Istrajao je do kraja

Ilija je upravo primio vest – kralj Ahav je mrtav. Zamislimo ovog ostarelog proroka kako odsutno gladi bradu, a pogled mu se gubi u daljini dok mu u misli naviru sećanja na decenije ispunjene nevoljama zbog ovog zlog kralja. Toliko je toga pretrpeo! Zli kralj i njegova kraljica Jezavelja pretili su mu i progonili ga i čak je zbog njih nekoliko puta gledao smrti u oči. Ahav nije preduzeo ništa kako bi sprečio Jezavelju da naredi pokolj Jehovinih proroka. Iz čiste pohlepe su čak skovali zaveru i ubili nedužnog Navuteja i njegove sinove. Jehova je preko Ilije oštro osudio Ahava i čitavu njegovu dinastiju. Te reči su upravo počele da se ispunjavaju. Ahav je umro baš onako kako je Jehova prorekao (1. Kraljevima 18:4; 21:1-26; 22:37, 38; 2. Kraljevima 9:26).

Međutim, Iliji će i dalje biti potrebna istrajnost. Jezavelja je još uvek živa i ne prestaje da širi negativan uticaj na svoju porodicu i na čitav narod. Ovo očigledno nije kraj nevoljama s kojima će se ovaj verni prorok suočiti. Osim toga, još uvek nije završio sa obukom svog saradnika i naslednika Jeliseja. Pogledajmo sada kako je Ilija izvršio svoja poslednja tri zadatka. Dok budemo osmatrali kako mu je vera pomogla da istraje, naučićemo kako i mi možemo zadržati snažnu veru u ovim teškim vremenima.

Sada je na presto u Izraelu seo Ohozija, Ahavov i Jezaveljin sin. Izgleda da on nije izvukao pouku iz bezumnih postupaka svojih roditelja, već je nastavio njihovim stopama (1. Kraljevima 22:52). Poput svojih roditelja, i on je obožavao Vala. Obožavanje Vala podrazumevalo je odvratne postupke, kao što su hramska prostitucija i žrtvovanje dece. Da li će išta navesti Ohoziju da se promeni i odvrati narod od užasnog neverstva?

Ovaj oholi mladi kralj ubrzo je doživeo nesreću – pao je kroz rešetku u svojoj gornjoj sobi i ozbiljno se povredio. Premda je jedva izvukao živu glavu, nije se obratio Jehovi za pomoć. Umesto toga, poslao je glasnike kod svojih neprijatelja u filistejski grad Akaron da od njihovog boga Velzevula saznaju ima li nade za oporavak. To je prevršilo svaku meru! Zato je Jehova poslao jednog anđela da kaže Iliji da ih presretne. Ilija je rekao glasnicima da se vrate kod kralja i prenesu mu oštru poruku od Jehove. Pošto se ponašao kao da u Izraelu nema Boga, nikada se neće oporaviti (2. Kraljevima 1:2-4).

Bez trunke kajanja, Ohozija je upitao glasnike: „Kako je izgledao taj čovek koji vas je sreo i koji vam je to rekao?“ Nakon što su mu opisali prorokov skroman izgled, Ohozija je rekao: „To je Ilija“ (2. Kraljevima 1:7, 8). Vredno je zapaziti da se samo na osnovu Ilijine odeće odmah moglo zaključiti da je on usredsređen na službu Bogu i da je živeo veoma skromno. To se nije moglo reći za lakomog Ohoziju i njegove roditelje. Ilijin primer ističe koliko je važno da sledimo Isusov savet da živimo skromno i da budemo usredsređeni na ono što je zaista važno (Matej 6:22-24).

Gorući od želje za osvetom, Ohozija je poslao zapovednika sa 50 vojnika da uhapsi Iliju. Kada ga je našao „kako sedi na vrhu brda“a, zapovednik vojske mu je u kraljevo ime osorno naredio da siđe, najverovatnije s namerom da ga odvede na pogubljenje. Iako su znali da je Ilija Božji čovek, vojnici su sebi dali za pravo da mu prete. Kako su samo pogrešili! Ilija je rekao zapovedniku: „Ako sam ja Božji čovek, neka dođe vatra s nebesa i spali tebe i pedesetoricu ljudi s tobom.“ Tada se Bog umešao: „I vatra dođe s nebesa i spali njega i njegove ljude“ (2. Kraljevima 1:9, 10). Tragična sudbina koja je zadesila ove vojnike očigledan je dokaz da Jehova nije ravnodušan kada se neko prema njegovim slugama ophodi s prezirom i nipodaštavanjem (1. Letopisa 16:21, 22).

