Primeri vere
Izlila je srce Bogu u molitvi
ANA se zaokupila pripremama za put, pokušavajući tako da skrene misli. Trebalo je da ovo bude radosna prilika; Elkana, njen muž, po običaju svake godine vodi celu porodicu da se pokloni Jehovi u šatoru sastanka u Silomu. Jehova želi da te prilike budu vesele (Ponovljeni zakoni 16:15). Bez sumnje i Ana od detinjstva rado odlazi na takve praznike. Ali, poslednjih godina su se promenile neke okolnosti u njenom životu.
Ana je blagoslovljena što ima muža koji je voli. Međutim, Elkana ima još jednu ženu. Njeno ime je Fenina i izgleda da se ona svim silama trudi da joj zagorča život. Pronašla je način da čak i te godišnje praznike pretvori u vreme žalosti za Anu. Kako je to činila? Što je još važnije, kako je vera u Jehovu pomogla Ani da se izbori sa situacijom koja je često izgledala nepodnošljivo? Ako se suočavate sa izazovima koji vam oduzimaju radost, možda će vam Anina priča biti posebno dirljiva.
„Zašto ti je srce žalosno?“
Biblija nam otkriva dva velika problema u Aninom životu. Na prvi skoro nikako nije mogla da utiče, a na drugi još manje. Kao prvo, ona je bila u poligamnom braku a njena suparnica ju je mrzela. Kao drugo, bila je nerotkinja. To teško pada svakoj ženi koja želi da ima decu, ali u vreme i kulturi u kojoj je Ana živela, to je posebno bio razlog za veliku žalost. Svaka porodica je stvarala potomstvo koje će naslediti porodično ime. Žene koje nisu mogle da rode bile su prezrene i ponižene.
Možda bi Ana postojano nosila svoj teret da nije bilo Fenine. Poligamija nikad nije bila nešto idealno. Suparništvo, svađe i bol u srcu bili su svakodnevica. Taj običaj je bio daleko od Božjeg merila o monogamiji koje je uspostavljeno u edenskom vrtua (Postanak 2:24). Biblijski izveštaj prikazuje poligamiju u negativnom svetlu, a bolne scene iz života Elkaninog domaćinstva samo su detalj više koji upotpunjuje tu sliku.
Elkana je više voleo Anu. Prema jevrejskoj tradiciji, on se prvo oženio Anom a nekoliko godina kasnije i Feninom. U svakom slučaju, Fenina, koja je bila jako ljubomorna na Anu, pronalazila je mnoge načine da joj nanese bol. Bila je u velikoj prednosti jer je mogla da ima decu. Fenina je rađala jedno dete za drugim, a sa rođenjem svakog deteta smatrala je sebe važnijom. Umesto da se sažali na Anu i uteši je u njenoj žalosti, ona je iskoristila baš tu slabu tačku. Biblija kaže da ju je „stalno vređala i uznemiravala“ (1. Samuilova 1:6). Radila je to namerno. Želela je da je povredi i uspevala je u tome.
Izgleda da je idealna prilika za to bilo njihovo godišnje putovanje u Silom. Svakom od Feninine mnoge dece — „svim njenim sinovima i kćerima“ — Elkana je davao deo žrtve koju je prineo Jehovi. Ana, koja je bila nerotkinja, dobijala je samo svoj deo. Fenina bi je tada podsetila da nema decu i ophodila se prema njoj toliko nadmoćno da je ova jadna žena danima plakala i čak ništa nije jela. Elkana je zapazio da je njegova voljena Ana žalosna i da ne jede i zato je pokušao da je uteši. Pitao je: „Ana, zašto plačeš? Zašto ne jedeš? I zašto ti je srce žalosno? Zar ti ja nisam bolji od deset sinova?“ (1. Samuilova 1:4-8).
