Pronalaženje utehe u ’dolini duboke senke‘

Ispričala Barbara Švajcer

Ponekad, kad su stvari dobro išle, moj život je bio poput prijatnih ’zelenih pašnjaka‘. Ali znam i kako izgleda ići ’dolinom duboke senke‘. Međutim, uverena sam da zato što je Jehova naš Pastir, možemo izaći na kraj s bilo kojom situacijom koja se može pojaviti (Psalam 23:1-4).

GODINE 1993, kad je i mom mužu i meni bilo skoro 70 godina, odlučili smo da krenemo u novu avanturu — da služimo u Ekvadoru gde je postojala veća potreba za učiteljima Biblije. Iako smo američkog porekla, govorili smo španski i nismo imali nikakvih finansijskih obaveza. Pošto smo znali da je ’ribarenje ljudi‘ dobro u Ekvadoru, planirali smo da bacimo mreže u ove bogate vode (Matej 4:19, Ča).

Nakon nekoliko uzbudljivih dana u Ekvadorskoj kancelariji podružnice Watch Tower Societyja, otišli smo na autobusku stanicu u Gvajakilu jedva čekajući da otputujemo za Mačalu — jedan od gradova gde je postojala posebna potreba. Međutim, dok smo čekali autobus, mom mužu, Fredu, najednom je pozlilo, pa smo odlučili da odložimo put. Otišla sam do telefonske govornice da bih se dogovorila oko povratka u podružnicu dok je Fred ostao s prtljagom. Kad sam se nakon nekoliko minuta vratila, moj muž je nestao!

Nikad više nisam videla Freda živog. Na sred stanice, za samo ono malo što nisam bila tu, on je imao jak srčani napad. Dok sam ga mahnito tražila, jedan službenik autobuske stanice mi je prišao i rekao da su Freda odneli u bolnicu. Kad sam stigla u bolnicu, saznala sam da je već umro.

Odjednom, našla sam se sama u stranoj zemlji, bez doma i muža na kojeg se mogu osloniti. Kažem „osloniti“ jer je Fred uvek preuzimao vođstvo i organizovao stvari za nas oboje. Ja nisam snažna ličnost i bila sam srećna što on to radi. Ali sada sam ja morala da donosim odluke, organizujem život i, u isto vreme, savladam tugu. Bio je to razoran osećaj — kao da sam upala u ’dolinu duboke senke‘. Hoću li ikada naučiti da se sama snalazim?

Upoznavanje istine i pojednostavljenje života

I Fred i ja već smo bili venčani i razvedeni kad smo se prvi put sreli. Dobro prijateljstvo preraslo je u blizak odnos, pa smo odlučili da se venčamo. Kao nominalni hrišćani, odlazili smo u crkvu u Sijetlu, u Vašingtonu, u SAD. Ali religija nije bila tako važna u našem životu sve dok Džejmi, jedna sjajna mlada pionirka (punovremeni jevanđelizator), nije došla na naša vrata. Bila je tako prijatna da sam prihvatila njenu ponudu da proučava Bibliju sa mnom.

Pošto je i Fred pokazao zanimanje, studij su preuzeli Džejmini roditelji, te smo se godinu dana kasnije, 1968, oboje krstili. Od samog početka smo imali žarku želju da stavljamo Božje Kraljevstvo na prvo mesto u svom životu (Matej 6:33). Par koji je proučavao s nama, Lorn i Rudi Nust, svakako su pružili primer u tom pogledu. Nedugo nakon našeg krštenja, oni su se preselili u jedan grad na istočnoj obali Sjedinjenih Država da bi služili gde je bila veća potreba. To je posejalo seme u naša srca.

