Deseto poglavlje

Ako je Stvoritelju stalo do nas, otkud onda toliko patnji?

DOK vaš sat otkuca 60 sekundi, više od 30 ljudi umre od neke zarazne bolesti, 11 izgubi bitku protiv raka, a 9 biva pokošeno srčanim oboljenjem. I vama je poznato da su to samo neke od bolesti koje more ljude; mnogi pate i umiru usled drugih uzroka.

Godine 1996, jedan sat u holu zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku simbolično je otkucavao rođenje svake bebe u siromašnoj porodici — 47 puta u minuti. Gledano iz druge perspektive, svaki put kad se Zemlja okrene oko svoje ose, 20 posto od broja njenih stanovnika ode na spavanje gladno. I šta bi izašlo ako biste pokušali da izračunate obim kriminala u području gde vi živite?

Moramo se suočiti s činjenicom da danas u svetu oko nas postoji mnogo patnji.

„Ipak“, kaže jedan bivši policajac, „nepravde koje su svuda oko nas ne dotiču srca mnogih od nas.“ Međutim, utisak da nas se to ne dotiče može trajati samo dotle dok nije umešan naš život ili život osobe koju volimo. Na primer, stavite se u kožu Masake, koja se brinula o svojoj majci i ocu, obolelim od raka. Dok su gubili na težini i ječali u bolu, Masako se osećala potpuno bespomoćno. Ili, pomislite na očaj Šarade, devojčice iz Azije koja je imala 9 godina kad ju je njen otac prodao za 14 američkih dolara. Bila je odvedena iz svog sela u nepoznati grad i prisiljena da nudi seksualne usluge šestorici muškaraca dnevno.

Zašto ima puno takvih patnji? I zašto Stvoritelj ne stane tome na put? Zbog takvih patnji mnogi Bogu okreću leđa. Majka ranije pomenutog bivšeg policajca postala je žrtva jednog psihopate. On objašnjava svoju reakciju: „Pomisao o suverenom Bogu punom ljubavi koji upravlja svemirom nikada mi nije bila dalja.“ I vi se možda pitate: ’Zašto?‘ Da, zašto takve patnje postoje? Šta im je uzrok, i da li Stvoritelj brine o tome?

Da li je neki prethodni život uzrok patnje?

Širom planete, milioni ljudi veruju da je prošlost osobe uzrok patnji; sadašnja patnja je kazna za ono što je činila u nekom prošlom životu. „Ljudske patnje su posledica toga što smo vezani karmom, jer svi mi, čim se rodimo, nosimo težak teret prošle karme.“a Ovo gledište je izložio Daisec T. Suzuki, filozof koji je popularisao zen na Zapadu. Hinduistički mudraci izmislili su „zakon karme“ dok su se mučili da objasne ljudsku patnju. Ali, da li je njihovo objašnjenje patnje razumno i stvarno zadovoljavajuće?

Jedna budistkinja je rekla: „Smatrala sam da nema smisla da patim zbog nečega s čim sam se rodila ali o čemu ništa ne znam. Prihvatila sam to kao svoju sudbinu.“ Za nju ovo objašnjenje patnje nije bilo zadovoljavajuće. Možda ni za vas nije. Iako ideja o ponovnom rađanju možda nije uobičajena u području gde vi živite, u njenoj osnovi nalazi se učenje na koje se može naići širom hrišćanskog sveta i drugde — učenje da ljudi imaju besmrtnu dušu koja nadživljava telo. Ova „duša“, kažu, ima veze s patnjom — bilo patnjom u sadašnjem životu ili u zagrobnom.

Ovakve ideje su široko rasprostranjene, ali koji dokaz postoji da su one zasnovane na istini? Što se tiče takvih važnih stvari, kao što je ova, zar nije mudrije voditi se onim što kaže naš Stvoritelj? Dok ljudske zamisli i snažna ubeđenja mogu biti pogrešna, videli smo da su Božje izjave pouzdane.

