Poštuješ li njihovo dostojanstvo?

POTERANI kao životinje i potrpani u neverovatnu prljavštinu i smrad, urođenici Afrike su kao tovar ukrcani na brod za Amerike. Očekivalo se da će barem polovina umreti čak i pre nego što stignu do svog odredišta. Članovi porodica nemilosrdno su rastavljeni, i više se nikada nisu ponovo videli. Trgovina robljem jedna je od najmračnijih epizoda neljudskog postupanja čoveka sa svojim bližnjim.

Javljale su se i druge takve scene kada su moćni osvajači surovo porobljavali nezaštićene urođenike. Lišiti osobu dostojanstva može biti mnogo brutalnije od zadavanja fizičkih udaraca. To opustošuje ljudski duh. Premda je u većini zemalja ropstvo ukinuto, potkopavanje ljudskog dostojanstva i dalje se nastavlja, možda u suptilnijim vidovima.

S druge strane pak, pravi hrišćani nastoje da paze na opomenu Isusa Hrista, da ’ljube bližnjega svoga kao samoga sebe‘. Stoga oni sebi postavljaju pitanje: ’Poštujem li lično dostojanstvo drugih?‘ (Luka 10:27).

Dostojanstvo koje služi kao primer

Prema jednom rečniku, dostojanstvo je osobina ili stanje onoga ko je vredan, poštovan ili cenjen. Kako je to odgovarajući opis položaja Univerzalnog Suverena, Jehove Boga! U stvari, Pismo stalno iznova povezuje Jehovu i njegov suverenitet s dostojanstvom. Mojsije, Isaija, Jezekilj, Danilo, apostol Jovan i drugi imali su prednost da prime nadahnute vizije Najvišega i njegovog nebeskog dvora, i njihovi opisi dosledno slikovito opisuju strahopoštovanja vredno veličanstvo i dostojanstvo (Izlazak 24:9-11; Isaija 6:1; Jezekilj 1:26-28; Danilo 7:9; Otkrivenje 4:1-3). U jednoj zahvalnoj molitvi, kralj David je rekao: „Tebi, Gospode, pripada veličanstvo, moć i čast, večnost i slava, [„dostojanstvo“, NW] jer je tvoje sve što je na nebu i na zemlji“ (1. Letopisa 29:11). Uistinu, niko nije vredniji poštovanja i cenjenja nego što je to sam Jehova Bog.

Pošto je stvorio čoveka po svom obličju i prilici, Jehova je na ljude preneo izvesnu meru vrednosti, samopoštovanja i dostojanstva (Postanje 1:26). Stoga u ophođenju s drugima, treba svakoj osobi da pružamo dužnu čast i poštovanje. Kada tako činimo, mi, u stvari, priznajemo Izvor ljudskog dostojanstva, Jehovu Boga (Psalam 8:5-10).

Dostojanstvo u porodičnim odnosima

Apostol Petar, koji je bio oženjen čovek, pod nadahnućem je opomenuo hrišćanske muževe da svojim ženama ’ukazuju poštovanje kao slabijem sudu‘ (1. Petrova 3:7, Ča; Matej 8:14). „A žena“, savetovao je apostol Pavle, „da poštuje svog muža“ (Efescima 5:33). Stoga je u braku čast i poštovanje ličnog dostojanstva bračnog druga, biblijski zahtev. Na koje načine se oni mogu pokazati?

Kao što voda daje životnu snagu jednoj biljci u rastu, zahvalan govor i ljubazni gestovi između muža i žene, kako u javnosti tako i privatno, mogu negovati njihov prisan odnos. Nasuprot tome, grubi i uvredljivi verbalni napadi ili, drska, sarkastična spuštanja, što se često može čuti u humorističkim emisijama na TV-u, uništavaju. Oni mogu pokrenuti štetna osećanja bezvrednosti, depresiju i ogorčenost; čak mogu izazvati i emocionalne rane koje se ne mogu lako zalečiti.

Poštovati lično dostojanstvo drugih takođe znači prihvatiti ih takve kakvi jesu, ne pokušavati uklopiti ih u neki unapred stvoreni ideal, niti ih nepravedno porediti s drugima. Ovo je naročito važno između muževa i žena. Tamo gde komunikacija i izražavanje teku slobodno i opušteno, i gde se niko ne pribojava da će biti kritikovan ili grđen, prisnost cvate. Kada osoba u braku može biti ono što jeste, onda dom stvarno postaje utočište od surovog, grubog spoljnog sveta.

