Razoran uticaj smrti

„ŠESTOGODIŠNJAKINJA SE UBILA.“ Ovo je šokantan naslov jednog članka koji govori o tragičnoj smrti devojčice po imenu Džeki. Njena majka je prethodno umrla od neizlečive bolesti. Pre nego što se Džeki bacila pod voz, rekla je svojoj braći i sestrama da želi ’da postane anđeo da bi bila sa svojom majkom‘.

Ijan je imao 18 godina kada je preklinjao sveštenika da mu objasni zašto je njegov otac morao da umre od raka. Sveštenik je tvrdio da je Bog uzeo njegovog oca na nebo jer je bio dobar čovek. Kada je čuo to objašnjenje, Ijan nije želeo da zna za tako okrutnog Boga. Pošto za njega život više nije imao nikakav smisao, odlučio je da se prepusti zadovoljstvima. Težeći ka tom cilju, odao se alkoholu, drogi i nemoralu. Sve više je gubio kontrolu nad svojim životom.

„Živi znaju da će umreti“

Ova dva žalosna iskustva pokazuju kako smrt može razoriti nečiji život, posebno kada se ona desi iznenada. Doduše, svi su svesni činjenice koju ističe Biblija: „Živi znaju da će umreti“ (Propovednik 9:5). Ali mnogi radije ignorišu tu surovu realnost. Da li je to slučaj i sa vama? Život nam oduzima toliko puno vremena i pažnje da možda potisnemo misao o smrti koja nam se može činiti jako daleko.

„Većina ljudi se plaši smrti i izbegava da razmišlja o tome“, navodi se u The World Book Encyclopedia. Pa ipak, neka teška nesreća ili neka kobna bolest mogu nas iznenada naterati da se suočimo sa smrću licem u lice. Ili nas pak sahrana nekog prijatelja ili rođaka grubo podseti na ono što čeka sve ljude.

Ipak, ožalošćeni često na sahranama kažu: „Život ide dalje.“ I on zaista ide dalje. U stvari, čini se da život tako brzo prolazi da se vrlo brzo suočimo s problemima koje donosi starost. Kada dođemo u te godine, smrt nam se više ne čini tako daleko. Sve češće idemo na sahrane i ispraćamo sve više dugogodišnjih prijatelja. Često se među starijima čuje pitanje: „Kada će na mene doći red?“

Veliki znak pitanja

Iako niko ne poriče da je smrt sigurna, ono što se dešava posle smrti može biti veliki znak pitanja. Mnoga oprečna objašnjenja mogu navesti jednu skeptičnu osobu da celu stvar vidi kao ispraznu diskusiju o nečem nepoznatom. Jedan pragmatičar može zaključiti da s obzirom na to da se „samo jednom živi“ treba maksimalno iskoristiti dobre stvari u životu.

Nasuprot tome, drugi odbijaju da veruju da je smrt kraj svega. Međutim, oni nemaju jasnu sliku o tome šta dolazi posle. Zato neki pretpostavljaju da se život nastavlja na nekom mestu večnog blaženstva, dok drugi misle da će ponovo živeti nekad u budućnosti, možda kao neka druga osoba.

Ožalošćeni rođaci se često pitaju: „Gde su umrli?“ Pre nekoliko godina, kada su članovi jednog fudbalskog kluba putovali na neku utakmicu, jedan kamion je iznenada udario u njihov minibus koji se zatim survao s puta. Poginulo je pet članova tima. Život jedne majke praktično je stao od dana kada je njen sin poginuo u toj nesreći. Ona stalno razmišlja o tome gde je sada njen sin. Redovno odlazi na grob i satima mu naglas priča. „Jednostavno ne mogu da verujem da nema ništa posle smrti“, ona jadikuje, „ali nisam sigurna u to.“

Očigledno da naš stav prema smrti može uticati na naš život sada. S obzirom na to kako ljudi reaguju na smrt, postavljaju se neka pitanja. Razmislite o tome kako biste vi odgovorili na njih. Da li treba jednostavno da zaboravimo na smrt i da se usredsredimo na život? Da li treba da dozvolimo da nam stalna pretnja smrti oduzima radost života? Moraju li ožalošćeni rođaci celog života razmišljati o tome gde su njihovi voljeni koje su izgubili? Mora li smrt ostati zagonetka?