„Pevajte Jehovi“!

Na obali Nila koji polako teče, jedna devojčica se krije među trskom i budnim okom prati šta se dešava nedaleko od nje. Svaki mišić na telu joj je napet. Dok vreme sporo prolazi, ona i dalje strpljivo čeka. Trudi se da ne obraća pažnju na insekte koji zuje oko nje. Pogled joj je prikovan na korpu skrivenu u trsci u kojoj je njen mlađi brat. Srce joj se cepa dok razmišlja o toj bespomoćnoj bebi. Ali čvrsto veruje u to da su njeni roditelji dobro postupili što su ga ostavili tamo, jer je to jedina nada da beba preživi to užasno vreme.

Ta devojčica je pokazala izuzetnu hrabrost, a ubrzo je uradila nešto što je iziskivalo još veću hrabrost. Iako je bila tako mlada, imala je čvrstu veru u Boga. Ono što se ubrzo desilo bilo je dokaz toga i na upečatljiv način je oblikovalo čitav njen život. Godinama kasnije, kada je već ostarila, vera ju je vodila i tokom najuzbudljivijih trenutaka u istoriji njenog naroda. Ona joj je pomogla i kada je napravila jednu ozbiljnu grešku. O kome je reč? I šta možemo naučiti od nje?

Biblija ne kaže kako se ta devojčica zvala, ali prilično je jasno ko je ona. To je Marija, najstarija ćerka Amrama i Johavede, Jevreja koji su bili robovi u Egiptu (Brojevi 26:59). Njen mlađi brat je kasnije dobio ime Mojsije. Imala je još jednog brata koji se zvao Aron. Bio je stariji od Mojsija i u to vreme je imao oko tri godine. Ne možemo sa sigurnošću reći koliko je godina Marija imala u to vreme, ali vrlo je moguće da nije imala više od deset godina.

Marija je živela u teškim vremenima. Egipćani su njen narod smatrali velikom pretnjom pa su ih porobili i ugnjetavali. Uprkos tome, Jevreji su bivali sve brojniji. Sve je to plašilo Egipćane pa su postali još okrutniji. Faraon je naredio da se sva jevrejska novorođenčad muškog pola ubiju odmah po rođenju. Ali dve babice, Jevrejke Sefora i Fuva, u tajnosti su ostavljale u životu mušku novorođenčad. Marija je verovatno slušala o veri tih žena (Izlazak 1:8-22).

Nema sumnje da je i kod svojih roditelja videla veliku veru. Kad im se rodilo treće dete, Amram i Johaveda su ga krili tri meseca. Sačuvali su svoje dete i nisu poklekli strahu od faraona (Jevrejima 11:23). Ali nije baš bilo jednostavno kriti bebu u kući, tako da su ubrzo morali da donesu jednu vrlo tešku odluku. Johaveda je morala da ostavi svoje dete sakriveno na nekom mestu gde ga je mogao naći neko ko bi bio u poziciji da ga zaštiti i da se brine o njemu. Možemo samo zamisliti koliko se usrdno molila dok je plela korpu, mazala je smolom kako voda ne bi prodrla u nju i dok se lagano udaljavala od reke na čijoj je obali ostavila svoje voljeno dete. Verovatno je upravo ona rekla Mariji da bude u blizini i da gleda šta će se desiti (Izlazak 2:1-4).

Tako se Marija sakrila i čekala. U jednom trenutku je primetila da neko dolazi. Bila je to grupa žena, ali to nisu bile obične Egipćanke. Faraonova ćerka je sa svojim sluškinjama došla da se kupa u Nilu. Možda je Marija premrla od straha jer je bilo malo verovatno da bi faraonova ćerka prekršila zapovest svoga oca i spasla to jevrejsko dete. Marija se u tim trenucima sigurno usrdno molila Jehovi.

Faraonova ćerka je prva ugledala korpu među trskom. Poslala je jednu svoju sluškinju da joj je donese. U Bibliji piše šta se zatim desilo: „Kad ju je otvorila, videla je dete, dečaka koji je plakao.“ Iako je odmah shvatila da neka Jevrejka tako želi da spase svoje dete, srce joj se raznežilo i sažalila se na tu prelepu bebu (Izlazak 2:5, 6). Oštroumna Marija joj je to pročitala na licu. Ova devojčica je razumela da je došlo vreme da pokaže svoju veru u Jehovu. Skupila je hrabrost i prišla toj kraljevskoj sviti.