Kao što smo zapazili u prethodnom poglavlju, greh naših prvih ljudskih roditelja doveo je do krajnje ljudske tragedije — smrti. Stvoritelj je Adama upozorio: „U koji dan [budeš neposlušan, to jest zgrešiš] umrećeš“ (Postanje 2:17; 3:19). Bog nije ništa rekao o tome da Adam ima neku besmrtnu dušu; Adam je bio čovek. Biblijskim terminima rečeno, to znači da je on bio duša. Prema tome, kad je umro, duša zvana Adam je umrla. Nakon toga on nije bio svestan niti je patio.

Naš Stvoritelj ne unapređuje učenja karme, ciklusa ponovnih rađanja niti učenje o besmrtnoj duši koja može patiti u nekom kasnijem postojanju, niti se slaže s njima. Međutim, ako razumemo kakve su posledice Adamovog greha, onda možemo bolje razumeti zašto danas postoje patnje.

Odakle potiču patnje?

Iako je teško shvatiti čitav opseg ljudske patnje, upotreba ispravnog instrumenta može biti od pomoći. Baš kao što korišćenje dvogleda omogućava da udaljene predmete jasnije sagledamo, korišćenje Biblije nam omogućava da razaberemo uzrok patnji.

Kao prvo, Biblija nam stavlja do znanja da „vreme i nepredviđeni događaji“ pogađaju sve ljude (Propovednik 9:11, NW). Na primer, Isus je ukazao na jednu vest o nesreći u njegovim danima — 18 ljudi je poginulo kad se jedna kula obrušila na njih. On je objasnio da ove žrtve nisu bile gori grešnici od ostalih (Luka 13:1-5). Oni su nastradali jer su u pogrešno vreme bili na pogrešnom mestu. Ali Biblija ide i iza toga, i pruža nam zadovoljavajuće informacije o glavnim uzrocima patnji. Kakve informacije?

Nakon što su prvi ljudi zgrešili, božanski Sudija, Jehova, presudio je da su oni proigrali svoje pravo na daljnji život. U godinama do njihove stvarne smrti, Adam i Eva su se suočili s priličnim patnjama. Bile su to patnje koje su sami navukli na sebe — posledice starenja i bolesti, borba za opstanak, i žalost koju su imali gledajući kako njihovu porodicu potresa ljubomora i nasilje (Postanje 3:16-19; 4:1-12). Bitno je upamtiti na koga prvenstveno pada krivica za svu tu patnju. Oni su je sami navukli na se. Ipak i u tom slučaju, kako možemo razumeti zašto se patnje nastavljaju sve do naših dana?

Iako bi mnogi ljudi prigovorili ako bi bili smatrani grešnicima, Biblija ovu činjenicu izlaže u ispravnom svetlu kad kaže: „Po jednom čoveku dođe na svet greh i po grehu smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše“ (Rimljanima 5:12). Prvi ljudski par je požeo posledice sopstvenog štetnog načina postupanja, ali to je uticalo i na njihovo potomstvo (Galatima 6:7). Njihovi potomci nasledili su nesavršenost koja je vodila u smrt. Neki ovo lakše razumeju kad uzmu u obzir naučnu činjenicu da čak i sada deca mogu naslediti oboljenja ili nedostatke od svojih roditelja. To može biti slučaj s hemofilijom, talasemijom (mediteranskom anemijom), bolestima koronarnih arterija, jednom vrstom dijabetesa, i čak s rakom dojke. Deca za to nisu lično kriva, pa ipak pate zbog onoga što su nasledila.

Naši genetski preci, Adam i Eva, izabrali su da odbace Jehovin način vladanja nad čovečanstvom.b Poznato vam je iz istorije da su ljudi isprobali svakakve vrste vladavina u pokušaju da upravljaju planetom. Neki ljudi i žene umešani u to imali su dobre namere. Pa ipak, kakva je vaša procena rezultata čovekovog vladanja nad samim sobom? Da li je veliki deo ljudskih patnji ublažen? Teško. Baš naprotiv, mnoge politike i nacionalni ratovi povećavaju patnje. Pre oko 3 000 godina, jedan mudri vladar je primetio: „Čovek nad čovekom vlada, da ga nesrećnim učini“ (Propovednik 8:9).