Imali smo još jedan razlog da bismo razmišljali o preseljenju. Fred je bio upravnik jedne velike robne kuće. Posao ga je jako zaokupljao, i shvatao je da bi mu preseljenje u neko drugo mesto omogućilo da pojednostavi život i pokloni više pažnje istini i našoj deci. Ja sam imala i kćerku iz prvog braka, koja je sada bila udata, a i ona i njen muž takođe su prihvatili istinu, te je naša odluka da napustimo Sijetl bila teška. Pa ipak, oni su razumeli naše motive i podržali su našu odluku.

Tako smo se 1973. preselili u Španiju, zemlju gde je, u to vreme, bila ogromna potreba za propovednicima dobre vesti i braćom koja bi predvodila. Fred je izračunao da ako bismo skromno živeli, naša ušteđevina bi bila dovoljna za plaćanje troškova u Španiji, i većinu svog vremena mogli bismo posvetiti službi. I to smo i uradili. Nedugo zatim, Fred je služio kao starešina, i do 1983, oboje smo bili pioniri.

U Španiji smo služili 20 godina, naučivši da govorimo taj jezik i radujući se mnogim sjajnim iskustvima. Često smo Fred i ja zajedno propovedali i proučavali s bračnim parovima, od kojih su nekoliko njih sada kršteni Svedoci. Nakon nekoliko godina u Španiji, naše dvoje mlađe dece, Hajdi i Majk, takođe su počeli s pionirskom službom. Iako smo malo imali u materijalnom pogledu, to je bilo najsrećnije vreme u mom životu. Naš život je bio jednostavan. Puno vremena smo mogli provoditi zajedno kao porodica, i poput udovičinog ulja iz biblijskog izveštaja, naša ušteđevina kojom smo pažljivo upravljali nikada nije presušila (1. Kraljevima 17:14-16).

Još jednom promena zemlje

Do 1992, još jednom smo počeli da razmišljamo o preseljenju. Naša deca su odrasla, a i potreba u Španiji je bila manja nego ranije. Poznavali smo jednog misionara koji je služio u Ekvadoru, i on nam je pričao o hitnoj potrebi za pionirima i starešinama u toj zemlji. Da li smo bili prestari da bismo razmišljali o još jednom početku u nekoj novoj zemlji? Nismo tako mislili, pošto smo oboje bili dobrog zdravlja i voleli smo delo propovedanja. Tako smo stupili u vezu sa Ekvadorskom podružnicom i počeli da pravimo planove. U stvari, moja kćerka Hajdi i njen muž, Huan Manuel, koji su služili na severu Španije, takođe su imali veliku želju da nam se pridruže.

Konačno, do februara 1993, sredili smo sve svoje stvari i stigli u našu novu zemlju. Oboje smo bili uzbuđeni zbog izgleda da pionirimo u Ekvadoru, gde je tako puno ljudi bilo željno da proučava Bibliju. Nakon srdačnog dočeka u podružnici, planirali smo da posetimo nekoliko gradova koji su bili preporučeni kao mesta gde postoji posebna potreba. Ali tada je moj muž umro.

U ’dolini duboke senke‘

Najpre sam bila šokirana, zatim sam osetila krajnju nevericu. Fred jedva da je ikad i bio bolestan. Šta sad da radim? Kuda da idem? Prosto nisam mogla da razmišljam.

Tokom tih najgorih trenutaka mog života, bila sam blagoslovljena podrškom saosećajne duhovne braće i sestara, od kojih većina jedva da me je i poznavala. Braća iz podružnice bila su jako ljubazna i vodila su brigu o svemu, uključujući i pripreme oko sahrane. Naročito se sećam ljubavi koju su mi pokazali brat i sestra Bono. Oni su se postarali da nikad ne budem sama, a Edit Bono je nekoliko noći čak i spavala sa mnom kako se ne bih osećala usamljeno. U stvari, cela betelska porodica je pokazala takvu ljubav i obzirnost da je to bilo kao da su me umotali u topli, zaštitnički pokrivač od ljubavi.