Elkana je razumeo da je Ana žalosna zato što ne može da ima decu. Ona je sigurno bila zahvalna za njegove iskrene izraze ljubavi.b Ali, Elkana nije spomenuo Fenininu zlobu, niti se kaže da mu je Ana rekla nešto o tome. Možda je shvatila da bi time samo još više pogoršala svoju situaciju. Da li bi Elkana zaista nešto promenio? Zar ne bi Feninin prezir prema Ani bio još veći i zar je ne bi deca i sluge te pakosne žene još više mrzeli? Ana bi se tek onda osećala nepoželjnom u sopstvenom domu.
Bilo da je Elkana znao nešto o Fenininim podlim postupcima ili ne, Jehova je sve video. Njegova Reč daje celokupnu sliku, pružajući tako ozbiljno upozorenje svima čije naizgled beznačajne reči i postupci otkrivaju ljubomoru i mržnju. S druge strane, nedužne i miroljubive osobe nalik Ani mogu se utešiti znajući da pravedni Bog u svoje vreme i na svoj način ispravlja sve nepravde (Ponovljeni zakoni 32:4). Verovatno je to znala i Ana, budući da je pomoć potražila upravo od Jehove.
’Više nije bila zabrinuta‘
U ranim jutarnjim časovima, domaćinstvo je bilo u žurbi. Svi, čak i deca, pripremali su se za put. Da bi stigla u Silom, velika porodica će pešačiti više od 30 kilometara preko brdovitog područja Jefrema.c Biće im potrebno dan ili dva. Ana je znala kako će se njena suparnica ponašati. Međutim, nije ostala kod kuće. Tako je pružila izvanredan primer svim Božjim slugama do dan-danas. Nikada nije mudro dozvoliti da nas loše ponašanje drugih spreči da služimo Bogu. Ako bismo to učinili, propustili bismo upravo one blagoslove koji nas jačaju da istrajemo.
Nakon dugog putovanja krivudavim planinskim putevima, velika porodica konačno stiže do Siloma. Vide ga na brdu koje se jedva nazire od okolnih viših brda. Dok su se približavali, Ana je verovatno uveliko razmišljala o tome šta će reći Jehovi u molitvi. Nakon što su stigli, porodica obeduje. Ana je ubrzo napustila grupu i uputila se prema šatoru sastanka. Tamo je zatekla prvosveštenika Ilija kako sedi kod dovratka. Ali Ana je bila usredsređena na svog Boga. Uverena je da će tu u Božjem domu njena molitva biti saslušana. Ako niko ne može u potpunosti razumeti njenu tugu, njen nebeski Otac hoće. Izlila je iz srca gorčinu koju je nosila u sebi i počela da plače.
Dok je od jecanja sva podrhtavala, Ana je u sebi govorila Jehovi. Njene usne su se micale dok su joj kroz misli prolazile reči kojima bi izrazila tugu. Dugo se molila, izlivajući srce pred svojim Ocem. Međutim, ona je učinila više nego da samo traži od Boga da joj ispuni očajničku želju za potomstvom. Ne samo što je želela da primi blagoslove od Boga već je bila spremna da dâ ono što je mogla. Zato se zavetovala rekavši da će, ako dobije sina, posvetiti dete službi Jehovi sve dane njegovog života (1. Samuilova 1:9-11).
Ana je tako svim Božjim slugama pružila dobar primer u pogledu molitve. Jehova srdačno poziva svoje sluge da mu se otvoreno, bez ustezanja obrate i izraze brige poput deteta koje ima poverenje u brižnog roditelja (Psalam 62:8; 1. Solunjanima 5:17). Apostol Petar je pod nadahnućem zapisao sledeće utešne reči o molitvi Jehovi: „Sve svoje brige bacite na njega, jer se on brine za vas“ (1. Petrova 5:7).
Međutim, ljudi nemaju razumevanja niti su saosećajni kao Jehova. Dok se Ana molila i plakala, uplašio ju je nečiji glas. Bio je to prvosveštenik Ilije, koji ju je posmatrao. Rekao je: „Dokle ćeš biti pijana? Otrezni se od svog vina.“ Ilije je video da joj se usne miču, da jeca i podrhtava. Umesto da je pita šta nije u redu, on je prebrzo zaključio da je pijana (1. Samuilova 1:12-14).