Mislite li da je danas situacija potpuno drugačija, možda bolja? Većina bi rekla da nije. Mnogi ljudi, žene i deca pate ne samo zbog nasleđenog greha i nesavršenosti već i zbog onoga što su oni lično ili drugi uradili. Pomislite na čovekovo loše upravljanje planetom, koje je često rezultat pohlepe. Ljudi su takođe krivi za zagađenost, stvaranje siromaštva, i za doprinošenje gladima ili epidemijama. Čak i neke prirodne katastrofe, koje neki nazivaju delima više sile, aludirajući na Boga, izaziva čovek. Međutim, postoji još jedan veliki uzrok patnje koji obično biva previđen.

Osoba koja stoji iza patnji

Jedna biblijska knjiga pruža poseban uvid što se tiče glavnog uzroka patnji i zbog čega ih brižni Stvoritelj dopušta. Ova knjiga, Jov, može iskristalisati bilo koju zamagljenu sliku o problemu patnji. Ona to čini pružajući uvid o nevidljivom području, u kojem su se desili određeni ključni događaji.

Pre otprilike 3 500 godina, kratko pre nego što je Mojsije napisao prve knjige Biblije, na području današnje Arabije živeo je čovek Jov. Izveštaj pokazuje da je Jov bio pravedan, milosrdan i veoma poštovan. Imao je veliko bogatstvo u stoci, i čak je bio nazvan „najviđeniji od svih sinova Istoka“. Što se tiče privatnog života, Jov je imao finu porodicu — ženu, sedam sinova i tri kćerke (Jov 1:1-3; 29:7-9, 12-16). Jednoga dana, jedan glasnik je dojurio s vešću da je neka jako vredna Jovova stada poharala jedna pljačkaška banda. Nedugo zatim, drugi glasnik je doneo vest o gubitku stada Jovovih ovaca. Zatim su Haldeji odveli 3 000 njegovih kamila, pobivši sve sluge, sem jednog. Na kraju su došle najgore vesti. Neobičan vetar opustošio je kuću njegovog prvorođenog sina i pobio svu njegovu decu, koja su se tamo okupila. Hoće li Jov, suočen s takvom patnjom, okriviti Boga? Kako biste se vi osećali da ste bili na njegovom mestu? (Jov 1:13-19).

Međutim, trebalo je da se dese i daljnje nevolje. Jova je pogodila užasna bolest koja ga je prekrila zlim prištem.c Postao je toliko bolestan i oduran da je njegova žena krivila Boga. „Proklinji Boga i umri!“, rekla je. Jov nije znao zbog čega pati, ali ipak nije optužio Boga, da on izaziva te patnje. Čitamo: „U svemu ovome ne sagreši Jov usnama svojim“ (Jov 2:6-10).

Čuvši za Jovove nevolje, tri poznanika su došla da ga vide. „Pamtiš li ti da je ikad nevini propao?“, pitao je Elifas, koji je pretpostavljao da je Jov sigurno nešto zlobno uradio (Jov, 4. i 5. poglavlje). Optužio je Jova za tajne grehe, i čak da nije davao hleb gladnima i da je tlačio udovice i siročad (Jov, 15. i 22. poglavlje). Ostala dvojica vajnih tešilaca takođe su grdila Jova kao da je on nosio odgovornost za svoje patnje. Jesu li bili u pravu? Nikako.