Ne možemo sa sigurnošću reći šta se ovoj devojčici moglo desiti zato što se usudila da priđe faraonovoj ćerki i da joj se obrati. Pa ipak, Marija ju je bez okolišanja upitala: „Hoćeš li da odem i potražim dojilju među Jevrejkama da ti doji dete?“ Bilo je to veoma mudro pitanje. Faraonova ćerka je znala da ne može dojiti tu bebu. Možda je pomislila kako bi najjednostavnije bilo da dete doji neka Jevrejka, a da ga ona kasnije dovede u svoj dvor kao usvojenog sina i da se pobrine za njegovo vaspitanje i obrazovanje. Marija je sigurno bila presrećna kada joj je faraonova ćerka jednostavno odgovorila: „Idi!“ (Izlazak 2:7, 8).

Marija je odjurila kući da prenese vesti svojim zabrinutim roditeljima. Možemo samo zamisliti s kakvim uzbuđenjem im je ispričala šta se dogodilo. Johaveda je bila uverena da je to Jehovino delo, pa je odmah s Marijom otišla kod faraonove ćerke. Možda je pokušala da sakrije svoju beskrajnu sreću i olakšanje koje je osetila kad joj je egipatska princeza zapovedila: „Uzmi ovo dete sa sobom, a ja ću ti platiti da ga dojiš“ (Izlazak 2:9).

Marija je tog dana mnogo naučila o svom Bogu Jehovi. Shvatila je da on brine o svom narodu i da sluša njegove molitve. Takođe je shvatila da nisu samo odrasli niti samo muškarci oni koji mogu da budu hrabri i da imaju jaku veru. Jehova sluša molitve svih svojih vernih slugu (Psalam 65:2). Svi mi treba da to imamo na umu u ovim teškim vremenima, bilo da smo mlađi ili stariji, muškarci ili žene.

Tako je Johaveda dojila svoje dete i brinula o njemu. Možemo samo zamisliti koliko je Marija zavolela svog mlađeg brata kojem je spasla život. Možda ga je učila da izgovara neke reči i bila presrećna kad je prvi put izgovorio ime svog Boga Jehove. Kad je dete poraslo, došlo je vreme da ga odvedu faraonovoj ćerki (Izlazak 2:10). Sigurno su svi u porodici bili tužni zbog toga. Mora da je Mariju živo zanimalo kakav će čovek Mojsije, kako ga je faraonova ćerka nazvala, na kraju postati. Hoće li i dalje voleti Jehovu dok bude odrastao među Egipćanima?

Vreme je pokazalo da hoće. Nema sumnje da je Marija bila ponosna na svog brata kad je saznala da je izrastao u čoveka koji je odlučio da služi svom Bogu i da se odrekne svih privilegija koje mu je pružala kraljevska porodica. Kada je imao 40 godina, stao je na stranu svog naroda. Ubio je Egipćanina koji je maltretirao jednog Jevrejina. U strahu za svoj život, pobegao je iz Egipta (Izlazak 2:11-15; Dela apostolska 7:23-29; Jevrejima 11:24-26).

Može biti da Marija nije čula ništa o svom bratu narednih 40 godina, tokom kojih je živeo u dalekom Madijanu, čuvajući ovce (Izlazak 3:1; Dela apostolska 7:29, 30). Dok je polako zalazila u godine, svaki dan je gledala kako njen narod sve više pati.

Marija je verovatno imala već više od 80 godina kada se Mojsije vratio u Egipat, jer ga je Bog poslao da spase svoj narod. Njena dva brata, Mojsije i Aron, otišla su kod faraona da od njega traže da pusti Božji narod. Bog je rekao da će Aron govoriti u Mojsijevo ime. Marija je sigurno dala sve od sebe da im pruži podršku i ohrabrenje nakon što ih je faraon odbio. Nesumnjivo je bila uz njih i kasnije kada su nakon svake nevolje koju je Jehova nanosio Egipćanima izlazili pred faraona sa istim zahtevom. Nakon poslednje nevolje, kada je Jehova pobio sve prvence u Egiptu, došlo je vreme za konačno oslobođenje Izraelaca! Možemo zamisliti kako Marija neumorno pomaže svojim sunarodnicima dok ih Mojsije izvodi iz Egipta (Izlazak 4:14-16, 27-31; 7:1–12:51).

