavali prepuštanjem nemoralu... a zatim, ubijanjem svoje prvorođene dece, kao žrtve za ove iste bogove.“ Arheolozi su iskopali krčage koji su sadržali ostatke žrtvovane dece. Iako je Bog znao za prestupe Hananejaca još u danima Avrama, on je prema njima pokazivao strpljenje 400 godina, dopustivši im dovoljno vremena da se promene (Postanje 15:16).

Jesu li Hananejci bili svesni ozbiljnosti svojih prestupa? Pa, oni su posedovali ljudsku savest, koju pravnici priznaju kao univerzalni temelj morala i pravde (Rimljanima 2:12-15). Uprkos tome, Hananejci su ustrajali u svom odvratnom žrtvovanju dece i sramnim seksualnim postupcima.

Jehova je, primenivši svoju uravnoteženu pravdu, odlučio da tu zemlju treba očistiti. To nije bio genocid. Hananejci, kako pojedinci, kao na primer Rava, tako i čitave grupe, kao što su bili Gavaonjani, koji su dobrovoljno prihvatili Božja visoka moralna merila, bili su pošteđeni (Isus Navin 6:25; 9:3-15). Rava je postala spona u kraljevskoj lozi koja je vodila do Mesije, a potomci Gavaonjana imali su prednost da služe u Jehovinom hramu (Isus Navin 9:27; Jezdra 8:20; Matej 1:1, 5-16).

Prema tome, kad čovek traži potpunu i jasnu sliku temeljenu na činjenicama, lakše je Jehovu videti kao pravednog Boga dostojnog divljenja, ljubomornog na dobar način koji je na korist njegovim vernim stvorenjima.

[Slika na 123. strani]

Stvoritelj je oslobodio porobljeni narod i upotrebio ga da izvrši njegovu nameru

[Slika na 129. strani]

Na gori Sinaj drevni izraelski narod ušao je u zavetni odnos sa Stvoriteljem

[Slika na 130. strani]

Držanje Stvoriteljevih neuporedivih zakona pomoglo je njegovom narodu da uživa u Obećanoj zemlji

[Slika na 136. strani]

Možete posetiti područje južno od zidova Jerusalima, gde je kralj David imao svoju prestonicu