Deca su pod biblijskom zapovešću da poštuju svoje roditelje i da im se pokoravaju. Za uzvrat, mudri roditelji koji su puni ljubavi dobro će činiti kad priznaju dostojanstvo svoje dece. Topla pohvala za lepo ponašanje, zajedno sa strpljivom disciplinom, tamo gde je to potrebno, pomaže da se pojača ’Jehovino usmeravanje mišljenja‘. Stalno kritikovanje, vika i nazivanje pogrdnim imenima kao „glupane“ ili „idiote“ samo će ih razdražiti (Efescima 6:4).

Jedan hrišćanski starešina i otac, koji podiže tri sina i tri kćerke, kaže: „U Dvorani Kraljevstva, potrebnu disciplinu smo davali što je moguće tiše. Malo gurkanje ili strog, upozoravajući pogled često je bio dovoljan. Ako je bila potrebna ozbiljnija disciplina, uradili bismo to privatno u našem domu i ne pred očima druge dece. Sada kada su deca starija, disciplina uključuje davanje svakom od njih ljubaznog i mudrog saveta iz Božje Reči, prema njihovim ličnim potrebama. Pokušavamo da održimo poverljivost u ovim ličnim stvarima, te tako pokazujemo poštovanje prema pravu svakog deteta na privatnost i dostojanstvo.“

Ne treba prevideti ni potrebu za lepim manirima u govoru i postupanju unutar porodice. Prisnost ne treba da potisne reči poput „molim“, „hvala“, „izvini“ i „žao mi je“. Lepi maniri su od suštinske važnosti da bi osoba sačuvala svoje dostojanstvo i da bi uvažavala dostojanstvo drugih.

U hrišćanskoj skupštini

„Dođite k meni vi svi koji se trudite i koji ste opterećeni, i ja ću vam odmor dati“, rekao je Isus (Matej 11:28). Potlačeni, depresivni, čak i dečica, bili su neodoljivo privučeni Isusu. A arogantni i samopravični sveštenici i vođe tih dana su ih prezirali. Ali, oni su u Isusu našli nekoga ko im je pružao dostojanstvo koje im je pripadalo.

Oponašajući Isusa, i mi želimo biti izvor osveženja našim suvernicima. To podrazumeva da tražimo prilike da ih izgradimo, i to govorom i postupcima. Kad razgovaramo, uvek je prikladno da budemo iskreno velikodušni u ljubaznim i pozitivnim izjavama (Rimljanima 1:11, 12; 1. Solunjanima 5:11). Time što pazimo šta kažemo kao i kako to kažemo, pokazujemo da smo obazrivi u pogledu osećanja drugih (Kološanima 4:6). Prikladno odevanje i doterivanje na hrišćanskim sastancima takođe odražava duboko poštovanje prema dostojanstvu našeg Boga, njegovog obožavanja i prema dostojanstvu naših suobožavalaca.

Isus je poštovao dostojanstvo ljudi čak i onda kada im je služio. Nikada se nije uzdizao tako što bi to činio na račun drugih ili tako što bi ih ponižavao. Kada je jedan gubavac došao do njega moleći za izlečenje, Isus nije odbio tog čoveka kao nečistog i bezvrednog, niti je napravio spektakl skrećući pažnju na sebe. Umesto toga, kada je gubavac preklinjao Isusa: „Gospode, ako hoćeš možeš učiniti da budem čist“, on je udostojio jadnu dušu rekavši: „Hoću“ (Luka 5:12, 13). Kako je divno što možemo ne samo pomagati onima kojima je potrebno već ih i uveriti da nisu teret, već da su potrebni i voljeni! Stidljive, depresivne osobe i invalidi u svetu se često previđaju, izbegavaju ili ponižavaju. Ali oni treba da nađu pravo drugarstvo i da budu prihvaćeni među svojom hrišćanskom braćom i sestrama. Mi moramo učiniti svoj deo da bismo doprineli ovom duhu!

Isus je voleo učenike kao „svoje“ i ’ispunio do kraja ljubav svoju prema njima‘ uprkos njihovim manama i karakternim crtama (Jovan 13:1). U njima je video čisto srce i predanost celom dušom prema njegovom Ocu. Slično tome, nikada ne treba da pripišemo zle motive našim suobožavaocima, samo zato što ne čine stvari na naš način ili zato što nam njihove navike i osobine mogu ići na živce. Poštovanje prema dostojanstvu naše braće, pokrenuće nas da ih volimo i da ih prihvatimo takve kakvi jesu, verujući da i oni vole Jehovu i da mu služe čistih motiva (1. Petrova 4:8-10).