Knjiga Jova nam pomaže da prepoznamo koreni uzrok Jovove patnje i da uvidimo zašto ju je Bog dozvolio. Prvo i drugo poglavlje otkrivaju nam šta se kratko pre toga desilo na nevidljivim nebesima, u duhovnom području. Buntovni duh zvani Sotonad došao je zajedno s drugim duhovima u Božju prisutnost. Na primedbu o Jovovoj dobroti, Sotona je uputio izazov: „Da li se nesebično Jov boji Boga?... Ispruži ruku svoju, dotakni se onoga što sve ima, i siguran sam da će te u oči opsovati“ (Jov 1:9-12).

Drugim rečima, Sotona je Boga optužio da potkupljuje Jova. Ovo prkosno duhovno stvorenje tvrdilo je da bi Jov, ako bi mu se oduzelo zdravlje i sve njegovo bogatstvo, psovao Jehovu. U proširenom smislu, Sotona je tvrdio da nijedan čovek neće voleti Boga i biti mu lojalan ako se suoči s patnjama. Ovaj izazov je imao sveobuhvatni i trajni uticaj. Pitanja koja je Sotona pokrenuo morala su biti rešena. Tako je Bog dao Sotoni slobodu da deluje protiv Jova, i Sotona je ovom čoveku naneo različite oblike patnje.

Razumljivo je što Jov nije znao, i nije mogao znati, o tom univerzalnom pitanju postavljenom na nebesima. A Sotona je tako uredio stvari da je izgledalo kao da Bog stvara sve Jovove nevolje. Recimo, kada je munja pogodila Jovova stada ovaca, preživeli sluga je zaključio da je to bio „plamen Božji“. Iako Jov nije znao zbog čega se takve stvari dešavaju, on nije opsovao niti odbacio Jehovu Boga (Jov 1:16, 19, 21).

Ako analizirate okolnosti ovog Jovovog iskustva, razumećete da se radi o sledećem pitanju: hoće li ljudi služiti Jehovi iz ljubavi, uprkos poteškoćama? Jov je pomogao da se da odgovor. Jedino bi istinska ljubav prema Jehovi mogla pokrenuti osobu da mu ostane verna, a to je Jov i učinio. Kakvo je to bilo svedočanstvo protiv Sotoninih lažnih optužbi! Međutim, ovaj slučaj nije počeo niti se završio s Jovom u to davno vreme; traje već vekovima. Uključeni smo i mi.

Kako mnogi reaguju kada vide patnju ili kada se suoče s njom, koji god da je njen uzrok? Možda nisu svesni pitanja koja su postavljena u Jovovim danima, ili možda čak ne veruju da Sotona uopšte postoji. Zato često ili sumnjaju da Stvoritelj postoji, ili njega okrivljuju za patnje. Šta vi mislite o ovome? Na temelju onoga što znate o Stvoritelju, zar se ne biste saglasili s biblijskim piscem Jakovom. Uprkos patnjama, on je imao sledeće uverenje: „Niko, kad se kuša, da ne govori: ’Bog me iskušava, jer se Bog ne može zlom iskušati, i on nikoga ne iskušava“ (Jakov 1:13).

Mi imamo vrednu pomoć u sticanju ovog mudrog gledišta. To je: naše razmatranje Isusovog slučaja. Znamo da su Isusa cenili zbog njegovog uvida, spoznanja i učiteljskih sposobnosti. Šta je on mislio u vezi sa Sotonom i patnjama? Isus je bio siguran da Sotona Đavo postoji i da može izazvati patnje. Sotona, koji je pokušavao da slomi Jovov integritet, otvoreno je pokušao to isto kod Isusa. Osim što dokazuje da je Sotona stvaran, ovo pokazuje i da izazov iz Jovovih dana traje i dalje. Kao i Jov, i Isus se pokazao vernim Stvoritelju čak i po cenu bogatstva i moći, i iako mu je naneo fizičke boli i doneo smrt na mučeničkom stubu. Isusov slučaj pokazuje da Bog još uvek dopušta ljudima da pokažu da li će mu biti lojalni uprkos problemima (Luka 4:1-13; 8:27-34; 11:14-22; Jovan 19:1-30).