U tom trenutku žalosti, Anu je sigurno zabolela ova neosnovana optužba — i to od čoveka na tako uvaženom položaju! Pa ipak, ona je još jednom pružila primer istinske vere. Nije dozvolila da se ljudska nesavršenost ispreči između nje i Jehove. S poštovanjem je odgovorila Iliju i objasnila mu situaciju. Tada je on, verovatno nežnijim i blažim tonom, odgovorio: „Idi s mirom, i neka ti Izraelov Bog usliši molitvu koju si mu uputila“ (1. Samuilova 1:15-17).
Kako se Ana osećala nakon što je izlila svoje srce Jehovi i poklonila mu se u hramu? U izveštaju se navodi: „Otišla [je] svojim putem, jela je i lice joj više nije bilo zabrinuto“ (1. Samuilova 1:18). Jedan drugi prevod kaže: „Lice joj nije više bilo tužno.“ Ana je osetila olakšanje. Ona je takoreći prebacila teret svog duševnog bola na nekog ko je bio neuporedivo veći i jači od nje same, na svog nebeskog Oca (Psalam 55:22). Postoji li problem koji je za njega pretežak? Ne — ni tada, ni sada, niti ikada!
Kada se osećamo preopterećeno, skrhano ili poraženo, dobro činimo ako sledimo Anin primer i otvoreno razgovaramo s Bogom „koji sluša molitve“, kako ga Biblija opisuje (Psalam 65:2). Ako to činimo s verom, i mi ćemo umesto tuge osetiti „Božji mir koji prevazilazi svaki um“ (Filipljanima 4:6, 7).
„Nema stene kao što je naš Bog“
Sledećeg jutra Ana je ponovo došla u Jehovin dom s Elkanom. Verovatno mu je rekla za svoju molitvu i zavet, jer je prema Mojsijevom zakonu muž imao pravo da poništi ženin zavet ako se ne slaže s njim (Brojevi 30:10-15). Ali taj verni čovek to nije učinio. Pre nego što su krenuli kući, on i Ana su se zajedno poklonili Jehovi u hramu.
Kada je Fenina shvatila da više nema nadmoć nad Anom? U izveštaju se to ne kaže, ali reči ’više nije bila zabrinuta‘ govore da je Ana od tada ponovo bila srećna. Sve u svemu, Fenina je ubrzo uvidela da njeno pakosno ponašanje više nema nikakav uticaj. Biblija nadalje ne spominje njeno ime.
Nakon nekoliko meseci Anin unutrašnji mir se pretvorio u neopisivu radost. Zatrudnela je! Iako presrećna, Ana nikad ni za tren nije zaboravila od koga dolazi taj blagoslov. Kada se dečak rodio, dala mu je ime Samuilo, što znači „Božje ime“ i po svemu sudeći ukazuje na prizivanje Božjeg imena, što je ona učinila. Te godine nije otišla sa Elkanom i porodicom na put u Silom. Ostala je kod kuće sa detetom tri godine, sve dok nije prestalo da sisa. Zatim je skupila snagu za dan kada će se odvojiti od svog voljenog sina.
Rastanak nije bio lak. Naravno, Ana je znala da će u Silomu drugi dobro brinuti o Samuilu, možda neka od žena koje služe u šatoru sastanka. Ipak, on je bio tako mali, a želja svake majke je da uvek bude uz svoje dete, zar ne? Međutim, Ana i Elkana su doveli dečaka ne preko volje nego od srca. Prineli su žrtve u Božjem domu i predali ga Iliju, podsetivši ga na zavet koji je Ana dala nekoliko godina ranije.
Ana je potom uputila molitvu koju je Bog smatrao toliko vrednom da ju je uvrstio u svoju nadahnutu Reč. Dok čitate reči iz 1. Samuilove 2:1-10, zapazićete da svaki redak otkriva dubinu njene vere. Ona veliča Jehovu zbog čudesnih moćnih dela — nenadmašne sposobnosti da ponizi ohole, blagoslovi potlačene, okonča život ili čak izbavi iz smrti. Ona hvali svog Oca zbog njegove neuporedive svetosti, pravde i vernosti. Ana je s dobrim razlogom mogla da kaže: „Nema stene kao što je naš Bog.“ Jehova je potpuno pouzdan i nepromenljiv i utočište je svim potlačenima i izmučenima koji od njega traže pomoć.