Za nekoliko dana, sa mnom je bilo i moje troje dece, a njihova podrška je bila od neprocenjive vrednosti. Pa ipak, iako me je preko dana okruživalo mnogo ljudi punih ljubavi, bilo je teže pregurati duge noći. A tada me je podržavao Jehova. Kad god me je obuzimala užasna samoća, obraćala sam mu se u molitvi, i on me je tešio.

Posle sahrane se pojavilo pitanje: šta sad? Želela sam da ostanem u Ekvadoru jer je to bila naša zajednička odluka, ali se nisam osećala sposobnom da to sama izvedem. Tako su Hajdi i Huan Manuel, koji su planirali da se u skoroj budućnosti presele za Ekvador, prilagodili svoje planove tako da su odmah mogli da dođu pa smo svi zajedno mogli da služimo.

Za mesec dana, našli smo kuću u Lohi, jednom od gradova koje je predložila podružnica. Uskoro sam bila zauzeta organizovanjem stvari, useljavanjem u novi dom i započinjanjem s propovedanjem u novoj zemlji. Sva ta aktivnost nekako je ublažila moju tugu. I ne samo to, mogla sam da plačem sa svojom kćerkom, koja je bila jako bliska Fredu, i to mi je pomoglo da dam oduška svojim osećanjima.

Međutim, kad sam se nakon par meseci ustalila u novoj rutini, onda sam na bolniji način shvatila užasan gubitak. Utvrdila sam da ne mogu razmišljati o srećnim vremenima koje smo Fred i ja imali jer me je to jako uznemiravalo. Isključila sam prošlost i živela samo od danas do sutra, nemoćna da puno razmišljam o budućnosti. Ali zato sam nastojala da svaki dan ispunim nečim smisaonim, naročito aktivnošću propovedanja. To je ono što mi je pomoglo da nastavim dalje.

Oduvek sam volela da propovedam i poučavam Bibliji, a ljudi u Ekvadoru su tako prijemljivi da je to delo bilo pravo uživanje. Na samom početku kad sam tamo krenula u propovedanje od kuće do kuće, naišla sam na jednu mladu udatu ženu koja je rekla: „Da, želela bih da učim o Bibliji!“ To je bio prvi biblijski studij koji sam započela u Ekvadoru. Takva iskustva su mi zaokupila pažnju i sprečila me da previše razmišljam o sopstvenoj tuzi. Jehova je bogato blagoslovio moju službu na terenu. Činilo mi se da maltene svaki put kad izađem da propovedam dobru vest, ja imam neko izvrsno iskustvo.

Nema sumnje, nastaviti sa pionirskom službom bio je blagoslov. To mi je dalo obavezu da je ispunim i pružilo nešto pozitivno što bih radila svakog dana. Za kratko vreme, vodila sam šest biblijskih studija.

Da bih vam ilustrovala zadovoljstvo koje izvlačim iz službe, dozvolite mi da vam ispričam o jednoj sredovečnoj gospođi koja je nedavno pokazala pravo cenjenje za biblijska učenja. Kad joj pokažem neki biblijski stih, ona najpre želi da ga potpuno razume, i tek onda da primeni njegov savet. Iako je u prošlosti živela nemoralnim životom, kad je nedavno dobila ponudu od jednog čoveka koji je želeo da živi s njom, ona je odlučno odbila njegov predlog. Rekla mi je kako je bila srećna što je zauzela čvrst stav za biblijska merila, pošto se sada raduje unutrašnjem miru za koji ranije nikada nije znala. Takvi studiji greju moje srce i čine da se osećam korisnom.

Zadržati radost

Iako mi delo pravljenja učenika donosi puno radosti, moja žalost nije brzo nestala. U mom slučaju, žalost je nešto što se uvek vraća. Kćerka i zet mi pružaju izvanrednu podršku, ali ponekad kad ih vidim kako dele posebne zajedničke trenutke, snažnije osetim gubitak. Mnogo mi nedostaje moj muž, ne samo zato što smo bili tako bliski već i zato što sam zavisila od njega u mnogim stvarima. Ima dana kad mi to što ne mogu da razgovaram s njim, da ga pitam za savet ili da mu ispričam iskustvo iz službe na terenu, pričinjava tugu i prazninu s kojima nikako nije lako izaći na kraj.