Vreme prolazi — radi dobrih razloga

Da bismo razumeli patnju, mi moramo priznati da nesreće, grešna ljudska naginjanja, čovekovo loše upravljanje planetom, i Sotona Đavo jesu uzroci patnje. Međutim, znati šta stoji iza patnji nije dovoljno. Kad je čovek na muci, lako bi se mogao osećati kao drevni prorok Avakum koji je rekao: „Dokle Gospode?... zavapih, ali ti ne slušaš! Zavapih ja k tebi zbog nasilja, ali ti ne izbavljaš! Zašto činiš da ja zlobu gledam, i nepravdu zašto gledaš? Mučenje i grabež zašto su preda mnom? Svađe besne i raspre se dižu“ (Avakum 1:2, 3). Da, zašto Jehova ’nepravdu gleda‘ i izgleda kao da ne reaguje? Kao Svemoćni, on ima moć i ljubav prema pravdi potrebne da okonča patnju. Kada će dakle on to učiniti?

Kao što je ranije pomenuto, kada je prvi ljudski par izabrao potpunu nezavisnost, Stvoritelj je bio siguran da će neki od njihovih potomaka drugačije postupati. Jehova je mudro dozvolio da protekne vreme. Zašto? Da bi pokazao da vladavina odvojena od Stvoritelja vodi samo u nesreću i, obratno, da je življenje u skladu sa Stvoriteljem ispravno i da donosi sreću.

U međuvremenu, Bog je očuvao planetu kao prilično prijatnu sredinu. Apostol Pavle je rezonovao: „U prošlim naraštajima [On] beše pustio sve narode da idu svojim putevima, i opet ne ostavi sebe neposvedočena, čineći dobro, dajući vam s neba kišu i godine rodne, dajući vam obilno i hrane i veselja za srca vaša“ (Dela apostolska 14:16, 17). Jasno je da Stvoritelj ne uzrokuje patnju, već da je dopušta da bi se rešila pitanja od najveće važnosti.

Kada će doći olakšanje?

U stvari, činjenica da se patnje ljudi povećavaju pokazuje da je vreme za to blizu. Zašto se to može reći? Biblija otkriva šta se u Jovovo vreme desilo u nevidljivom području, i čini to isto s obzirom na današnje vreme. Njena poslednja knjiga, Otkrivenje, usredsređuje se na jedan sukob koji se odigrao na nebesima. Kakav je bio ishod? Sotona ’bi bačen na zemlju‘ zajedno sa svojim demonskim hordama. „Veselite se za to nebesa“, nastavlja ova biblijska knjiga, „i vi koji živite na njima! Teško zemlji i moru! Jer đavo siđe k vama pun srdnje velike, znajući da je kratko vreme njegovo“ (Otkrivenje 12:7-12).

Detaljno ispitivanje biblijskih proročanstava ukazuje na naš vek kao na vreme kada se taj događaj odigrao. Kao što verovatno znate, ugledni istoričari priznaju da je jedna velika prekretnica u istoriji nastala 1914. godine, kada je počeo Prvi svetski rat.e Od tada, patnje i jada je sve više. Isus je ukazivao na ovo isto razdoblje kad su ga njegovi bliski učenici zapitali za ’znak njegove prisutnosti i svršetka sistema stvari‘. On je rekao: „Ustaće narod na narod i kraljevstvo na kraljevstvo, i biće jakih zemljotresa i po mnogim mestima biće kuge i gladi, i biće užasnih strahota i veliki će znaci biti na nebu“ (Matej 24:3-14, NW; Luka 21:5-19). Ove reči, koje ukazuju na velike patnje, sada imaju svoje prvo potpuno ispunjenje u istoriji.

Biblija ove događaje opisuje kao uvertiru za ’nevolju veliku, kakva nije bila od postanja sveta do sad, niti će ikad biti‘ (Matej 24:21). Ona će predstavljati Božje odlučno zahvatanje u ljudske prilike. On će okončati zli sistem stvari, koji je vekovima donosio patnje. Ali, to neće predstavljati ’smak sveta‘ putem nekog nuklearnog holokausta koji će istrebiti čovečanstvo. Božja Reč nam zasigurava da će biti preživelih. „Mnoštvo veliko... od svakoga roda i plemena, naroda i jezika“ izaći će živo iz te nevolje (Otkrivenje 7:9-15).

