Da li je to zaista krađa?

ABIODUN je bio glavni konobar u jednom velikom hotelu u Nigeriji. Dok je jedne večeri zaključavao salu za bankete, pronašao je tašnu s gotovinom u kojoj je bio ekvivalenat od 1 827 američkih dolara. On je bez odlaganja predao novac, koji je kasnije dobio njen vlasnik, jedna gošća u hotelu. Uprava hotela je nagradila Abioduna dvostrukim unapređenjem i dala mu je njihovu nagradu „najboljeg radnika godine“. Vlasnica tog novca takođe ga je nagradila.

Quality, lokalne novine, objavile su tu priču, nazivajući Abioduna „dobrim Samarićaninom“. Kad ga je Quality zapitao da li je bio iskušan da zadrži novac za sebe, Abiodun je rekao: ’Ja sam Jehovin svedok. I zato, ako pronađem bilo šta što ne pripada meni, ja to vraćam vlasniku.‘

Mnogi u tom mestu bili su iznenađeni Abiodunovim ispoljavanjem poštenja. Abiodunovi Susvedoci bili su zadovoljni onim što se dogodilo, ali nisu bili iznenađeni. Jehovini svedoci su širom sveta poznati po svojim visokim načelima. Poštenje među njima nije izuzetak; to je pravilo, neophodan deo pravog hrišćanstva.

Međutim, ponekad može izgledati da okolnosti zamagle granicu između onoga što je pošteno i što nije. Osmotrimo sledeću situaciju. Festus, koji se brinuo za priloge i blagajnu u jednoj skupštini Jehovinih svedoka u zapadnoj Africi, bio je u očajnoj potrebi za novcem.a Njegovoj ženi je bila potrebna ozbiljna operacija za koju su njeni lekari rekli da ne sme da se odlaže. Bolnica je unapred zahtevala pola novca.

Festusu je falilo novca. Kad se obratio više ljudi za zajam, bio je odbijen. Zatim je pomislio na novac koji mu je bio poveren i rezonovao je: ’Da li je ispravno da pustim da moja žena rizikuje da umre kad mogu nešto učiniti da to sprečim? Zašto ne „pozajmiti“ od skupštinske gotovine? Mogu to vratiti kad mi neki ljudi plate ono što mi duguju.‘

Festus je upotrebio taj novac koji nije bio njegov da plati bolnicu. Da li je njegovo rezonovanje bilo ispravno? Da li je njegov postupak bio opravdan s obzirom na hitnu situaciju s kojom se suočio?

Čiji je to novac?

Analizirajući ta pitanja, kratko ispitajmo nekoliko tačaka s obzirom na izvor i namenu novca kao što je onaj koji je uzeo Festus. Ta sredstva dolaze kroz dobrovoljne priloge koje daju članovi skupštine koji žele da unaprede Jehovino čisto obožavanje (2. Korinćanima 9:7). On se ne koristi za plate, pošto niko nije plaćen za ono što radi u skupštini. Nasuprot tome, priloženi novac se koristi uglavnom da se dobije i održava mesto sastajanja, obično Dvorana Kraljevstva. Time se obezbeđuje podesna i udobna lokacija gde se ljudi — mladi i stari, bogati i siromašni — mogu sastajati za biblijsku pouku.

Čiji je to novac? On pripada skupštini kolektivno. Nijedan pojedinačni član ne određuje kako će se taj novac potrošiti. Premda starešinstvo upravlja plaćanjem redovnih skupštinskih troškova, kad je potrebno neko neuobičajeno plaćanje, starešine iznose tu stvar celoj skupštini na odobravanje.

Pozajmljivanje ili krađa?

Zbog svog plana da nadoknadi novac što je brže moguće, Festus je na svoj postupak gledao kao na pozajmljivanje. Međutim, Webster’s New Dictionary of Synonyms koristi druge reči s obzirom na „uzimanje ili sklanjanje imovine drugoga obično potajno ili bez njegovog znanja i uvek bez njegovog pristanka“. Te reči su „krađa“ i „kradljivac“. Bez dozvole ili ovlašćenja, Festus je uzeo novac koji je pripadao skupštini. Da, on je zato bio kriv za krađu. On je bio kradljivac.

Naravno, postoje stepeni prekorljivosti u motivaciji iza krađe. To možemo videti iz primera Jude Iskariotskog, kome je bila poverena briga za novac koji su držali Isus i verni apostoli. Biblija kaže: „[Juda] je bio lopov, kod njega je bila blagajna, te je uzimao što se u nju stavljalo“ (Jovan 12:6, Čarnić). Motivisan lošim srcem i direktnom pohlepom, Juda je išao iz zla u gore. Konačno je potonuo tako duboko da je izdao Sina Božjeg — za 30 srebrnika (Matej 26:14-16).