Ohozija je poslao još jednog zapovednika s pedesetoricom. On je postupio još drskije od prethodnog. Izgleda da nije naučio ništa iz onoga što se desilo njegovim prethodnicima, iako su na obroncima brda i dalje bili vidljivi tragovi vatre koja ih je spalila. On ne samo što je grubo naredio Iliji da siđe već mu je i rekao da to učini brzo. Zbog takve bezumnosti, on i njegovi vojnici doživeli su istu sudbinu kao i oni pre njih. Koliko je tek kralj bio svojeglav! Bez i malo žaljenja, poslao je i treću grupu vojnika. Srećom, njihov zapovednik je postupio mudrije. Na kolenima je preklinjao Iliju da ih poštedi. Ilija je pokazao da je milosrdan poput Jehove jer je udovoljio ovom poniznom zapovedniku. Zatim mu je jedan anđeo rekao da pođe s njim, što je on i učinio. Kada je stigao do zlog kralja, ponovio mu je Jehovinu poruku osude. Baš kao što je Jehova prorekao, Ohozija je umro nakon samo dve godine kraljevanja (2. Kraljevima 1:11-17).

Šta je pomoglo Iliji da istraje uprkos tome što je bio okružen tvrdoglavim i buntovnim ljudima? Odgovor na to pitanje važan je i za nas. Da li ste ikada bili razočarani zbog toga što neko do koga vam je stalo odbija savete i uporno čini ono što je loše? Kako se možete izboriti s takvim osećanjima? Prisetimo se gde su vojnici pronašli Iliju – na „vrhu brda“. Ne možemo sa sigurnošću znati zbog čega je Ilija bio tamo, ali znamo da je on bio čovek koji se redovno molio Bogu. Moguće je da se povukao na to osamljeno mesto kako bi se na miru molio (Jakovljeva 5:16-18). Poput njega, i mi treba redovno da izdvajamo vreme kako bismo se u miru približili Bogu u molitvi i izlili mu svoje srce. Ti tihi trenuci će nam pomoći da istrajemo čak i kada drugi oko nas postupaju drsko i ignorišu posledice svojih postupaka.

Došlo je vreme da Ilija dovrši svoju službu. Kada su krenuli iz Galgala, Ilija je rekao Jeliseju da ostane tamo, a da će on sam otići u Vetilj, nekih 11 kilometara odatle. Na to je Jelisej odlučno rekao: „Tako živ bio Jehova i tako živa bila duša tvoja, neću te ostaviti.“ Nakon što su stigli u Vetilj, Ilija je ponovo hteo sam da otputuje u Jerihon, grad udaljen 22 kilometra. Jelisej je odlučno ponovio isto što i ranije. U Jerihonu, kada je trebalo da nastave ka reci Jordan, udaljenoj otprilike 8 kilometara, po treći put se desilo isto. Ali Jelisej ni ovog puta nije popustio. Ni po koju cenu nije hteo da ostavi Iliju (2. Kraljevima 2:1-6).

Jeliseja je odlikovala izuzetna vrsta ljubavi – verna ljubav. To je duboka privrženost prema nekome, privrženost kakvu ništa ne može poljuljati. Takvu ljubav je ispoljavala i Ruta prema Nojemini (Ruta 1:15, 16). Ta vrlina treba da bude odlika svih Božjih slugu, a to je danas važnije nego ikad ranije. Da li smo poput Jeliseja svesni toga?

Ilija je nesumnjivo bio ganut kada je video koliko je njegovom saradniku stalo do njega. Jelisej je zbog takve ljubavi imao čast da vidi poslednje čudo koje je izveo ovaj ostareli prorok. Kada su se našli na samoj obali reke Jordan, koja je na nekim mestima veoma brza i duboka, Ilija je svojim proročkim ogrtačem udario po vodi i ona se razdvojila. „Pedeset ljudi od proročkih sinova“ takođe su bili svedoci ovog čuda. Oni su najverovatnije bili deo sve brojnije grupe muškaraca koji su se obučavali za proročku službu (2. Kraljevima 2:7, 8). Po svemu sudeći, Ilija je bio taj koji ih je obučavao. Pre samo nekoliko godina, mislio je da je jedini čovek u zemlji koji je ostao veran Jehovi, ali s vremenom je video kako broj Jehovinih slugu raste iz dana u dan. Njegova istrajnost je bila nagrađena (1. Kraljevima 19:10).