Da bismo dobili kompletnu sliku, osmotrimo šta Biblija kaže da će uslediti nakon toga. Dom sličan vrtu koji je prvobitno bio namenjen kao prebivalište za čovečanstvo biće obnovljen (Luka 23:43, NW). Nećete videti beskućnika. Isaija je zapisao: „Oni će kuće graditi i u njima sedeti, i saditi vinograde i rod njihov jesti... Jer narodu mome, biće dani ko dani drvetu, izbranici moji uživaće delo ruku svojih. Neće oni uzaludno raditi niti će decu propalu gledati, jer će to rod blagosloven biti od Gospoda, i s njima će deca biti njihova... Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti... neće ni nepravde niti štete biti na svoj svetoj gori mojoj, govori Gospod“ (Isaija 65:21-25).

A šta je s patnjama koje se dotiču pojedinaca? Ratova, nasilja i kriminala neće biti (Psalam 46:9, 10; Poslovice 2:22; Isaija 2:4). Čovekov Tvorac i Davalac života pomoći će poslušnim ljudima da steknu krepko zdravlje i da mu se raduju (Isaija 25:8; 33:24). Više neće biti gladi, jer će zemlja povratiti ekološku ravnotežu i donosiće obilan rod (Psalam 72:16). Zaista, izvori patnji koje danas vidimo biće stvar prošlosti (Isaija 14:7).

Ovo se nesumnjivo može okarakterisati kao najbolja vest. Ipak, neki možda smatraju da još uvek postoje dva tamna oblaka, da tako kažemo. Uživanje osobe u takvim blagoslovima bilo bi ograničeno ako bi morala da očekuje da će nakon 70 ili 80 godina morati da umre. I, zar ne bi osećala tugu za onim voljenim osobama koje su umrle pre nego što je Stvoritelj okončao ljudsku patnju? Kakav je odgovor?

Uklanjanje najgore patnje

Stvoritelj ima rešenje. On je Tvorac svemira i ljudskog života ovde na Zemlji. On može učiniti stvari koje su izvan ljudskih sposobnosti ili ono što ljudi tek počinju da shvataju da je moguće. Osmotrite samo dva primera.

Mi posedujemo potencijal da živimo beskrajno.

Biblija jasno predstavlja izgled dobijanja večnog života od Boga kao nešto ostvarivo (Jovan 3:16; 17:3). Nakon izučavanja gena u ljudskim ćelijama, dr Majkl Fosel je izvestio da kvalitet muških reproduktivnih ćelija ne slabi s prolaskom godina. „Geni koje već posedujemo, ispravno pročitani, mogu održavati naše ćelije da ne stare.“ To se podudara sa onim što smo videli u 4. poglavlju, da naš mozak ima kapacitet koji jedva da biva taknut unutar našeg sadašnjeg životnog veka; izgleda da je osmišljen da beskrajno funkcioniše. To su, naravno, samo sporedni argumenti, koji dopunjuju ono što Biblija direktno kaže — Jehova će nam omogućiti da zauvek živimo bez patnji. Zapazite šta on obećava u poslednjoj knjizi Biblije: „[Bog] će otrti svaku suzu od očiju njihovih i smrti neće više biti, ni žalosti ni vike, ni bolesti neće više biti“ (Otkrivenje 21:4).

Stvoritelj je sposoban da pomogne nekome ko je patio i umro — time što ga vraća u život, uskrsava.