Za malog Samuila je svakako bio blagoslov što ima majku sa tako snažnom verom u Jehovu. Premda mu je sigurno nedostajala dok je rastao, nikada se nije osećao zaboravljeno. Ona je svake godine dolazila u Silom i donosila mu malu tuniku za službu u hramu. Taj komad odeće bio je protkan ljubavlju i brigom za njenog sina (1. Samuilova 2:19). Možemo samo da zamislimo kako svom dečaku oblači novu tuniku, namešta je i nežno gleda u njega dok mu govori ljubazne i ohrabrujuće reči. Samuilo je bio blagoslovljen takvom majkom i rastao je u osobu koja će biti blagoslov za svoje roditelje i ceo Izrael.
Ana takođe nije bila zaboravljena. Jehova ju je učinio plodnom i ona je rodila Elkani još petoro dece (1. Samuilova 2:21). Ipak, možda je Anin najveći blagoslov bila veza između nje i njenog Oca, Jehove, koja je iz godine u godinu bivala sve jača. Neka tako bude i s vama dok oponašate Aninu veru.
[Fusnote]
a Više o tome zašto je Bog neko vreme tolerisao poligamiju među svojim narodom možete pročitati u članku „Da li Bog odobrava poligamiju?“ u Stražarskoj kuli od 1. jula 2009, strana 30.
b Iako u izveštaju stoji da je Jehova Anu „učinio nerotkinjom“, nema nagoveštaja da ova ponizna i verna žena nije bila po Božjoj volji (1. Samuilova 1:5). U Bibliji se ponekad kaže da je Bog učinio nešto što je zapravo samo dozvolio da neko vreme postoji.
c Razdaljina je izračunata na temelju pretpostavke da je Elkanin rodni grad Rama isto mesto koje je u Isusovo vreme bilo poznato kao Arimateja.
[Okvir na 17. strani]
Dve izvanredne molitve
Dve Anine molitve, zapisane u 1. Samuilovoj 1:11 i 2:1-10, izdvajaju se po mnogo čemu. Osmotrimo samo neke odlike:
◼ Prvu molitvu Ana je uputila ’Jehovi nad vojskama‘. Ona je prva osoba u Bibliji koja je koristila tu titulu. U izvornom tekstu Svetog pisma ova titula se pojavljuje ukupno 283 puta i ukazuje na Božju vlast nad vojskom duhovnih sinova.
◼ Zapazite da Ana nije uputila drugu molitvu kada se dete rodilo, već kada su ga ona i Elkana odveli u Silom da služi Bogu. Iz toga se vidi da je razlog za Aninu veliku radost bio blagoslov od Jehove, a ne to što je ućutkala svoju suparnicu Feninu.
◼ Kada je Ana rekla: „Jehova je moj rog uzvisio“, možda je u mislima imala sliku vola, snažne tovarne životinje koja na moćan način koristi svoje rogove. Ona je zapravo rekla: ’Jehova, ti mi daješ snagu‘ (1. Samuilova 2:1).
◼ Anine reči o Božjem ’pomazaniku‘ smatraju se proročanskim. Upotrebljen je isti izraz koji se prevodi kao „mesija“, a Ana je prva osoba u Bibliji koja je koristila tu reč da bi ukazala na budućeg pomazanog kralja (1. Samuilova 2:10).
◼ Oko 1 000 godina kasnije, Isusova majka Marija je na sličan način izrazila svoju hvalu Jehovi (Luka 1:46-55).
[Slika na 16. strani]
Ana je bila jako nesrećna zbog toga što nije imala decu, a Fenina je dala sve od sebe kako bi se ona osećala još gore
[Slika na stranama 16, 17]
Da li se poput Ane molite od srca?
[Slika na 17. strani]
Iako ju je Ilije pogrešno procenio, Ana se nije uvredila