Nakon što su prešli Jordan, Ilija je rekao Jeliseju: „Reci šta želiš da ti učinim pre nego što budem uzet od tebe.“ Znao je da je došlo vreme da se rastanu. Nije osećao ni trunku zavisti prema svom mlađem prijatelju zbog zadataka koji ga očekuju, već je želeo da mu pomogne na svaki mogući način. Jelisej je tražio samo jedno: „Molim te, neka na meni bude dvostruki deo tvog duha“ (2. Kraljevima 2:9). To nije značilo da je želeo da dobije duplo više svetog duha od Ilije. On je u stvari tražio nasledstvo poput onog koje je dobijao prvorođenac. Zakon je predviđao da prvorođenac dobije najveći, to jest dvostruki deo kako bi mogao da udovolji svojim novim odgovornostima kao poglavar porodice (Ponovljeni zakoni 21:17). Jelisej je razumeo da će u duhovnom pogledu on biti Ilijin naslednik i da će mu biti potrebna hrabrost poput njegove da bi izvršio svoju službu.

Ilija je ponizno prepustio Jehovi da mu odgovori. Ako Jehova bude dozvolio Jeliseju da vidi Iliju kad bude uzet od njega, to će biti znak da je njegova molba uslišena. Dok su ova dva dugogodišnja prijatelja „tako išli i razgovarali“, desilo se nešto neverovatno (2. Kraljevima 2:10, 11).

Odjednom je čudesna svetlost obasjala nebo. Uz strašnu huku počeo je da duva snažan vetar. Na horizontu se pojavilo nešto što je ličilo na vatrene kočije. Približavale su im se uz snažan topot. Dvojica prijatelja su bila zapanjena i ustuknula su u čudu. Kucnuo je čas da Ilija ode. Da li se popeo na kočije? Biblija nam to ne otkriva. Bilo kako bilo, Ilija je osetio kako ga vetar podiže sve više i više i odnosi u nepoznato.

Jelisej je sve to posmatrao u neverici. Na osnovu toga što je mogao da vidi ovaj čudesni događaj, shvatio je da će mu Jehova zaista dati „dvostruki deo“ Ilijinog duha i hrabrosti. Ali sada je bio isuviše tužan da bi razmišljao o tome. Nije znao gde je njegov voljeni prijatelj otišao, ali je znao da ga više nikada neće videti. Uzviknuo je: „Oče moj, oče moj! Izraelova bojna kola i njegovi konjanici!“ Dok je gledao kako Ilija nestaje u daljini, razderao je svoje haljine (2. Kraljevima 2:12).

Da li je Ilija čuo tužan povik svog prijatelja? Da li je i sam pustio neku suzu dok se uzdizao ka nebu? U svakom slučaju, sigurno je cenio to što je u teškim trenucima uz sebe imao tako dobrog prijatelja koji mu je pomagao da istraje. Po uzoru na Iliju, dobro je da i mi stičemo prijatelje među onima koji vole Boga i trude se da čine ono što je njemu ugodno.

Gde se Ilija zatim našao? Neke religije kažu da ga je Bog uzeo na nebo da bude s njim. Ali to ne može biti tačno jer je vekovima kasnije Isus Hrist rekao da pre njega niko nije uzašao na nebo (Jovan 3:13). Šta onda znači to da je „Ilija u vihoru uzašao na nebesa“? (2. Kraljevima 2:11). „Nebesa“ se u Bibliji ne odnose uvek na mesto gde Jehova prebiva, već i na zemljinu atmosferu, gde nastaju oblaci i lete ptice (Psalam 147:8). U Ilijinom slučaju se na to misli. Šta se onda dogodilo s njim?

Jehova ga je preneo na drugo područje, u Judu, i dao mu novi zadatak. Iz biblijskog zapisa saznajemo da je više od sedam godina kasnije Ilija i dalje tamo prorokovao. U to doba je Judom vladao zli kralj Joram. On se oženio ćerkom Ahava i Jezavelje, te se tako njihov uticaj proširio i na Judu. Zato je Jehova rekao Iliji da napiše Joramu pismo osude. Baš kao što je prorečeno, Joram je umro užasnom smrću. Što je još gore, u Bibliji stoji: „Niko nije žalio za njim“ (2. Letopisa 21:12-20).

Koliko su se samo razlikovali ovaj zli kralj i Ilija. Nije nam poznato kako i kada je Ilija umro, ali njegova smrt je sigurno drugačije delovala na druge. Za njim su žalili i Jelisej i drugi Jehovini proroci. Čak ni 1000 godina kasnije Jehova nije zaboravio na njega, sudeći po tome što je koristio njegov lik u viziji preobraženja (Matej 17:1-9). Da bismo poput Ilije imali snažnu veru koja će nam pomoći da istrajemo u nevoljama, važno je da biramo prijatelje među onima koji vole Boga, da budemo usredsređeni na službu Bogu i da se redovno molimo. Tada ćemo imati posebno mesto u Jehovinom srcu.