Kada se kasnije izraelski narod našao u klopci između Crvenog mora i egipatske vojske, Marija je videla kako njen brat Mojsije stoji na obali mora i podiže svoj štap. More se razdvojilo! Dok je on vodio narod po suvom morskom dnu, Marijina vera je sigurno bila jača nego ikada ranije. Služila je Bogu kojem je sve moguće i koji ispunjava svako svoje obećanje (Izlazak 14:1-31).

Nakon što je narod bezbedno prešao suvo morsko dno a vode se sručile na faraona i njegovu vojsku, Marija je videla da je Jehova jači i od najmoćnije vojske na svetu. Narod je zapevao pesmu Jehovi, a Marija je povela žene koje su pesmom odgovarale muškarcima: „Pevajte Jehovi, jer se silno proslavio. Konja i konjanika u more je bacio“ (Izlazak 15:20, 21; Psalam 136:15).

Bio je to jedan od najlepših trenutaka u njenom životu koji sigurno nikada nije zaboravila. Kada govori o ovom događaju, Biblija Mariju naziva proročicom. Ona je prva žena koja je u Bibliji tako nazvana i jedna od retkih koja je imala čast da na tako poseban način služi Jehovi (Sudije 4:4; 2. Kraljevima 22:14; Isaija 8:3; Luka 2:36).

Ovo je samo još jedan zapis u Bibliji iz kojeg možemo zaključiti da Jehova obraća pažnju na nas i da rado nagrađuje našu skromnost i trud, naše strpljenje i našu želju da ga slavimo. Svako od nas, bilo da je mlad ili star, muškarac ili žena, može biti veran Jehovi. Naša jaka vera ga čini srećnim, nikad je ne zaboravlja i rado nas zbog nje nagrađuje (Jevrejima 6:10; 11:6). To je dobar razlog da razvijemo jaku veru kakvu je imala Marija.

Posebna zaduženja i ugled donose sa sobom blagoslove, ali i opasnosti. U vreme kada su Izraelci oslobođeni iz ropstva, Marija je po svemu sudeći bila najuglednija žena u narodu. Da li je zbog toga postala ponosna ili ambiciozna? (Poslovice 16:18). Nažalost, jedno vreme je bila takva.

Nekoliko meseci nakon izlaska iz Egipta, Mojsije se obradovao nekim dragim ljudima koji su mu došli izdaleka. Bila je to njegova žena Sefora sa njihova dva sina u pratnji svog oca Jotora. Mojsije se oženio dok je živeo u Madijanu. Sefora je jedno vreme bila kod svoje porodice u Madijanu, možda da vidi kako su i sada ju je otac doveo njenom mužu u izraelski logor (Izlazak 18:1-5). Možemo samo zamisliti kakvu je znatiželju kod naroda izazvao njihov dolazak! Verovatno su mnogi želeli da vide ženu čoveka kojeg je Bog izabrao da ih izvede iz Egipta.

Da li je Marija bila srećna što je Sefora došla? U početku verovatno jeste. Ali izgleda da je s vremenom dozvolila da je ponos savlada. Možda se osećala ugroženo misleći da bi Sefora mogla postati najuglednija žena u narodu. U svakom slučaju, Marija i Aron su počeli da gunđaju. I kao što to obično biva, gunđanje prerasta u ogorčenost. U početku su se žalili samo na Seforu, na to što ona nije Izraelka nego žena iz Husaa. Ali na kraju su se žalili i na samog Mojsija. Marija i Aron su govorili: „Zar Jehova govori samo preko Mojsija? Zar ne govori i preko nas?“ (Brojevi 12:1, 2).