Lazar je bio jedan od uskrsnulih (Jovan 11:17-45; vidite strane 158-60). Profesor Donald Makej koristio je ilustraciju o kompjuterskom fajlu. On je napisao da uništenje jednog kompjutera ne mora obavezno značiti trajni kraj neke jednačine ili programa u njemu. Ta ista jednačina ili isti program može se ubaciti u novi kompjuter i tamo pustiti u rad „ako to matematičar želi“. Profesor Makej kaže dalje: „Mehanistička nauka o mozgu bi imala jednako malo prigovora nadi u večni život o kojoj se govori u [Bibliji], s njenim karakterističnim naglaskom na ’uskrsenje‘.“ Ako čovek umre, Stvoritelj bi ga kasnije mogao vratiti u život, kao što je to učinio sa Isusom, i kao što je Isus to učinio s Lazarom. Makej je zaključio da smrt osobe ne bi predstavljala nikakvu prepreku tome da bude ponovo vraćena u život u jednom novom telu „ako to naš Stvoritelj tako želi“.

Da, konačno rešenje poseduje naš Stvoritelj. Samo on može u potpunosti odstraniti patnju, preokrenuti posledice greha i ukloniti smrt. Isus Hrist je svojim učenicima govorio o jednom izuzetnom razvoju događaja koji je još uvek pred nama. Rekao je: „Dolazi čas kad će svi u spomen-grobovima čuti njegov glas i izići“ (Jovan 5:28, 29, NW).

Pomislite to! Suvereni Vladar svemira je voljan i sposoban da vrati u život one koji su u njegovom sećanju. Njima će biti pružena mogućnost da se pokažu dostojnima da dobiju „pravi život“ (1. Timoteju 6:19; Dela apostolska 24:15).

Da li smo mi, međutim, pozvani da sada nešto uradimo, dok čekamo potpuno oslobođenje od ljudskih patnji? I, ako jesmo, da li bi to učinilo naš današnji život još smisaonijim? Da vidimo.

[Fusnote]

[Okvir na 168. strani]

Nema besmrtne duše

Biblija uči da je svaka osoba jedna ljudska duša; kad osoba umre, znači ta duša umre. Jezekilj 18:4 kaže: „Duša koja zgreši ona će umreti.“ Mrtvi nisu svesni, niti igde žive. Solomon je napisao: „Mrtvi nisu svesni uopšte ničega“ (Propovednik 9:5, 10, NW). Ni Jevreji, a ni najraniji hrišćani nisu prvobitno naučavali da je duša besmrtna.

„Duša u S[tarom] Z[avetu] ne podrazumeva nijedan deo čoveka, već čitavog čoveka — čoveka kao živo biće. Slično tome, u N[ovom] Z[avetu] ona predstavlja ljudski život... Biblija ne govori o preživljavanju neke nematerijalne duše“ (New Catholic Encyclopedia).

„Zamisao o besmrtnosti duše i vera u uskrsenje mrtvih... jesu dva koncepta na totalno različitim nivoima“ (Dopo la morte: immortalità o resurrezione? teologa Filipa H. Menua).

„Pošto je čovek kao celina grešnik, onda prilikom smrti umire potpuno i telom i dušom (potpunom smrću)... Između smrti i uskrsenja postoji rascep“ (Luteranski katehizam Evangelischer Erwachsenenkatechismus).

[Okvir na 175. strani]

Da li je to toliko trajalo?

Od Jovovih pa do Isusovih dana možda izgleda kao dugo vreme da bi patnja i dalje trajala — nekih 1 600 godina. Za čoveka, 100 godina bi bilo dugo da čeka na okončanje patnje. Ali, mi moramo priznati da su se ključna pitanja koja je Sotona pokrenuo negativno odrazila na Stvoritelja. Iz Božjeg ugla, dopuštanje patnje i zla koje je usledilo bilo je kratko. On je ’car večnosti‘ za koga je „hiljada godina... kao dan jučerašnji kad mine“ (1. Timoteju 1:17, Ča; Psalam 90:4). A i za ljude će, kad im bude podaren trajni život, ovo razdoblje u istoriji u kojem je patnja postojala izgledati isto tako kratko.