Međutim, Festus je bio motivisan brigom za svoju bolesnu ženu. Da li je to značilo da je bio bez krivice? Ni u kom slučaju. Osmotrimo šta Biblija kaže o krađi u jednoj drugoj na izgled hitnoj situaciji: „Ne sramote lupeža koji ukrade da nasiti dušu svoju, budući gladan; Nego kad ga uhvate plati samosedmo, da sve imanje doma svojega“ (Priče Solomunove 6:30, 31). Drugim rečima, kad bude uhvaćen, kradljivac se mora suočiti s potpunom zakonskom kaznom. Prema Mojsijevom Zakonu, trebalo je da kradljivac nadoknadi za svoj zločin. I zato, umesto da podstiče ili opravdava krađu, Biblija upozorava da čak i u hitnim situacijama, krađa može dovesti do ekonomskog gubitka, sramote i što je najozbiljnije, do gubitka Božjeg odobravanja.

Kao Svedoci Jehove, svi pravi hrišćani, posebno oni kojima su poverene odgovornosti unutar skupštine, moraju biti primerni, „besprekorni“ (1. Timoteju 3:10, Ča). Festus nije dobio novac koji je očekivao i zato nije mogao da nadoknadi novac koji je uzeo. Ono što je učinio se saznalo. Šta mu se dogodilo? Da je bio nepokajnički kradljivac, on bi bio izbačen iz čiste hrišćanske skupštine (1. Petrova 4:15). Ali, on je bio skrušen i pokajao se. Zato je mogao da ostane u skupštini, iako je izgubio svoje prednosti službe.

Uzdati se u Boga

Apostol Pavle je upozorio da krađa od strane osobe koja tvrdi da služi Jehovi može naneti sramotu Božjem imenu i narodu za Njegovo ime. Pavle je pisao: „Ti koji drugoga učiš, sam sebe ne učiš! Ti koji propovedaš da se ne krade, ti kradeš... Jer se ime Božje s vas huli“ (Rimljanima 2:21, 22, 24).

Agur, mudri čovek drevnog vremena, izneo je istu stvar. U svojoj molitivi on je molio da ’u siromaštvu ne bi krao i napao ime Boga svoga‘ (Psalam 30:9). Zapazi da je taj mudri čovek priznao da siromaštvo može stvoriti okolnosti koje mogu iskušati čak i pravednu osobu da krade. Da, teška vremena mogu ispitati veru hrišćanina u Jehovinu sposobnost da brine za potrebe svog naroda.

Ipak, lojalni Svedoci Jehove, uključujući one koji su siromašni, imaju veru da Bog „nagrađuje one koji ga traže“ (Jevrejima 11:6). Oni znaju da Jehova nagrađuje svoje verne pomažući im da se brinu za svoje potrebe. Isus je to jasno dao na znanje u svojoj Propovedi na gori, rekavši: „Ne uznemiravajte se dakle i ne recite: Šta ćemo jesti?, šta ćemo piti?, čim ćemo se odenuti?... Otac vaš nebeski zna da vam sve to treba. Starajte se najpre za kraljevstvo Božje i za pravdu njegovu, a ono će vam se sve dodati“ (Matej 6:31-33).

Kako se Bog brine za potrebite u hrišćanskoj skupštini? Na mnoge načine. Jedan način je preko suvernika. Božji narod ispoljava istinsku međusobnu ljubav. Oni ozbiljno uzimaju biblijsku opomenu: „Ko dakle ima bogatstva ovoga sveta i vidi brata svoga u nevolji i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božja stoji u njemu? Dečice moja, da ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom“ (1. Jovanova 3:17, 18).

Širom sveta, u više od 73 000 skupština, preko četiri i po miliona Svedoka Jehove marljivo nastoji da služi Bogu u skladu s njegovim pravednim načelima. Oni znaju da Bog nikada neće ostaviti svoje lojalne. Oni koji služe Jehovi mnoge godine podižu svoje glasove u slaganju s Kraljem Davidom, koji je napisao: „Mlad bejah, ostareo sam, al’ ne videh pravednika napuštena, niti hleba deca njegova da prose“ (Psalam 37:25).

Koliko je bolje polagati veru u Boga koji je nadahnuo ove reči, umesto da osoba ikada dozvoli sebi da bude iskušana da krade i možda zauvek izgubi Božju naklonost! (1. Korinćanima 6:9, 10).

[Fusnota]