Šta mi pomaže u takvim prilikama? Usrdno se molim Jehovi da mi pomogne da razmišljam o nečem drugom, nečem pozitivnom (Filipljanima 4:6-8). I on mi stvarno pomaže. Sada, nakon nekoliko godina, mogu da pričam o nekim lepim vremenima kojima smo se Fred i ja zajednički radovali. Očigledno da proces izlečenja polako dolazi do izražaja. Kao i psalmista David, osećam da sam išla ’dolinom duboke senke‘. Ali Jehova je bio tamo da me uteši, a i verna braća su me ljubazno vodila u ispravnom pravcu.

Pouke koje sam izvukla

Budući da je uvek Fred predvodio, nikad ni pomišljala nisam da ću moći sama da idem napred i samostalno obavljam stvari. Ali uz pomoć Jehove, porodice i braće, uspela sam. I u neku ruku sam jača nego ranije. Češće se obraćam Jehovi nego ranije, i učim da sama donosim odluke.

Tako mi je drago što smo Fred i ja proveli tih 20 godina u Španiji, zajedno služeći gde je postojala veća potreba. Mislim da je jako važno da za Jehovu i svoju porodicu damo sve od sebe dok imamo priliku, jer u ovom sistemu stvari nikad ne znamo šta će se sutra desiti. Te su godine toliko obogatile naš život i brak, i uverena sam da su me pripremile da izađem na kraj s gubitkom. Pošto je pionirenje već bilo način života pre Fredove smrti, ono mi je dalo osećaj svrhe kad sam se borila da prihvatim novonastalu situaciju.

Kad je Fred umro, najpre je izgledalo kao da se i moj život okončao. Ali, naravno, to nije bilo tako. Imala sam šta da radim u Jehovinoj službi, a imala sam i ljude kojima je trebalo pomoći. S obzirom na činjenicu da je tolikom broju ljudi oko mene još uvek bila potrebna istina, kako sam mogla da prekinem? Pomaganje drugima bilo je dobro za mene, kao što je Isus i rekao da će biti (Dela apostolska 20:35). Moja iskustva iz službe na terenu pružila su mi nešto što mogu s radošću iščekivati, nešto o čemu treba da planiram.

Pre nekoliko dana, opet me je ophrvalo poznato osećanje usamljenosti. Ali kad sam izašla iz kuće da bih otišla na biblijski studij, tog trena sam osetila kako mi se popravlja raspoloženje. Dva sata kasnije, vratila sam se kući zadovoljna i izgrađena. Kao što je psalmista rekao, ponekad možda ’u suzama sejemo‘, ali onda Jehova blagoslovi naše napore, i mi ’s pesmom nosimo snopove svoje‘ (Psalam 126:5, 6).

Nedavno sam zbog visokog krvnog pritiska morala malo da prekrojim svoj raspored, i sada sam redovan pomoćni pionir. Vodim smisaon život, iako ne mislim da ću u ovom sistemu stvari ikada potpuno preboleti svoj gubitak. Raduje me što vidim svoje troje dece u punovremenoj službi. A ponajviše, jedva čekam da ponovo vidim Freda u novom svetu. Sigurna sam da će biti uzbuđen kad sazna za delo koje sam mogla da vršim u Ekvadoru — da su naši planovi urodili plodom.

Molim se da psalmistine reči mogu i dalje biti istinite u mom slučaju. „Da! Milost i sreća pratiće me u sve dane mog života, i ja ću u domu Gospodnjemu prebivati do kraja dana svojih“ (Psalam 23:6).

[Slika na 23. strani]

U službi u San Lukasu, u Lohi, u Ekvadoru