[Okvir na 178. strani]

Prekretnica u istoriji

„Osvrćući se sa sadašnjeg stanovišta, danas jasno vidimo da je izbijanje Prvog svetskog rata dovelo do ’vremena nevolja‘ dvadesetog veka — da se poslužimo vrlo snažnim izrazom britanskog istoričara Arnolda Tojnbija — iz kog naša civilizacija još uopšte nije isplivala“ (The Fall of the Dynasties, Edmond Tejlor).

„Zaista je ta godina, 1914, pre nego godina Hirošime, ona koja predstavlja prekretnicu našeg doba, jer sada već možemo videti da je... Prvi svetski rat ono što je uvelo novu eru pometenih prelaza usred kojih se mi batrgamo“ (dr Rene Albreht Kari, Barnar Koledž).

„Godine 1914. svet je izgubio sklad koji otada nije uspeo da povrati... Ovo je vreme izuzetnog nereda i nasilja, kako izvan nacionalnih granica tako i unutar njih“ (The Economist)

[Okvir na 181. strani]

Da li je uskrsenje osobe moguće?

Neurolog Ričard M. Restak komentarisao je o čovekovom mozgu i moždanim neuronima. „Sve što mi jesmo i što smo učinili mogao bi pročitati jedan posmatrač sposoban da dešifruje veze i kola koja smo napravili u okviru 50 milijardi naših nervnih ćelija.“ Ako je to tako, zar naš Stvoritelj pun ljubavi, sa informacijama koje poseduje, ne bi mogao ponovo načiniti osobu?

[Okvir na 182. strani]

Vaše veze su izbrojane

Isus je rekao: „Vama su i vlasi na glavi sve izbrojene“ (Matej 10:29-31). A šta je sa sivom masom u vašoj glavi? Moždane ćelije (zvane neuroni) tako su male da se mogu videti samo kroz jake mikroskope. Zamislite da pokušavate da izbrojite, ne samo neurone, već još manje uzajamne veze (sinapse), kojih neki neuroni imaju i do 250 000.

Dr Piter Hutenloher, koristeći snažan elektronski miskroskop, bio je pionir na polju brojanja neuronskih veza u autopsijama — fetusa, preminulih beba i starih ljudi. Iznenađujuće je da su svi uzorci, svaki približno veličine glave čiode, otprilike imali isti broj neurona, oko 70 000.

Dr Hutenloher je zatim počeo da računa broj neuronskih veza, to jest veza moždanih ćelija u tako majušnim uzorcima. Neuroni fetusa imali su 124 miliona veza; neuroni novorođenčadi imali su 253 miliona; beba od osam meseci imala je 572 miliona. Dr Hutenloher je ustanovio da se sa odrastanjem deteta, broj postepeno smanjivao.

Ova otkrića su zanimljiva s obzirom na ono što Biblija kaže o uskrsenju (Jovan 5:28, 29). Odrasla osoba u celom mozgu ima oko milion milijardi neuronskih veza, a to je broj 1 iza kojeg sledi 15 nula. Da li Stvoritelj poseduje sposobnost ne samo da prebroji ove veze nego i da ih rekonstruiše?

Delo The World Book Encyclopedia kaže da broj zvezda u svemiru iznosi 200 milijardi milijardi, ili broj 2 sa 20 nula. Stvoritelj sve ove zvezde zna po imenu (Isaija 40:26). Prema tome, sasvim je unutar domena njegovih sposobnosti da se priseti i rekonstruiše neuronske veze koje predstavljaju uspomene i osećanja ljudi koje on izabere da uskrsne.

[Slika na 166. strani]

Mnogi veruju u ciklus karme, od rođenja do smrti

[Slika na 171. strani]

Aleksej, sin cara Nikole II i Aleksandre, nasledio je hemofiliju. Mi smo nasledili nesavršenost od našeg praoca, Adama

[Slika na 179. strani]

Čak i kad je dopustio patnje, Stvoritelj se pobrinuo za mnoge užitke ljudi