Naročito starešine treba da paze da ne izazovu nepotrebnu uznemirenost kod onih koji su povereni njihovoj brizi (1. Petrova 5:2, 3). Kada se sastanu s nekim članom skupštine koji je pao u greh, bilo bi dobro da svoje reči smekšaju s ljubaznošću i obzirnošću, i da izbegavaju bespotrebno postavljanje neugodnih pitanja (Galatima 6:1). Čak i kada je snažni ukor ili disciplina na mestu, oni će i dalje poštovati grešnikovo dostojanstvo i samopoštovanje koji mu s pravom pripadaju (1. Timoteju 5:1, 2).

Sačuvati lično dostojanstvo

Pošto smo stvoreni po Božjem obličju i prilici, i mi treba da, koliko je to moguće — u našem svakodnevnom životu odražavamo Božje veličanstvene osobine — uključujući i dostojanstvo (Postanje 1:26). Slično tome, u zapovesti da ’ljubimo bližnjega svoga kao samoga sebe‘ podrazumeva se potreba za uravnoteženom merom ličnog dostojanstva i samopoštovanja (Matej 22:39). Činjenica je da ako želimo da nam drugi iskazuju poštovanje i da priznaju naše dostojanstvo, moramo pokazati da to i zaslužujemo.

Jedan važan činilac u očuvanju samopoštovanja i ličnog dostojanstva jeste očuvanje čiste savesti. Uprljana savest i stisak greha lako dovedu do osećanjâ bezvrednosti, frustracije i depresije. Stoga, kada neka osoba počini ozbiljnu grešku, ona treba neodložno da preduzme korake da se pokaje i traži duhovnu pomoć od starešina kako bi se radovala ’vremenu osvežavanja od strane Gospodnje‘. To osvežavanje obuhvata obnovu ličnog dostojanstva i samopoštovanja (Dela apostolska 3:19).

Još bolje je ulagati stalni napor kako bismo sačuvali svoju biblijski školovanu savest, ne dozvoljavajući da nas išta umrlja ili oslabi. Ispoljavanje samokontrole u svim vidovima našeg svakodnevnog života — u jelu, piću, poslu, zabavi, ponašanju prema suprotnom polu — pomoći će nam da zadržimo čistu savest i omogućiti nam da odražavamo Božju slavu i dostojanstvo u našem životu (1. Korinćanima 10:31).

Šta ako osećaj krivice zbog grešaka ne jenjava? Ili šta ako su sećanja na pretrpljena zlostavljanja i dalje bolna? Ova osećanja mogu da slome naše lično dostojanstvo i da nas bace u jaku depresiju. Kako su utešne reči kralja Davida iz Psalma 34:19: „Gospod je kod onih koji su skromna srca [„slomljena srca“, NW], i spasava one koji su smerna duha!“ Jehova je spreman i voljan da podrži svoje sluge kada se bore s depresijom i osećanjima bezvrednosti. Usrdna molitva Jehovi, zajedno s traženjem pomoći od duhovno osposobljenih, kao što su hrišćanski roditelji, starešine i druge zrele osobe u skupštini jeste put za obnavljanje samopoštovanja i ličnog dostojanstva (Jakov 5:13-15).

S druge strane, treba da pazimo da ne pređemo granicu između ličnog dostojanstva i arogancije. Biblijski savet je „nemojte imati preveliko mišljenje o sebi, nego imajte smerne misli, po meri vere koju je kome Bog udelio“ (Rimljanima 12:3). Dok je razvijanje samopoštovanja prikladno, ne želimo da preuveličavamo svoju sopstvenu vrednost niti da brkamo ljudsko dostojanstvo sa sebičnošću i preteranim naporima koje neki čine da bi sačuvali svoj obraz pred drugima.

Da, poštovati dostojanstvo druge osobe jeste hrišćanski zahtev. Naši članovi porodice i suhrišćani, svi su oni vredni ili dragoceni i zaslužuju naše poštovanje, čast i cenjenje. Jehova je svakom od nas dao izvesnu meru dostojanstva i časti koju treba da priznamo i čuvamo. Ali nadasve, mi moramo produbljivati duboko poštovanje prema nenadmašnom dostojanstvu i veličanstvu našeg nebeskog Oca, Jehove Boga.

[Slika na 31. strani]

Mladi mogu pokazivati poštovanje prema invalidima