U tim rečima se vidi koliko se kod Marije i Arona nakupilo gorčine. Bili su nezadovoljni načinom na koji je Jehova koristio Mojsija, jer su za sebe priželjkivali veći autoritet i uticaj. Da li je to bilo zato što je Mojsije tražio slavu samo za sebe ili je zloupotrebljavao svoj položaj? Mojsije jeste imao svoje slabosti, ali ambicija i ponos svakako nisu bili među njima. Biblija za njega kaže: „Mojsije je bio najkrotkiji čovek na zemlji.“ Marija i Aron nikako nisu imali pravo da govore protiv Mojsija. I kao što stoji u biblijskom zapisu: „Jehova je to slušao“ (Brojevi 12:2, 3).

Jehova je zatim okupio njih troje kod ulaza u šator sastanka. Tamo se spustio veličanstveni stub od oblaka, koji je predstavljao Jehovino prisustvo. A onda je Jehova počeo da govori. Prekorio je Mariju i Arona, ukazavši im na poseban odnos koji ima s Mojsijem i na to koliko poverenja ima u njega s obzirom da ga je postavio na taj poseban položaj. Zatim ih je Jehova pitao: „Kako se onda niste bojali da govorite protiv mog sluge, protiv Mojsija?“ Marija i Aron su se sigurno veoma uplašili. Na nepoštovanje koje su pokazali prema Mojsiju Jehova je gledao kao na nepoštovanje prema njemu lično (Brojevi 12:4-8).

Po svemu sudeći, Marija je sve to započela. Verovatno je svojim govorom na neki način okrenula Arona protiv njihove snahe. To objašnjava zašto je samo Marija bila kažnjena. Jehova ju je udario gubom, užasnom bolešću zbog koje joj je koža postala „bela kao sneg“. Aron se odmah ponizio pred Mojsijem, preklinjući ga da se zauzme za njih pred Jehovom i priznao je da su „bezumno postupili“. Mojsije, tako krotak čovek kakav je bio, istog časa je zavapio Jehovi: „Bože, molim te, izleči je! Molim te!“ (Brojevi 12:9-13). Oni su toliko voleli svoju stariju sestru, uprkos njenim manama, da su se istog momenta zauzeli za nju.

Jehova se smilovao Mariji i izlečio ju je budući da se pokajala. Međutim, morala je da sedam dana provede izvan logora, odvojena od naroda. Verovatno je za nju bilo veliko poniženje što na takav način mora da napusti logor. Ali u svom srcu sigurno je znala da je njen Otac Jehova pravedan i da ju je kaznio zato što je voli. Zato je poslušala to što joj je rečeno. Tokom tih sedam dana koji su joj verovatno izgledali kao večnost, Izraelci su čekali da se ona vrati u logor da bi krenuli dalje. Zatim je Marija još jednom pokazala da ima jaku veru time što se ponizno „vratila u logor“ (Brojevi 12:14, 15).

Jehova ukorava one koje voli (Jevrejima 12:5, 6). Mariju je ukorio zbog ponosa upravo zato što ju je mnogo voleo. Ta kazna je sigurno bila bolna, ali joj je i spasla život. Budući da je ponizno prihvatila ukor, ponovo je imala Jehovinu naklonost. Živela je gotovo do samog ulaska Izraelaca u Obećanu zemlju. Verovatno je imala skoro 130 godina kada je umrla u Kadisu, u pustinji Zin (Brojevi 20:1).b Vekovima kasnije, Jehova joj je iskazao čast zbog njene vere. Preko proroka Miheja, svom narodu je rekao: „Otkupio sam te iz zemlje u kojoj si bio rob. Poslao sam pred tobom Mojsija, Arona i Mariju“ (Mihej 6:4).

Mnogo toga možemo naučiti od Marije. Treba da branimo one koji ne mogu sami da se zaštite i da hrabro zastupamo ono što je ispravno, baš kao što je ona radila dok je bila dete (Jakovljeva 1:27). Poput nje, treba da drugima rado prenosimo istinu o Bogu (Rimljanima 10:15). Ne smemo dozvoliti da nas ljubomora i ogorčenost savladaju (Poslovice 14:30). A savet i ukor od Jehove treba da prihvatimo s poniznošću (Jevrejima 12:5). Ako tako činimo, bićemo poput Marije koja je zaista izvanredan primer vere.